Bio sam svedok, bio sam glavni lekar tu. Radio sam tu u Starom Trgu i tog dana kad je počeo štrajk bio sam u prvoj smeni. Oko 8:00 sati došla je informacija, jer je ambulanta bila tu blizu rudnika, rekli su: “Rudari su stupili u štrajk”. Otac mi je bio živ, majka i cela porodica. Oni su živeli u Mitrovici. I kažu: “Počeo je štrajk rudara. Rudari su nezadovoljni. Od danas su stupili u štrajk i dali su reč da neće izaći do ispunjenja njihovih zahteva”. Počeli su oko 8:00. Ja sam oko 8:00 sati dobio vest da se to desilo. […] Neka vrsta štrajka glađu, zbog nezadovoljenja njihovih zahteva. Alarmiralo se Kosovo, alarmirala se Jugoslavija, Srbija i evropska i međunarodna zajednica, [čuli su da je] počeo veliki štrajk rudara u Starom Trgu. Mi smo im se kao lekari pridružili, jer smo tu bili i službeno da pomognemo rudarima ako im nešto zatreba. U početku su bili umorni, iscrpljeni. Jedna noć, dve, situacija i njihovo zdravstveno stanje se pogoršalo. Neke smo poslali u Mitrovicu, ali oni nisu hteli da idu u Mitrovicu. I oni koji su bili najbolesniji su hteli da ostanu. […] Niko nije hteo da ide u Mitrovicu, jer su tamo bili neki lekari Albanci, neki lekari Srbi koji su bili protiv štrajka rudara i protiv… i maltretirali su ih.

Kad su se rudari zatvorili u jamu, ja sam bila u kancelariji. Onda sam i ja nastavila da se solidarišem sa rudarima. Prošao je jedan dan, prošao je drugi, rudari nisu hteli da izađu. Tražili su rukovodioce, tadašnje rukovodioce iz Pokrajine Kosova. Tada radnici koji su bili van rudnika, van jame, počeli su da transformišu proizvodnu salu u improviziranu bolnicu. Stanje rudara je počelo da se pogoršava.

[…] Tu smo imali jednu ulogu, imale smo ulogu medicinskih sestara. Imali smo naše lekare, to su bili lekari medicine rada. [Medicinske] sestre su bile angažovane, ali bilo je potrebno da se angažuje veći broj. Tu od 20. februara do 28. februara. Kad su izašli… bila sam tu dan i noć, nisam nijednog jedinog dana otišla kući. Taj dan kad su izašli, ja sam otišla kući da se okupam i oni su tada izašli. 

Nakon što su izašli, neki rudari su ostali tu u teškom zdravstvenom stanju, a neke od njih su prebacili u bolnicu u Mitrovici. Onda su ušli silom i maltretirali su ih, iako su bili povređeni, maltretirali su ih tadašnji srpski organi bezbednosti. Onda se sve završilo. Počele su nasilne mere, počeli su da ih odvode na ispitivanje. Sve je bilo tmurno kad su izašli iz jame.

Linda je bila, nisu joj dali da se približi [sudnici], bila je u centru grada. Ona je pustila radio, slušala Musu Prenićija, on je bio novinar na Radio Prištini. Ja sam njega videla kako trči kroz stolice i stolove u sudnici kako bi izašao i emitovao vest što je pre moguće. Tako je brzo potrčala u sudnicu da je obezbeđenje bilo iznenađeno […] Rekli su joj: “Slobodan je!” Htela je da vidi oca. Svi građani su bili napolju, ljudi su bili na svojim balkonima, ali nas je opkolila policija. Zato smo odlučili da iskoristimo tranzitni put koji prolazi pored Dudinog krša da dođemo do Prištine […]. 

Za pet minuta je bilo kao da se održava miting ispred kuće toliko je bilo sakupljenih ljudi. Mi smo bili blizu škole na Sunčanom Bregu, tu je jedan veliki plato. Kada smo stigli, bilo je stotine ljudi. Stanovnici zgrade i društvo su prostrali crveni tepih. Povrh svega, bilo je to vreme kada su cvetali jorgovani, pa su stavili i dosta jorgovana. 

