Štrajk rudara Trepče počeo je 20. februara 1989. godine i trajao je osam dana. Rudari su tražili ustavna prava i protestovali protiv ukidanja autonomije Kosova zagarantovane Ustavom Socijalističke Jugoslavije iz 1974. godine. Kultura rada rudara bila je od suštinskog značaja u ideologiji jugoslovenskog socijalizma. Budući da je rudnik predstavljao važnu dimenziju za ekonomiju zemlje, kada su rudari odlučili da štrajkuju glađu, ekonomski život se gotovo zatvorio. 

Usmene priče sa rudarima imaju za cilj da ovaj događaj smeste u širi istorijski kontekst, a takođe da istaknu ljudsku dimenziju i predstave male istorije koje su se dogodile u međuvremenu. 

Intervjui su realizovani u partnerstvu sa ForumZFD – Program na Kosovu i BMZ.

Adem Vokši

Advokat

U sudskom veću bio je Ismet Emra, on je bio predsednik veća. Član veća bio je Jusuf Mejzini, viši sudija. Šaban Binaku, bivši rudar i divan čovek, koji je u to vreme bio veoma bolestan, često bismo ga sreli kod čika Šabana i molili ga, sada je pokojni, molili smo ga: ‘Molim te, nemoj se razboliti dok se suđenje ne završi’.  […] Bio je još jedan sudija iz Crne Gore, Milutin Zubov, i on je imao pozitivan stav.

Tako da smo se zaista nadali i verovali da će konačna presuda biti izbalansirana i da će oni [rudari] biti oslobođeni svih optužbi. […] U Hrvatskoj su bili veliki protesti podrške rudarima. […] Na suđenju su bili advokati iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije. Oni su bili advokati koji su zajedno sa nama branili rudare. To su bili doktor Miha, ne, doktor Peter Ceferin, bio je i  Miha Kozić sa kojim su se sreli u Beču.

[…] Takođe, ne verujem da je bilo ikakvog predloga vlade da se ti ljudi puste, ali sigurno nije bilo predloga da se ti ljudi kazne. I najveća sreća je bila što su rudari na kraju pušteni, posle 14 meseci pritvora.

Bahtije Abraši

Nastavnica

Linda je bila, nisu joj dali da se približi [sudnici], bila je u centru grada. Ona je pustila radio, slušala Musu Prenićija, on je bio novinar na Radio Prištini. Ja sam njega videla kako trči kroz stolice i stolove u sudnici kako bi izašao i emitovao vest što je pre moguće. Tako je brzo potrčala u sudnicu da je obezbeđenje bilo iznenađeno […] Rekli su joj: “Slobodan je!” Htela je da vidi oca. Svi građani su bili napolju, ljudi su bili na svojim balkonima, ali nas je opkolila policija. Zato smo odlučili da iskoristimo tranzitni put koji prolazi pored Dudinog krša da dođemo do Prištine […]. 

Za pet minuta je bilo kao da se održava miting ispred kuće toliko je bilo sakupljenih ljudi. Mi smo bili blizu škole na Sunčanom Bregu, tu je jedan veliki plato. Kada smo stigli, bilo je stotine ljudi. Stanovnici zgrade i društvo su prostrali crveni tepih. Povrh svega, bilo je to vreme kada su cvetali jorgovani, pa su stavili i dosta jorgovana. 

Izašao je na terasu, pozdravio ih je. Bilo je i mnogo dece, učenici škole. Imala sam dva-tri pakovanja bombonjera i poslala sam neko dete da kupi sve slatkiše u prodavnici. On je sve bacao kroz prozor. Jedva su se smirili, ali policija nas je opkolila. Možda ovo opisujem sa lakoćom, ali nije bilo lako.

Avdi Dinaj

Pravnik

Bio je, ako se ne varam 13. mart ‘89. Nakon što sam završio radno vreme otišao sam u stanu. Negde u večernjim satima bivši predsednik Okružnog suda u Mitrovici Kaplan Baruti je poslao svog vozača da me uzme kolima. I kažem vozaču, rekao sam mu: ‘Šta ima novo?’ Rekao je: ‘Bogami, traži te predsednik’.

Kaplan je bio izuzetan čovek, izuzetno dobar čovek. Pozvao me je u svoju kancelariju. Rekao je: ‘Zvao sam te da preuzmeš Vlasijev slučaj…’ Rekao mi je tako i tako, donose ga iz Bijeljine, hoće da započnu proceduru. Tužilac je već podneo zahtev za sprovođenje istrage, kontrarevolucija, kontrarevolucija tada, maksimalna kazna za kontrarevoluciju je bila 20 godina, ili smrtna kazna. Znam, razgovarali smo sa Kaplanom, rekao mi je: ‘Molio bih te da izvršiš istragu’. Rekao sam: ‘Kaplane, i ako me odpuste, neću da preuzmem. Do danas nisam imao političkih slučajeva, ni danas neću da ih preuzmem’.

