Mart 1998. bio je mesec mnogih protesta. Ženska neformalna mreža organizovala je osam od osamnaest mirnih protesta održanih u tom mesecu. Protesti su bili odgovor na nasilje Miloševićevog režima u Drenici na Kosovu. Aktivistkinje su kroz proteste pozvale međunarodnu zajednicu da interveniše i zaustavi nasilje. Ova serija intervjua prikazuje istoriju ženskog aktivizma u javnoj sferi, rasvetljava političko pozicioniranje žena i oblike otpora 1998.

Intervjui su napravljeni u saradnji sa ForumZFD, University Program for Gender Studies and Research i sa Inicijativom za usmenu istoriju.

Igbale Redža Jašari

Ekonomistkinja

…kad su počele demonstracije 1. aprila [1981.], faktički sam bila kući jer nisam znala, pošto nisam bila u tim grupama, nisam bila… ali, pošto sam saznala da je tamo puklo, onda sam odmah pošla i samnom je došla moja sestra koja je u to vreme imala samo 15 godina. Normalno, ja sam pokušavala, da se ona vrati kući ali ovde gde je skupština videli smo da dolaze demonstranti, faktički demonstranti, i mi smo im se pridružile.

Još jednom sam pokušala da udaljim sestru, do pijace sam je otpratila kako bi se vratila kući, ali ona mi se opet tog dana pridružila. Dakle, ostale smo tu, baš ispred megafona, dakle ispred onih reči koje su se govorile, slušali smo dakle sve dok je policija intervenisala. […]

I mi smo pobegle sa sestrom ulicom dole, [bilo je] suzavaca, dakle, to ju je još više mučilo, i ona mi je u tom slučaju bila samo teret, dakle, jer je trebalo, dakle, da je držim da je ne pustim, kad smo videle policiju.

Nakon nekoliko sati smo stigle kući, dakle te noći. Ali, moja sestra je sutradan nastavila sa organizovanjem učenika. Dakle, ona je takva bila od njenih 15 godina. Policija ih je jurila i odvela iznad Učiteljske škole iznad Grmije na tom delu. I ona se tako kotrljala sa zastavom na ruci i nije se vratila jednu noć. Faktički je ostala tamo.

Zurafete Beriša Ljušaj

Profesorka Albanskog Jezika

Bila je godišnjica demonstracija ‘81. godine. Ja sam u to vreme živela u [studentskom] domu, u Studentskom centru, u domu i sigurno ništa mi nije promaklo da nisam saznala. I spremila sam se da će se nešto desiti, bila sam spremna jer je i moj brat bio u Pokretu i bila sam spremna ako se nešto desi, ja znam šta ću govoriti, znam gde sam i vrlo dobro sam znala svrhu. 

[…] Izašla sam sa drugaricama ispred dvorišta doma studenata. Sastala sam se s bratom, s drugaricama, sa mnogo kolega. Nisam znala da nas slikaju u svakoj poziciji [policija], jer su policijske mere bile jako stroge. Bile su izuzetno stroge. Tako da su nas pronašli i posle nekog vremena su uhapsili mene, mog brata i jednu drugaricu. Troje odnjednom su nas uhapsili. I onda su počele torture dok sam neko vreme bila pod istragom dok nam nisu odredili dane zatvora. 

Bio je to veoma, veoma užasan period, jer si morao da znaš šta pričaš. Moj problem je bio da zaštitim druge, tada moj problem nije bio. […] Međutim, sećam se mog brata koji je tri godine pre mene i bio je hrabriji, bio je više i kaže mi: ‘Nemoj pričati!’ Samo se toga sećam.

Adem Vokši

Advokat

U sudskom veću bio je Ismet Emra, on je bio predsednik veća. Član veća bio je Jusuf Mejzini, viši sudija. Šaban Binaku, bivši rudar i divan čovek, koji je u to vreme bio veoma bolestan, često bismo ga sreli kod čika Šabana i molili ga, sada je pokojni, molili smo ga: ‘Molim te, nemoj se razboliti dok se suđenje ne završi’.  […] Bio je još jedan sudija iz Crne Gore, Milutin Zubov, i on je imao pozitivan stav.

