Usmene istorije žena aktivistkinja nude jedinstven prostor koji omogućava vidljivost i trajnost subjektivnosti ženske istorije koja je bila stalno, ako ne zaboravljena, onda u najmanju ruku, marginalizovana. Bilo da su angažovane u protestima protiv okupatora tokom Drugog Svetskog rata, bilo da su bile deo kampanje za skidanje feredže, u borbi protiv nepismenosti žena, bilo da su angažovane u nacionalističke pokrete ili su bile deo otpora protiv Miloševića i u borbi za prava žena nezavisno od nacionalnih podela, žene imaju svoje moćne priče koje se ukrštavaju sa velikim istorijskim događajima u vremenu.

 

Fljora Brovina

Pesnikinja

Moja mlađa sestra je bila mala kada smo posetili oca u Peći, u pećkom zatvoru, koji je bio pun albanskih zatvorenika. Zašto ovo znam? Kao dete, pa zapravo sam bila i sama jako mala, nisam još uvek išla u školu. Znam zato što su se sve porodice koje su došle da posete zatvorenike okupljale ispred zatvora i imale torbu u ruci  {gestikuliše torbu}.

[…] Ali te nesreće koje smo doživeli u detinjstvu pratiće nas kroz život, zato što [iskustva iz] detinjstva ostavljaju tragove. Srećom, one me nisu ispunile mržnjom, ali je dobro što nisam zaboravila. Sećam ih se zato što ih nikada nisam lično shvatala, ali mislim da ih delim sa svim ljudima koji su čekali da posete svoje u zatvoru. Delim ih sa svim ljudima koji su bili izopšteni, sa politički progonjenim porodicama, sa onima koji su isključeni iz društva; to je bilo vreme kada vas komšije nisu posećivale jer su se plašile.

Aljbertina Ajeti-Binaku

Arhitekta

…nismo imali nameru da tome damo političku konotaciju, više se radilo o humanitarnoj konotaciji, jer su porodice danima, nedjeljama bile pod opsadom. Nisu imali slobodu kretanja, znate, da izađu i kupe hranu i potrepštine. I to je bilo to. Znate, mi kao majke, kao žene koje su saosećale sa majkama u Drenici u to vreme, koje nisu imale hranu za svoju decu. […] I sećam se da smo bile kao, znate, bile smo u koloni, a sa strane su bile policijske snage. Stigle smo do određenje tačke, i nisu nam dozvolili da idemo dalje. [Žene] Htele su da pregovaraju, ali oni nisu bili spremni. Autoritativnim tonom su nam rekli: ‘Morate se vratiti, u suprotnom ne možemo da rizikujemo, jer svašta može da vam se desi, a mi ne možemo da vas zaštitimo…’

Mihane Saljihu – Balja

Aktivistkinja civilnog društva

Moja porodica je mešana. Tata je umro kao musliman i izbacili su ga iz partije zato što je postio za Ramazan, dok je majka albanska jevrejka. Mi smo u porodici odrasli sa svim tradicionalnim religijama. Mi deca smo većinom kršteni. Dakle, mi smo, rekla bih, zanimljiva mešavina različitih kultura. Jer, na kraju krajeva, religija je nešto što je za sebe, a ne i za druge. […] Odrastanje u okruženju gde su vaši rođaci druge veroispovesti i gde imate mogučnost izbora je… Nije bilo dobro primljeno u to vreme. […] Sećam se, kada su verski praznici bili, a posebno Bajram, sav komšiluk je pravio baklave, i moja majka je pravila baklavu. Došli bi drugi praznici, moja majka bi pravila posebnu hranu, ali bila je suptilna, tako da je bilo zanimljivo. Ono čega se sećam su septembarski praznici, kada se mesio hleb i kuvala se pšenica i grožđe i sve to. To je nama bilo interesantno, “Ah, dedovi dolaze…” i bilo je zanimljivo. Tek kasnije smo shvatili da je to jedna druga tradicija.