Dok smo pričali s njim: ‘Ako ti ne preuzmeš, moramo dati nekome i više nećemo imati pristup predmetu’. Čak znam da sam mu rekao, rekao sam: ‘Daj kome hoćeš i radi šta hoćeš. Ja neću’. […] Zbog njihove molbe prihvatio sam da izvršim istrage. […] Počeo sam istragu, prvi put su saslušani Azem Vlasi, Aziz Abraši i Burhan Kavaja. Tada je počelo proširenje istrage. Bilo je oko 15 optuženih.

Nerimane Kamberi

Profesorica za francuski jezik i književnost

Mi smo otišli tamo, sišli u jamu i iz arhiva ali i ovako se sećam da je bilo jako emotivno, jako…  jer su oni ostali tamo dole zbog Kosova. Da ne zaboravim da su tada dolazile svakakve vesti. Mi smo otvorili oči i uši da bi saznali o odlukama koje su trebale da se donesu u vezi Kosova i dolazile su svakakve vesti. Tako da, mi smo bili i žrtva onoga što danas zovemo fake news, ili lažne tadašnje vesti.

[…] I kod rudara sam prosledila sliku, poruku od studenata da se solidarizujemo sa njima, da smo uz njih. I sećam se ali i arhivi su me podsetili da sam tada plakala jer je bilo jako teško. Videli smo ih i neki su bili u jako teškom stanju. 

I kad sam se vratila, toga se vrlo dobro sećam, ja sam uzela reč, opet kažem možda zato što sam bila žensko, kao mlada pesnikinja, kao student Prištinskog univerziteta. I citirala sam, bio je citat Ane Frank koji je glasio: ‘Bolje užasan kraj nego beskrajni užas’. I prosredila sam poruku rudarima sa kojim smo bili, koji su bili zahvalni. I stvarno je bio momenat, jako velik momenat, vrlo moćan.

Kaćuša Jašari

Političarka

Tog dana pre sastanka me je zvao na telefon direktor Aziz Abraši. Rekao je: ‘Ni slučajno nemojte dati ostavku jer rudari dolaze. Odlučili su da dođu’. ‘Ne’ rekla sam: ‘ja neću dati, samo ako mi oni daju otkaz, ili mogu da me sklone zato ne mogu da garantujem. Šta ja znam šta će se desiti kada se otvori diskusija, ali otkaz neću da dam’. 

Nike ih bilo briga, oni su pošli pre nego što je počela sednica Komiteta. Dok sam ja održavala sednicu, dok sam otvarala diskusiju, neki su nas Albanci podržavali, Srbi su nas optuživali, ti koji su bili unutra, članovi. I situacija se podelila, Albanci na jednoj strani, Srbi na drugoj. Svi Srbi su bili saglasni sa Miloševićevom politikom. I kad su rudari stigli tako kako su stigli, ne verujem da su svi mogli doći peške iz Mitrovice, možda su imali autobuse. Kad su ovde stigli, ušli su u Palati Mladosti.

[…] Ušli su, ušli su unutra, pričali su, bili su organizovani. Ko god je pričao pričao je u smislu odbrane nacije. Ja tu nisam osetila ličnu odbranu, ali sam osetila tu odbranu nacije, odbranu Kosova, što mi je prijalo. Ali ako bih im se pridružila, protiv koga bih bila? Ne mogu da budem na strani onih koji su izražavali nezadovoljstvo na nacionalističkim skupovima. Dakle, bila je jako teška situacija, bio je problem i odabrati reči koje sam govorila.

Azem Vlasi

Pravnik/Političar

Uzeo sam iz Prištine kolima Adema i Selmu oko četiri ili pet sati, i odveo sam ih kod Nadirine porodice u Bijeljini u Bosni što je 140 kilometara daleko od Beograda. Rekoh, da barem oni budu sigurni tamo da ih poštedim ove strahote koja će se dogoditi. Ne znam, šta god da se desi. Kad sam… i ceo dan slušam na radiju miting koji se dešava u Beogradu. Kakva slučajnost kao u filmu, baš kad sam prelazio Beograd kako bi nastavio put do Bosne i u Bijeljinu kod Nadirine porodice, njega [Slobodana Miloševića] sam čuo kako priča na mitingu i obećavao je hapšenje, i tako to. 

