Drugi Deo
Anita Susuri: Želeli ste da pričate o slučaju rudara, pa ako sada možete da objasnite šta se sve tu desilo, kako… kada ste prvi put čuli da se štrajk održava, kako ste se osećali?
Avdi Dinaj: Da, znam, tada, tada je štrajk rudara počeo…
Anita Susuri: Prvo je bila šetnja…
Avdi Dinaj: Da…
Anita Susuri: A onda su ih ispitivali.
Avdi Dinaj: Da, bila je šetnja, šetnja do Prištine kako bi irekli svoje mišljenje o političkim problemima. I… sećate se, zahtevali su ostavku…
Anita Susuri: Rahmana Morine…
Avdi Dinaj: Hisamedina Azemija, i tih drugih ljudi. Ali, gledao sam te slučajeve na televiziji u to vreme. Ali kada je počela istražna procedura, sećam se toga kao da je bilo danas… bilo je, ako se ne varam, bio je 13. mart ‘89. Nakon posla sam otišao u stan. U kasno doba noći, bivši starešina Okružnog suda, Kaplan Baruti, poslao je svog vozača da me doveze njegovim kolima. Pitao sam vozača, rekao sam, “Šta se dešava?” On je odgovorio, “Starešina suda hoće da te vidi.”
Kaplan je bio nesvakidašnji čovek, nesvakidašnje dobar. Pozvao me je u svoju kancelariju. Rekao je, “Hteo bih da preuzmeš slučaj Vlasi…” rekao mi je to i kako su ga doveli iz Bijeljine, i da oni hoće da pokrenu istražni postupak. Tužilac je već bio podneo zahtev da se započne istraga. Kontrarevolucija, kontrarevolucija je tada bila najviša kazna, 20 godina kontrarevolucije ili smrtna kazna. Znam da smo Kaplan i ja pričali o tome, rekao mi je, “Molim te, preuzmi istragu.” Rekao sam, “Kaplane, ne želim da me ovaj slučaj košta posla. Neću preuzeti. Do sada nisam nikada istraživao političke slučajeve, neću ni sad.”
Kako je razgovor napredovao, rekao je, “Ako ne preuzmeš ti, moraćemo da damo nekom drugom i izgubimo pristup slučaju.” Znam da sam mu rekao, “Dajte ga kome god hoćete, radite šta hoćete. Meni ne.” Kako bi promenio moje mišljenje, pozvao je Tadeja Rodidžija. Dok sam razgovarao sa Tadejom Rodidžijem, rekao mi je, rekao mi je, “Nismo slučajno pričali o tome da te uzmemo za istražnog sudiju.” I onda mi je ispričao svoju istoriju. Između ostalog rekao je, “Avdi, u slučaju Marije Šlaku, moj brat je bio zatvorenik zajedno sa Marije Šlaku. Kada su ga pustili iz zatvora, živeo je još samo tri meseca zato što su ga uništili.” Rekao je, “Ako ga sad ne zaustavimo, kada misliš da, da, da…”
I tako jedan zahtev za drugim da ja preuzmem slučaj, ja se složim da radim istragu. Ništa nisi mogao da uradiš što se tiče pritvora jer u to vreme sa pravnim krivičnim procedurama, što se tiče krivičnih dela za koje se razmatrala smrtna kazna, pritvor je bio obavezan. Ja sam započeo istragu, uzeo sam Azema Vlasija, Aziza Abrašija i Burhana Kavaja u razmatranje. Onda smo proširili našu istragu. Njih petnaestoro je bilo osuđeno.
Anita Susuri: Kakva pitanja ste im postavljali, jer optužnica je bila kontrarevolucija, ali šta je bio osnov?
Avdi Dinaj: Osnova su bile te demonstracije. Osnova su bile demonstracije, ali bilo je poznato da je to politički slučaj, euforija trenutka, zato što su bili pušteni, znate?
[Intervju se ovde prekinuo]
Avdi Dinaj: Istraga je prvo počela protiv Azema Vlasija, Aziza Abrašija i Burhana Kavaja. Privedeni su na saslušanje u svojstvu optuženih. U toj istrazi bili su angažovani najeminentniji advokati bivše Jugoslavije. Jedan od njih je bio pokojni Bajram Kelmendi, advokat kojem će teško ko parirati na labanskoj teritoriji. Tu je bio i Rajko Danilović iz Beograda, Drago Demsar iz Zagreba, Vesta Pesić iz Slovenije. Znate šta? To je bila elita advokature u to vreme.
