Mart 1998. bio je mesec mnogih protesta. Ženska neformalna mreža organizovala je osam od osamnaest mirnih protesta održanih u tom mesecu. Protesti su bili odgovor na nasilje Miloševićevog režima u Drenici na Kosovu. Aktivistkinje su kroz proteste pozvale međunarodnu zajednicu da interveniše i zaustavi nasilje. Ova serija intervjua prikazuje istoriju ženskog aktivizma u javnoj sferi, rasvetljava političko pozicioniranje žena i oblike otpora 1998.

Intervjui su napravljeni u saradnji sa ForumZFD, University Program for Gender Studies and Research i sa Inicijativom za usmenu istoriju.

Meriman Braha

Politički aktivista

Samica je posebna kazna. Samica izaziva veliku traumu. Samica izaziva veliki zaborav. Ljudi zaboravljaju stvari koje su nezamislive u normalnom životu. […] Bilo je vremena, u određenim periodima, bez čitanja, ni novina, ni časopisa, ni knjiga, ni ičega. Nekada su dozvoljavali knjige. Ali uglavnom ne, uglavnom ne. Bio si u samici sa samim sobom. Ti sad moraš, ja sam video po zatvorima kako ljudi prave veliku buku dok su u samici, ljudi su ludili. Činilo mi se da ne znam koncept kako mogu biti u grupi van samice. Navikao sam na samicu jer mi se to činilo kao normalno. Nenormalno stanje u mojoj psihi je postalo normalno. 

Mislio sam kakav ću biti kada me pridruže sa drugima? Da li ću moći da se prilagodim ljudima oko sebe? 13 meseci. Bilo je mnogo teško, dan nije prolazio, bio je mnogo dugačak. I mogao sam da znam gde sam samo zahvaljujući razgovora koji su vodili samnom ili zbog onoga što se kanaliziralo direktno i tako si mogao da vidiš gde si. Ja sam imao mnogo toga da kažem, i još uvek mi je ostalo mnogo toga da kažem (smeje se).

Hatmone Haradinaj Demiri

Profesorica Albanskog Jezika

Moj stric mi je spremio jednu, jednu kasetu, rekao mi je: ‘Uzmi ovo’, spremio je sve patriotske pesme ‘uzmi ovo i puštaj u studentskom domu’. Dakle nije mi dao neku direktnu odgovornost, ja sam to uzela, i dakle 10. marta uveče skoro niko nije spavao, celu noć smo bili napolju i bilo je mnogo lepo vreme, vruće, i sve vreme sam puštala kasetofon na prozoru, na domu broj jedan, sve te patriotske pesme. […] Ali tu noć je bio neki osećaj, niko nije spavao do kasno, dakle svi, bilo je neko, neko oslobođenje pre nego što je nastala ta oluja, koja se desila sutradan. Dakle svi smo, svi smo znali da se nešto dešava, ali nismo direktno znali. 

[…]Pridružili smo se direktno kod menze, poneli smo luk sa sobom, uzeli smo neke, neke šrafove smo stavili u flaše, ne znam ni sama zašto smo to uzimali, šta bi mogli uraditi, međutim to je ono što smo uzeli sa sobom, luk ako nam bace suzavac. Ni mi sami ne znamo ko je dao tu ideju, jer je to bio prvi put da smo učestvovali u jednoj direktnoj demonstraciji gde je bilo i suzavaca, i dakle to je bila noć kad su se i ljudi pridružili, u određenim momentima.

[…] Bilo je vikanja, ‘Kosovo Republika’, ‘Trepča radi, Beograd se gradi’, ‘Republika, sa voljom…’. Toga na početku nije bilo, na početku smo rekli: ‘Želimo [bolje] uslove’, ‘Hoćemo hleb, hoćemo…’, znaš, bile su malo lakše, naročito na početku protesta u menzi. Onda kasnije postepeno, kao obično dakle kako to ide, prvo počinje polako onda su počeli sa tim parolama gde je svako dodao jednu po jednu svoju, na drugi način, i sve dok je došlo do tog ekstremnog.

Naime Mačastena Šerifi

Aktivistkinja

Ali, ne, ja nisam bila deo organizacije. Samo sam učestvovala kao svi drugi građani. Znam da tog datuma 26. marta [1981.], kad su bile te najteže demonstracije studenata na trgu Prištine, gde sam ja izašla sa ocem po gradu nakon demonstracije i videli smo da je trg u užasnom stanju. Dakle, videla sam počupanu kosu na zemlji, štikle, stvari ljudi. Kojeg studenta su uhvatili osakatili su ga, toliko su ih tukli da je užasno i zamisliti. 

