Došli su i uhapsili me u ime naroda. Držali su me… dakle bilo je negde oko 10:00 sati. Taj dan je bila stafeta, prolazila je kroz Prištinu. Mi smo svi imali dužnost, da to propadne, da zabrljamo stvar. Ali mene su uhapsili. […] Ali onda sam saznao i da su me snimali u kancelariji. Ja nisam razgovarao u kancelariji jer ja sam znao da imam telefon u kancelariji, ali sam dolazio u pošti [da pričam na telefonu]. Našao sam jedan insert i tako sam saznao. Tito je bio pred smrti, bio je u tim, po tim slovenskim bolnicama i vreme je nekako bilo hladno, ne znam. Ja sam pričao sa njim [aktivistom ilegale] kažem mu: ‘Kakvo je vreme tamo? Da li je mraz?’ ‘Ne, ne’, u Beogradu. Kažem: ‘U Sloveniji je mraz, smrzne ti se i prst i noga’, znaš, jer su mu odsekli [Titu]. Tu sam shvatio da su me snimali. Onda sam znao i kad su došli da me snime, znaš. Onda sam znao. Ali pratili su me, oni su me pratili.
Mart 1998. bio je mesec mnogih protesta. Ženska neformalna mreža organizovala je osam od osamnaest mirnih protesta održanih u tom mesecu. Protesti su bili odgovor na nasilje Miloševićevog režima u Drenici na Kosovu. Aktivistkinje su kroz proteste pozvale međunarodnu zajednicu da interveniše i zaustavi nasilje. Ova serija intervjua prikazuje istoriju ženskog aktivizma u javnoj sferi, rasvetljava političko pozicioniranje žena i oblike otpora 1998.
Intervjui su napravljeni u saradnji sa ForumZFD, University Program for Gender Studies and Research i sa Inicijativom za usmenu istoriju.
Gani Krasnići
Poslanik u Skupštini KosovaŠahadije Neziri Ljohaj
Politički aktivistaJa sam takođe učestvovala u demonstracijama ‘81. Bili smo kući, čuli smo da ima demonstracija. Bila sam mlada, znači možda samo što sam napunila 15 godina tako nešto. Majka mi je rekla: ‘Nemoj izlaziti’, rekla mi je: ‘jer ne možeš tu da izađeš, ti si mlada’. ‘Da, da’. I onda smo ja i brat pobegli i izašli na demonstracijama. […] Na pruzi se okupila grupa ljudi i krenuli smo, tu smo se uključili, počeli sa raznim uzvicima: ‘Kosovo Republika’. […] Počeli smo da uzvikujemo: ‘Trepča je naša’. […] Bilo je raznih aklamacija i ja sam bila deo toga zajedno sa mojim bratom. Onda su bacili suzavac, policija je počela da interveniše, da ih udara, da gura demonstrante i onda smo se razišli. Pravo da ti kažem suzavci su bili tako strašni da su te gušili. Bilo je osoba koji su se bolje pripremili, bili su zreliji koji su reli: ‘Uzmi luk i drži blizu nosa da ti se to skloni’. Dakle, otrov koji su nam bacili. Pobegli smo odande i vratili se kući.
Binak Uljaj
Profesor/PrevodilacTretiranje je bilo užasno. Bilo je to veoma ponižavajuće tretiranje. Možete zamisliti, na primer, svaki put kad su nam donosili ručak, nije prošlo ni dva-tri minuta tražili su da im predamo te porcije koje smo imali. Ili, to nije toliko loše, da kažem. I kada su nas vodili u kupatilo, tri-četiri minuta: ‘Izlazite, izlazite, izlazite!’ Pa… nas je bilo pet-šest ljudi, sedam u drugim sobama, i tako dalje. […] Bilo je užasno, bilo je teško, bilo je, bilo je na neki način, na neki način najgore vređanje dakle našeg dostojanstva. Međutim, kažem još jednom, srećom sačuvali smo to dostojanstvo, niti smo se revoltirali u smislu da reagujemo neobuzdano. Uvek smo reagovali sa pisanjem i kad… sa štrajkom glađu. […] Ali usamljenost je ponekad… kažu: ‘Ponekad nije težak zatvor, koliko su teški zatvorenici’, jer pošto smo mi imali posebno gori tretman, nisu nam ni dali status političkog zatvorenika. Zato su nas ujedinjavali sa drugim zatvorenicima, sa običnim zatvorenicima. Ne pričam o onima koji su bili zatvoreni zbog ubistva, opet su imali neki… ali sa lopovima, sa zlostavljačima i drugim, to je bilo izuzetno teško.
Zurafete Krueziu Manaj
Politički aktivistaNakon zatvora, sva su moja prava bila ograničena. Nisam imala pravo ni da radim, ni u vladinim institucijama, niti da se bavim sportskom aktivnosti kao što sam se bavila, ni u književnosti. Dakle, ili sam morala da promenim ime ili sam morala da pronađem neku prijateljsku vezu da bi mogla da objavim neku poeziju tu i tamo. Tako da, dakle, iz onog malog zatvora izašla sam u veliki zatvor koji se zvao Kosovo i tako je bilo sve dok sam se udala za supruga. Pre nego što sam se udala ja sam sklopila brak [u opštini] sa suprugom da bi mogla da promenim prezime. Promenila sam prezime i onda sam mogla da radim jedno četiri-pet godina u Opštini Klina. Nakon pet godina nađu mi trag i udalje me iz [radnog] mesta. Otud sam otišla u Opštini Lipljane, u Gadimlje. Videla sam na novinama da se traži nastavnica za fizičko vaspitanje. Odnesem moj zahtev tamo, prime me i tu sam radila nekoliko meseci. Tražili su ovu karakteristiku političke podobnosti koje se zahtevalo u to vreme. Ja to nisam imala gde da uzmem.
Meriman Braha
Politički aktivistaSamica je posebna kazna. Samica izaziva veliku traumu. Samica izaziva veliki zaborav. Ljudi zaboravljaju stvari koje su nezamislive u normalnom životu. […] Bilo je vremena, u određenim periodima, bez čitanja, ni novina, ni časopisa, ni knjiga, ni ičega. Nekada su dozvoljavali knjige. Ali uglavnom ne, uglavnom ne. Bio si u samici sa samim sobom. Ti sad moraš, ja sam video po zatvorima kako ljudi prave veliku buku dok su u samici, ljudi su ludili. Činilo mi se da ne znam koncept kako mogu biti u grupi van samice. Navikao sam na samicu jer mi se to činilo kao normalno. Nenormalno stanje u mojoj psihi je postalo normalno.
Mislio sam kakav ću biti kada me pridruže sa drugima? Da li ću moći da se prilagodim ljudima oko sebe? 13 meseci. Bilo je mnogo teško, dan nije prolazio, bio je mnogo dugačak. I mogao sam da znam gde sam samo zahvaljujući razgovora koji su vodili samnom ili zbog onoga što se kanaliziralo direktno i tako si mogao da vidiš gde si. Ja sam imao mnogo toga da kažem, i još uvek mi je ostalo mnogo toga da kažem (smeje se).