Izašao je na terasu, pozdravio ih je. Bilo je i mnogo dece, učenici škole. Imala sam dva-tri pakovanja bombonjera i poslala sam neko dete da kupi sve slatkiše u prodavnici. On je sve bacao kroz prozor. Jedva su se smirili, ali policija nas je opkolila. Možda ovo opisujem sa lakoćom, ali nije bilo lako.

Mi smo otišli tamo, sišli u jamu i iz arhiva ali i ovako se sećam, da je bilo jako emotivno, jako…  jer su oni ostali tamo dole zbog Kosova. Da ne zaboravim da su tada dolazile svakakve vesti. Mi smo otvorili oči i uši da bismo saznali o odlukama koje su trebale da se donesu u vezi Kosova i dolazile su svakakve vesti. Tako da, mi smo bili i žrtva onoga što danas zovemo fake news, ili tadašnje lažne vesti.

[…] I rudarima sam prenela sliku, poruku od studenata da se solidarišemo sa njima, da smo uz njih. I sećam se, ali i arhivi su me podsetili da sam tada plakala jer je bilo jako teško. Videli smo ih i neki su bili u jako teškom stanju. 

I kad sam se vratila, toga se vrlo dobro sećam, ja sam uzela reč, opet kažem možda zato što sam bila žensko, kao mlada pesnikinja, kao student Prištinskog univerziteta. I citirala sam, bio je citat Ane Frank koji je glasio: ‘Bolje užasan kraj nego užas bez kraja’. I prenela sam poruku rudarima sa kojima smo bili, koji su bili zahvalni. I stvarno je bio momenat, jako velik momenat, vrlo moćan.

Uzeo sam iz Prištine kolima Adema i Selmu oko četiri ili pet sati, i odveo sam ih kod Nadirine porodice u Bijeljini u Bosni što je 140 kilometara daleko od Beograda. Rekoh, da barem oni budu sigurni tamo da ih poštedim ove strahote koja će se dogoditi. Ne znam, šta god da se desi. Kad sam… i ceo dan slušam na radiju miting koji se dešava u Beogradu. Kakva slučajnost kao u filmu, baš kad sam prelazio Beograd kako bi nastavio put do Bosne i u Bijeljinu kod Nadirine porodice, njega [Slobodana Miloševića] sam čuo kako priča na mitingu i obećavao je hapšenje, i tako to. 

Decu sam tamo odneo. Sutradan sam hteo da se vratim za Prištinu. Šta god da se desi treba da se suočim sa situacijom, nemaš kako da pobegneš iz tvog mesta. Nisam imao ni razloga da pobegnem, nisam uradio nikakvo krivično delo. Sutradan sam se čuo sa Nadirom preko telefona, rekla mi je: ‘Sačekaj me’, rekla je: ‘jer moja koleginica ovde Jelena Lovrić iz Zagreba, se vraća kolima i doći ćemo do Bijeljine. Ja ću ostati, onda ćemo se vratiti zajedno’. ‘U redu’, rekla sam: ‘ostaću još jedan dan. Kasno uveče aktivirali su mehanizam za hapšenje. Pratili su me, danima su znali da odlazim i taj mehanizam je bio takav da pošto nisam u Prištini, dat je zahtev bosanskoj policiji da me nađu u Bosni, i da me dovedu u Prištinu. 

Bosanska policija je došla kasno uveče i kucali su na vrata Nadirine porodice. ‘Izvinjavamo se’. ‘Šta se desilo?’ ‘Rekli su nam da vas odvezemo do Prištine’. Rekao sam: ‘Ja sam sa svojim kolima, ionako sam hteo sutra da pođem za Prištinu’. ‘Ne, rekli su nam da morate poći sa nama’. ‘Ajde, ako mora’ Nadira je već pošla nisam imao kako da joj javim. Ja sam bio u kolima bosanske policije i išli smo prema Prištini, Nadira je iz Prištine išla {opisuje rukama} prema Bosni u kolima njene koleginice Jelene Lovrić. Onda smo kasnije razgovarali o tome: ‘Negde usput smo se zatekli ali ne znamo, ne znamo gde’.