Onda, u demonstraciji 1. aprila u našoj školi, ja sam bila učenica u školi ‘Meto Bajraktari’, dakle u našoj grupi su svi bili učenici jednog razreda i škole ‘Meto Bajraktari’. Našu školu su izolovali tog dana, rekli su… mi smo bili na času. Rekli su: ‘Ne smete izlaziti’. I između ostalog, negde na prvom času su došli učenici škole ‘Emin Duraku’, oni su došli sa zastavama, došli su organizovani vičući u školskom dvorištu i zvali su i nas. Dakle, zvali su nas da se pridružimo demonstracijama. 

Mi, pošto su nam vrata bila zatvorena i nastavnici su nadgledavali hodnike, onda smo našli drugi izlaz, našli smo prozor na prvom spratu na hodniku kroz koji smo svi izašli. […] Ta grupa dece sa zastavom, uglavnom 14-15-16 godišnjaci, onda smo se pridružili velikoj grupi demonstranata.

Teuta Hadri

Ginekolog/ Politička Aktivistkinja

Najveći problem im je bio jer je dolazila Titova štafeta. Naš cilj je bio da oborimo štafetu, da ne dopustimo da uđe na Kosovo. To je bila ta najveća kriza o kojoj su oni znali a i mi smo znali. I oni nam nisu ispunili zahteve, jer ako bi nam ispunili možda bi se ućutali. Možda, verujem, ali opet bi se masa eletrizirala. I nisu ispunili zahteve, tu je pukla velika pobuna, i ta pobuna je ciljala da ide u smeru Ulpijane i da izađe onamo kuda je dolazila štafeta. Ali oni nisu imali… mi nismo znali da su nas opkolili. […] Kad smo mi razbili taj kordon bile su neke ograde kao okrugle šipke koje su delile put.  Preko njih smo skočili tu je neko pao, da bi otišli do štafete. Tu je počelo masivno pucanje od strane policije, sa oružjem, sa… pucali su. […] Bila je prva pobuna licem u lice sa policijskim snagama. 

[…] Jedan student je imao crveno crnu zastavu, on je vodio to, i kad je student pao potrčala je Trendeljina Ljabeništi i ona je politički osuđenik, tri godine kažnjena iz Makedonije. Uzela je zastavu, jer u tom momentu ti ne padne na, znaš, nekome padne na pamet da oduzme zastavu. Uzela je zastavu Trendeljina i Trendeljina: ‘Braćo nek zastava ne dospe u rukama policije’, i ustala je. Međutim, policija je pošla po Trendeljinu, ona se zamotala sa zastavom da joj ne bi oduzeli zastavu. […] U tom momentu sam i ja uzela zastavu i nisam mogla ni da podignem jer je bila dosta teška, jedno pet, šest, deset metara. Imala je i onaj drveni stub trebalo je snage da se zastava vijori.

Enver Dugoli

Politički aktivista

Na demonstracijama 1981. godine, iako smo bili organizovani, pričali smo o tome da bi bilo dobro da organizujemo, jer su demonstracije izbile po celom Kosovu. Nekako smo čekali neku informaciju ili neki podsticaj od organizacije. I dok smo čekali 2. aprila 1981. […] kružio je jedan papir, jedan papir koji se razmnožio, razmnožili su i kružio je kroz učenike. I meni je taj papir dospeo u ruci. Bio je to poziv na demonstracije. Poziv je obavljen da se održa u 12:00, bio je pijačni dan, bio je četvrtak. 

[…] Kažem dvojici-trojici drugara i drugarica koji su mi bili u blizini, jer smo pročitali papir i… razlog je bio to što sam mislio da ako ostavimo za 12:00 neće uspeti. Razlog je bio milicija, policija tog vremena je počela, bili su alarmirani i počeli su da  dolaze oko škole. Ali postojala je i druga opasnost jer profesori tada ne bi dozvolili [učenicima], ako bi ušli u učionicu, ne bi dozvolili učenicima da izađu. I rekao sam: ‘Počećemo sad’. Preuzeo sam tu inicijativu i otišli smo odatle kao velika grupa drugova i drugarica i otišli smo u centar gde je bio u Glogovcu, centar srednje škole. […]

Da bih razjasnio šta se dešava, poduzeo sam dobrovoljnu inicijativu a da me niko nije pitao. Niko nije tražio od mene da skočim na automobil koji je tu bio parkiran da privučem pažnju studenata i profesora i počnem da čitam poziv na demonstracije. Završio sam poziv za demonstracije sa parolama koje su bile: ‘Kosovo Republika!’ ‘Republika, Ustav. Sa voljom ili sa ratom!’ ‘Trepča radi, Beograd se gradi!’