27. marta 1999. u osam sati ujutro dva jugoslovenska vojna aviona, bombardovali su naselje sa osam pakovanja kasetnih bomba, gde smo mi bili skriveni, u tom slučaju je stradao 16-godišnji mladić, dok je osmoro ranjeno. Istog dana, u 12:00 sati Srpski mediji su izvestili o uništenju radio bazi za emitovanje radio Slobodno Kosovo, međutim mi smo emitovali program u 16:00 sati, u naznačeno vreme kada je emitovanje počelo tokom celog rata. U to vreme, srpski kriminalac [Vojislav] Šešelj i neki komandanti jugoslovenske armije u medijima su izjavili da će uskoro popiti jutarnju kafu u Beriši, gde će sagraditi i futbalski stadijum. 

Da bi opstao u uslovima i okolnostima neprekidnog napada, početkom aprila 1999. godine izgradili smo dobro utvrđen bunker, na vrhu jedne planine i iz bunkera smo emitovali dnevni program, do 1 sat i 30 minuta dnevno, tokom poslednja tri meseca rata. Mesto blizu bunkera je više puta pogođeno neprijateljskim oružjem, ali nije uništeno.

U tom platou počeo je Osman [Dumoši] ali nije uspeo tako da je govor održao Skender Kastrati. Onda je policija počela da me napada, vatrogasci. Čak su jednog mog druga tako loše udarili da nije znao kuda ide jer su ga udarili u glavu. Onda su ga negde odveli, jer on više nije znao gde se nalazi. Onda je demonstracija počela da bude još opasnija. Počeli su da lome vitrine od prodavnica. Znači uzeli su od vatrogasaca onu cev za vodu, jer su hteli da nas udalje vodom. Uspeli smo da im oduzmemo to i nastavili smo do Filozofskog fakulteta. 

 

Izašli su Mark Krasnići i neki drugi, hteli su da malo smire situaciju. Zahtevi, imali smo naše zahteve: ‘Ajde da razgovaramo’. […] U to vreme, jedna od ličnosti je bio predsednik prištinskog komiteta, Rahmon Bakali. Izgleda da im je rekao: ‘Ajde zovite te studente da razgovaramo sa njima šta žele, kako žele’. Mi nismo hteli da razgovaramo. Znali smo da je to igra, da bi smirili stvar.

 

Vratili smo se opet sa drugovima, onda smo tu uzvikivali jer se pričalo da su uhapsili neke drugove. […] Znači negde kasno je bilo gotovo, ujutro su počeli sa hapšenjima, uhapsili su Osmana Dumošija. Onda i druge. Mene su poslednjeg uhapsili, mene su tek 25. decembra, dakle, bio sam uhapšen skoro mesec dana nakon demonstracija…

‘65, na kraju ‘64. je Adem Demači imao suđenje, ja sam povela neke drugarice. Nisam ih uzela da nešto organizujemo, jer nisam imala tu moć da nešto organizujem. Rekla sam: ‘Hoće neko da dođe samnom? Idem da slušam Ademovo suđenje?’ Znam da sam išla sa Eljhamom.

[…] I Mejrem [Beriša-Šema] je bila, ustvari ne znam da li je Mejrem bila taj dan samnom. Jer je Mejrem bila velika aktivisktkinja. Kad sutradan oko 04:00 ujutru, kola policije ispred naših vrata. Bom, bom, bom {onomotopeja} pravo da ti kažem mnogo sam se uplašila. Jer sam imala traume od brata, u to vreme su ga uzimali. Dolazili su preturali kuću. Kad meni kažu: ‘Obuci se i pođi sa nama’. Nisam se ničeg setila. Ko je mogao da me izda, niko jer niko nije znao, retko ko je znao. 

Otišla sam, uhapsili su me. Držali su me dva dana. Otpustili me bez ikakvog dokumenta. Nisam ni smela da pitam zašto sam tu. Ali dok sam izlazila rekoh pitaću ih pa nek bude šta bude. Rekla sam: ‘Izvinite, kojim razlogom sam bila ovde?’ Rekao je: ‘Htela si da organizuješ protest jer se Ademu Demačiju sudi’. Dao mi je neki papir da potpišem, ko je smeo da pročita šta sam potpisala. Potpisala sam i Bog zna šta sam to potpisala (smeje se).

