Usmene istorije žena aktivistkinja nude jedinstven prostor koji omogućava vidljivost i trajnost subjektivnosti ženske istorije koja je bila stalno, ako ne zaboravljena, onda u najmanju ruku, marginalizovana. Bilo da su angažovane u protestima protiv okupatora tokom Drugog Svetskog rata, bilo da su bile deo kampanje za skidanje feredže, u borbi protiv nepismenosti žena, bilo da su angažovane u nacionalističke pokrete ili su bile deo otpora protiv Miloševića i u borbi za prava žena nezavisno od nacionalnih podela, žene imaju svoje moćne priče koje se ukrštavaju sa velikim istorijskim događajima u vremenu.

 

Greta Kačinari

Profesorica

…posle opere želela sam da počastim prijatelje iz crkve. Eh, ja jako volim Svetog Antonija i njemu sam se mnogo molila kao mlada devojka. Čak zahvaljujući njemu desili su se neki važni preokreti u mom životu i kažem mu: ‘Vidi’, dakle ja pričam sa Sveti Antonijem i kažem mu: ‘Vidi, sav novac koji će mi ostati nakon što počastim prijatelje kafom, sve ću tebi dati’. I izašli smo mi, završila se opera. Izašli smo iz opere. Ajde idemo da popijemo kafu, sve je bilo zatvoreno, nigde nijedan kafić otvoren. Bilo je 10:00 sati i sve je bilo zatvoreno i rekla sam: ‘Ajde sve moram dati Antoniju’, ‘Kom Antoniju?’ Kažem: ‘Svetom Antoniju’ (smeje se). I tako da, sav novac koji je trebalo da potrošimo na kafu, ja sam mu rekla: ‘Evo, donela sam tebi’. 

Ali, kad sam pitala Svetog Antonija i rekla sam mu: ‘Vidi, ti mi pomogni kako možeš’, kad sam imala prvi sastanak, ‘ako ti misliš da je u redu, nek se desi, ako ne poništi’. Poništio je prvi, drugi. Kažem mu, ‘Vidi’, opet isto: ‘ako misliš da on nije za mene, poništi’, poništilo se. U trećem slučaju sam mu rekla: ‘Vidi, Sveti Antonije, do sad si poništio sve. Ovaj put ću ja sama odlučiti’.

Fljorina Dulji

Izvršni direktor IKS

Prvi protest je bio sa belim papirima, drugi sa hlebom za majke i decu Drenice. Protest za hleb organizovan je u vreme kada je Drenica bila potpuno izolovana od ostatka Kosova. […] Cilj šetnje nije bio jednostavno slanje hleba tamo, već se više radilo o efektu koji je imao na međunarodne medije, tako da smo se vratili tome. […] ja sam kupila ali mislim da je svako… hleba je bilo dovoljno i pekare su davale hleb, ali bilo je i ljudi koji su ga kupovali kada su izlazili iz kuće, jer smo znali da ćemo… Ne možete zamisliti nivo solidarnosti koji je bio u to vreme, to je neopisivo. Tada ni u jednom momentu nisi mislio o materijalnom angažovanju, uvek je bilo. […] Bilo je i mnogo protesta koji su bili prosto simbolični, dakle bilo je potrebno da ljudi izraze akciju i revolt, trebalo je naći način da ljudi iznesu sav taj bunt koji se gradio godinama.

Đulšen Doko Beriša

Direktorka Muzeja Gnjilana

Gospođa Ljemane je bila rođaka moje majke, sestra od ujke. Ona je završila Učiteljsku školu u Tirani i možda od nje imam tu volju za studiranje albanskog jezika i književnosti. Jer njeno predavanje u osnovnoj školi, dakle od petog do osmog razreda je bilo jedinstveno. Ona je tada uzimala magnetofon i puštala je poezije slavnih pisaca Naima [Frašeri], Andona Zako Ćajupija i drugih. Slušali smo recitale uz muziku. Ona je imala jako dobru dušu, ali u sebi je imala neku strogoću i mi smo se od nje plašili. 

Ona je bila moja tetka. Kada je dolazila u posetu kod nas kući, ja sam izlazila u drugu sobu. Moja majka me na silu terala da uđem. Rekla sam: ‘Ne jer ona… ona mi je nastavnica, ne smem da joj izađem ispred očiju’. I tako kada bi me majka uvela na silu, ona bi me uvek hvalila ispred majke. Ali eto šta se desilo, kasnije mnogo kasnije, ona je sad preminula pre četiri-pet godina, ja sam otišla kod nje i rekla sam joj: ‘Tetka Ljeman, meni se jako svidelo, gde si ti uzela one snimke tada, onih poezija?’ To je nešto što ni sada nijedan profesor ne radi. Rekla je: ‘Sama sam ih snimila. To je bio moj glas’. Ona je imala lep glas, vrlo melodiozan, ali ja kao dete nisam mislila da to može biti njen glas, mislila sam da je samo snimak.

