Štrajk rudara Trepče počeo je 20. februara 1989. godine i trajao je osam dana. Rudari su tražili ustavna prava i protestovali protiv ukidanja autonomije Kosova zagarantovane Ustavom Socijalističke Jugoslavije iz 1974. godine. Kultura rada rudara bila je od suštinskog značaja u ideologiji jugoslovenskog socijalizma. Budući da je rudnik predstavljao važnu dimenziju za ekonomiju zemlje, kada su rudari odlučili da štrajkuju glađu, ekonomski život se gotovo zatvorio. 

Usmene priče sa rudarima imaju za cilj da ovaj događaj smeste u širi istorijski kontekst, a takođe da istaknu ljudsku dimenziju i predstave male istorije koje su se dogodile u međuvremenu. 

Intervjui su realizovani u partnerstvu sa ForumZFD – Program na Kosovu i BMZ.

Ibuš Jonuzi

Rudarski inženjer

Optužnica je bila veoma teška. Rekao sam, rekao sam ranije tokom razgovora, imali smo trinaest odluka za pogubljenje, ja sam ih sam pročitao imam te odluke negde. Kazalo se: “Ne postoji nikakva mogućnost da se ova kazna ublaži”. Tada je bio direktor jedan Albanac, neki Šera, Šerafedin Ajeti. […] Bio sam jedini iz grupe od 14 ljudi koga su odveli u zatvor u Beograd. Zašto? Došao je advokat, imao sam Adema Vokšija kao advokata, rekao sam: ‘Kakvo je stanje advokatu?’ Pitam ga. Rekao je: ‘Pa, Ibuše rekli su dvojica bez duše, jedan bez glave’. Ali on nije smeo toliko da priča, u čeliji onih zatvorskih sala, sve se prisluškivalo.  

I ovako je gledao {gleda okolo} da mi da do znanja da… Rekao je: ‘122 svedoka’ rekao je: ‘svedočili su o tebi’ reče: ‘i dokazi’ reče: ‘su tu’ reče: ‘mogu da ti ih donesem da pročitaš’ reče: ‘ne pitaj kakvi su’. Kao što rekoh svedočili su da niko nije mogao da uđe u rudnik bez dozvole Ibuša. Dakle, to je bio dosta teški dokaz, dakle svu odgovornost su bacili na mene. Rekao je: ‘Ali videćemo’. Svedočio je neki, neki čuveni Srbin koji je bio veliki neradnik, da: ‘Ne samo organizaciju štrajka, nego on zna i broj cipela rudara’.

Ramadan Đeljoši

Rudarski tehničar

Organizovali smo se za drugi štrajk: ‘Ili ih oslobodite, ili ne izlazimo živi. Ne izlazimo živi!’. 27.10. ‘89., da ‘89., 27. 10. ‘89. je počeo drugi štrajk. […] I otišli smo mi da razbijemo one ormare, rekao sam im: ‘Hajde da idemo dole da razbijemo ormane’ u tom pravcu su bile neke stepenice, možda nađemo nešto. Kad sam otišao našao sam kilogram, teglu, znaš onu staklenu teglu, soli i jednu teglu sa šećerom, i bili smo jako radosni kad smo to našli. Došli smo gore i rekao sam: ‘Drugovi našli smo to i to’. Bogami da, često se toga setim, naježim se, telo mi se naježi, kao da su mala deca: ‘Daj meni više, daj meni više soli’ {pokazuje dlan}. Ali to nas je održalo, nas je so tu održala, ljudi su bili malaksavi, nisu jeli, nisu pili, osušili se, bez vode, da piješ onu vodu iz mašine, iz zemlje znaš. Opstali smo tri dana i tri noći zahvaljujući toj soli, sve dok…

Dok smo mi bili tu, drugi dan su nam blokirali telefone, blokirali su, i razgovarali su samo kad su oni hteli, ovaj Ćazim Šalja koji je dolazio da razgovara s nama, javio se na telefon i rekao: ‘Ja znam koliko vas je’ rekao je ‘koliko radnika je dole, njihova imena, prezimena, našao sam vam dokumentaciju, dobili ste otkaz’. Islam Džafa mu je rekao: ‘Direktore…’ njegovi ujaci su bili iz Vidišića, i ovaj je bio iz Vidišića: ‘Ujače’ rekao je: ‘pusti džak hleba ne tražimo ništa osim to samo suvo’. ‘Za teroriste’ rekao je: ‘nema hleba’.

[…] Postoji jedan šaht, dakle drugi lift, koji su Nemci u ono vreme napravili, tamo je gore u Mažiću {pokazuje na levu stranu}. I mislili smo se da li mogu tu da nam upadnu, ali neko: ‘Ne to je trulo, to je staro, pokvarilo se’ tu nam je ušla policija i izvadila nas, od tog šahta. Mi smo mislili da je to jako staro, tad su Nemci to izgradili.

