Jedan starac je bio skoro na samrti. I nije nas je primio u svojoj kući. On nas je jurio prutom. On je rekao svojim sinovima…. Dok je… Pokušali smo… mi smo obično insistirali i nastavili dalje i ušli smo unutra. On je imao {pokazuje rukama} velikog orla [državna zastava]. Veliki patriota. Tokom našeg razgovora i razgovora, ja sam se puno iznervirala. Rekla sam mu, ‘Skini tog orla [sa zida], ti nisi muškarac!’ I skinula sam orla i zgazila ga, rekla sam…. I on me je isterao, i nije me ponovo primio unutra u svojoj kući.
Posle nedelju dana, različite grupe su ga posetile. On je rekao: ‘Ne,’ rekao je: ‘bez prisustva te devojke,’ rekao je on: ‘ja ću samo njoj oprostiti,’ rekao je: ‘nikome drugome.’ […] I ja sam otišla. ‘Zašto čiko baš njoj?’ On je rekao: ‘Eh, da se orao skine odatle,’ rekao je on: ‘potrebno je imati puno snage.’
Istraživanje o kampanji oprosta krvi je usredsređena na događaje koji su se desili na Kosovu tokom 1990.-1991. godine, na početku represije Miloševićevog režima. Prikupljajući usmenu istoriju kroz intervjue sa protagonistima iz tog vremena – sa mladima, bivšim političkim zatvorenicima, sa sveštensvom iz različitih vera, sa piscima i naučnicima – mi nameravamo da osnujemo jedan arhiv koji će biti glas različitih tumačenja, često puta kontradiktornih, kampanje iz tog vremena i posle.
Ibadete Bunjaku – Ahmetaj
Aktivistkinja kampanje za pomirenje krvene osveteBehram Hoti
Profesor Albanskog Jezika i KnjiževnostiPočeli su, počeo je da nalazi, da se identifikuju ubice. Ubica je uhapšen zajedno sa svojim bratom […]… Bolne su… on je otišao u Niš. Jedan, jedan od ubica je umro u Nišu, a drugi je pušten. Moj otac je sa svojim prijateljima počeo da se sveti pre nego što smo se mi rodili, i on se krvno osvetio za majku. Od tog trenutka u duši mi se rodilo krvoproliće, brato-ubistvo… Vidite, ostavili smo istoriji one koji su napali moju porodicu, koji su likvidirali moju porodicu. Oni su stvarno bili štetni po albance. Ali, kažu da, priča se kako niko nije ispalio metak iz puške da se osveti za njihove majke i njihove očeve kao što je to moj otac učinio, pozitivan pucanj iz puške. Ali onda su počeli, ja, to se rodilo u mojoj duši, ja sam bio student profesora Antona Čete i mnogi drugi, ja sam ga vrlo dobro poznavao, jer kada se moj otac vratio iz zatvora, profesor je došao u posetu ocu u Drenici… On je sakupljao priče, razne istorijske i političke anegdote, on je sakupio svu tu mudrost, on je stalno dolazio u Drenicu.
Ljumturije (Ljumka) Krasnići
Računovođa…jednoj ženi negde u okolini Istoka, su ubili oca, i ona nije htela da oprosti, porodica je htela, ali ona nije htela da oprosti, slučaj je bio užasan. Ona se zvala [Besa], ali je ona dala svoju reč, ona je dala besu svom ocu da neće oprostiti krv, da će se osvetiti za njegovu smrt. Dakle, otišli smo sutradan, ali ona nije oprostila. Kada sam se vratila kući, rekla sam ocu: ‘Tata’, rekla sam: ‘Želim da te pitam nešto.’ Moj otac je rekao: ‘Šta?’ Rekla sam: ‘Imam jedno pitanje’, rekla sam: ‘na primer, ne daj bože ako bi te neko ubio’, rekla sam: ‘a da ti od mene tražiš da se osvetim za tvoju krv, i da ti ja obećam da ću se ovetiti, da ću se krvno osvetiti, i sada, da dođu ljudi, da traže od mene, radi pokreta, da oprostim krv koji sam tebi obećala da ću se osvetiti, ako bi oprostila, šta bi ti rekao? Da li bi trebala da oprostim, ili da održim obećanje?’ Rekao je: ‘Kada je u pitanju nacionalno pitanje’, rekao je on: ‘nikada ne drži lično obećanje. Lična obećanja se lome radi nacionalnog pitanja. Sve’, rekao je on: ‘ne samo ja, nego i ako ti je cela porodica ubijena, ako to narod traži, ako nacionalna zastava traži’, rekao je: ‘moraš ne samo da oprostiš, nego dati i svoj život. Tako da,’ rekao je on: ‘ovo je moj odgovor, za nacionalno pitanje i zastavu.’