Anita Susuri: Dakle, zašto je bilo tako? Da li je to bio stvarno bitan događaj koji…
Avdi Dinaj: Da bilo je… zapravo, potreslo je temelj Jugoslavije, kako su ga tad nazivali. I ja sam ispitivao Vlasija, sećam se toga kao da je bilo danas… zato što je grupa pravnika koji su bili poslati iz Beograda radila za tim tužilaca, sećam se kao da je bilo danas. Pored toga što sam imao podršku svojih kolega, imao sam pored sebe i starešinu suda, Kaplana Barutija i Tadeja Rodićija, sa kojima sam se savetovao. Čak se sećam u jednom slučaju tokom istrage, imali smo kratku pauzu za kafu. Ja sam ispitivao Vlasija, on je rekao, “I meni bi dobro došla kafa…”
Anita Susuri: Vlasi?
Avdi Dinaj: Da. I ja nisam mnogo razmišljao o tome i naručio sam mu kafu. Tada sam bio mlad, nisam puno razmišljao o takvim stvarima. Slučajno sam naišao na Kaplana u hodniku, pitao je,”Znači, praviš pauzu?” Rekao sam, “Da, uzećemo kafu.” Pitao je, “Da li si naručio jednu i za Vlasija?” Rekao sam, “Da, zašto ne bre?” Rekao je, “Čekaj.” Javio je i Tadeju takođe… Rekao je, “Te kafe…” Tada je kafa koštala 20 centi na sudu. Rekao je, “Te kafe se plaćaju preko sudskog računa.” Ja sam rekao, “Zašto preko njihovog računa?” “Pusti…” Uzeli smo kafu, i kad smo hteli da nastavimo, Spaso je video da je Vlasi dobio kafu i tražio je da se produži pauza. Ta kafa je postala bitna stvar, svi članovi [suda] su saznali da je on naručio kafu u kancelariji (smeši se). To se smatralo… iako legalno, okrivljeni ima pravo na pauzu, imaju svoja prava koja… Ali pošto je to bila politička grupa to je bilo kao da…
Anita Susuri: Pa o čemu su pričali, kakve odgovore su vam dali?
Avdi Dinaj: Pa, pričali su o događajima tokom demonstracija. Da su bili… zato što je Vlasi posetio rudare u pećini i oni su pretpostavili da Vlasi, sa Azizom Abrašijem kao generalnim direktorom Trepče, i Burhanom Kavajom kao direktorom rudnika sa flotacijom Stari Trg, organizovao radnike da krenu na štrajk i da se zatvore u pećinama. Ali nisu se raspravljali sa dokazima koji su pokazivali da je bilo nekakvog organizovanja, već je to bilo nezadovoljstvo kao rezultat političkih okolnosti tog vremena.
Anita Susuri: Da li ste to shvatili ili ste isto sumnjali da su ih oni [rudari] možda organizovali?
Avdi Dinaj: Uloga istražnog sudije je da beleži sve što oni kažu, razumete?
Anita Susuri: Da.
Avdi Dinaj: Da budu što precizniji u svojim izjavama.
Anita Susuri: Spomenuli ste da su vas u to vreme stalno pratili.
Avdi Dinaj: Da, pošto sam ja preuzeo istrage, zapravo odmah čim sam izašao iz stana sa ženom i decom, primetio sam ih, tada Državnu sigurnost, njihovi ljudi su me pratili u svakom koraku. Za šest meseci tokom kojih sam radio na istragama, bilo je nemoguće da me ne prate. Ne samo mene, i moje ostale kolege, posebno starešinu suda [Kaplana Barutija]. Takođe, zapravo nisam mogao ništa da kažem u svojoj kancelariji zato što smo sumnjali da su oni [Državna bezbednost] postavili uređaje za prisluškivanje.
Anita Susuri: Rekli ste mi i da ste ostali u kontaktu [sa ljudima koje je slučaj zanimao] i da su se sastanci odvijali u selu Žljebthey did, but I wouldn’t like to interpret my colleagues’ words?
