Nama je [Radio] Televizija Prištine dala vest da su rudari ušli u jamu. Ja sa mnogo drugih lekara, sa doktorom Ademijem, sa puno doktora. Bilo je i doktora koje je Trepča sama imala tamo. Sećam se prvog dana kada sam otišao, sišli smo liftom horizontima Trepče. Nije dobar osećaj da uđeš u taj lift, da siđeš 700-800-900 metara dole u jami. Međutim, uvek sam mislio o tome kako ću da pomognem tim rudarima. Ja sam bio lekar radnika 80-ih, svi su me rudari poznavali. Mnogo su se radovali. Uzeo sam torbu sa lekovima, [kao] što sam vam rekao u to vreme su lekovi bili besplatni i pregled i sve. Rezervisali smo dovoljno lekova, antibiotika protiv temperature, protiv kašlja, protiv povraćenja, protiv trovanja. I pregledao sam ih sa torbom punom lekova. Ali prvih dana, prvih dva-tri dana nije bilo zdravstvenih problema. […] Vredi da se pomene, mnogo je interesantno, mnogo rudara kada se njihovo zdravstveno stanje pogoršalo, kad smo mu rekli da mora svakako da izađe iz rudnika, oni nisu hteli. Rekli su: ‘Samo mrtav. Četvorica mogu da me odnesu i da me odvoje od drugara koji su štrajkači’

Kada je stigla vest, rekli su: “Rudari se zatvaraju”. Bili smo blizu, jer je zgrada tehničke službe bila blizu ulaza u rudnik. Bile smo mlade, osetile smo nekako tu hladnoću, neku nesigurnost, jer je Državna bezbednost išla okolo, prepoznavali smo ih. Uvek su pratili naše kretanje i rekli smo jednom od naših kolega, primetili bismo, a onda, sve više se razgovaralo o zabrinutosti rudara, o političkoj zabrinutosti. I kažu, u stvari mi smo rekli jednom od naših kolega: “Jel možemo da im se pridružimo?” Rekao je: “Jel hoćete da se pridružite?”

Kad smo otišle sa tim kolegom, bili su dežurni, počela su dežurstva. Nosili su crvene trake {pokazuje na ruku}, stavljali su crvene trake oko ruke i bili su odgovorni za to ko može da uđe i izađe. […] Onda smo ušli, posetili smo ih, situacija je delovala kao da je u nekom drugom svetu. Kao da smo postali izolovani; nema vesti, ne… mislim, nema dobrih vesti. Delegacije su dolazile jedna za drugom, sa Koljgecijem i Stipom Šuvarom, Morina i svi redom […] Na površini bi govorili: “Šta ćete vi tamo dole da sedite”, dole bi rekli: “Nemojte ih pustiti da prođu jer nam prave pritisak”. 

[…] Nastavili smo da ih podržavamo, pomagali smo im kada su radnici izašli iz rudnika, pomagali smo im u čišćenju, lekovima i sličnim stvarima. Jer tada je bilo… i mi smo imali ambulantu u Starom Trgu i onda su nam se pridružili lekari, medicinsko osoblje Hitne pomoći nam se pridružilo u rudniku. Nastala je cela jedna ekipa. Broj ljudi koji su iscrpljeni napuštali rudnik se povećavao, a tehnička služba u kojoj smo imali svoje kancelarije, pretvorena je u medicinsku stanicu, dve stanice

.

U sudskom veću bio je Ismet Emra, on je bio predsednik veća. Član veća bio je Jusuf Mejzini, viši sudija. Šaban Binaku, bivši rudar i divan čovek, koji je u to vreme bio veoma bolestan, često bismo ga sreli kod čika Šabana i molili ga, sada je pokojni, molili smo ga: ‘Molim te, nemoj se razboliti dok se suđenje ne završi’.  […] Bio je još jedan sudija iz Crne Gore, Milutin Zubov, i on je imao pozitivan stav.

