27. marta 1999. u osam sati ujutro dva jugoslovenska vojna aviona, bombardovali su naselje sa osam pakovanja kasetnih bomba, gde smo mi bili skriveni, u tom slučaju je stradao 16-godišnji mladić, dok je osmoro ranjeno. Istog dana, u 12:00 sati Srpski mediji su izvestili o uništenju radio bazi za emitovanje radio Slobodno Kosovo, međutim mi smo emitovali program u 16:00 sati, u naznačeno vreme kada je emitovanje počelo tokom celog rata. U to vreme, srpski kriminalac [Vojislav] Šešelj i neki komandanti jugoslovenske armije u medijima su izjavili da će uskoro popiti jutarnju kafu u Beriši, gde će sagraditi i futbalski stadijum.
Da bi opstao u uslovima i okolnostima neprekidnog napada, početkom aprila 1999. godine izgradili smo dobro utvrđen bunker, na vrhu jedne planine i iz bunkera smo emitovali dnevni program, do 1 sat i 30 minuta dnevno, tokom poslednja tri meseca rata. Mesto blizu bunkera je više puta pogođeno neprijateljskim oružjem, ali nije uništeno.
Mart 1998. bio je mesec mnogih protesta. Ženska neformalna mreža organizovala je osam od osamnaest mirnih protesta održanih u tom mesecu. Protesti su bili odgovor na nasilje Miloševićevog režima u Drenici na Kosovu. Aktivistkinje su kroz proteste pozvale međunarodnu zajednicu da interveniše i zaustavi nasilje. Ova serija intervjua prikazuje istoriju ženskog aktivizma u javnoj sferi, rasvetljava političko pozicioniranje žena i oblike otpora 1998.
Intervjui su napravljeni u saradnji sa ForumZFD, University Program for Gender Studies and Research i sa Inicijativom za usmenu istoriju.
Ahmet Qeriqi
Politički aktivistaAgim Đakova
Politički aktivistaMogu reći da sam bio onako malo buntovnik kao momak, bio sam napredniji ili kako god. […] Došao sam do ideje da formiram Udruženje albanskih studenata u Beogradu.
Ovo nije bilo samo kulturno-književno udruženje. Ali na legalan način smo se organizovali gde ćemo kasnije razvijati svoju nelegalnu delatnost. Ali da zaštiti ovu legalnu stranu organizacije, a ne protivzakonitu. Dakle to sma dobro smislio. Na početku sam razgovarao sa najvernijim drugovima, ti koji su mi bili odani. Oni su pristali. Prihvatili su da to formiramo. Imali smo sastanak, bio je to književni čas. Ustao sam i objasnio koncept i ideju i zahtev da se formira udruženje. Svi su odobrili.
Da ne bi ostalo da smo samo jedna grupa sastavili smo na jednom papiru i svi smo potpisali da smo u saglasnosti da se formira udruženje. Tu je bio i Setki Imami, stari radnik u Beogradu. Ne ynam da li je bio i Anton Četa, ne sećam se dobro. Dančetović koji je bio šef katedre nike potpisao.
Fehmi Eljmazi
Politički aktivistaMene su prebili u zatvoru u Nišu izlomili su me i zgazili. Nije da su me samo prebili nego je bilo tri nadzornika. Ja sam bio osuđen od strane [Aleksandra] Rankovića jer nisam bio miran i u zatvoru, razumeš? Trojica njih su me gazili po nogama i ćopao sam mesecima, razumeš. U izolaciji sam bio 14 meseci sa samo 200 grama hleba. Od 72 kilograma pao sam na 32 kilograma. Šta da ti još kažem? Veću kaznu… ćelija nije imala ni svetlost, ništa nije imala, ni prozor, ni prag. Nikad nisam mogao da spavam jer u Nišu duva košava, a Niški zatvor je takav da duva na sve strane.
[…] Došao je tata da me vidi. Otac mi je bio star, kao što rekoh 89. Kad je došao da me vidi. Kad je video da imam samo 30 kilograma izašao je ispred autobusa da ga zgazi. Ali kondukter autobusa je bio moj rođak prepoznao ga je i zaustavio autobus.
Majlinda Sinani-Ljuljaj
Politička aktivistkinjaU tom periodu je bilo teže da se ide… a i zbog prirode predstave. Nije da smo dali predstavu u sali kulture jer na neki način to je bilo neprihvatljivo za tadašnji režim. Međutim davali smo po salama, koje smo improvizirali u školama. U sali za fizičko vaspitanje, ako je bilo. Bile su malo masivnije sale ako mogu reći, ili na primer, kad su nas pozvali po selima, svuda po Kosovu, ne samo u Glogovcu.
Desilo se da dajemo predstavu na prikolicama traktora koje su podstavili, improvizirali su po dvorištima škola za njihove predstave i mi smo to iskoristili. Ili po hodnicima škola gde su podstavljali klupe i tu na klupama se izvela ta igra glumaca, a drugi su sedeli na stolicama ili stojali na noge. Bilo je dece, učitelja, čak i seljaka iz okoline koji su dolazili da pogledaju jednu predstavu na albanskom.
Iljaz Pireva
Politički aktivistaU tom platou počeo je Osman [Dumoši] ali nije uspeo tako da je govor održao Skender Kastrati. Onda je policija počela da me napada, vatrogasci. Čak su jednog mog druga tako loše udarili da nije znao kuda ide jer su ga udarili u glavu. Onda su ga negde odveli, jer on više nije znao gde se nalazi. Onda je demonstracija počela da bude još opasnija. Počeli su da lome vitrine od prodavnica. Znači uzeli su od vatrogasaca onu cev za vodu, jer su hteli da nas udalje vodom. Uspeli smo da im oduzmemo to i nastavili smo do Filozofskog fakulteta.
Izašli su Mark Krasnići i neki drugi, hteli su da malo smire situaciju. Zahtevi, imali smo naše zahteve: ‘Ajde da razgovaramo’. […] U to vreme, jedna od ličnosti je bio predsednik prištinskog komiteta, Rahmon Bakali. Izgleda da im je rekao: ‘Ajde zovite te studente da razgovaramo sa njima šta žele, kako žele’. Mi nismo hteli da razgovaramo. Znali smo da je to igra, da bi smirili stvar.
Vratili smo se opet sa drugovima, onda smo tu uzvikivali jer se pričalo da su uhapsili neke drugove. […] Znači negde kasno je bilo gotovo, ujutro su počeli sa hapšenjima, uhapsili su Osmana Dumošija. Onda i druge. Mene su poslednjeg uhapsili, mene su tek 25. decembra, dakle, bio sam uhapšen skoro mesec dana nakon demonstracija…