Dakle, bila sam manje-više dirnuta, mislila sam zašto ta žena ne oprašta, sledeće nedelje ona se već pomirila, ona je pristala da će da oprosti i otišli smo. Nakon toga, otišli smo posle dve nedelje i ona je oprostila krv, ali se sećam unutrašnjeg sukoba te žene, nikad neću zaboraviti, nje, njene pletenice. Kada je ušla u sobu, vise smo mi plakali nego što je ona plakala. Strašno, užas!
Marjan Dema
Rektor Univerziteta PrištinePorodice su me znale i naravno bilo je teško za mene kada sam čuo da je bilo slučajeva u kojima su oprostili krv svog sina ne znajući ko ga je ubio […] Oni su oprostili nepoznatom ubici i oni su koristili ovo: ‘Kad je Marjan oprostio tri krvne osvete, nemam reči da mogu da te odbijem.’
Dakle, to je nešto što me je u isto vreme nateralo da se osećam dobro, ali u isto vreme sam se osećao loše, jer je oprostio. Za njih je to bio najteži slučaj, jer je za osobu njegov problem uvek najveći. Međutim, upoređivati tezinu oproštaja krvi troje mojih braće sa opraštanjem jedne krvi, imalo je uticaja. […]
U svakom slučaju, ti ljudi su bili heroji, ja ih zovem heroji, jer su izgovorili tu reč, oni si to učinili [oprostili su]. Na svu sreću od svih tih pomirenja niko se posle toga nije osvetio. Dakle, ta pomirenja su bila, pomirenja su bila poštena, nisu bila pomirenja u kojima se plaćala krv ili se kupovala ili je neko plaćen.
Seljman Bočoli
Građevinski inženjerPosredovanja su počela. Rečenica koju čini mi se da nikad neću zaboraviti je kada je Anton Četa pitao Hadžiu, našeg strica, rekao mu je: ‘Koliko imaš godina?’ On je odgovorio: ‘Osamdeset i tri.’ On je rekao: ’Inshallah, ću i ja da živim toliko.’ Onda je tu vladalo prijatano raspoloženje, znaš. Dakle, oni su ustali i rekao je on: ‘Ko ima nameru’ rekao je: ‘da se pomiri, ustanite sada’, i oni su ustali na nogama, zagrlili jedni druge tu […]
Odmah nakon što smo se zagrlili, seli smo da popijemo kafu, njihova deca su trčala uuuuuu {onomatopejski}, oni su bili na drugom spratu i trčali su, i otišli su do naše bašte i pozvali su našu decu i igrali su se loptom ceo dan.
To je bilo veoma zanimljivo, pomislio sam u sebi: ‘Ku-Ku, šta smo to uradili, kako nismo pomislili na decu.’ Dešavalo se da su naša deca i njihova deca bili u istoj učionici. Kada su trčali i igrali, oni su morali da ostanu na jednoj strani ili nešto, oni su rekli:‘Uvek bi stajali trrak. {onomatopejski} Kako ne bi došlo do …’ Znaš, ti trenuci su bili manje-više teški.
Najteže je bilo da se održi [mir], mislim da situacija tako ostane do pomirenja, i mi i oni, da ne dođe do otežanog sukoba ili veće tragedije.
Met Šalja
Profesor SolfedžaOtišao sam [u planine] sa mojom tetkom, i ostali smo dva dana, trećeg dana sam otisao sa tetkom u ravnicu, stigli smo u Rožaje, i iz Rožaja smo nastavili u Peć, da bi stigli do sela. U jutarnjim satima moja tetka je bila kod njih [porodice njene druge sestre] i kad se vratila, vratila se plačući. […] Ona kaže: ‘Vrati se ti planinama.’ Rekao sam: ‘Zašto, kako da te ostavim ovde? Mi ćemo zajedno otići do sela, u ravnicu, u Peć.’ ‘Ne!’ kaže ona: ‘Ti se vrati jer mene je prijavio,’ ubica [sin njene druge sestre], jer, ‘Neće svanuti dok ne ubijem jednog ili oboje.’ Bio sam iznenađen i rekao sam: ‘Tetka, zašto mi nisi rekla dok smo bili na planinama?’ I otišao sam. […] Kada sam otišao u planine, kad sam stigao tamo, našao sam ga [mog brata] mrtvog, ubio ga je u prisustvu moje majke. I sin njegovog brata [nećak ubice] je imao modrice na vratu dok ga je otpozadi davio, i moja majka je pokušala da zaustavi nećaka ubice. Zavezao mu je ruke, uzeo pištolj i upucao ga je pravo u srce. On je pao na moju majku i majka je jedva uspela da se izvuče ispod njegovog tela. Kada sam stigao, našao sam majku kako mu stoji pored glave. I policija je stigla i nisu mi dozvolili da pomerim leš.