Avdi Uka

Rudarstvo

‘Uko, optužnica vam je vrlo ozbiljna, čuvaj sebe, čuvaj društvo’. Za mene je to mnogo značilo ‘Čuvaj sebe, čuvaj društvo’ znači da mi… došao je u 11:00 sati noću sin Šere, koji je bio komandir zatvora, on je radio inspektor Nedžmedin Ajeti, ili kako se već zvao. Doneo je jedno žuto pismo i rekao: ‘Uko’ rekao je: ‘moraš u zatvor’, rekoh: ‘U zatvoru ću biti, nema problema’. Došla je policija, vezali su me i odveli u sobu. […]

Imao sam pet advokata, svi su bili dobrovoljci, ja nisam uopšte angažovao advokata, samo su rekli bratu: ‘Daj nam autorizaciju’. Sloven je sam došao, i on me je preuzeo. Rekao je: ‘Ja sam preuzeo tebe’ rekao je: ‘čuo sam da imaš desetoro dece, nisi školovan, nemaš ništa’, branio me je.

[…] 14. aprila, ‘90., su nas pustili. 15. avgusta ‘90. zatvorili su kapiju ‘Trepče’. U razmaku od četiri meseca, dva puta su me posetili inspektori UDB-e, kako su ih tada zvali. Obojica su bili Albanci, imali su albanska imena, albanska imena. Došli su i rekli mi: ‘Vidi Uko, ne možeš se vratiti u rudnik, ako to učiniš, odmah ćemo te uhapsiti‘. {prekršatva ruke}. ‘Dajte mi ovo pismeno, neću da izgubim 20 godina radnog iskustva.’ Rekli su: ‘Mi smo policija, ne predajemo stvari pismeno. Ovo ti jasno govorimo na albanskom, ne idi’. 

Uzeo sam dva odmora, dao nam je Burhan [Kavaja], godišnje odmore. Jedan za onu godinu kad smo ušli, jedan za onu kad smo izašli. Završili smo dva odmora, dva meseca, dva meseca smo išli kod doktora uzeo sam bolovanje. Predao sam te dokumente i više nisam ušao ni u dvorište rudnika, ni u rudniku do posle rata. Posle rata sam ušao, posle rata sam ušao, radio sam jedno tri godine posle rata, nakon što smo se oslobodili. Mi smo tu videli da nismo uradili ništa ni sa štrajkom i onda se formirala Oslobodilačka vojska, 52 rudara iz Starog Trga su stradali u ratu, 52 u ratu.

Isuf Bećiri

Rudarski tehničar

Razgovarali smo i odlučili da nećemo izaći živi, dok oni ne podnesu ostavku. I tu smo ostali osam dana i osam noći. Neki su se razboleli, prisiljavali su ih da izađu i traže pomoć, nisu hteli ni da izađu neki stariji i umorni, nisu hteli da izađu. Izašli bi da uzmu tabletu i vratili se u rudnik. […] i sad ko god se tamo razboleo, znate imali smo ambulantu. Bili su mnogo slabi i opet su se vraćali, neki su ostali, tu je bila ambulanta. Da pojasnimo, kampanja pomirenja krvne osvete započela je tamo u rudniku. Prišao je čovek i rekao: ‘Opraštam krv rudarima Trepče’. Ljudi su bili u zavadi, znate neko je ubio nečijeg člana porodice, a oni su to oprostili. Bilo je žena, izvinite, žena je došla i poklonila svoje zlato. Čovek je došao na ulaz u rudnik i vezao svoju kravu kao poklon rudarima. Bilo je, ljudi su davali sve što su mogli, imali smo podršku, imali smo podršku sa celog Kosova, mislim od Albanaca. Od studenata, studenti su se zabarikadirali na univerzitetskim odeljenjima, bilo je studenata koji su štrajkovali glađu u znak podrške rudarima, ni oni nisu jeli.

Isuf Peci

Rudarski inženjer

Odlučili smo da idemo živi ili mrtvi. Pravo da ti kažem dva puta su pokušali, imali smo naše obezbeđenje oni su bili u prvom redu sa plakartima, bio sam tu u prvom redu, to neću nikad da zaboravim. U Šupkofcu su tentirali da nas vrate nazad, ali nisu mogli da nas vrate. Kad smo stigli u Miloševo malo nam je trebalo do tu, neću nikad da zaboravim, tu su sad izgradili zgrade, bile su košene njive, ne znam koje je vreme bilo, mislim da je tad bio jesen, tu su nam izašli. Došao je Remzi Koljgeci sa tim kaputom. Neću nikad da zaboravim bio je to beli dugačak kaput. ‘U ime Boga,’ reče: ‘vratite se i mi ćemo trpeti posledice zbog vas’. ‘Bogami,’ rekosmo: ‘živi ili mrtvi’, sa obe strane, i samo smo počeli da vičemo: ‘Auu {onomatopea} napred drugovi!’ I ušli smo njivama (plače). I onda smo otišli tamo do sale i tako. […] Nismo puno pričali, bogami ne. Neki su nam se razboleli, tako kako smo bili obučeni sad nije lepo da se priča. Ali sa tim stvarima, kacigama, koje su mirisale na rudnik, s njima smo radili po radionicama, neko sa šlemom i tako smo otišli, tako smo ušli, sa tim prljavim stvarima. Nismo pričali, nijedan nije pričao s drugim, uopšte, kao da smo svi u belaju, ali to je bilo još gore od belaja.

