Mart 1998. bio je mesec mnogih protesta. Ženska neformalna mreža organizovala je osam od osamnaest mirnih protesta održanih u tom mesecu. Protesti su bili odgovor na nasilje Miloševićevog režima u Drenici na Kosovu. Aktivistkinje su kroz proteste pozvale međunarodnu zajednicu da interveniše i zaustavi nasilje. Ova serija intervjua prikazuje istoriju ženskog aktivizma u javnoj sferi, rasvetljava političko pozicioniranje žena i oblike otpora 1998.

Intervjui su napravljeni u saradnji sa ForumZFD, University Program for Gender Studies and Research i sa Inicijativom za usmenu istoriju.

Faik Blata

Hirurg

Nama je [Radio] Televizija Prištine dala vest da su rudari ušli u jamu. Ja sa mnogo drugih lekara, sa doktorom Ademijem, sa puno doktora. Bilo je i doktora koje je Trepča sama imala tamo. Sećam se prvog dana kada sam otišao, sišli smo liftom horizontima Trepče. Nije dobar osećaj da uđeš u taj lift, da siđeš 700-800-900 metara dole u jami. Međutim, uvek sam mislio o tome kako ću da pomognem tim rudarima. Ja sam bio lekar radnika 80-ih, svi su me rudari poznavali. Mnogo su se radovali. Uzeo sam torbu sa lekovima, [kao] što sam vam rekao u to vreme su lekovi bili besplatni i pregled i sve. Rezervisali smo dovoljno lekova, antibiotika protiv temperature, protiv kašlja, protiv povraćenja, protiv trovanja. I pregledao sam ih sa torbom punom lekova. Ali prvih dana, prvih dva-tri dana nije bilo zdravstvenih problema. […] Vredi da se pomene, mnogo je interesantno, mnogo rudara kada se njihovo zdravstveno stanje pogoršalo, kad smo mu rekli da mora svakako da izađe iz rudnika, oni nisu hteli. Rekli su: ‘Samo mrtav. Četvorica mogu da me odnesu i da me odvoje od drugara koji su štrajkači’

Nedžmi Zećiri

Kardiolog

Bio sam protagonista, bio sam glavni doktor tu. Radio sam u Starom Trgu i taj dan kad je počeo štrajk bio sam u prvoj smeni. Oko 8:00 sati stigne jedna informacija, jer je ambulanta tu blizu rudnika, kažu: ‘Rudari su ušli u štrajk’. Otac mi je bio živ, majka i cela porodica. Oni su živeli u Mitrovici. I kažu: ‘Počeo je štrajk rudara. Rudari su nezadovoljni. Od danas su u ušli u štrajk i dali su reč da neće izaći bez ispunjenja nekih od njihovih zahteva’. Počelo je oko 8:00 sati. Ja sam oko 8:00 sati dobio vest da se to desilo. […] Neka vrsta štrajka glađu, nezadovoljstva njihovih zahteva. Alarmiralo se Kosovo, alarmirala se Jugoslavija, Srbija i opšto evropsko mnjenje jer je počeo jedan veliki štrajk rudara u Starom Trgu. Mi smo im se pridružili kao doktori, jer smo tu bili i sa dužnošću da pomognemo rudarima sa onim što je potrebno. Prvo su bili umorni, iscrpljeni. Nakon jedne noći, druge, počelo je, situacija je počela da se pogoršava a i njihovo zdravstveno stanje. Mi smo neke odveli u Mitrovici, ali nisu hteli da idu za Mitrovicu. Oni koji su bili najbolesniji želeli su da ostanu tu. […] Nije niko hteo da ide za Mitrovicu jer su tamo bili neki doktori Albanci, neki doktori Srbi koji su bili protiv štrajka rudara i protiv… i maltretirali su ih.

Igbale Novosela Mehmeti

Pravnica i aktivistkinja

Bilo je letnje vreme i obično se išlo na more. Nas nije bilo briga za more, brinuli smo se o problemu sa braćom. Koji je u zatvoru, kome treba spremiti paket, gde je… Ponela sam dve velike torbe. Mislim da su tada bili u zatvoru oboje i Seljatin i Sabri. Sa dve velike torbe [otišla sam] pravo tamo. I zateknem u gradu, na trgu [jednu drugaricu], kaže: ‘Gde ideš?’ Zatvor je bio gde je i danas. Mi smo iz Dodone obično išli… Imali smo prava dva put nedeljno, prvo dva put nedeljno, onda jednom nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom, da im odnesemo stvari. A kad smo imali posetu svake druge nedelje, odneli smo im i hranu. 