Ljalja Meredit-Vulja
UmetnicaVioleta je rekla: ‘Dođi da vidiš pomirenje krvnih osveta’, a ja sam na kraju rekla: ‘U redu, hajde’. Znaš, ja sam se predala, jer je insistirala. Kad sam došla u Srbicu, bio je mart 1990. i tamo je bio jedan ne toliko veliki skup, ali dovoljno velik, i primetila sam nešto, nisam shvatala šta je ili šta znači pomirenje krvnih osveta, jer nisam dobro razumela albanski, ali posmatrajući emocije ljudi shvatila sam da je nešto veoma važno.
Salji Cacaj
FotografDesio se jedan karakterističan slučaj u selu Babaloć, u opštini Dečane, vrlo neobičan. On je rekao: ‘Ja ću oprostiti krv moga brata, ali kako da oprostim kada je moj brat’, pokazao nam je sliku, ‘u to vreme nosio majicu sa orlom [albanske nacionalne zastave],“ rekao je: „On je probo orla, a ja to ne mogu oprostiti, ali krv mu opraštam, ali ja ne mogu oprostiti probadanje orla’. Znate, ti slučajevi su takođe bili emotivni. Ali je onda, profesor Anton svojom mudrošću i svojom blagošću i sa tom harizmom ili svojom aurom stigao do uticaja, on zrači pozitivnom energijom.
Hava Šalja
Socialni PedagogPočetak Kampanje Pomirenja krvnih osveta.
U vestima je izašao u to vreme portparol u vladi Milosevića […] I rekao je, ‘Nisu ubijeni od strane naše vojske i policije,’ njihova vojska, ‘nego su se primitivni albanci međusobno ubili zbog krvih osveta’. […] Bilo je jako neprijatno, pogotovo za mene je bilo užasno neprihvatljivo, to je bila jedna velika diskriminacija, velika neistina, i veoma nehumano.
Sutradan sam izašla u Peć. Prva osoba koju sam htela sresti, i zbog koje sam krenula da sretnem bila je Mirveta […] Srela sam je u Peći i, i počele smo da razagovaramo, ne sećam se da li je ona pratila vesti ili nije. Sa Mirvetom smo se uvek dobro slagale, mi smo i ranije bile prijateljice, pre zatvora, tokom zatvora, i posle zatvora. Mi smo se dobro razumele, nije bilo potrebno mnogo objašnjavati, i nije je bilo potrebno ubeđivati… ona je smatrala [pomirenje krvnih osveta] kao vrlo značajnu stvar i rekla je, ‘Videćemo šta možemo uraditi’. […]
Brahim, Lul, Mirveta, i ja smo tog dana otišli kod Adema [Grabovci] njegovoj kući, i razgovarali smo i bez sumnje smo se složili. Što znači nije bilo potrebno mnogo se raspravljati, nije bilo potrebno mnogo filozofirati. […]
Nakon toga došli smo do zaključka da jedna osoba, koja je poštovana, koja je cenjena, koja ima i nadležnost u odama, i sposobnost pregovora u odama, je bio profesor Zekeria Cana i profesor Anton Četa, odnosno kao prvi Zekeria Cana. Bio je poštovan, i od naše strane, ali ne samo od nas, mi smo znali za njegovo angažovanje i njegovu literaturu.
Besim Maljota
BiznismenU jednom drugom slučaju pozvana je policija u Grinvič Konektikat, policija je pozvana i tražili su hapšenje Antona Čete, i policija je tako reagovala zato što nije znala koji je problem i ko su bile te osobe. Ja sam bio tu, osoba koja je bila tu priča policiji razlog zašto su otišli, i oni kažu, ‘Kako?’ Kaže, ‘Da, zbog ovog čoveka koji živi u Grinvič jedna porodica na Kosovu je zatvorena i ne sme da izađe napolje, ne sme da vodi decu u školi, ne sme da radi ništa’. I oni kažu, ‘Šta je ovo?’ I traže onog koji je tražio hapšenje Antona Ćete i kažu, ‘Zašto si nas zvao ovi su za mir, a ne za ono što si ti rekao, da su došli da ti prete,’ Osoba koja im je bila u pratnji [delegacije] kaže, ‘Ne, more [čoveče] on nije došao da preti, jer on je profesor univerziteta, a drugi je veoma poznat advokat na Kosovu’. Bio je Bajram Keljmendi sa njim, kaže, ‘Nisu došli da prete, nego su došli zbog ovog razloga’. I odu odatle, i sa tim čovekom nismo imali neki sporazum. On je iz porodice Ljekaj, opštine Dečane tu je i počelo pomirenje krvi, gde je Hava Šalja sa njenom grupom počela [kampanju].
