Kroz ovo istraživanje, Inicijativa za usmenu istoriju namerava da dokumentariše rad PostPesmistët [Post-Pesimista], kulturnu omladinsku grupu aktivnu od 1995. do 2003. godine. Ovu asocijaciju je finansirala norveška organizacija i bila je deo većih mreža pod istim imenom u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj. Kosovski PostPesmistët su uglavnom prikupljali ljude iz gimnazije “Đževdet Doda” u Prištini, čiji su učenici i dalje bili u mogućnosti da pohađaju časove tokom Miloševićevog režima, dok je većina mladih albanaca morala da se osloni na školovanje kod kuće, u tzv. paralelnom sistemu obrazovanja. PostPesmistët su organizovali kulturne događaje za mlade, kao i razne radionice o fotografiji i novinarstvu. Ali njihova glavna aktivnost je bila izdavanje jednog časopisa pod istim imenom i distribucija među mladima. Magazin PostPesmistët je kasnije postao deo tadašnjeg nedeljnog časopisa Koha Javore.

Doruntina Baša

Dramaturg/Scenarista

Postpesimisti su bili jedini koji su organizovali žurke, izložbe, imali su časopis […] to je bio jedini mali prozor kroz koji ste mogli, znate, da pogledate napolje i zainteresovati se za ono što se događa sa druge strane. […]

Postojala je neka vrsta tendencije da se normalizuje omladinski život na Kosovu u to vreme, osim toga bilo je to čak i nešto više, jer su postpesimisti bili deo regionalne mreže, i za mnoge od nas to je bila prva prilika i prvi put da smo mi mogli da se sretnemo sa vršnjacima van Kosova, i to je bilo veoma važno u to vreme, jer smo živeli u okolnostima gde je bilo nemoguće, gotovo nemoguće, da upoznamo nekoga ko živi van granica Kosova.

Dakle, postpesimisti su imali veliki uticaj na to kako smo se mi kao mladi tada formirali, mi koji smo bili deo njih, mislim, i generalno mladi koji su bili deo aktivnosti postpesimista ili oni koji su bili povezani sa postpesimistima na jedan ili drugi način.

Zana Nidža

Arhitekta

[…] Dakle, moj otac je bio duže vreme tamo [Tirana], a u jednom trenutku smo odlučili da moramo biti zajedno, ne možemo više živeti odvojeno. Takođe smo mislili da možda tamo imamo bolje prilike za studije, za ovo, ono, da bi za nas tamo bilo mnogo bolje nego na Kosovu. Takođe, moja majka je imala priliku da počne da radi kao arhitektkinja tamo, jer na Kosovu nismo imali prilike. Tako smo svi odlučili da idemo tamo […] Ovog puta svi smo odlučili da idemo i da pođemo u školu, moja sestra i ja, naš brat u vrtić, i tako dalje.

Otišla sam sa, ne znam kako da to objasnim, možda su mi Post-pesimisti pomogli da ne idem tamo sa predrasudama, da budem otvorena i da prihvatim da postanem deo njih. Mislim, jer većina onih koji su išli tamo bi rekli: ‘Oni su drugačiji, oni ne znaju, oni govore …’ Ne, otišla sam sa entuzijazmom. Zato što je tamo bilo drugačijeg života, vi ste bili u mogućnosti da češće idete u pozorište (smeši se) ili bilo je koncerata gotovo stalno. I znam da sam se posle škole odmah počela družiti sa mojim drugarima iz razreda.

Agon Maljići

Analitičar politike/Aktivista

[…] Sećam se vrlo dobro, prvi dan kada smo ušli u gimnaziji „Sami Frašeri“. Za nas, to je bilo iskustvo… mislim, pošto su mnogi prostori u našem gradu za nas bili zabranjeni, sada su nam svi odjednom bili dozvoljeni. Sećam se dobro kad sam ušao u gimnaziju, bio sam veoma zadivljen hodnikom… Mislim, upoređujući sa kućom porodice Hertica, bila je to kao kraljevska palata za nas. Sećam se kada smo ušli u „Boro i Ramiz“, na primer, u sportski centar… proveli ste ceo život tamo, a i niste, put vas nikad nije naneo na sportski centar. Sada, kao petnaestogodišnjak, ući u sportsku salu po prvi put je bilo izuzetno iskustvo.