Avdi Dinaj: Da. Ali nikada nisam upoznao ljude koje je zanimala Mitrovica. Poveo sam svoju ženu i decu… Oni koji su hteli, političari, ljudi iz tog perioda koji su želelei da pričaju sa mnom o slučaju… otišao sam tamo jer tokom leta je naša porodica išla u planinu. I tamo sam imao sastanke. Bilo je ljudi koje je slučaj zanimao i ja sam ih izveštavao o svakom detalju.
Anita Susuri: Kakvi detalji na primer? O tome kako je istraga napredovala?
Avdi Dinaj: Da.
Anita Susuri: A kako su izgledale sednice [suda] za tih 15 ljudi?
Avdi Dinaj: nije bilo sednica, uvođeni su jedan po jedan na ispitivanje u kancelariju, u prisustvu advokata. Prvo su dali svoje izjave a onda je na predlog tužioca zatraženo da daju objašnjenje o doakzima. Svi okrivljeni su izabrali da ćute, nisu dali izjavu. Ja sam ispitivao samo okrivljene, dok je svedoke ispitivala Državna sigurnost. Tu je bio i imenovani tužilac, Redžep Kačaniku, koji ih [svedoke] je ispitivao. Ali istražni sudija nije dao nikakav doprinos o kredibilitetu tih svedoka. Zvali su ih [svedoke] bez znanja o… mi smo bili svesni, ali zvali su ih bez doprinosa istražnog sudije.
Znam da kada je počelo suđenje, pokojni Ismet Emra se vratio kao starešina suda, pre je bio predsedavajući sudija. Tokom saslušanja, advokati su tražili da se izdvoje iskazi svedoka, iako nije bilo ničeg važnog u tim izjavama, tražili su da se izdvoje jer im istražni sudija nije verovao. Pozvali su me, rekli su, “Vi ste bili istražni sudija, da li postoji odluka da vam se poveri saslušanje svedoka od strane [Državne] Sigurnosti?” Rekao sam, “Ne postoji.” Oni su pitali, “Zašto?” Rekao sam, “Zato što je nisu tražili i zato što je nema.” Ali, to je bila sreća. Sećam se kad je objavljena presuda, Nekibe Kelmendi je bila u mojoj kancelariji, kada su oni pušteni iz zatvora. Bilo je zadovoljstvo kad…
Anita Susuri: Dakle, vi niste bili prisutni u sudnici?
Avdi Dinaj: Ne, ja sam radio samo istragu. Nisam čak imao ni pravo da budem član pretresnog veća ili sudija na slučaju.
Anita Susuri: Većina njih, posebno Burhan Kavaja, su nam rekli da nisu očekivali da budu oslobođeni. Tako da je to bilo iznenađujuće za njih.
Avdi Dinaj: Oni…
Anita Susuri: Da li ste i vi delili to razmišljanje? Koje je bilo vaše mišljenje o tome, da li ste mislili da će biti osuđeni ili ne?
Avdi Dinaj: Po mom mišljenju, svaki detalj koji nisam znao mi je jasan. Moje mišljenje je bilo da nema dokaza. Nema dokaza zato što su uzeli svedočenja oko 119 svedoka. Svaki put su te izjave prvo do mene dolazile. Nije bilo dokaza. To je već nešto drugo kad nema dokaza.
Anita Susuri: Kada ste radili istragu, da li se sećate stanja u kojem su bili ti ljudi? Da li su bili uplašeni ili…?
Avdi Dinaj: Uff {onomatopeja} bili su zabrinuti, bili su zabrinuti. Bili su… to je bio sumoran period za njih takođe jer…
Anita Susuri: Da li imate konkretan primer na umu koji biste voleli da izdvojite?
Avdi Dinaj: Sećam se kao da je bilo danas, na kraju istraga, Aziz Abraši se nije osećao dobro i rekli su mi da idem da ga posetim u zatvoru. Sečam se kao da je bilo danas, Spasoje i ja smo išli da ih posetimo, obojica su nas pitala da ih posetimo i direktno iz suda smo otišli u zatvor. Bivši čuvar zatvora je bio neki Šerfein Ajeti. Između ostalog, Spasoje je rekao, “Da li” rekao je, “Avdi treba da ga poseti za vreme poseta,” kao da su moje istrage propale. Iako je znao da su njegove istrage propale, “i obezbedite mu posebnu sobu [sa okrivljenim]?” Ja sam mu rekao, “Ne znam, za mene ili za tebe?” Šerafedin Ajeti je rekao, “Ako dobije slučaj, naravno da ćemo Spasoje i ja imati posebnu sobu. Ako mi dobijemo slučaj, njemu će trebati posebna soba.” I to je bila poprilično gruba šala.