Decu sam tamo odneo. Sutradan sam hteo da se vratim za Prištinu. Šta god da se desi treba da se suočim sa situacijom, nemaš kako da pobegneš iz tvog mesta. Nisam imao ni razloga da pobegnem, nisam uradio nikakvo krivično delo. Sutradan sam se čuo sa Nadirom preko telefona, rekla mi je: ‘Sačekaj me’, rekla je: ‘jer moja koleginica ovde Jelena Lovrić iz Zagreba, se vraća kolima i doći ćemo do Bijeljine. Ja ću ostati, onda ćemo se vratiti zajedno’. ‘U redu’, rekla sam: ‘ostaću još jedan dan. Kasno uveče aktivirali su mehanizam za hapšenje. Pratili su me, danima su znali da odlazim i taj mehanizam je bio takav da pošto nisam u Prištini, dat je zahtev bosanskoj policiji da me nađu u Bosni, i da me dovedu u Prištinu. 

Bosanska policija je došla kasno uveče i kucali su na vrata Nadirine porodice. ‘Izvinjavamo se’. ‘Šta se desilo?’ ‘Rekli su nam da vas odvezemo do Prištine’. Rekao sam: ‘Ja sam sa svojim kolima, ionako sam hteo sutra da pođem za Prištinu’. ‘Ne, rekli su nam da morate poći sa nama’. ‘Ajde, ako mora’ Nadira je već pošla nisam imao kako da joj javim. Ja sam bio u kolima bosanske policije i išli smo prema Prištini, Nadira je iz Prištine išla {opisuje rukama} prema Bosni u kolima njene koleginice Jelene Lovrić. Onda smo kasnije razgovarali o tome: ‘Negde usput smo se zatekli ali ne znamo, ne znamo gde’.

Ibuš Jonuzi

Rudarski inženjer

Optužnica je bila veoma teška. Rekao sam, rekao sam ranije tokom razgovora, imali smo trinaest odluka za pogubljenje, ja sam ih sam pročitao imam te odluke negde. Kazalo se: “Ne postoji nikakva mogućnost da se ova kazna ublaži”. Tada je bio direktor jedan Albanac, neki Šera, Šerafedin Ajeti. […] Bio sam jedini iz grupe od 14 ljudi koga su odveli u zatvor u Beograd. Zašto? Došao je advokat, imao sam Adema Vokšija kao advokata, rekao sam: ‘Kakvo je stanje advokatu?’ Pitam ga. Rekao je: ‘Pa, Ibuše rekli su dvojica bez duše, jedan bez glave’. Ali on nije smeo toliko da priča, u čeliji onih zatvorskih sala, sve se prisluškivalo.  

I ovako je gledao {gleda okolo} da mi da do znanja da… Rekao je: ‘122 svedoka’ rekao je: ‘svedočili su o tebi’ reče: ‘i dokazi’ reče: ‘su tu’ reče: ‘mogu da ti ih donesem da pročitaš’ reče: ‘ne pitaj kakvi su’. Kao što rekoh svedočili su da niko nije mogao da uđe u rudnik bez dozvole Ibuša. Dakle, to je bio dosta teški dokaz, dakle svu odgovornost su bacili na mene. Rekao je: ‘Ali videćemo’. Svedočio je neki, neki čuveni Srbin koji je bio veliki neradnik, da: ‘Ne samo organizaciju štrajka, nego on zna i broj cipela rudara’.

Ramadan Đeljoši

Rudarski tehničar

Organizovali smo se za drugi štrajk: ‘Ili ih oslobodite, ili ne izlazimo živi. Ne izlazimo živi!’. 27.10. ‘89., da ‘89., 27. 10. ‘89. je počeo drugi štrajk. […] I otišli smo mi da razbijemo one ormare, rekao sam im: ‘Hajde da idemo dole da razbijemo ormane’ u tom pravcu su bile neke stepenice, možda nađemo nešto. Kad sam otišao našao sam kilogram, teglu, znaš onu staklenu teglu, soli i jednu teglu sa šećerom, i bili smo jako radosni kad smo to našli. Došli smo gore i rekao sam: ‘Drugovi našli smo to i to’. Bogami da, često se toga setim, naježim se, telo mi se naježi, kao da su mala deca: ‘Daj meni više, daj meni više soli’ {pokazuje dlan}. Ali to nas je održalo, nas je so tu održala, ljudi su bili malaksavi, nisu jeli, nisu pili, osušili se, bez vode, da piješ onu vodu iz mašine, iz zemlje znaš. Opstali smo tri dana i tri noći zahvaljujući toj soli, sve dok…

Dok smo mi bili tu, drugi dan su nam blokirali telefone, blokirali su, i razgovarali su samo kad su oni hteli, ovaj Ćazim Šalja koji je dolazio da razgovara s nama, javio se na telefon i rekao: ‘Ja znam koliko vas je’ rekao je ‘koliko radnika je dole, njihova imena, prezimena, našao sam vam dokumentaciju, dobili ste otkaz’. Islam Džafa mu je rekao: ‘Direktore…’ njegovi ujaci su bili iz Vidišića, i ovaj je bio iz Vidišića: ‘Ujače’ rekao je: ‘pusti džak hleba ne tražimo ništa osim to samo suvo’. ‘Za teroriste’ rekao je: ‘nema hleba’.