Jehona Đurđealja

Direktor NVO "TOKA"

Reći ću vam, reći ću vam jedan slučaj. Bila sam… bila sam sa nekoliko drugarica, išle smo niz ulicu, tamo gde se sada nalazi katolička crkva kod Tri, Tri šešira u pravcu podzemnog prolaza, i idemo mi tuda. Ništa, idemo mi i pričamo. I sada, bile smo živahne tinejdžerke, la-la-la, i prolazile smo pored jednog kafića. Bilo je nekoliko stolica napolju, ispred, i kako sam ja pričala sa mojim drugaricama, živahno, čula sam glas koji mi kaže [na srpskom]: ‘Hej mala, tiše malo’ vrlo agresivno. I kada sam se okrenula videla neke dizelaše, kako su ih tada zvali. Mladići koji su bili slično obučeni. I okrenula sam se, pogledala sam ga i rekla sam mu [na srpskom]: ‘Izvini’. Moj prvi instinkt je bio da mu se izvinim.

I nastavila sam. I on je rekao onako kao: ‘Ajd oprostiću ti, ali nemoj da me smaraš više’. I mi smo nastavili svoj put, i uvek spominjem ovaj slučaj, i posle 20. godina, i sećam se i tada, kako da kažem, posle tri-četiri koraka, pitala sam se: ‘Zašto sam ja morala da se nekome izvinjavam, nekome ko je isto stanovnik ovog grada kao i ja, ova ulica pripada meni koliko i njemu! Bila sam besna na sebe, zašto je moj instinkt bio da omalovažavam sebe i izvinjavam se. Znate, privilegovani osećaj jer su ti dozvolili da dišeš u sopstvenom gradu. Teško je bilo, bilo je teško, toliko da staneš i pomisliš, ali priroda čoveka je da, znate, takva, da pokušava da gleda na život sa svetlije strane, jer inače, teško je preživeti, teško je izaći iz kuće.

Petrit Seljimi

MCC koordinator za Kosovo

Moj stan je bio u centru grada i možda je zato bilo lakše početi rad tu. Stvorena je neka vrsta youth center-a [engleski], omladinskog centra, održavali smo sastanke, izložbe, događaje. Posle smo organizovali muzičke večeri u onim zgradama koje su bile tamo, po raznim kafićima. Dakle, nekako… počeli smo sa objavljivanjem dodatka, omladinskog lista u tadašnjem nedeljniku Koha Javore. Dok smo bili u Austriji, iskrslo je pitanje naziva: ’Kako će se ova mreža organizacija u bivšoj Jugoslaviji zvati?’ I bio je jedan intervju Leonarda Koena, poznatog kanadskog pevača koji je umro prošle godine. ’Da li ste optimista ili pesimista?’ I on je rekao: ’Ja sam post-pesimista.’ I to je bilo adekvatno ime za period u kojem smo živeli, jer da nazivamo sebe Balkan Sunflovers [Suncokreti Balkana], u vremenu kad je bio totalni teror, bilo bi malo naivno. Ali kako da izrazimo želju da izađemo iz zamke pesimizma i defetizma, i da se borimo i da uradimo nešto povodom toga, ali bez super-optimističnog naziva? Tada je neko predložio ime Post-pesimistët [Post-pesimisti], i to ime je postalo naziv organizacije i upotrebljavano je sedam-osam godina kao platforma političkog, kulturnog i umetničkog aktivizma velike generacije mladih Prištine.

Garentina Kraja

Predavačica na AUK

Nakon ovoga izveštaja o Armendu, bio je još jedan izveštaj o ručnoj granati koju smo pronašli iza kancelarije Post-pesimista. Naša kancelarija je bila gde je danas Strip Depo, tu je bila kancelarija, kancelarija Post-pesimista. I iza kancelarije, ako ne grešim, zajedno sa Jehonom, da, sa  Jehonom, pogledale smo pozadi i videle jednu ručnu granatu. Posle, ta ručna granata, zapravo njena slika, pojavila se na naslovnoj strani Koha Javore, sa istim upozorenjem. Jer smo u to vreme sarađivali sa Koha Javore. Počeli smo da se štampamo kao njihov dodatak. Naravno, prikupljali smo novac na isti način, jer je za štampanje potreban je novac, i to je bilo kao dodatak, kao deo Kohe.

[…]

Mene lično Post-pesimisti su naučili da razumem perspektivu drugog, nisam uvek bila otvorena prema toj perspektivi, delimično zbog okolnosti u kojima sam rasla i političkih promena koje su me oblikovale pre nego što su to stigle da urade škola i ulica. Pomogli su mi da razumem perspektivu drugog i pomogli su mi da budem politički više emancipovana i obrazovana. Ni u jednom trenutku nisam imala dilemu oko toga šta se dešavalo na Kosovu, i kako sam odrasla, razumela sam koliko je nestabilna situacija u kojoj smo bili.