Istorija
Inicijativa za usmenu istoriju predstavlja grupu istraživača različitih generacija, iz različitih nacija i sa različitim kompetencijama, čija je misija da zabeleži životne priče koje se odnose na događaje na Kosovu i šire.
Inicijativa je rođena u leto 2012. kao rezulat zajedničke saradnje između Mreže Kosovskih Žena (u Prištini) i The New School for Public Engagement (u Nju Jork-u), u trenutku kada se deo žena istraživača i aktivistkinja iz Prištine i Nju Jorka okupilo da prodiskutuju kako da realizuju davnašnji zajednički san: otrgnuti od zaborava ljudske priče – kako ljudi na položajima tako i običnih ljudi- koje je službena istorija osudila na zaborav. Mi smo želeli da prevaziđemo granice ispovesti žrtava i rigornoznih okvira koletivnog razmišljanja. Mi smo bili zainteresovani da u potpunosti obnovimo životne priče pojedinaca.
Zahvaljujući početnom fondu od New School-a, nekoliko privatnih donatora i podršci Mreže Kosovskih Žena, ali najviše volonterskom radu, mi smo realizovali prve intervjue. Naravno, prvi korak je bio intervijuisanje albanskih žena, čije je učešće u ratu i u miru ostavljeno po strani, da ne kažemo da je potpuno ostavljeno zaboravu. Intervijuji su snimljeni i trasnkriptovani na albanski, srpski i engleski jezik i objavljeni na web-stranici.
Tokom 2015. Inicijativa usmene istorije je postala nezavisna organizacija, i na taj način je počela da razvija svoje šire istraživačke teme.
Slika, zvuk i pisana reč
Mi smo svesni da prisustvo osobe koja vodi intervju utiče na intervjuisanog/u. Snimanje, koje je timski rad, dodatno komplikuje dinamiku odnos između intervjuisanog i istraživača. Može biti da ne postoji mogućnost da se izbegne deformacija kao posledica ovog kompleksa. Mi smo pokušali da umanjimo problem time što smo birali da osobe koje vode intervju govore isti dijalekat kao i intervjuisani/a, postavljajući opširna pitanja i dajući prioritet onome što intervjuisani/a želi da kaže, umesto toga šta osoba koja vodi intervju želi čuti. Dodatna pitanja se postavljaju da bi se dobila šira objašnjenja o onome o čemu se priča.
Što se tiče transkripata, oni su dati u vidu pisanih tekstova koji predstavljaju način kazivanja, sa paragrafima i znakovima interpunkcija koje pisac transkripta bira kako bi sačuvao smisao rečenog. Prevodi idu van granica izraženoga. Prevod, sam po sebi, treba da se razume kao dodatna mogućnost prezentacije. Bez prevoda, intervijuji bi bili dostupni samo određenoj publici.