Ja sa dve torbe u ruci, idem, kaže: ‘O Igbala, šta radiš?’ Rekoh: ‘Evo bogami, ti?’ ‘Ideš na letovanje?’ Rekoh: ‘Da’. ‘Ima lepo da se provedeš’. Rekoh: ‘Da, da, kamo sreće da se i ti provedeš kao ja’, znaš. Ona nije dobro shvatila. Ja sam išla u zatvor da odnesem pakete. […] Inače, porodica je bila naš problem, mala deca, snajke bez muževa. Dakle, naš problem tada nije bio da idemo na more ili tako nešto.

Mevljude Mezini Sarači

Pesnikinja

Kad se Drenica blokirala, Drenica je ostala u krizi, brojali su poslednje rezerve. Tada je Forum žena, rukovodstvo Foruma žena u organizaciji i sa drugim organizacijama žena koje su tada počele da funkcionišu, [organizovale su marš] ‘Hleb za Drenicu’. Delegacija Foruma žena iz Đakovice bila je potisnuta od samog polaska iz Đakovice i nisu nam dopustili da nastavimo za Prištinu. […] Mi smo pošle jer je bila jedna centralna tačka, da se sretnemo u Prištini i da pođemo za Drenicu. Naš polazak je morao biti iz Prištine. Mi smo pošle, nas su zaustavili na ulazu Đakovice. Bile smo organizovane sa kolima i samo što nas je policija zaustavila, oni su znali naša kretanja i dobili su informaciju da će se desiti polazak sa hlebom. […] Dakle, svaku aktivnost koju smo radili na organizovan način van Đakovice trudili su se da nas potisnu. Ali nažalost u Drenici nije stigla da dospe nijedna od nas, jer su nas zaustavili na samom početku.

Vjolca Meha

Geologinja

Kad je vest stigla, rekli su: ‘Rudari se zatvaraju’. Mi smo bili u blizini, jer je zgrada tehničke službe blizu ulaska u rudnik. Mi smo kao mlađe osetile tu hladnoću, neku nesigurnost jer se Državno obezbeđenje šetalo, mi smo ih poznavali onako kao ličnost. Uvek su nas pratili u pokretu. I kažemo mi jednom kolegi, mi smo posle razgovarali, uvek se sve više razgovaralo o rudarima, što se tiče politike. Kad kaže, rekao je, kažemo mi jednom kolegi tu: ‘Da li možemo da odemo i mi da im se pridružimo?’ Rekao je: ‘Da li biste volele da dođete?’ 

Kad smo otišle sa onim kolegom kaže, bili su dežurni, počeli su sa dežurstvima. Imali smo crvene trake {pokazuje ruku}, postavili smo crvene trake na ruci i oni su bili odgovorni za situaciju ko ulazi, ko izlazi. […] Onda smo mi ušli, posetili ih, situacija nam je izgledala nekako kao u nekom drugom svetu, kao da smo bili izolovani ni vesti, ni, mislim dobrih vesti ne [nije bilo]. Dolazile su delegacije jedan posle drugog, sa Koljgecijem i ovim, Stipe Šuvarom, i ovaj Morina i svi redom, […] ovi u površini su govorili: ‘Ne, idete tamo da sedite’, oni dole su govorili: ‘Nemojte da ih puštate jer nam ovde prave pritisak’. 

[…] Mi smo nastavili da ih podržavamo, kad su izašli radnici pomagali smo im, pomagali smo im da se očiste, onda oko lekova, tako. Jer tu su bili… i mi smo imali ambulantu u Starom Trgu i onda su došli i lekari ambulante, dole su se pridružili i zdravstveni radnici ambulante. Nastala je cela jedna ekipa. Počeo je sve vreći broj onih umornih i iscrpljenih da izlazi iz rudnika i tehnička služba gde smo mi bili, je postala medicinska stanica, nastale su dve stanice.