[…] Dakle, moj otac je bio duže vreme tamo [Tirana], a u jednom trenutku smo odlučili da moramo biti zajedno, ne možemo više živeti odvojeno. Takođe smo mislili da možda tamo imamo bolje prilike za studije, za ovo, ono, da bi za nas tamo bilo mnogo bolje nego na Kosovu. Takođe, moja majka je imala priliku da počne da radi kao arhitektkinja tamo, jer na Kosovu nismo imali prilike. Tako smo svi odlučili da idemo tamo […] Ovog puta svi smo odlučili da idemo i da pođemo u školu, moja sestra i ja, naš brat u vrtić, i tako dalje.

Otišla sam sa, ne znam kako da to objasnim, možda su mi Post-pesimisti pomogli da ne idem tamo sa predrasudama, da budem otvorena i da prihvatim da postanem deo njih. Mislim, jer većina onih koji su išli tamo bi rekli: ‘Oni su drugačiji, oni ne znaju, oni govore …’ Ne, otišla sam sa entuzijazmom. Zato što je tamo bilo drugačijeg života, vi ste bili u mogućnosti da češće idete u pozorište (smeši se) ili bilo je koncerata gotovo stalno. I znam da sam se posle škole odmah počela družiti sa mojim drugarima iz razreda.

Reći ću vam, reći ću vam jedan slučaj. Bila sam… bila sam sa nekoliko drugarica, išle smo niz ulicu, tamo gde se sada nalazi katolička crkva kod Tri, Tri šešira u pravcu podzemnog prolaza, i idemo mi tuda. Ništa, idemo mi i pričamo. I sada, bile smo živahne tinejdžerke, la-la-la, i prolazile smo pored jednog kafića. Bilo je nekoliko stolica napolju, ispred, i kako sam ja pričala sa mojim drugaricama, živahno, čula sam glas koji mi kaže [na srpskom]: ‘Hej mala, tiše malo’ vrlo agresivno. I kada sam se okrenula videla neke dizelaše, kako su ih tada zvali. Mladići koji su bili slično obučeni. I okrenula sam se, pogledala sam ga i rekla sam mu [na srpskom]: ‘Izvini’. Moj prvi instinkt je bio da mu se izvinim.

I nastavila sam. I on je rekao onako kao: ‘Ajd oprostiću ti, ali nemoj da me smaraš više’. I mi smo nastavili svoj put, i uvek spominjem ovaj slučaj, i posle 20. godina, i sećam se i tada, kako da kažem, posle tri-četiri koraka, pitala sam se: ‘Zašto sam ja morala da se nekome izvinjavam, nekome ko je isto stanovnik ovog grada kao i ja, ova ulica pripada meni koliko i njemu! Bila sam besna na sebe, zašto je moj instinkt bio da omalovažavam sebe i izvinjavam se. Znate, privilegovani osećaj jer su ti dozvolili da dišeš u sopstvenom gradu. Teško je bilo, bilo je teško, toliko da staneš i pomisliš, ali priroda čoveka je da, znate, takva, da pokušava da gleda na život sa svetlije strane, jer inače, teško je preživeti, teško je izaći iz kuće.

Nakon ovoga izveštaja o Armendu, bio je još jedan izveštaj o ručnoj granati koju smo pronašli iza kancelarije Post-pesimista. Naša kancelarija je bila gde je danas Strip Depo, tu je bila kancelarija, kancelarija Post-pesimista. I iza kancelarije, ako ne grešim, zajedno sa Jehonom, da, sa  Jehonom, pogledale smo pozadi i videle jednu ručnu granatu. Posle, ta ručna granata, zapravo njena slika, pojavila se na naslovnoj strani Koha Javore, sa istim upozorenjem. Jer smo u to vreme sarađivali sa Koha Javore. Počeli smo da se štampamo kao njihov dodatak. Naravno, prikupljali smo novac na isti način, jer je za štampanje potreban je novac, i to je bilo kao dodatak, kao deo Kohe.

[…]

Mene lično Post-pesimisti su naučili da razumem perspektivu drugog, nisam uvek bila otvorena prema toj perspektivi, delimično zbog okolnosti u kojima sam rasla i političkih promena koje su me oblikovale pre nego što su to stigle da urade škola i ulica. Pomogli su mi da razumem perspektivu drugog i pomogli su mi da budem politički više emancipovana i obrazovana. Ni u jednom trenutku nisam imala dilemu oko toga šta se dešavalo na Kosovu, i kako sam odrasla, razumela sam koliko je nestabilna situacija u kojoj smo bili.