Onda smo u ušli unutra da pričamo sa Azizom Abrašijem. Uspeo sam da ga ubedim da je ovo istražni slučaj, slučaj u kojem se prikupljaju dokazi. “Skupljaju se dokazi, biće napravljen izvešta. Odluka će biti doneta na osnovu postojećih dokaza i u skladu sa njima. Ali, ne treba od toga da praviš tragediju.” Tako da kad je suđenje počelo, a bilo je produženo suđenje, pored suđenja tu je bilo i puno šala tokom sudske revizije.
Anita Susuri: Kakve šale na primer?
Avdi Dinaj: Kakve šale? Pa, advokati iz tog perioda su bili elita među advokatima. Pošto ja nisam lično tome prisustvovao, nisam bio prisutan, rekli su mi drugi koji su bili, posebno Adem Vokši i Faruk Korenica koji su živi. Bilo je i drugih, na primer Džafer Malići.
Anita Susuri: Da li ste se sastali [sa nekim od optuženih] nakon odluke koja je donešena za ove ljude, ili kako je to išlo?
Avdi Dinaj: Sastao sam se sa Lazerom Krasnićijem nakon presude. Znam zato što Lazer Krasnići sada živi negde u Opatiji ja mislim. On je bio direktor EKK. Kada sam počeo da ih ispitujem pred tužiocem i kada su došli advokati, rekao je, “Sudijo, mogu li nešto da vas pitam?” Rekao sam, “Nastavite?” Pitao je, “Da li je Kaplan Baruti svestan da sam ja u zatvoru?” Rekao je, “Da.” On je odgovorio, “Ne treba više ništa da znam.”
Nakon što je izašao iz zatvora, kada sam ga kasnije sreo, pokazao je poštovanje. Rekao mi je, “Sudijo, drago mi je što sam vas video.” Rekao je, “Toliko mi je drago da…” Rekao je, “Sudijo, od trenutka kad si počeo da me ispituješ, znao sam na čijoj si strani.” I ja sam šaljivo rekao, “Pa tada nisam bio dobar istražni sudija zato što ispitanik ne sme da zna na čijoj je strani istražni sudija, jer sudija treba da bude nepristrasan.”
Anita Susuri: Da li se sećate kakav je bio dan kada su pušteni, zato što su nam ljudi govorili da je bilo kao proslava?
Avdi Dinaj: Da, bilo je proslava kao d aje bio državni praznik. Sećam se kao da je bilo danas kada su pušteni iz zatvora, čak je i Bajram došao, Bajram Kelmendi je došao u moju kancelariju i Nekibe je već bila tamo jer je bila moja nastavnica u osnovnoj školi. Gledali smo sve kroz prozor, ljudi su se okupili, kako da… Ni državni praznici se nisu više slavili.
Anita Susuri: Da li ste ih videli kako izlaze?
Avdi Dinaj: Da, zato što je zatvor ispod suda i morali su prođu pored sudskih prozora {opisuje rukama} i izađu na glavnu ulicu.
Anita Susuri: Kako su vam izgledali? Da li su bili srećni?
Avdi Dinaj: Pa vidite, dobiti slobodu nakon osam meseci, skoro godinu dana, nije…
Anita Susuri: Kakve su ‘90 bile nakon toga? Politička situacija se pogoršala i počele su druge demonstarcije. Kakve su za vas bile te godine? Do kada ste radili kao sudija?
Avdi Dinaj: Radio sam do početka ‘92 kada je Skupština Srbije otpustila sve sudije na Kosovu. Do tada sam radio kao sudija i onda sam počeo da radim kao advokat.
Anita Susuri: Kako su vas otpustili? Da li ste to očekivali?
