Mart 1998. bio je mesec mnogih protesta. Ženska neformalna mreža organizovala je osam od osamnaest mirnih protesta održanih u tom mesecu. Protesti su bili odgovor na nasilje Miloševićevog režima u Drenici na Kosovu. Aktivistkinje su kroz proteste pozvale međunarodnu zajednicu da interveniše i zaustavi nasilje. Ova serija intervjua prikazuje istoriju ženskog aktivizma u javnoj sferi, rasvetljava političko pozicioniranje žena i oblike otpora 1998.

Intervjui su napravljeni u saradnji sa ForumZFD, University Program for Gender Studies and Research i sa Inicijativom za usmenu istoriju.

Iljaz Pireva

Politički aktivista

U tom platou počeo je Osman [Dumoši] ali nije uspeo tako da je govor održao Skender Kastrati. Onda je policija počela da me napada, vatrogasci. Čak su jednog mog druga tako loše udarili da nije znao kuda ide jer su ga udarili u glavu. Onda su ga negde odveli, jer on više nije znao gde se nalazi. Onda je demonstracija počela da bude još opasnija. Počeli su da lome vitrine od prodavnica. Znači uzeli su od vatrogasaca onu cev za vodu, jer su hteli da nas udalje vodom. Uspeli smo da im oduzmemo to i nastavili smo do Filozofskog fakulteta. 

 

Izašli su Mark Krasnići i neki drugi, hteli su da malo smire situaciju. Zahtevi, imali smo naše zahteve: ‘Ajde da razgovaramo’. […] U to vreme, jedna od ličnosti je bio predsednik prištinskog komiteta, Rahmon Bakali. Izgleda da im je rekao: ‘Ajde zovite te studente da razgovaramo sa njima šta žele, kako žele’. Mi nismo hteli da razgovaramo. Znali smo da je to igra, da bi smirili stvar.

 

Vratili smo se opet sa drugovima, onda smo tu uzvikivali jer se pričalo da su uhapsili neke drugove. […] Znači negde kasno je bilo gotovo, ujutro su počeli sa hapšenjima, uhapsili su Osmana Dumošija. Onda i druge. Mene su poslednjeg uhapsili, mene su tek 25. decembra, dakle, bio sam uhapšen skoro mesec dana nakon demonstracija…

Hasan Dermaku

Politički aktivista

Moja dužnost je bila da sedim u dvorištu Filozofskog fakulteta da posmatram i čekam da dođe Seljatin i sa konjskom napregom donese postere, zastavu i parole. Parole jer postera tada nije bilo. U tom sastanku kod Seljatina Novosele, Seljatin je predložio da se demonstracija, demonstracije u Podujevu, u Gnjilanu i u Uroševcu održaju prepodne.

 

[…] Kad je Seljatin došao rekao sam mu: ‘Seljatine, ajde brže jer blokiraćemo se’. Već sam znao, počelo je, kod studenta je počela neka panika. Kad su videli policiju, cela policija sa šlemovima, počela je neka panika. 

 

Onda nisam više čekao da bude deset do četiri nego sam počeo sa demonstracijom dvanaest do četiri, sedam minuta pre. Ja sam započeo. Uzeo sam zastavu, jer moja je dužnost bila da uzmem zastavu i vodim. Ali kad sam video da možemo da se blokiramo uzeo sam zastavu i počeo koračati prvi, onda su pošli drugi studenti iza mene. Kad smo stigli na glavnom putu prvi sam se sastao sa policijom.

 

Oni su pričali na srpskom, više je bilo srpske policije. ‘Vrati se nazad’, ja, ‘Ne’. Tu sam se prvo suočio s policijom. Jednoga sam udario sa drškom od zastave. Onda su mi se bacila jedno tri-četiri policajaca sa pendrecima svuda po telu i glavi. Izgubio sam svest. Krv mi je lila kroz usta i nos i tu sam pao. Studenti su me povukli, i doneli do trotuara i ostavili tu. Oni su nastavili prema gradu.

