Štrajk rudara Trepče počeo je 20. februara 1989. godine i trajao je osam dana. Rudari su tražili ustavna prava i protestovali protiv ukidanja autonomije Kosova zagarantovane Ustavom Socijalističke Jugoslavije iz 1974. godine. Kultura rada rudara bila je od suštinskog značaja u ideologiji jugoslovenskog socijalizma. Budući da je rudnik predstavljao važnu dimenziju za ekonomiju zemlje, kada su rudari odlučili da štrajkuju glađu, ekonomski život se gotovo zatvorio. 

Usmene priče sa rudarima imaju za cilj da ovaj događaj smeste u širi istorijski kontekst, a takođe da istaknu ljudsku dimenziju i predstave male istorije koje su se dogodile u međuvremenu. 

Intervjui su realizovani u partnerstvu sa ForumZFD – Program na Kosovu i BMZ.

Džafer Nulji

Inženjer elektrotehnike

Marš za Prištinu, Marš rudara 17. novembra 1988. je krenuo od rudnika, od Starog Trga. Tog dana ujutro nisam išao na posao jer sam morao jedno dete da vodim lekaru. Pozvao me je moj saradnik i rekao: ‘Dođi jer radnici žele da idu za Prištinu’. Otišao sam i pridružili smo se. […]

Onako bosi i goli sa radnom odećom kad sam ih tako video nisam mislio da mogu dospeti do Prištine peške. ‘Nemojte bre momci jer ne možete ići peške do Prištine’. Bogami rekao sam: ‘Hajde da uradimo nešto, da uradimo, jer do Prištine…’ Jedan radnik mi se približio, i rekao mi je, rekao je: ‘Ti nam tako kažeš?’ Pravo da vam kažem kod nekih sam imao neki uticaj. Rekao je: ‘Ali Burhan [Kavaja] kaže da idemo’. ‘Tako kaže?’ ‘Da’. ‘Idite, idite!’ Rekoh. 

[…] Došlo je do suočavanja radnika sa policijom. Rekao sam nekim kolegama: ‘Hajde da izađemo ispred radnika da ih ne… sad kad počnu da se guraju izaći ćemo ispred njih i reći ćemo im stanite, polako’. Međutim mi smo se gurali iza prekidajući policijski kordon i otišli smo. Ali brzo, posle je bilo i nekih Albanaca, bilo je policajaca i kordon se prekidao. Nisu reagovali, nisu počinili nasilje. Napustili su kordon kako bi došli direktno, direktno do hale sportova [Palata omladine i sporta] u Prištini.

Gani Osmani

Rudarski inženjer

Burhan [Kavaja] kao danas se sećam, izašao je: ‘Gde hoćete da idete?’ ‘U Prištinu’ ‘Vi za Prištinu i ja sa vama u Prištinu’. Znam, sećam se njegovih reči. I krenuli smo peške, bilo je pokušaja i odavde, od obezbeđenja, bilo je ovde ljudi koji su bili deo obezbeđenja, civili, došli su policajci pokušali su da ih zaustave. Ali, videli su da ne mogu da ih zaustave, krenuli su peške prema dole. 

[…] Rekli su: ‘Vrati se!’ Neko ih je poslao. Bila su dva kordona sa policijom, ušli smo u njive i nastavili dalje. Dakle, policija tada nije intervenisala, nije intervenisala, ali su pokušali su da nas zaustave. Ali tada je već narod došao, broj je rastao. Tada je bio taj sistem, odavde su uzeli i sliku Tita i bila je jugoslovenska zastava i naše zastave. Dakle, mi na taj način, nekako smo hteli da damo do znanja da nismo protiv nikog. Jer tada ako se organizovao jedan protest rekli su: ‘Hoće da sruše državu, hoće da sruše Jugoslaviju’. 