Valjdete Idrizi

Mirovna aktivistkinja

O, tata, jel si mogao da izdržiš, ti si bolestan? Ti si bolestan i umoran si, i nisi ništa jeo.” Jer gledali smo u vestima. Kaže: „Ne, more” i nastavi: „tatino, ti ne znaš koliko tamo ima ljudi? Ja sam samo jedan… jedan od mnogih. I niko neće, kad kažem….“ I malo se okrenuo: „Niko“, rekao je, „rudari se nikad neće podeliti. A podzemlje“, rekao je, „će se pokrenuti“. Rekao je: „Jer znamo, to je bogatstvo, to je…“ Ne znam, međutim, to nam je podiglo moral. Nikad neću zaboraviti osećaj koji sam imala i ponekad nije bilo potrebno dalje objašnjavanje. Kao, kao da mi je trebalo samo da ga vidim i nikakva druga objašnjenja da razumem. 

Možda sam se čak i plašila još nešto da pitam, šta ako se desilo nešo još gore. Ali po onome što je on rekao, znate, da je vredno toga. Tako je rekao. „Da, tata, ali ne bi bilo strašno da ti nisi došao, svi znaju da si bolestan“. „Ne“, rekao je: „ne bih nikad mogao da nisam sa njima“. I tako dalje. Znam da svaki put kad su… jer ne želim mnogo da se sećam datuma i uspomena o tome… čak i kad idem, jer i sama sam bila nekoliko puta u rudniku i tražila sam broj svog oca. Njegov broj je bio 618, išla sam do desetog horizonta jer sam prosto htela da znam.

Suzana Gervala

Nekadašnja bivša službenica MALS

Neko je zazvonio na vrata. Kada sam izašla da otvorim, komšinica Nemica – dobro smo se slagali sa komšijama – kaže: ‘Gospođa Gervala’, kaže: ‘brzo’, kaže: ‘desilo se to i to’, kaže: ‘Oni su povređeni’. Ja sam izašla tako kako sam bila po kući. Izašla sam u brzinu. Kada sam stigla tamo, vrata su bila otvorena […] Na zemlji je bilo telo, to je bio Kadri [Zeka]. Kadri je pao na zemlju. […] Videla sam ga kada sam se približila, jer nisam znala ko je gde, videla sam telo, videla sam da je to Kadri. Jusuf je rekao… uvek me je zvao çikë [devojčice], jer me je upoznao kao devojčicu… ‘Devojčice’, kaže: ‘evo me, ovde sam’. […] Uhvatila sam ga i rekla: ‘Hajde Jusufe, gde te je…’ Kaže: „U stomak” kaže: „i u leđa”. Jer Jusuf je sedeo pozadi i mogao je da se pomeri. I rekao je: ‘Ali proveri Barda’, kaže: ‘jel živ?’ kaže: ‘jer se ne čuje.’ Rekao je: ‘Brate!’

Policija je ostala sa nama sve vreme, do pola dva. U pola dva, došao je jedan policajac i rekao je: ‘Jusufa su operisali, i on je malo bolje’, rekao je. Mi smo se obradovali. Makar jedan od njih. […] Pozvala sam tog iz Ambasade [Albanije], rekla šta se desilo. Taj iz Ambasade je pozvao nekog drugog. I u osam ujutro iz Minhena je došao Misin Mavraj. Ja sam ušla u kola s njim i otišli smo u bolnici. Jer više nismo znali ništa. Policija je otišla, svi su otišli.[…] ‘Došli smo pitamo za Jusufa Gervalu, ovako i ovako’. On je odmah rekao: ‘On je umro’. ‘Ne, ne’, rekao je: ‘došla su trojica’, rekao je: ‘dvojica su mrtva, a treći…’. Podigao je tri prsta: ‘Svi trojica su mrtva’, rekao je.

Sevime Đinalji

Muzikolog/ Kompozitorka

Moj otac…. Vidite, tada niko nije pisao, nije bilo muzičkih snimaka, niti je bilo notnih svezaka iz muzičke kulture sa ocenama. On je bio pisac rapsodija, sam je pisao tekstove i pravio muziku. Ali niko nije vodio beleške, nije bilo načina da ih tada snimite. […] I on je odlučio za ovo moje obrazovanje, da postanem muzičar, da proučavam muziku… u to vreme nije bilo, bilo je neobično da žena ide u muzičku školu sa violinom. Deca bi nas gađala kamenjima na ulici kada bi nas videla, jer sam išla u muzičku školu i nosila sam violinu sa sobom… Za ženu je to bilo malo neobično.

