U to vreme je Ernest Kolići poslao trista učitelja na Kosovo. Svuda, na selima i svuda, počele su škole na albanskom jeziku. U Mitrovici, u Bedri Gjinaju, on je rođen i odrastao u Mitrovici, ali se obrazovao u Albaniji. Znate kako su tajno išli… ali jako sposoban, bio je jako sposoban čovek. Kada sam se ja upisala, ne samo ja, već ceo razred, prva stvar koju smo naučili je bila zastava. Ja sam bila upoznata sa tim, ali njegovo učenje je bilo efektivno, šta god da je rekao, ti bi upamtio. Kada smo počeli čas, rekao nam je, ‘Hajde da naučimo pesmu o zastavi.’ {Recituje} 

‘O, crvena i crna zastavo,  

sva radost i ljubav koju vijoriš,  

čini da moje srce sa tobom leprša, 

na poljima i livadama, 

sa tobom na planinama i potocima, 

Boriću se bez straha, 

iako sam mlad

ja sam vojnik i reći ću,

Danas je došla sloboda, 

Neka dugo živi albanska zastava.’

Kada sam otišla kući, izrecitovala sam je mom ocu, kako me je zagrlio, suze su mu tekle od radosti. Naravno.. Te školske godine, bilo je kao deset godina u jednoj. Sve što su nas naučili, predavanja su bila takva da si ih razumeo i zapamtio odmah.

Najstariji je započeo sa postupkom. ‘P’e hapim mledhjen e srezit, a ka kush propozim për predsednik?’ [Počinjemo opštinski sastanak, ima li neko predlog za predsednika?] Ponekad smo govorili na albanskom, ponekad na srpskom (osmeh) … Stanoje Aksić ustaje, on je bio sekretar opštinskog komiteta, snažan čovek koji je verovao u mlade, u davanje šanse mladima. ‘Unë në emrën krejtve, bazë nenit’ [Ja, u ime svih, po članu] tom i tom, po zakonu, kemi propozim Šerafedin Suleimana, momentalisht osht’ në Prizren.’ [predlažem Šerafedina Suleimana koji je trenutno u Prizrenu]. Nisu ni znali da sam stigao. Neko kaže: ‘Jo, jo këtu osht’! [Ne, ne, evo ga!] ‘Le t’çohët’ [Neka ustane], ja ustajem. Hodnik je pun, svi su uzbuđeni oko toga ko će biti izabran. ‘A ka kush ndonjë propozim tjetër?’ [Ima li neko drugi predlog?]  Nuk ka.’ [Nema.] ‘T’lutna kryetarin’ [Izvolite predsedniče.] Popnem se [na binu]. Bio sam vrlo mlad, dvadeset i osam-devet godina. Ne mogu da vidim nikoga dole. Smračilo mi se. Otišao sam tamo, seo i izvadio beležnicu. Zahvalio sam se u par reči na srpskom i na albanskom.

Posle Drugog Svetskog Rata mi smo živeli na sekularnoj državi kao i sada što smo sekularna država, ali sastavni deo naroda bili su ateisti. Šta bi ja znao o religiji? Znam samo po mojoj majci kod kuće. Kada su bili jevrejski praznici, moja majka je pričala, pripremila sve što treba da se pripremi za taj dan, ali ovo je sve bilo u okviru porodice. Tako reći, kada je bio praznik passovera, moja majka kada je pripremila pirinač sa kokoškom ona je meni odvojila uvek batak, ali za passover uvek je meni dala krilo, jer prema jevrejskoj tradiciji deca treba da se nauče da lete. Ja sam se žalio, ‘Bre mama zašto… zar ne može [batak]?’

Da, usato je onaj glabars tamo. I onda onaj oficir, stražar ga je udario puskom, izvadio je pušku, izvadio je pušku i pucao na njega, ubio ga. Onda su ga njegovi drugovi uhvatili i uzeli mu pušku. Dok je oficir brisao svoj znoj, rekao je, ‘Deset za njega’, biće problema zbog ovoga što su ga ubili, on je bio partizan 1941 godine. Brojao je deset od njih onda je zvao za ‘još deset’, još deset je rekao, drugi. Uzeo ga i pošli su, pošli su 10 a postali 19, i mene su uzeli, uzeli su i mene, ali je meni bog poslao jedno mišljenje.. imao je moj priatelj jedan ranac, samo 2 metara dalje od nas, činilo mi se da je i meni rekao pa sam usato uzeo ranac i otišao nazad, vratio sam se kod njih, sedeo tamo. 19 su otišli. E onda oni su poslali 19.

Međutim, otišao sam kod komšije, čiji je sin bio četiri ili pet godina stariji od mene. ‘Brzo uđi,’ rekao mi je, ‘kreni sa mnom, moramo da se sakrijemo.’ Ali gde da se sakrijemo? Oni su gajili konje, i zbog toga su imali dosta trave za konje, hrane za konje, ne znam kako se to zove, seno, i on mi kaže, ‘Hajde da se popnemo na ovaj plast sena i sakrijemo se unutra.’ ‘U redu!’ poslušao sam ga jer je bio stariji od mene. Moja majka za ovo nije znala, za ovo niko nije znao. Popeli smo se na vrh plasta, a moj komšija je napravio otvor u plastu sena i ušao unutra, očas posla, krio se stojeći na nogama, i stavio seno preko glave. […] Ja nisam uspeo da se tako sakrijem obzirom da sam bio mlađi i neiskusniji. Prikupio sam seno i raširio ga po podu, legao na pod, pokrio se skroz do glave senom, ali su moje noge ostale napolju. Kada su ušli da pretraže šupu u kojoj smo se krili, njega nisu našli u plasnu sena, ali mene jesu, izvukli su me za noge. Uzeli su me, izveli me u dvorište,…  ne u dvorište, na ulicu. Tada su streljali mnogo ljudi pokraj potoka. Tamo je već bilo sedam ili osam ljudi iz mog komšiluka koje su vezali, poznavao sam ih jer su svi oni živeli u mom susedstvu. Vezali su me pored tih starih ljudi, da i mene streljaju. Trojica ljudi nas je čuvalo noseći neke ruske automatske puške… to su bile puške koje su mogle samostalno da stoje na zemlji jer su imale tri noge. Ovi ljudi su bili naoružani do zuba. Ubili su koga su mogli, pa je došao i naš red da budemo streljani. Međutim, iza naših vezanih leđa, partizani Šabana Hadžije su se približavali mostu na potoku pored kojeg smo stajali. I oni su bili naoružani. ‘Ne mrdaj, ne mrdaj, ne mrdaj!’ tako su vikali. Ovi koji su nas zarobili sudigli  ruke u vis, dok su ovi i vikali: ‘Ne mrdaj, ne mrdaj!’ Okrenuli smo se da vidimo ko su ti ljudi i svi su nosili kape sa petokrakom, pitali smo se da li možemo da im verujemo. Bilo kako bilo, oni su govorili albanski, pa nam je to ulivalo nadu. Kada su se približili, pitali su ih ‘A ko su vam ovi?’, misleći na nas. ‘Ovi su odgovorili?’ ‘Neprijatelji’, tako su nas zvali, ‘neprijatelji, neprijatelji, neprijatelji’ […] Jedan od njih me je uhvatio za ruku i podigao sa zemlje, obzirom da sam bio slab. Podigao me je u vis i pitao, ‘Je l i ovo dete neprijatelj?’ Imao je pištolj u ruci, i bez reči je ubio tu trojicu ljudi, onih koji su nas tu držali.