[…] Postoji jedan šaht, dakle drugi lift, koji su Nemci u ono vreme napravili, tamo je gore u Mažiću {pokazuje na levu stranu}. I mislili smo se da li mogu tu da nam upadnu, ali neko: ‘Ne to je trulo, to je staro, pokvarilo se’ tu nam je ušla policija i izvadila nas, od tog šahta. Mi smo mislili da je to jako staro, tad su Nemci to izgradili.

Avdi Uka

Rudar

‘Uko, optužnica vam je vrlo ozbiljna, čuvaj sebe, čuvaj društvo’. Za mene je to mnogo značilo ‘Čuvaj sebe, čuvaj društvo’ znači da mi… došao je u 11:00 sati noću sin Šere, koji je bio komandir zatvora, on je radio inspektor Nedžmedin Ajeti, ili kako se već zvao. Doneo je jedno žuto pismo i rekao: ‘Uko’ rekao je: ‘moraš u zatvor’, rekoh: ‘U zatvoru ću biti, nema problema’. Došla je policija, vezali su me i odveli u sobu. […]

Imao sam pet advokata, svi su bili dobrovoljci, ja nisam uopšte angažovao advokata, samo su rekli bratu: ‘Daj nam autorizaciju’. Sloven je sam došao, i on me je preuzeo. Rekao je: ‘Ja sam preuzeo tebe’ rekao je: ‘čuo sam da imaš desetoro dece, nisi školovan, nemaš ništa’, branio me je.

[…] 14. aprila, ‘90., su nas pustili. 15. avgusta ‘90. zatvorili su kapiju ‘Trepče’. U razmaku od četiri meseca, dva puta su me posetili inspektori UDB-e, kako su ih tada zvali. Obojica su bili Albanci, imali su albanska imena, albanska imena. Došli su i rekli mi: ‘Vidi Uko, ne možeš se vratiti u rudnik, ako to učiniš, odmah ćemo te uhapsiti‘. {prekršatva ruke}. ‘Dajte mi ovo pismeno, neću da izgubim 20 godina radnog iskustva.’ Rekli su: ‘Mi smo policija, ne predajemo stvari pismeno. Ovo ti jasno govorimo na albanskom, ne idi’. 

Uzeo sam dva odmora, dao nam je Burhan [Kavaja], godišnje odmore. Jedan za onu godinu kad smo ušli, jedan za onu kad smo izašli. Završili smo dva odmora, dva meseca, dva meseca smo išli kod doktora uzeo sam bolovanje. Predao sam te dokumente i više nisam ušao ni u dvorište rudnika, ni u rudniku do posle rata. Posle rata sam ušao, posle rata sam ušao, radio sam jedno tri godine posle rata, nakon što smo se oslobodili. Mi smo tu videli da nismo uradili ništa ni sa štrajkom i onda se formirala Oslobodilačka vojska, 52 rudara iz Starog Trga su stradali u ratu, 52 u ratu.

Isuf Bećiri

Rudarski tehničar

Razgovarali smo i odlučili da nećemo izaći živi, dok oni ne podnesu ostavku. I tu smo ostali osam dana i osam noći. Neki su se razboleli, prisiljavali su ih da izađu i traže pomoć, nisu hteli ni da izađu neki stariji i umorni, nisu hteli da izađu. Izašli bi da uzmu tabletu i vratili se u rudnik. […] i sad ko god se tamo razboleo, znate imali smo ambulantu. Bili su mnogo slabi i opet su se vraćali, neki su ostali, tu je bila ambulanta. Da pojasnimo, kampanja pomirenja krvne osvete započela je tamo u rudniku. Prišao je čovek i rekao: ‘Opraštam krv rudarima Trepče’. Ljudi su bili u zavadi, znate neko je ubio nečijeg člana porodice, a oni su to oprostili. Bilo je žena, izvinite, žena je došla i poklonila svoje zlato. Čovek je došao na ulaz u rudnik i vezao svoju kravu kao poklon rudarima. Bilo je, ljudi su davali sve što su mogli, imali smo podršku, imali smo podršku sa celog Kosova, mislim od Albanaca. Od studenata, studenti su se zabarikadirali na univerzitetskim odeljenjima, bilo je studenata koji su štrajkovali glađu u znak podrške rudarima, ni oni nisu jeli.