Šućuri Sadiku

Rudarski inženjer

‘Trepča’ u to vreme, mislim na 1924. godinu, prvo istraživanje su započeli Englezi, da. Prvi radovi u rudniku započeli su 1927. godine, gde je 1930. godine započela probna proizvodnja, a to je bila dnevna proizvodnja od 500 tona. Metoda je bila eksploatacija, klasična metoda, to su bile jako teške metode, i bilo je puno nesreća, mnogo je ljudi stradalo. Mi imamo i statistike ‘48., ‘49., ‘50. godina, da su tokom godine izgubili život  do dvanaest ljudi u rudniku. Jer bezbednost nije bila na nivou i uslovi na poslu su bili veoma teški.

A period kada je moj deda radio, to je bilo negde ‘50-ih godina. ‘50-ih mu se nudila prilika i ostavio je posao zbog teških uslova, i rad u rudniku je bio težak, govorim o tome da nije bilo mikroklimatskih uslova, ventilacija je bila loša. Ceo rad je bio fizički, utovar po vagonima se vršio lopatama. Vagoni su se ručno gurali. I bili su to takvi problemi da su ga možda naterali da napusti posao jer nije mogao da se suoči sa svim tim napornim radom koji je bio i svim onim teškim uslovima koji su bili.

[…] bio je to period okupacije Drugog svetskog rata koji ih je primorao da dođu da rade u rudniku. Bio je rat, zapravo nisu ih toliko pitali, i bili su primorani da rade i radili su u tom periodu. […] Da, zapravo [Nemci] su ih prisilili u to vreme, ili si morao da ideš u, u vojsku ili je trebalo da radiš u Trepči. Pravo da ti kažem naša je porodica tada bila politički progonjena od strane komunističkog sistema. […] Čak je možda to bio razlog koji je primorao mog dedu da napusti posao, nije mogao da se suoči sa takvim pritiscima jer su nas zvali porodica balista.

Bećir Maljići

Rudarski inženjer

Od jedne atmosfere kad su rudari mislili da su nešto uradili i da su ispunjeni njihovi zahtevi za ostavke, da su prihvatili, postavljen je policijski čas, jedna situacija gde su se kretali organi obezbeđenja. Milicija nije dozvoljavala da se ljudi sastaju, maltretirali su ih na različite načine, ispitivali su ih: ‘Zašto ti ovako, zašto tamo?’ I na taj način su posle počeli, pravo da vam kažem.  

Mislim da su ih nakon nekog vremena skroz poslali kući, i počeli su da ih zovu jednog po jednog, jednog, naročito nas poslovođe nisu zvali na posao, nisu nas zvali na posao danima. Čak meni konkretno, bio sam poslovođa proizvodnje, meni nisu dali nijedan posao, absolutno. Došao sam u kancelariju i sedeo sam tu, ali nisam bio zadužen za bilo kakav posao. […]

Nakon toga su napisali prijave radnicima, negde oko 1400 radnika su osuđeni na mesec dana do tri meseca. Ja se sećam nakon tog štrajka, ja sam četiri meseca… sa nekim kolegama, sa Džaferom Nuljijem, sa nekim Enverom Keljmendijem i… četiri meseci smo bili bez posla, bez posla, nisu nas zvali na posao. Onda su nas nakon četiri meseci kao vratili na posao. Ali, proizvodnja je padala, destabilizovala se i situacija na Kosovu, tako da su nas malo po malo i otpustili s posla u nekom smislu. 8. avgusta 1990. godine, kada smo došli da radimo ovde u prvoj smeni, milicija je bila na kapiji. Treća smena je izašla napolje, prvoj smeni nisu dali uopšte da uđu.

