Ja sam lako išla, ali bilo je užasno vratiti se iz ratnih zona u Đakovici, veoma teško. Policija je uvek stražarila. Vojska, OVK. Ja to nisam znala. Vratila sam se sama kao i obično trebala sam da siđem na ulici da bi mogla da sačekam autobus ili nešto kako bi se vratila u Đakovici. […]

Hodala sam, pešačila, i još nisam dospela na ulici kad vidim konvoje srpske mašinerije prolazili su kroz ulicu gde sam ja morala da siđem. I tu je drugi put kad sam se ja jako loše osećala. Kažu mi, vojnici OVK mi kažu: ‘Ne okreći glavu, nemoj se plašiti’. U dve zone su postavili grane drveta i: ‘Nemoj se plašiti jer ako te zaustave mi ćemo reagovati’. Ali instiktivno sam okrenula glavu i suze su počele da mi idu. […]

Auto kolona koja je znala da je tu vojska, išla je što brže što je mogla. Prošla sam bez ikakvog problema. Ali kad sam otišla kući emocije su predvladale i počela sam da plačem, nisam mogla ni da govorim. Nakon toga, vojnici su odlučili da otvore punkt u Đakovici. Sakupili smo vrlo malo materijalnih sredstava i smestili su se u naselje Čabrat. Formirala se brigada 137 Đakovica.

Tu sam bila iznenađena stavom moje majke Zeljfije, bez nijednog dana škole. Ali predata telom, srcem, dušom za pitanje Kosova. Kad je ustala [tu] sam videla da je majka hrabra, kao mnoge druge majke sa Kosova. Moja majka je nosila maramu, bila je pokrivena kad je izlazila napolje na ulici. Ne znam, ali za mene je bilo iznenađenje. Kada je ona ustala i spremila se, zavezala je onu maramu onako oko usta {opisuje rukama kako je zavezala} napunila je sa lukom. Zavezala je maramu i stavila luk. Mi smo svi izašli. Ja sam bila u prvim redovima. Bile je mnogo drugih žena, bilo je mnogo drugih. Mi smo počeli sa demonstracijom: ‘Nezavisnost, demokratija, republika!’ Izreke tog vremena: ‘Sloboda!’ Bačen je prvi suzavac u tom naselju. Nemate pojma. […] Kad je moja majka došla, taj prvi suzavac ispred demonstranata, moja majka je nosila dimije sa slojevima, otvorila je one slojeve i sela preko onog suzavca. Mi smo svi užasnuti vikali: ‘Nemoj, nemoj, nemoj!’ Uspela je da uzme suzavac dok nije eksplodirao. Jer je puštao onaj [zvuk] zzzz {onomotopea}, dok nije pustio onaj dim. […] I majka im baci natrag [taj suzavac]. Cela masa je počela da se mobilizuje i da im vraća natrag. To je bila kulminacija koja je revoltirala policajce o organizaciji

Moj stric mi je spremio jednu, jednu kasetu, rekao mi je: ‘Uzmi ovo’, spremio je sve patriotske pesme ‘uzmi ovo i puštaj u studentskom domu’. Dakle nije mi dao neku direktnu odgovornost, ja sam to uzela, i dakle 10. marta uveče skoro niko nije spavao, celu noć smo bili napolju i bilo je mnogo lepo vreme, vruće, i sve vreme sam puštala kasetofon na prozoru, na domu broj jedan, sve te patriotske pesme. […] Ali tu noć je bio neki osećaj, niko nije spavao do kasno, dakle svi, bilo je neko, neko oslobođenje pre nego što je nastala ta oluja, koja se desila sutradan. Dakle svi smo, svi smo znali da se nešto dešava, ali nismo direktno znali. 

[…]Pridružili smo se direktno kod menze, poneli smo luk sa sobom, uzeli smo neke, neke šrafove smo stavili u flaše, ne znam ni sama zašto smo to uzimali, šta bi mogli uraditi, međutim to je ono što smo uzeli sa sobom, luk ako nam bace suzavac. Ni mi sami ne znamo ko je dao tu ideju, jer je to bio prvi put da smo učestvovali u jednoj direktnoj demonstraciji gde je bilo i suzavaca, i dakle to je bila noć kad su se i ljudi pridružili, u određenim momentima.

[…] Bilo je vikanja, ‘Kosovo Republika’, ‘Trepča radi, Beograd se gradi’, ‘Republika, sa voljom…’. Toga na početku nije bilo, na početku smo rekli: ‘Želimo [bolje] uslove’, ‘Hoćemo hleb, hoćemo…’, znaš, bile su malo lakše, naročito na početku protesta u menzi. Onda kasnije postepeno, kao obično dakle kako to ide, prvo počinje polako onda su počeli sa tim parolama gde je svako dodao jednu po jednu svoju, na drugi način, i sve dok je došlo do tog ekstremnog.

Kad se Drenica blokirala, Drenica je ostala u krizi, brojali su poslednje rezerve. Tada je Forum žena, rukovodstvo Foruma žena u organizaciji i sa drugim organizacijama žena koje su tada počele da funkcionišu, [organizovale su marš] ‘Hleb za Drenicu’. Delegacija Foruma žena iz Đakovice bila je potisnuta od samog polaska iz Đakovice i nisu nam dopustili da nastavimo za Prištinu. […] Mi smo pošle jer je bila jedna centralna tačka, da se sretnemo u Prištini i da pođemo za Drenicu. Naš polazak je morao biti iz Prištine. Mi smo pošle, nas su zaustavili na ulazu Đakovice. Bile smo organizovane sa kolima i samo što nas je policija zaustavila, oni su znali naša kretanja i dobili su informaciju da će se desiti polazak sa hlebom. […] Dakle, svaku aktivnost koju smo radili na organizovan način van Đakovice trudili su se da nas potisnu. Ali nažalost u Drenici nije stigla da dospe nijedna od nas, jer su nas zaustavili na samom početku.

…kad su počele demonstracije 1. aprila [1981.], faktički sam bila kući jer nisam znala, pošto nisam bila u tim grupama, nisam bila… ali, pošto sam saznala da je tamo puklo, onda sam odmah pošla i samnom je došla moja sestra koja je u to vreme imala samo 15 godina. Normalno, ja sam pokušavala, da se ona vrati kući ali ovde gde je skupština videli smo da dolaze demonstranti, faktički demonstranti, i mi smo im se pridružile.

Još jednom sam pokušala da udaljim sestru, do pijace sam je otpratila kako bi se vratila kući, ali ona mi se opet tog dana pridružila. Dakle, ostale smo tu, baš ispred megafona, dakle ispred onih reči koje su se govorile, slušali smo dakle sve dok je policija intervenisala. […]

I mi smo pobegle sa sestrom ulicom dole, [bilo je] suzavaca, dakle, to ju je još više mučilo, i ona mi je u tom slučaju bila samo teret, dakle, jer je trebalo, dakle, da je držim da je ne pustim, kad smo videle policiju.

Nakon nekoliko sati smo stigle kući, dakle te noći. Ali, moja sestra je sutradan nastavila sa organizovanjem učenika. Dakle, ona je takva bila od njenih 15 godina. Policija ih je jurila i odvela iznad Učiteljske škole iznad Grmije na tom delu. I ona se tako kotrljala sa zastavom na ruci i nije se vratila jednu noć. Faktički je ostala tamo.