Ljumturije (Ljumka) Krasnići

Računovođa

…jednoj ženi negde u okolini Istoka, su ubili oca, i ona nije htela da oprosti, porodica je htela, ali ona nije htela da oprosti, slučaj je bio užasan. Ona se zvala [Besa], ali je ona dala svoju reč, ona je dala besu svom ocu da neće oprostiti krv, da će se osvetiti za njegovu smrt. Dakle, otišli smo sutradan, ali ona nije oprostila. Kada sam se vratila kući, rekla sam ocu: ‘Tata’, rekla sam: ‘Želim da te pitam nešto.’ Moj otac je rekao: ‘Šta?’ Rekla sam: ‘Imam jedno pitanje’, rekla sam: ‘na primer, ne daj bože ako bi te neko ubio’, rekla sam: ‘a da ti od mene tražiš da se osvetim za tvoju krv, i da ti ja obećam da ću se ovetiti, da ću se krvno osvetiti, i sada, da dođu ljudi, da traže od mene, radi pokreta, da oprostim krv koji sam tebi obećala da ću se osvetiti, ako bi oprostila, šta bi ti rekao? Da li bi trebala da oprostim, ili da održim obećanje?’ Rekao je: ‘Kada je u pitanju nacionalno pitanje’, rekao je on: ‘nikada ne drži lično obećanje. Lična obećanja se lome radi nacionalnog pitanja. Sve’, rekao je on: ‘ne samo ja, nego i ako ti je cela porodica ubijena, ako to narod traži, ako nacionalna zastava traži’, rekao je: ‘moraš ne samo da oprostiš, nego dati i svoj život. Tako da,’ rekao je on: ‘ovo je moj odgovor, za nacionalno pitanje i zastavu.’

Dakle, bila sam manje-više dirnuta, mislila sam zašto ta žena ne oprašta, sledeće nedelje ona se već pomirila, ona je pristala da će da oprosti i otišli smo. Nakon toga, otišli smo posle dve nedelje i ona je oprostila krv, ali se sećam unutrašnjeg sukoba te žene, nikad neću zaboraviti, nje, njene pletenice. Kada je ušla u sobu, vise smo mi plakali nego što je ona plakala. Strašno, užas!

Hava Šalja

Socialni Pedagog

Početak Kampanje Pomirenja krvnih osveta.

U vestima je izašao u to vreme portparol u vladi Milosevića […] I rekao je, ‘Nisu ubijeni od strane naše vojske i policije,’ njihova vojska, ‘nego su se primitivni albanci međusobno ubili zbog krvih osveta’. […] Bilo je jako neprijatno, pogotovo za mene je bilo užasno neprihvatljivo, to je bila jedna velika diskriminacija, velika neistina, i veoma nehumano.

Sutradan sam izašla u Peć. Prva osoba koju sam htela sresti, i zbog koje sam krenula da sretnem bila je Mirveta […] Srela sam je u Peći i, i počele smo da razagovaramo, ne sećam se da li je ona pratila vesti ili nije. Sa Mirvetom smo se uvek dobro slagale, mi smo i ranije bile prijateljice, pre zatvora, tokom zatvora, i posle zatvora. Mi smo se dobro razumele, nije bilo potrebno mnogo objašnjavati, i nije je bilo potrebno ubeđivati… ona je smatrala [pomirenje krvnih osveta] kao vrlo značajnu stvar i rekla je, ‘Videćemo šta možemo uraditi’. […]

Brahim, Lul, Mirveta, i ja smo tog dana otišli kod Adema [Grabovci] njegovoj kući, i razgovarali smo i bez sumnje smo se složili. Što znači nije bilo potrebno mnogo se raspravljati, nije bilo potrebno mnogo filozofirati. […]

Nakon toga došli smo do zaključka da jedna osoba, koja je poštovana, koja je cenjena, koja ima i nadležnost u odama, i sposobnost pregovora u odama, je bio profesor Zekeria Cana i profesor Anton Četa, odnosno kao prvi Zekeria Cana. Bio je poštovan, i od naše strane, ali ne samo od nas, mi smo znali za njegovo angažovanje i njegovu literaturu.