Džafer Nulji

Inženjer elektrotehnike

Marš za Prištinu, Marš rudara 17. novembra 1988. je krenuo od rudnika, od Starog Trga. Tog dana ujutro nisam išao na posao jer sam morao jedno dete da vodim lekaru. Pozvao me je moj saradnik i rekao: ‘Dođi jer radnici žele da idu za Prištinu’. Otišao sam i pridružili smo se. […]

Onako bosi i goli sa radnom odećom kad sam ih tako video nisam mislio da mogu dospeti do Prištine peške. ‘Nemojte bre momci jer ne možete ići peške do Prištine’. Bogami rekao sam: ‘Hajde da uradimo nešto, da uradimo, jer do Prištine…’ Jedan radnik mi se približio, i rekao mi je, rekao je: ‘Ti nam tako kažeš?’ Pravo da vam kažem kod nekih sam imao neki uticaj. Rekao je: ‘Ali Burhan [Kavaja] kaže da idemo’. ‘Tako kaže?’ ‘Da’. ‘Idite, idite!’ Rekoh. 

[…] Došlo je do suočavanja radnika sa policijom. Rekao sam nekim kolegama: ‘Hajde da izađemo ispred radnika da ih ne… sad kad počnu da se guraju izaći ćemo ispred njih i reći ćemo im stanite, polako’. Međutim mi smo se gurali iza prekidajući policijski kordon i otišli smo. Ali brzo, posle je bilo i nekih Albanaca, bilo je policajaca i kordon se prekidao. Nisu reagovali, nisu počinili nasilje. Napustili su kordon kako bi došli direktno, direktno do hale sportova [Palata omladine i sporta] u Prištini.

Gani Osmani

Rudarski inženjer

Burhan [Kavaja] kao danas se sećam, izašao je: ‘Gde hoćete da idete?’ ‘U Prištinu’ ‘Vi za Prištinu i ja sa vama u Prištinu’. Znam, sećam se njegovih reči. I krenuli smo peške, bilo je pokušaja i odavde, od obezbeđenja, bilo je ovde ljudi koji su bili deo obezbeđenja, civili, došli su policajci pokušali su da ih zaustave. Ali, videli su da ne mogu da ih zaustave, krenuli su peške prema dole. 

[…] Rekli su: ‘Vrati se!’ Neko ih je poslao. Bila su dva kordona sa policijom, ušli smo u njive i nastavili dalje. Dakle, policija tada nije intervenisala, nije intervenisala, ali su pokušali su da nas zaustave. Ali tada je već narod došao, broj je rastao. Tada je bio taj sistem, odavde su uzeli i sliku Tita i bila je jugoslovenska zastava i naše zastave. Dakle, mi na taj način, nekako smo hteli da damo do znanja da nismo protiv nikog. Jer tada ako se organizovao jedan protest rekli su: ‘Hoće da sruše državu, hoće da sruše Jugoslaviju’. 

[…] Mi smo otišli sa sredstvima za rad, sa ovim čizmama, možda su nekome bile velike dok je hodao, video sam radnike koji su se skroz izuli, žuljale su ga čizme, jer ako su veće, ono te žulja, čizma, i još ako pešaćiš neko vreme, i izuli su se. Video sam da su i bosi hodali. Išli su onda su nas uputili, otišli smo u jednoj sali. Znam da su tražili Azema Vlasija, Kaćušu Jašari, one što su… jer oni… mi smo tada čuli da hoće da ih otpuste i mi smo tražili njihovu zaštitu, naših funkcionera, i tražili smo ostavku tih, Rahmana Morine, Husamedin Azemija i ti koji su bili.”

Džafer Peci

Rudarski inženjer

[Rudari] bili smo po svim horizontima, u osmom, devetom. Izlazili smo ovde napolje uzeli smo neku delegaciju, išli smo, ali prvo smo im rekli: ‘Ova je delegacija, da li ih primate ili ne? Ako ne, ne. Ako da, da’. Išli smo sa njima ispratili ih, izlazili smo odveli delegaciju na površini, nastavljali smo [sa štrajkom]. Dolazili su svakakvi ljudi, svakakva pomoć, doneli su hranu. ‘Da li hoćete pare? Da li hoćete lire? Da li hoćete…’ neki siromah je doneo svoju kravu povezuo je tu. Za rudare je bilo teže, bilo je… I došlo je do toga da su izdali rudare. Uz dozvolu, pročitane su pred radnicima tri koverte sa tri pisma sa crvenim pečatom Komiteta, da su ovo troje podneli ostavke. Rudari su izašli, ali trebalo je da ih izvedu [iz rudnika] noću, po mraku kako ne bi izgubili vid da ih izvedu po danu. Izvadili su radnike, i onda je počeo postupak protiv rudara. Njih su uhapsili, uhapsili su radnike. […] I ljudi su završili u zatvor. Onda su uzeli i Aziza Abrašija, uzeli su i Burhana Kavaju, uzeli su Azema Vlasija i uzeli su još četrnaest drugih, ili koliko ih je već bilo u zatvoru. Ali interesantno je da su bili veoma ujedinjeni u zatvoru, nijedan nije drugog optužio, niko nikoga nije optužio za išta.