Ajnišahe Azemi

Profesorica sociologije

Razgovarajući sa učenicima, smatrali smo da je razumno i odlučili smo da otvorimo našu školu [Dževdet Doda], bilo je karakteristično kako da otvorimo [vrata] škole jer sa obe strane, u dva dela {pokazuje prstima} škole bila su dva tenka. U razgovoru sa njima smo odlučili da ako otvorimo vrata škole, iz ulaza koji je bio glavni, odmah će nas videti, zaustaviće nas i ništa ne bi uradili i onda nasilje, represija nad nama.

I rekla sam im: ‘Znate šta? Mi imamo dozvolu da otvorimo školu na drugoj strani’, jer sam je dobro poznavala, radila sam tu odavno. Rekla sam: ‘Pošto je to stara zgrada i ima rešetke, te rešetke je moguće, možda vi možete da sklonite te rešetke i da uđemo kroz…’ bio je prozor podruma, kupatila {opisuje rukama} u podrumu. I otišli smo tamo sa 17 đaka i odlučili da otvorimo. 

[…] Niti su nas ometali, niti su drugi dolazili, da nas sprečavaju da otvorimo. I mi smo ostali u toj školi. Normalno onda su u školi došli: ‘Kako ste otvorili?’ i tako dalje, ali nisu nas sklonili. Možda je to bio, kako da kažem, neki politički manevar da pred međunarodnim svetom kažu: ‘Mi ih puštamo nego oni neće. Imamo slučaj da oni rade u školskoj zgradi jer im mi dozvoljavamo, ne smetamo im’.

Edita Tahiri

Bivša potpredsednica vlade i glavni pregovarač

Moja majka je uvek bila zauzeta, imala je dva posla. Pre podneva je radila u tekstilnoj fabrici, taj posao je dobila nakon što su mog oca poslali u zatvor, i pošto moj otac nije izdao svoje prijatelje, svi su bili slobodni i tako da su se potrudili da nađu posao mojoj majci. I moja majka je morala da postane krojačica, ona je otišla na kurs i postala krojačica. Dakle, u prvom delu dana, imala je osmočasovnu smenu, i onda je radila kod kuće. Znači, bila je zauzeta brinući o tome da preživimo. Ali ono zbog čega sam je cenila je bila njena posvećenost našem obrazovanju. Previše, znači, da kada smo morali da učimo, nikada nas nije prekidala zbog kućnih poslova.  […]

Sećam se kako je uvek pevala pesme o egzilu (smeje se). Pa, to je bila moja majka. Takođe, majka je bila poznata kao jedna od najjačih žena u Prizrenu zbog… ne znam da li ste svesni toga, ali u to vreme srpsko-slovenski režim nije samo zarobljivao albanske patriote, već je imao i tendencije da zlostavlja njihove supruge. Tako da se sećam da je govorila, ‘Kadgod idem u zatvor, imam par makaza u svojoj torbi.’ Kao krojačica, to je bilo njeno sredstvo za rad {pravi se da drži par makaza u rukama}. ‘Imam svoje makaze u torbi u slučaju da neko nešto pokuša.’ I to njeno ponašanje je pokazivalo veliku karakternu snagu, moralnu snagu, i to ju je pretvorilo u prizrensku ikonu. Tako da, kadgod se govori o najsnažnijim ženama Prizrena, moja majka je među njima.

Fljora Brovina

Pesnikinja

Moja mlađa sestra je bila mala kada smo posetili oca u Peći, u pećkom zatvoru, koji je bio pun albanskih zatvorenika. Zašto ovo znam? Kao dete, pa zapravo sam bila i sama jako mala, nisam još uvek išla u školu. Znam zato što su se sve porodice koje su došle da posete zatvorenike okupljale ispred zatvora i imale torbu u ruci  {gestikuliše torbu}.

[…] Ali te nesreće koje smo doživeli u detinjstvu pratiće nas kroz život, zato što [iskustva iz] detinjstva ostavljaju tragove. Srećom, one me nisu ispunile mržnjom, ali je dobro što nisam zaboravila. Sećam ih se zato što ih nikada nisam lično shvatala, ali mislim da ih delim sa svim ljudima koji su čekali da posete svoje u zatvoru. Delim ih sa svim ljudima koji su bili izopšteni, sa politički progonjenim porodicama, sa onima koji su isključeni iz društva; to je bilo vreme kada vas komšije nisu posećivale jer su se plašile.