Zahrije Podrimćaku

Politićki Aktivistkinja

Kad je u jednom trenutku došao jedan saradnik Saveta, on je bio radnik Saveta, imao je dosta godina, Ismet, ne sećam se njegovog prezimena, i rekao, ‘Tako mi Boga, ti devojko, Zahrije, čitav Savet je okružen inspektorima koji traže jednu devojku kovrdžave kose.’ I, imala sam dugačku kosu, dovde {rukama pokazuje dužinu kose} i svu kovrdžavu, svu… I, bila sam jedna mlada osoba tada, drugačija. Tada nije bilo druge devojke sa kovrdžavom kosom osim mene (smeje se). Tu mi kaže Ibrahim, Ibrahim Makoli, ‘Šta imaju oni sa Zahrijom? Zahrija je na nižem položaju. Da li me razumeš?’ Oni nisu znali ko je pod prismotrom, čime sam se ja bavila i kako su me oni pratili i nisu imali saznanja o meni kao što ih je imala, recimo, policija.

I, on nastavi, ‘Ako treba da nekoga privedu, onda treba mene, kao sekretara Saveta, zatim, tu je Behdžet Šalja kao član predsedništva, pa zatim baca Adem kao predsednik, neka uzmu nas velike nemaju oni šta da traže sa Zahrijom’, nastavlja, ‘Dobro, Zahre, jesi li jela?’ Rekoh, ‘Ne, nisam jela.’ ‘Dođi, idemo ovde blizu, tu je jedna burekdžinica, poješćemo po jedan burek.’ […] Čim smo izašli, nekoliko inspektora su munjevito krenuli prema meni, neočekivano su me uhvatili i legitimisali, misleći da nosim oružje i da sam naoružana. I, ja sam samo izvadila ličnu kartu, videli su ko sam; Behdžeta nisu hteli da privedu, sigurno… Samo mene i Ibrahim Makolija, ali za Ibrahima su pomislili da se radi o Agron Ramadaniju. Jer, sve telefonske razgovore sa Laušom je vodio Agron, a oni su bili prisluškivani.

Kada su nas uhvatili, ubacili su nas u kola, zatvorili vrata i obavestili glavnu stanicu na broj 92, na srpskom, ja sam razumela, ‘Priveli smo Zahriju i Agron Ramadanija.’

Sala Ahmetaj

Aktivistkinja

I tako, njega su ubili u avgustu, policija je preuzela telo, odnela ga u bolnicu, možda nije dobro što te uznemiravam ovom pričom, veoma je tužna… Liri Loši je bio… on je bio moj veoma dobar student iz Skenderaja. Te noći, upravo on je objavio da se dogodilo ubistvo tri vojnika iz Radiševa na vestima, i ja sam tada znala da je jedan od ubijenih moj brat. Rekao mi je, ‘Nisam imao snage da izgovorim imena, jer kad nekoga poznaješ lično, mnogo je teže.’ Otišla sam u Mitrovicu i doktor koji je radio autopsiju mi je rekao… Hoću reći, bilo je i tada ljudi koji su časno obavljali svoj posao. On je imao uvid u njegove podatke i rekao mi je… tako je napisao, ‘Kaplan Ahmetaj je ubijen i dobro je da to zna njegova porodica.’ To je rekao jer na primer, bolje je što sam to tada već saznala nego da sam mislila da je moj brat nestao i da tako živim u neizvesnosti ceo svoj život.

Ovo je takođe i mnogo teže. I taj doktor, srela sam ga tada kada mi je rekao, imao je metak ovde, i još jedan ovde (pokazuje na čelo i koleno rukama) i umro je na licu mesta. Njegovo telo nam nikad nisu dali. Čak ni danas ne uspevamo da ga pokopamo, on je negde ispod mosta na reci Ibar. On je, iako mrtav, talac statusa Kosova, mislim, on to i dalje nastavlja da bude (plače). Nisam htela da ga tražim i nelegalno otkopavam njegovo telo. Zašto rizikovati dok se situacija ne normalizuje. Mi otprilike znamo gde su ga pokopali.