Cilj istraživanja o Kosovu preko njenih kreativnih umetnika je prikupljanje životnih priča raznih ličnosti iz obasti književnosti, vizuelne umetnosti, filma i pozorišta. Priče pokazuju razlike i zajedničke jezičke tačke, prikazujući na taj način pregled nastojanja različitih generacija umetnika kako bi izbili na površinu javne scene.

 

Pranvera Badivuku

Kompozitor

Znate, mnogo, ne znam šta su uradili, stvari su bile svuda. Veš mašina, na primer, je bila uništena, stari šporet je odnešen gore, znate, ne znam kako su ih preneli, te stvari. Bilo je dosta nereda po zgradi, prazni stanovi, bez ičega unutra. Slike nisu dirali, i neka dokumenta. Jer je to bilo sa zgradom.

I jedna, jedna stanovnica tu, bila je dalmatinka, starija žena, nije imala nigde da ode, tako da je ostala tu. Rekla nam je da su dovezli kamion do ulaza, tako da nisu mogli da vide šta su uzeli, šta su utovarili. Kasete, imali smo mnogo video kaseta, sve sa ozbiljnom muzikom, snimljene, različitih vrsta. Moj muž je voleo klasičnu muziku, on je snimao instrumentale, orkestre, ili nešto drugo. Našli smo ih u drugoj zgradi. Dakle, neobjašnjene stvari su se dešavale. Ne znam, ne znam.

Ali zanimljivo kako neko pamti šta je sve imao, to se desilo nekoliko puta, ljudi se nisu sećali šta su sve imali, ali ako stvari nestanu… Bilo je malo smešno. Napravila sam spisak svega što je nestalo jer sam znala šta sam imala u plakaru. Samo beleške, beleške, moje pesme i tako, ja, ja sam ih bacila iza plakara, bilo je prostora ali nije moglo da ode još više dole, tu sam ih našla.

Sevim Baki

Umetnik/Pevačica

Kada sam bila jako mlada, bila je jedna pesma od Emel Sajin, Sevda sevmessen [Kada ne voliš ljubav]…  Zvala se Rüzgar [Vetar], bila sam jako mlada i često sam je imitirala. Kada bi mi došli rođaci u posetu, ja bih govorila: “Hoćete li da vam imitiram Emel Sajin”? Sela bih, stavila jastuke na pod, stavila bih kosu na jednu stranu {pokazuje rukama}, rekla bih: “Idi uzmi fen da mi kosa izgleda kao da je leprša na vetru kao što izgelda u muzičkom spotu”. Oni su mi aplaudirali. Kada bi došao gost u posetu, moj otac bi uvek govorio: “Hajde, otpevaj nam neke pesme”. Sada, kad razmislim o tome, mogu reći da su to bili nagoveštaji da ću biti vezana za muziku.

Škeljzen Malići

Filosof

Rekao sam mu: ‘Moram da predam temu koja ne postoji: vizantijska estetika’. Ustao je sa svoje stolice i rekao: ‘Ko ti je dao pogrešne informacije? Kako ne postoji?’ (smeje se) ‘Dobro’, rekao sam. Rekao je: ‘Napiši mi ideju rada’. Već sam počeo da čitam neke stvari. Kada sam predao prvu verziju, sadržala je dve-tri teme na kojima sam hteo da radim. I pogledao je to i rekao: ‘Završićeš tako što ćeš napisati knjigu” (smeje se). Rekao sam: ‘Ne, ne, samo tako…’. Rekao je: ‘U redu, hajde!’

[…] Nekako sam želeo da postanem ekspert za Vizantiju, da naučim starogrčki. Počeo sam da idem na neke kurseve tamo, ali smo ušli u osamdesete, politička situacija se promenila u Jugoslaviji i moj status kao… ‘78. sam bio zaposlen na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Katedri za albanski jezik. Sada, znate, svi smo bili upleteni u politiku i te stvari, i meni više nije bilo zanimljivo da to studiram, znate. Iako sam uvek imao ambicije da to završim, objavim svoj rad, da radim više na njemu. Tek nakon 20 godina, znate, posle 1999, objavio sam prvi deo ‘Vizantijske estetike’ na albanskom”.