Avdi Dinaj: Bilo je očekivano, ako ne danas, onda sutra. Očekivali smo to od [ranih] ‘90-ih, kada će se desiti. Znam zato što su udruženja tada imala ulogu. Posebno Bajram Kelmendi, on je došao i rekao nam, “Morate da ostanete dok vas ne otpuste.” I onda su nas otpustili, otpustili su sve Albance, prazna mesta su popunili Srbima.
Anita Susuri: Da li su doveli druge Srbe ili samo one sa kojima ste već radili?
Avdi Dinaj: Bilo je srpskog i crnogorskog osoblja ovde u Mitrovici. Dvoje ili troje, jedan je došao iz Čačka, ostali su došli van Mitrovice, ostali su bili Mitrovčani.
Anita Susuri: Kakve su bile ‘90-e za vas kao advokata?
Avdi Dinaj: Pa, kao advokat, zapravo, ceo sud je bio srpski. Mi smo bili (smeši se) neki od nas, imao sam slučaj od oko dvanaest optuženih na isti dan kad i bombardovanje, sve besplatno, [optuženi] koji su oslobođeni nakon što su NATO trupe ušle na Kosovo. Mora si da budeš oprezan. Podelili smo slučajeve, jedni smo radili u pravu, neki tamo.
Anita Susuri: Kako je bilo, mislim početak pogoršanja situacije i početak rata? Kakav je bio taj period?
Avdi Dinaj: Pa bio je sumoran period. Bio je nesvakidašnje sumoran. Na primer, čim bi završio sa poslom, morao si da se izoluješ u svom stanu. Bilo kako bilo, vi ste mladi, ali postojala je Dora e Zezë, oni su birali određene ljude i eliminisali ih i ostavljali na ulicama. Čim bi pao mrak, morao si da se sakriješ u svoj stan do sledećeg dana.
Anita Susuri: Da li ste se osećali ugroženo?
Avdi Dinaj: Da, naravno. Ne samo ja, već sve moje kolege su se osećale ugroženo. Sećam se kao da je bilo danas, imao sam suđenje sa Šikrijem Silom, politički slučaj, i rekli smo im [klijentima] da ćute, da ne daju nikakve izjave i čim smo završili sesiju, rekao sam Šikriju, “Ne idi u kancelariju zato što je situacija loša.” Ja sam odmah nakon suda otišao u stan jer je moj stan bio na severnoj strani [Mitrovice]. Sećam se kao da je juče bilo, čim je otišao u svoju kancelariju da ostavi svoju aktovku, policija ga je zaskočila i… {opisuje rukama} slučaj je čak prijavljen kao napad na njega.
Anita Susuri: Gde ste bili za vreme rata?
Avdi Dinaj: Nisam bio ovde tokom rata. Moj zet je imao prenoćište kod Ribarića, tamo smo otišli dva ili tri dana pre bombardovanja. Kada je bombardovanje počelo, nisi više mogao da ulaziš ili izlaziš iz tih prenoćišta. Onda sam uzeo svoje dete i otišli smo oko 8. aprila [1999]. Prešli smo granicu sa Crnom Gorom uz mnogo poteškoća. Ostao sam u Ulcinju dok NATO trupe nisu ušle na Kosovo.
Anita Susuri: Kakvo je bilo putovanje u Crnu Goru?
Avdi Dinaj: Pa, bilo je jako teško zato što smo bili blizu Ribarića, prenoćišta su bila u blizini od dva do tri kilometara, nismo mogli da ulazimo ili izlazimo. Ostali smo tamo do 8. aprila zato što nismo mogli da ulazimo ili izlazimo. Onda smo imali komčiju, krenuli smo za Novi Pazar. Postojao je pristupni put. Otišli smo u Tutin, postoji pristupni put koji te vodi u Rožaje, ne autoput, već drugi put gde nije bilo policije i ušli smo u Rožaje. Iz Rožaja, kad smo ušli u Rožaje, bilo je nešto drugo i onda smo nastavili u Ulcinj i tamo sam ostao do svog povratka.
Anita Susuri: Kako ste primili vesti da je Kosovo oslobođeno, da je rat gotov?
Avdi Dinaj: Bilo je, dolazi sloboda. Da li postoji nešto vrednije?
Anita Susuri: Kako ste odlučili da se vratite? U kakvom stanju ste našli vaš stan?