Tako da smo se zaista nadali i verovali da će konačna presuda biti izbalansirana i da će oni [rudari] biti oslobođeni svih optužbi. […] U Hrvatskoj su bili veliki protesti podrške rudarima. […] Na suđenju su bili advokati iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije. Oni su bili advokati koji su zajedno sa nama branili rudare. To su bili doktor Miha, ne, doktor Peter Ceferin, bio je i  Miha Kozić sa kojim su se sreli u Beču.

[…] Takođe, ne verujem da je bilo ikakvog predloga vlade da se ti ljudi puste, ali sigurno nije bilo predloga da se ti ljudi kazne. I najveća sreća je bila što su rudari na kraju pušteni, posle 14 meseci pritvora.

Bahtije Abraši

Nastavnica

Linda je bila, nisu joj dali da se približi [sudnici], bila je u centru grada. Ona je pustila radio, slušala Musu Prenićija, on je bio novinar na Radio Prištini. Ja sam njega videla kako trči kroz stolice i stolove u sudnici kako bi izašao i emitovao vest što je pre moguće. Tako je brzo potrčala u sudnicu da je obezbeđenje bilo iznenađeno […] Rekli su joj: “Slobodan je!” Htela je da vidi oca. Svi građani su bili napolju, ljudi su bili na svojim balkonima, ali nas je opkolila policija. Zato smo odlučili da iskoristimo tranzitni put koji prolazi pored Dudinog krša da dođemo do Prištine […]. 

Za pet minuta je bilo kao da se održava miting ispred kuće toliko je bilo sakupljenih ljudi. Mi smo bili blizu škole na Sunčanom Bregu, tu je jedan veliki plato. Kada smo stigli, bilo je stotine ljudi. Stanovnici zgrade i društvo su prostrali crveni tepih. Povrh svega, bilo je to vreme kada su cvetali jorgovani, pa su stavili i dosta jorgovana. 

Izašao je na terasu, pozdravio ih je. Bilo je i mnogo dece, učenici škole. Imala sam dva-tri pakovanja bombonjera i poslala sam neko dete da kupi sve slatkiše u prodavnici. On je sve bacao kroz prozor. Jedva su se smirili, ali policija nas je opkolila. Možda ovo opisujem sa lakoćom, ali nije bilo lako.

Greta Kačinari

Profesorica

…posle opere želela sam da počastim prijatelje iz crkve. Eh, ja jako volim Svetog Antonija i njemu sam se mnogo molila kao mlada devojka. Čak zahvaljujući njemu desili su se neki važni preokreti u mom životu i kažem mu: ‘Vidi’, dakle ja pričam sa Sveti Antonijem i kažem mu: ‘Vidi, sav novac koji će mi ostati nakon što počastim prijatelje kafom, sve ću tebi dati’. I izašli smo mi, završila se opera. Izašli smo iz opere. Ajde idemo da popijemo kafu, sve je bilo zatvoreno, nigde nijedan kafić otvoren. Bilo je 10:00 sati i sve je bilo zatvoreno i rekla sam: ‘Ajde sve moram dati Antoniju’, ‘Kom Antoniju?’ Kažem: ‘Svetom Antoniju’ (smeje se). I tako da, sav novac koji je trebalo da potrošimo na kafu, ja sam mu rekla: ‘Evo, donela sam tebi’. 

Ali, kad sam pitala Svetog Antonija i rekla sam mu: ‘Vidi, ti mi pomogni kako možeš’, kad sam imala prvi sastanak, ‘ako ti misliš da je u redu, nek se desi, ako ne poništi’. Poništio je prvi, drugi. Kažem mu, ‘Vidi’, opet isto: ‘ako misliš da on nije za mene, poništi’, poništilo se. U trećem slučaju sam mu rekla: ‘Vidi, Sveti Antonije, do sad si poništio sve. Ovaj put ću ja sama odlučiti’.