Fljora Brovina

Pesnikinja

Moja mlađa sestra je bila mala kada smo posetili oca u Peći, u pećkom zatvoru, koji je bio pun albanskih zatvorenika. Zašto ovo znam? Kao dete, pa zapravo sam bila i sama jako mala, nisam još uvek išla u školu. Znam zato što su se sve porodice koje su došle da posete zatvorenike okupljale ispred zatvora i imale torbu u ruci  {gestikuliše torbu}.

[…] Ali te nesreće koje smo doživeli u detinjstvu pratiće nas kroz život, zato što [iskustva iz] detinjstva ostavljaju tragove. Srećom, one me nisu ispunile mržnjom, ali je dobro što nisam zaboravila. Sećam ih se zato što ih nikada nisam lično shvatala, ali mislim da ih delim sa svim ljudima koji su čekali da posete svoje u zatvoru. Delim ih sa svim ljudima koji su bili izopšteni, sa politički progonjenim porodicama, sa onima koji su isključeni iz društva; to je bilo vreme kada vas komšije nisu posećivale jer su se plašile.

Abdulah Zenelji

Izdavačr/Pisac

U našim bioskopima je bila velika gužva. Znate, bioskop ‘Omladina“, bioskop „Bratstvo“ i bioskop Doma Narodne armije, poznat kao JNA […] Bioskop „Bratstvo“ se nalazio gde je danas ABC.  Bioskop „Omladina“ je ovde ispred {pokazuje rukom ka prozoru}, preko puta kafića Qafe. A JNA se nalazio gde je bio UNMIK. Čini mi se da se nedavno ponovo otvorio. Slučajno sam tuda prolazio kada sam video neke ljude tamo, i bilo mi je drago. Dobro se sećam tog bioskopa. Ponekad su se održavali… išli smo da slušamo duvačke orkestre … i različite pozorišne predstave. Išao sam u pozorište kao dete, to sam mnogo voleo. […] Postavljane su najbolje svetske predstave. U to vreme bile su interesantne avanture Indijanaca, na primer ‘Vinetu’. Vinetua nismo gledali samo na filmu, već je postojala i pozorišna predstava. Takođe se sećam jedne veoma interesantne stvari iz tog perioda. Bio sam jedan dan u gradu i video sam reklamu za predstavu ‘Tartif’, to je bila 1962. godina, imao sam jedanaest godina. Kupio sam kartu i otišao da vidim predstavu. Zanimao me je Molijerov Tartif, 17. vek, 17. vek … Ta  duga kosa {rukama dodiruje kosu} francuskih aristokrata. Za mene je to bio potpuno novi svet, veoma zanimljiv. Možda ima veze sa tim vremenom, takođe i Bitlsi, obožavao sam dugu kosu i od tada imam dugu kosu (osmeh).

Adem Mikulovci

Glumac

Ne znam, ne znam, kada sam maturirao, došlo je do velike rasprave u mojoj porodici oko toga šta ću studirati i bilo je puno predloga. Od, šta ja znam, fizike, matematike, astronomije i jezika…  geografije i šta sve ne. Moj otac bi rekao: ‘Advokat, advokat neka bude, jer melje kao vodenica i sve će postideti’. A moja pokojna majka bi rekla: ‘Lekar, lekar. Bolešljiv je, možda pronađe sebi lek’. Čak je, siguran sam, i čistač cipela u našoj mahali učestvovao u ovom razgovoru o mojim studijama. [Rekao je] ‘Profesor, profesor budi, i gospodin si celog života’.