Muharem Musljiu

Politički aktivista

Afrim Lodža i ja smo uzeli dva revolvera od Sabrija Novosele. Čika Metuš odlučno je rekao meni i Afrim Lodži: “Nemojte ciljati na vojsku i policiju jer će vas ubiti. Čuvajte se sa strane da vas ne ubiju”. Metuš Krasnići, je bio jedan od najvećih vizionara koje sam ja poznavao.

 

[…] Uhapsili su devetoro ljudi. Oni su bili svi moji drugovi. Razgovaram da vidim šta da uradim neku akciju, do vraga. Rekoh, baciću bombu Okružnom sudu noć pre nego što izađu pred sudom. U Hogoštu sam nabavio bombu koju i danas imam, ovo sam rekao i na simpozijumu 50 godišnjice demonstracija ‘68. 

 

Međutim čika Metuš mi je odlučno rekao ovako: ‘Ne’, rekao je: ‘onda će ih duplo kazniti kao teroristi’. Jer ja sam spremio i teren iza suda jer sam tuda prolazio noću i danju, znao sam uličice kuda da uđem i imao sam 28 godina, igrao sam fudbal u Drugoj centralnoj ligi bivše Jugoslavije, dakle imao sam kondiciju. Gde da se sakrijem o svemu sam mislio.

Hidajete Osmani Bitići

Profesorica albanskog jezika i književnosti

Demonstracija 1. aprila [1981] je bila masovna, kako se već zna iz istorije, od fotografija koje ste videli. Prvo su nas jurili ovom ulicom iznad skupštine, iza pozorišta. Onda smo se opet skupili izašli iza onamo gde je sad trg Skenderbega i tu smo ostali satima. Vikali smo. Nakon nekog vremena opet su nam bacili suzavac. Raspodelili su nas. 2. aprila se nastavilo u studentskoj menzi. Pevali smo, vikali i sređivali su taj put. Bilo je velikih cevi za kanalizaciju, momci studenti… policija je bila dole kod studentske menze, a mi smo bacali cevi dole. 

 

[…] Onda smo 11. aprila otišli kod tate u poseti [u zatvoru] u Mitrovici. Jer je tada bio u Mitrovici. 1. maja ‘81. su došli da me uhapse. Prvo nisam htela da, pošto nisam bila kući, dobila sam vest da su pretresli kuću i ostala sam kod ujke. Onda sam prešla na ilegalni život do 4. avgusta [1981]. Pokušala sam da odem vani. Moj cilj je bio da falsifikujem pasoš, ali nisam uspela. 3. avgusta sam donela odluku, rekoh, idem u zatvor nek me kazne koliko hoće završiću kaznu jer ovako u ilegalnosti se ne živi.

Šazije Gerguri Hasanđekaj

Aktivistkinja

‘65, na kraju ‘64. je Adem Demači imao suđenje, ja sam povela neke drugarice. Nisam ih uzela da nešto organizujemo, jer nisam imala tu moć da nešto organizujem. Rekla sam: ‘Hoće neko da dođe samnom? Idem da slušam Ademovo suđenje?’ Znam da sam išla sa Eljhamom.

[…] I Mejrem [Beriša-Šema] je bila, ustvari ne znam da li je Mejrem bila taj dan samnom. Jer je Mejrem bila velika aktivisktkinja. Kad sutradan oko 04:00 ujutru, kola policije ispred naših vrata. Bom, bom, bom {onomotopeja} pravo da ti kažem mnogo sam se uplašila. Jer sam imala traume od brata, u to vreme su ga uzimali. Dolazili su preturali kuću. Kad meni kažu: ‘Obuci se i pođi sa nama’. Nisam se ničeg setila. Ko je mogao da me izda, niko jer niko nije znao, retko ko je znao. 

Otišla sam, uhapsili su me. Držali su me dva dana. Otpustili me bez ikakvog dokumenta. Nisam ni smela da pitam zašto sam tu. Ali dok sam izlazila rekoh pitaću ih pa nek bude šta bude. Rekla sam: ‘Izvinite, kojim razlogom sam bila ovde?’ Rekao je: ‘Htela si da organizuješ protest jer se Ademu Demačiju sudi’. Dao mi je neki papir da potpišem, ko je smeo da pročita šta sam potpisala. Potpisala sam i Bog zna šta sam to potpisala (smeje se).