U tom platou počeo je Osman [Dumoši] ali nije uspeo tako da je govor održao Skender Kastrati. Onda je policija počela da me napada, vatrogasci. Čak su jednog mog druga tako loše udarili da nije znao kuda ide jer su ga udarili u glavu. Onda su ga negde odveli, jer on više nije znao gde se nalazi. Onda je demonstracija počela da bude još opasnija. Počeli su da lome vitrine od prodavnica. Znači uzeli su od vatrogasaca onu cev za vodu, jer su hteli da nas udalje vodom. Uspeli smo da im oduzmemo to i nastavili smo do Filozofskog fakulteta. 

 

Izašli su Mark Krasnići i neki drugi, hteli su da malo smire situaciju. Zahtevi, imali smo naše zahteve: ‘Ajde da razgovaramo’. […] U to vreme, jedna od ličnosti je bio predsednik prištinskog komiteta, Rahmon Bakali. Izgleda da im je rekao: ‘Ajde zovite te studente da razgovaramo sa njima šta žele, kako žele’. Mi nismo hteli da razgovaramo. Znali smo da je to igra, da bi smirili stvar.

 

Vratili smo se opet sa drugovima, onda smo tu uzvikivali jer se pričalo da su uhapsili neke drugove. […] Znači negde kasno je bilo gotovo, ujutro su počeli sa hapšenjima, uhapsili su Osmana Dumošija. Onda i druge. Mene su poslednjeg uhapsili, mene su tek 25. decembra, dakle, bio sam uhapšen skoro mesec dana nakon demonstracija…

Afrim Lodža i ja smo uzeli dva revolvera od Sabrija Novosele. Čika Metuš odlučno je rekao meni i Afrim Lodži: “Nemojte ciljati na vojsku i policiju jer će vas ubiti. Čuvajte se sa strane da vas ne ubiju”. Metuš Krasnići, je bio jedan od najvećih vizionara koje sam ja poznavao.

 

[…] Uhapsili su devetoro ljudi. Oni su bili svi moji drugovi. Razgovaram da vidim šta da uradim neku akciju, do vraga. Rekoh, baciću bombu Okružnom sudu noć pre nego što izađu pred sudom. U Hogoštu sam nabavio bombu koju i danas imam, ovo sam rekao i na simpozijumu 50 godišnjice demonstracija ‘68. 

 

Međutim čika Metuš mi je odlučno rekao ovako: ‘Ne’, rekao je: ‘onda će ih duplo kazniti kao teroristi’. Jer ja sam spremio i teren iza suda jer sam tuda prolazio noću i danju, znao sam uličice kuda da uđem i imao sam 28 godina, igrao sam fudbal u Drugoj centralnoj ligi bivše Jugoslavije, dakle imao sam kondiciju. Gde da se sakrijem o svemu sam mislio.

‘65, na kraju ‘64. je Adem Demači imao suđenje, ja sam povela neke drugarice. Nisam ih uzela da nešto organizujemo, jer nisam imala tu moć da nešto organizujem. Rekla sam: ‘Hoće neko da dođe samnom? Idem da slušam Ademovo suđenje?’ Znam da sam išla sa Eljhamom.

[…] I Mejrem [Beriša-Šema] je bila, ustvari ne znam da li je Mejrem bila taj dan samnom. Jer je Mejrem bila velika aktivisktkinja. Kad sutradan oko 04:00 ujutru, kola policije ispred naših vrata. Bom, bom, bom {onomotopeja} pravo da ti kažem mnogo sam se uplašila. Jer sam imala traume od brata, u to vreme su ga uzimali. Dolazili su preturali kuću. Kad meni kažu: ‘Obuci se i pođi sa nama’. Nisam se ničeg setila. Ko je mogao da me izda, niko jer niko nije znao, retko ko je znao. 

Otišla sam, uhapsili su me. Držali su me dva dana. Otpustili me bez ikakvog dokumenta. Nisam ni smela da pitam zašto sam tu. Ali dok sam izlazila rekoh pitaću ih pa nek bude šta bude. Rekla sam: ‘Izvinite, kojim razlogom sam bila ovde?’ Rekao je: ‘Htela si da organizuješ protest jer se Ademu Demačiju sudi’. Dao mi je neki papir da potpišem, ko je smeo da pročita šta sam potpisala. Potpisala sam i Bog zna šta sam to potpisala (smeje se).