Tako da smo se zaista nadali i verovali da će konačna presuda biti izbalansirana i da će oni [rudari] biti oslobođeni svih optužbi. […] U Hrvatskoj su bili veliki protesti podrške rudarima. […] Na suđenju su bili advokati iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije. Oni su bili advokati koji su zajedno sa nama branili rudare. To su bili doktor Miha, ne, doktor Peter Ceferin, bio je i  Miha Kozić sa kojim su se sreli u Beču.

[…] Takođe, ne verujem da je bilo ikakvog predloga vlade da se ti ljudi puste, ali sigurno nije bilo predloga da se ti ljudi kazne. I najveća sreća je bila što su rudari na kraju pušteni, posle 14 meseci pritvora.

Bio je, ako se ne varam 13. mart ‘89. Nakon što sam završio radno vreme otišao sam u stanu. Negde u večernjim satima bivši predsednik Okružnog suda u Mitrovici Kaplan Baruti je poslao svog vozača da me uzme kolima. I kažem vozaču, rekao sam mu: ‘Šta ima novo?’ Rekao je: ‘Bogami, traži te predsednik’.

Kaplan je bio izuzetan čovek, izuzetno dobar čovek. Pozvao me je u svoju kancelariju. Rekao je: ‘Zvao sam te da preuzmeš Vlasijev slučaj…’ Rekao mi je tako i tako, donose ga iz Bijeljine, hoće da započnu proceduru. Tužilac je već podneo zahtev za sprovođenje istrage, kontrarevolucija, kontrarevolucija tada, maksimalna kazna za kontrarevoluciju je bila 20 godina, ili smrtna kazna. Znam, razgovarali smo sa Kaplanom, rekao mi je: ‘Molio bih te da izvršiš istragu’. Rekao sam: ‘Kaplane, i ako me odpuste, neću da preuzmem. Do danas nisam imao političkih slučajeva, ni danas neću da ih preuzmem’.

Dok smo pričali s njim: ‘Ako ti ne preuzmeš, moramo dati nekome i više nećemo imati pristup predmetu’. Čak znam da sam mu rekao, rekao sam: ‘Daj kome hoćeš i radi šta hoćeš. Ja neću’. […] Zbog njihove molbe prihvatio sam da izvršim istrage. […] Počeo sam istragu, prvi put su saslušani Azem Vlasi, Aziz Abraši i Burhan Kavaja. Tada je počelo proširenje istrage. Bilo je oko 15 optuženih.

Tog dana pre sastanka me je zvao na telefon direktor Aziz Abraši. Rekao je: ‘Ni slučajno nemojte dati ostavku jer rudari dolaze. Odlučili su da dođu’. ‘Ne’ rekla sam: ‘ja neću dati, samo ako mi oni daju otkaz, ili mogu da me sklone zato ne mogu da garantujem. Šta ja znam šta će se desiti kada se otvori diskusija, ali otkaz neću da dam’. 

Nike ih bilo briga, oni su pošli pre nego što je počela sednica Komiteta. Dok sam ja održavala sednicu, dok sam otvarala diskusiju, neki su nas Albanci podržavali, Srbi su nas optuživali, ti koji su bili unutra, članovi. I situacija se podelila, Albanci na jednoj strani, Srbi na drugoj. Svi Srbi su bili saglasni sa Miloševićevom politikom. I kad su rudari stigli tako kako su stigli, ne verujem da su svi mogli doći peške iz Mitrovice, možda su imali autobuse. Kad su ovde stigli, ušli su u Palati Mladosti.

[…] Ušli su, ušli su unutra, pričali su, bili su organizovani. Ko god je pričao pričao je u smislu odbrane nacije. Ja tu nisam osetila ličnu odbranu, ali sam osetila tu odbranu nacije, odbranu Kosova, što mi je prijalo. Ali ako bih im se pridružila, protiv koga bih bila? Ne mogu da budem na strani onih koji su izražavali nezadovoljstvo na nacionalističkim skupovima. Dakle, bila je jako teška situacija, bio je problem i odabrati reči koje sam govorila.