Sokolj Bećiri

Umetnik

Deset godina sam kulirao u kafiću ovde. Ispratio sam nekoliko generacija, Era i njeni prijatelji su najmlađa generacija sada… ništa, išao sam u šetnje, ponekad sam…želim da vam ispričam dve priče. Jednom, kada je moja najstarija ćerka Toska bila mala, moj otac je pitao, ‘Šta je tvoj tata?’ I ona gleda, šta mi je tata. ‘Šta radi tvoj tata?’, hteo je da joj pomogne, znate, da ona kaže piktor [slikar], pa kaže ‘Pi – pi – pi…’ A ona na to ‘Pijanica!’ (smeje se). Druga, da ti kažem šta je druga ćerka rekla učiteljici, a to sam radio deset godina. Kada ju je učiteljica pitala, ‘Šta radi tvoj otac?’ Ona joj je rekla, ‘Uživa’ (smeh).

Enver Baki

Pisac

Ljudi u Prištini bi zimi uglavnom bili u svojim domovima, provodeći zimske noći igrajući turu. Mi deca, pričaću malo o svom životu, moj otac je znao više od stotinu priča, moja majka je znala toliko ili još više pesama i narodnih pesama, moje sestre bi sve vreme pevale mani [narodne pesme] i zadavale nam zagonetke, moje starije sestre, kad bismo išli na spavanje, naš otac bi okupio svu decu, nas petoro – četiri sestre i jednog brata, i pričao bi nam priču, moja majka bi uzela metalni poslužavnik i otpevala narodnu pesmu, jer naravno nismo imali darbuku i tamburu kod kuće, tako da je bilo ovako. Jedna od mojih sestara održavala bi tempo sa kašikom, muzički tempo. U izvesnom smislu, zimske noći su izgledale tako, s druge strane priče koje nam je otac pričao, majčine pesme i poeme, zagonetke koje su moje sestre vrlo često govorile jedna drugoj, mislim da su sve ove stvari biseri narodne književnosti. Pod uticajem ovih bisera, zaljubio sam se u turski književni folklor i počeo da pišem pesme u osnovnoj školi.

Saranda Bogujevci

Vizuelni umetnik

Ono što nam je bilo najzanimljivije u vezi dnevne sobe [na izložbi] bilo je to da, znate, bilo na Kosovu, u Albaniji, Srbiji, ali i posetiocima iz drugih evropskih zemalja… svi su imali isti osećaj kada su ušli u dnevnu sobu. Znate, dnevna soba je bila neka vrsta, kako da objasnim… kroz dnevnu sobu svi su shvatili da su u to vreme svi živeli na sličan način. Znaš, nismo bili toliko različiti jedni od drugih, znaš kakva je bila propaganda, naročito u Srbiji, o Albancima na Kosovu.

I kad su ušli u dnevnu sobu, sve vreme bi čula kako ljudi govore: ‘I mi smo imali ovo, i mi smo imali tu knjigu, imali smo isti takav televizor’. Ili: ‘I mi smo imali isto ćebe, moja baka je to imala…’

Meljihate (Melji) Ćena

Glumica

Večernja scena u to doba… Begoli je pripremao “Jom Talent se jo Mahi” [Ja sam talenat, nema tu šta], koji se stalno bavio društvenim problemima i na neki način cinično govorio o našoj svakodnevici. Interesovanje publike je bilo ogromno. U Lutarskom pozorištu, pokušali smo da organizujemo sve što je nedostajalo u školskom životu, koncerte, maskenbal. Nekako smo pokušali da pokrijemo prazninu koja je postojala u školama. Znači, pozorište u to vreme nije bilo samo pozorište. To je bio vrtić, zabava, obrazovanje i sve ostalo. I nadam se da sam bila uspešna u tom poslu.

Međutim, nismo dopustili da ljude savlada tama koja je bila prisutna svuda, na ulicama, kod kuće. Ovo je bila neka vrsta oaze u kojoj su mogli da se osećaju slobodnije, više… da vide drugačiji svet, da žive malo u toj bajci, u toj iluziji. Dašak svežine za te ljude.