Aljbertina Ajeti-Binaku

Arhitekta

…nismo imali nameru da tome damo političku konotaciju, više se radilo o humanitarnoj konotaciji, jer su porodice danima, nedjeljama bile pod opsadom. Nisu imali slobodu kretanja, znate, da izađu i kupe hranu i potrepštine. I to je bilo to. Znate, mi kao majke, kao žene koje su saosećale sa majkama u Drenici u to vreme, koje nisu imale hranu za svoju decu. […] I sećam se da smo bile kao, znate, bile smo u koloni, a sa strane su bile policijske snage. Stigle smo do određenje tačke, i nisu nam dozvolili da idemo dalje. [Žene] Htele su da pregovaraju, ali oni nisu bili spremni. Autoritativnim tonom su nam rekli: ‘Morate se vratiti, u suprotnom ne možemo da rizikujemo, jer svašta može da vam se desi, a mi ne možemo da vas zaštitimo…’

Fetije Kasemi

Učitelj

Svake godine smo išli u Makedoniju u Ohrid ili Debar, ili bilo koje drugo mesto da vidimo razlike u jeziku, jer mi pričamo drugačije od njih, tamo smo govorili gegijski. Tada smo čak ‘72. godine počeli da govorimo ujedinjenim jezikom, bilo nam je teško, i još teže učenicima, mnogo teže roditeljima, nešto se dodalo, neki sufiksi… ali reagovali su: “Pokaži mi, pokaži mi kako treba”. I način na koji smo se prilagodili, posle nekoliko godina to je izgledalo sasvim normalno. I dalje govorim naš jezik gde god da službeno odem, još uvek govorim objedinjeni jezik, ne mogu da govorim gegijski.

Mihane Saljihu – Balja

Aktivistkinja civilnog društva

Moja porodica je mešana. Tata je umro kao musliman i izbacili su ga iz partije zato što je postio za Ramazan, dok je majka albanska jevrejka. Mi smo u porodici odrasli sa svim tradicionalnim religijama. Mi deca smo većinom kršteni. Dakle, mi smo, rekla bih, zanimljiva mešavina različitih kultura. Jer, na kraju krajeva, religija je nešto što je za sebe, a ne i za druge. […] Odrastanje u okruženju gde su vaši rođaci druge veroispovesti i gde imate mogučnost izbora je… Nije bilo dobro primljeno u to vreme. […] Sećam se, kada su verski praznici bili, a posebno Bajram, sav komšiluk je pravio baklave, i moja majka je pravila baklavu. Došli bi drugi praznici, moja majka bi pravila posebnu hranu, ali bila je suptilna, tako da je bilo zanimljivo. Ono čega se sećam su septembarski praznici, kada se mesio hleb i kuvala se pšenica i grožđe i sve to. To je nama bilo interesantno, “Ah, dedovi dolaze…” i bilo je zanimljivo. Tek kasnije smo shvatili da je to jedna druga tradicija.

Valjdete Idrizi

Mirovna aktivistkinja

O, tata, jel si mogao da izdržiš, ti si bolestan? Ti si bolestan i umoran si, i nisi ništa jeo.” Jer gledali smo u vestima. Kaže: „Ne, more” i nastavi: „tatino, ti ne znaš koliko tamo ima ljudi? Ja sam samo jedan… jedan od mnogih. I niko neće, kad kažem….“ I malo se okrenuo: „Niko“, rekao je, „rudari se nikad neće podeliti. A podzemlje“, rekao je, „će se pokrenuti“. Rekao je: „Jer znamo, to je bogatstvo, to je…“ Ne znam, međutim, to nam je podiglo moral. Nikad neću zaboraviti osećaj koji sam imala i ponekad nije bilo potrebno dalje objašnjavanje. Kao, kao da mi je trebalo samo da ga vidim i nikakva druga objašnjenja da razumem. 

Možda sam se čak i plašila još nešto da pitam, šta ako se desilo nešo još gore. Ali po onome što je on rekao, znate, da je vredno toga. Tako je rekao. „Da, tata, ali ne bi bilo strašno da ti nisi došao, svi znaju da si bolestan“. „Ne“, rekao je: „ne bih nikad mogao da nisam sa njima“. I tako dalje. Znam da svaki put kad su… jer ne želim mnogo da se sećam datuma i uspomena o tome… čak i kad idem, jer i sama sam bila nekoliko puta u rudniku i tražila sam broj svog oca. Njegov broj je bio 618, išla sam do desetog horizonta jer sam prosto htela da znam.