[…] Mi smo otišli sa sredstvima za rad, sa ovim čizmama, možda su nekome bile velike dok je hodao, video sam radnike koji su se skroz izuli, žuljale su ga čizme, jer ako su veće, ono te žulja, čizma, i još ako pešaćiš neko vreme, i izuli su se. Video sam da su i bosi hodali. Išli su onda su nas uputili, otišli smo u jednoj sali. Znam da su tražili Azema Vlasija, Kaćušu Jašari, one što su… jer oni… mi smo tada čuli da hoće da ih otpuste i mi smo tražili njihovu zaštitu, naših funkcionera, i tražili smo ostavku tih, Rahmana Morine, Husamedin Azemija i ti koji su bili.”

Džafer Peci

Rudarski inženjer

[Rudari] bili smo po svim horizontima, u osmom, devetom. Izlazili smo ovde napolje uzeli smo neku delegaciju, išli smo, ali prvo smo im rekli: ‘Ova je delegacija, da li ih primate ili ne? Ako ne, ne. Ako da, da’. Išli smo sa njima ispratili ih, izlazili smo odveli delegaciju na površini, nastavljali smo [sa štrajkom]. Dolazili su svakakvi ljudi, svakakva pomoć, doneli su hranu. ‘Da li hoćete pare? Da li hoćete lire? Da li hoćete…’ neki siromah je doneo svoju kravu povezuo je tu. Za rudare je bilo teže, bilo je… I došlo je do toga da su izdali rudare. Uz dozvolu, pročitane su pred radnicima tri koverte sa tri pisma sa crvenim pečatom Komiteta, da su ovo troje podneli ostavke. Rudari su izašli, ali trebalo je da ih izvedu [iz rudnika] noću, po mraku kako ne bi izgubili vid da ih izvedu po danu. Izvadili su radnike, i onda je počeo postupak protiv rudara. Njih su uhapsili, uhapsili su radnike. […] I ljudi su završili u zatvor. Onda su uzeli i Aziza Abrašija, uzeli su i Burhana Kavaju, uzeli su Azema Vlasija i uzeli su još četrnaest drugih, ili koliko ih je već bilo u zatvoru. Ali interesantno je da su bili veoma ujedinjeni u zatvoru, nijedan nije drugog optužio, niko nikoga nije optužio za išta.

Burhan Kavaja

Rudarski inženjer

Štrajk je počeo. Počeli su da dolaze rudari prve smene, druge smene i svi su počeli da se okupljaju, negde oko 1300 rudara. Ja sam mogao da zaustavim 20-30 njih i da ne puštam nikoga drugog. […] U tom momentu kada je štrajk započeo mi smo u rudniku imali 2500 kilograma eksploziva, mogla je da se desi velika tragedija. 

[…] Počeo je drugi dan, omogućio sam da se obezbedi hrana bez izlaska napolje. Rudari su imali tri porcije hrane tokom dana, da im ne utiče na zdravlje osim kad se održao štrajk glađu, za štrajk glađu je bilo drugačije […] Drugi dan, je dobio veliki odjek u masmedijima, počele su da dolaze iz svakog mesta televizije, radio, štampa i onda smo odlučili da pustimo u rudniku samo ove iz Kosova, a za one druge da se održa konferencija za štampu.  

I tako smo odlučili. Sve dok nismo došli u situaciji da nam iz saveznih organa dođu ministri i predlažu nam da rudarima damo sedative, da ih otupimo kako ne bi bili u stanju da rezoniraju i da ih izvadimo napolje. Naravno da tako nešto ne bi dozvolio, niti sam dozvolio. Dakle, bilo je i takvih predloga. […]

Međutim, ono što u javnosti nije poznato je da je u rudniku počelo pomirenje krvoprolića. Tamo je počelo pomirenje krvoprolića sa zahtevom da se: ‘Vi se napolju pomirite, mi ćemo biti vaša žrtva ovde’. Ponekad nisam mogao da ih sve posetim, jer su hodnici po 200 kilometara, poručivali su mi: “Direktore nisi nas posetio mi smo jako očajni, u veoma smo teškom stanju’ onda: ‘Molimo vas, posetite i nas’.