Avdi Dinaj: Vratio sam se u prvim redovima [automobila] koji su došli iz Ulcinja, to je bio 23. jun ‘99. Pošto je politička situacija u Crnoj Gori bila uzburkana. Političke vlasti Crne Gore, kolone kosovskih Albanaca koje su bile u Ulcinju su bile duge oko tri kilometara. Nisu nas pustili da idemo sami. Policija je bila iza, kolona automobila se protezala kule u Žljebu i crnogorska policija nas je pratila.
Anita Susuri: I kada ste stigli ovde?
Avdi Dinaj: Kada smo stigli ovde…
Anita Susuri: Pre svega, kako je izgledalo Kosovo na vašem putu ka Mitrovici?
Avdi Dinaj: Pa, sve je bilo uništeno, svaki objekat je bio uništen. Moj stan je bio na severnoj strani. Kada sam [otišao tamo], tamo su bile francuske trupe. Nisam imao drugi stan. Onda sam morao da ostanem kod svekra i svekrve dok nisam našao rešenje za svoj stan.
Anita Susuri: Znači, nikada ne biste mogli da se vratite u vaš stan?
Avdi Dinaj: Kasnije si moga samo da vidiš stan, ali šta je tu bilo da se gleda. Vrata stana su bila polomljena, sve moje stvari i knjige su bile ukradene. Imao sam izvanrednu kolekciju profesionalnih udžbenika. Sve je bilo odneto, nameštaj, bilo je uništeno. I onda su se Srbi smstili u moj stan u severnom delu i nisam više mogao d aga koristim.
Anita Susuri: Sada ste našli rešenje, zar ne?
Avdi Dinaj: Da, našao sam rešenje.
Anita Susuri: Spomenuli ste da ste počeli da radite kao sudija 2000. Kako se to desilo? Kako ste doneli odluku ili su oni vas zvali?
Avdi Dinaj: Tada, prvo, u septembru su formirani neki hitni sudovi koji su radili samo na krivičnim predmetima i onda sam početkom 2000. podneo zahtev i bio sam izabran za Okružnog sudiju. Radio sam do 2002. I onda sam se prijavio da postanem sudija Vrhovnog suda. Novembra 2002. sam izabran za sudiju Vrhovnog suda. Počeo sam da radim11. januara 2003, radio sam kao sudija Vrhovnog suda do penzionisanja 2017.
Anita Susuri: Kakav je život sada? Sada primate penziju, zar ne?
Avdi Dinaj: Da, sada imam penziju. Otvorio sam svoju pravnu firmu zajedno sa sinom i snajom, svo troje smo advokati. Živimo (smeši se).
Anita Susuri: Ukoliko postoji nešto što biste želeli da dodate ili nam ispričate a da vas mi nismo pitali, a želite da objasnite?
Avdi Dinaj: Pa, ja ne bih više ništa dodavao.
[Intervju se ovde prekinuo]
Korab Krasniqi: Gospodine Avdi, ja ću vas na kratko vratiti kroz vreme, opet u ‘89. Dakle, ‘88 je bio protest rudara od Trepče do Prištine.
Avdi Dinaj: Da.
Korab Krasniqi: I onda je 20. februara počeo štrajk rudara.
Avdi Dinaj: Da.
Korab Krasniqi: I onda u neko vreme oko oktobra ili novembra ‘89, mislim da je bio 7. oktobar, mislim da je tad bio drugi štrajk unutar pećine. To je bila manja grupa rudara koja se izolovala na kraći vremenski period, mislim na četiri dana. Ali to je bilo malo grublje, agresivnije i kada su privedeni učesnici ovog štrajka, kada su bili ispitivani, na primer, slučaj gospodina [Ramadana] Đeljošija; On je rekao da je bilo poprilično nasilno, poprilično teško. Da li se sećate nečega iz ovog slučaja?
Avdi Dinaj: Ne, ja se nisam bavio ovim slučajem.
Korab Krasniqi: Da li su vam vaše kolege rekle nešto o tome?
Avdi Dinaj: Vidite, jesu, ali ne bih želeo da tumačim reči svojih kolega.
Anita Susuri: Da.
Avdi Dinaj: Nije primereno, nije originalno.
Anita Susuri: Dobro. Hvala vam na intervjuu i što ste podelili vašu priču.
Avdi Dinaj: Nadam se da je ispalo dobro (smeši se).