Bilo je negde oko deset sati kad me je Ibrahim Keljmendi pozvao na telefon. Rekao mi je: ‘Da li se Kadri vratio?’ Rekla sam: ‘Ne, nije se vratio’. Naravno da bi se Kadri vratio te noći jer je bila nedelja a u ponedeljak je radio. Nije se vratio. […] Oni nisu imali telefon kući, braća Grvala, tako da su izašli da telefoniraju u kabini u to vreme. To se desilo dok su izlazili jer su ih pratili. Sačekali su ga. Oni su samo hteli da se njih trojica sastanu i onda da ih ubiju. Dakle to je bilo delo UDB-e. […] Zatim, Ibrahim Keljmendi je ponovo telefonirao, Hasan Malja se javio na telefon. Rekao je: ‘Hoću da vam javim’, rekao je: ‘jer se u Nemačkoj desio atentat. Kadri Zeka’, rekao je: ‘Kadri je umro’, to sam čula jer, jer je bila tiha noć. To sam čula. Za njih dvojicu se ne zna, jer [mislilo se da] je Jusuf bio ranjen. […] Kad smo tamo stigli izašla je supruga Jusufa i rekla: ‘Ajde mlada’ ja sam se bila udala, nije prošlo ni dve nedelje. Rekla je: ‘Ajde mlada, troje mrtvih’. To je bila bomba. Uprkos velikom bolu za Kadriju, ali kad bi makar neko preživeo, bilo je mnogo teško. Dakle to je bilo to. Zatim, ljudi, zemljaci su ustali, jer su oni bili njihova vođa. Bio je šok za sve. Svi su mi tu dolazili za saučešće, za materijalnu pomoć. Trudili smo se da ih vratimo na Kosovo, to nikako nije dolazilo u obzir, ambasada nije dozvolila. Znači, sahrana  je obavljena nakon tri nedelje, u Nemačkoj, jer nisu dozvolili da ih vratimo i tako.

Moj stric mi je spremio jednu, jednu kasetu, rekao mi je: ‘Uzmi ovo’, spremio je sve patriotske pesme ‘uzmi ovo i puštaj u studentskom domu’. Dakle nije mi dao neku direktnu odgovornost, ja sam to uzela, i dakle 10. marta uveče skoro niko nije spavao, celu noć smo bili napolju i bilo je mnogo lepo vreme, vruće, i sve vreme sam puštala kasetofon na prozoru, na domu broj jedan, sve te patriotske pesme. […] Ali tu noć je bio neki osećaj, niko nije spavao do kasno, dakle svi, bilo je neko, neko oslobođenje pre nego što je nastala ta oluja, koja se desila sutradan. Dakle svi smo, svi smo znali da se nešto dešava, ali nismo direktno znali. 

[…]Pridružili smo se direktno kod menze, poneli smo luk sa sobom, uzeli smo neke, neke šrafove smo stavili u flaše, ne znam ni sama zašto smo to uzimali, šta bi mogli uraditi, međutim to je ono što smo uzeli sa sobom, luk ako nam bace suzavac. Ni mi sami ne znamo ko je dao tu ideju, jer je to bio prvi put da smo učestvovali u jednoj direktnoj demonstraciji gde je bilo i suzavaca, i dakle to je bila noć kad su se i ljudi pridružili, u određenim momentima.

[…] Bilo je vikanja, ‘Kosovo Republika’, ‘Trepča radi, Beograd se gradi’, ‘Republika, sa voljom…’. Toga na početku nije bilo, na početku smo rekli: ‘Želimo [bolje] uslove’, ‘Hoćemo hleb, hoćemo…’, znaš, bile su malo lakše, naročito na početku protesta u menzi. Onda kasnije postepeno, kao obično dakle kako to ide, prvo počinje polako onda su počeli sa tim parolama gde je svako dodao jednu po jednu svoju, na drugi način, i sve dok je došlo do tog ekstremnog.