Moj stric mi je spremio jednu, jednu kasetu, rekao mi je: ‘Uzmi ovo’, spremio je sve patriotske pesme ‘uzmi ovo i puštaj u studentskom domu’. Dakle nije mi dao neku direktnu odgovornost, ja sam to uzela, i dakle 10. marta uveče skoro niko nije spavao, celu noć smo bili napolju i bilo je mnogo lepo vreme, vruće, i sve vreme sam puštala kasetofon na prozoru, na domu broj jedan, sve te patriotske pesme. […] Ali tu noć je bio neki osećaj, niko nije spavao do kasno, dakle svi, bilo je neko, neko oslobođenje pre nego što je nastala ta oluja, koja se desila sutradan. Dakle svi smo, svi smo znali da se nešto dešava, ali nismo direktno znali. 

[…]Pridružili smo se direktno kod menze, poneli smo luk sa sobom, uzeli smo neke, neke šrafove smo stavili u flaše, ne znam ni sama zašto smo to uzimali, šta bi mogli uraditi, međutim to je ono što smo uzeli sa sobom, luk ako nam bace suzavac. Ni mi sami ne znamo ko je dao tu ideju, jer je to bio prvi put da smo učestvovali u jednoj direktnoj demonstraciji gde je bilo i suzavaca, i dakle to je bila noć kad su se i ljudi pridružili, u određenim momentima.

[…] Bilo je vikanja, ‘Kosovo Republika’, ‘Trepča radi, Beograd se gradi’, ‘Republika, sa voljom…’. Toga na početku nije bilo, na početku smo rekli: ‘Želimo [bolje] uslove’, ‘Hoćemo hleb, hoćemo…’, znaš, bile su malo lakše, naročito na početku protesta u menzi. Onda kasnije postepeno, kao obično dakle kako to ide, prvo počinje polako onda su počeli sa tim parolama gde je svako dodao jednu po jednu svoju, na drugi način, i sve dok je došlo do tog ekstremnog.

Najveći problem im je bio jer je dolazila Titova štafeta. Naš cilj je bio da oborimo štafetu, da ne dopustimo da uđe na Kosovo. To je bila ta najveća kriza o kojoj su oni znali a i mi smo znali. I oni nam nisu ispunili zahteve, jer ako bi nam ispunili možda bi se ućutali. Možda, verujem, ali opet bi se masa eletrizirala. I nisu ispunili zahteve, tu je pukla velika pobuna, i ta pobuna je ciljala da ide u smeru Ulpijane i da izađe onamo kuda je dolazila štafeta. Ali oni nisu imali… mi nismo znali da su nas opkolili. […] Kad smo mi razbili taj kordon bile su neke ograde kao okrugle šipke koje su delile put.  Preko njih smo skočili tu je neko pao, da bi otišli do štafete. Tu je počelo masivno pucanje od strane policije, sa oružjem, sa… pucali su. […] Bila je prva pobuna licem u lice sa policijskim snagama. 

[…] Jedan student je imao crveno crnu zastavu, on je vodio to, i kad je student pao potrčala je Trendeljina Ljabeništi i ona je politički osuđenik, tri godine kažnjena iz Makedonije. Uzela je zastavu, jer u tom momentu ti ne padne na, znaš, nekome padne na pamet da oduzme zastavu. Uzela je zastavu Trendeljina i Trendeljina: ‘Braćo nek zastava ne dospe u rukama policije’, i ustala je. Međutim, policija je pošla po Trendeljinu, ona se zamotala sa zastavom da joj ne bi oduzeli zastavu. […] U tom momentu sam i ja uzela zastavu i nisam mogla ni da podignem jer je bila dosta teška, jedno pet, šest, deset metara. Imala je i onaj drveni stub trebalo je snage da se zastava vijori.

Bilo je letnje vreme i obično se išlo na more. Nas nije bilo briga za more, brinuli smo se o problemu sa braćom. Koji je u zatvoru, kome treba spremiti paket, gde je… Ponela sam dve velike torbe. Mislim da su tada bili u zatvoru oboje i Seljatin i Sabri. Sa dve velike torbe [otišla sam] pravo tamo. I zateknem u gradu, na trgu [jednu drugaricu], kaže: ‘Gde ideš?’ Zatvor je bio gde je i danas. Mi smo iz Dodone obično išli… Imali smo prava dva put nedeljno, prvo dva put nedeljno, onda jednom nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom, da im odnesemo stvari. A kad smo imali posetu svake druge nedelje, odneli smo im i hranu. 

Ja sa dve torbe u ruci, idem, kaže: ‘O Igbala, šta radiš?’ Rekoh: ‘Evo bogami, ti?’ ‘Ideš na letovanje?’ Rekoh: ‘Da’. ‘Ima lepo da se provedeš’. Rekoh: ‘Da, da, kamo sreće da se i ti provedeš kao ja’, znaš. Ona nije dobro shvatila. Ja sam išla u zatvor da odnesem pakete. […] Inače, porodica je bila naš problem, mala deca, snajke bez muževa. Dakle, naš problem tada nije bio da idemo na more ili tako nešto.

U jednom slučaju kad su se desili događaji ‘81. dalo se naređenje da se pusti i jedna pesma na srpskom jeziku u ‘Seoskom karavanu’. ‘Dobro, u redu’, rekao sam: ‘ali ne preuzimam odgovornost za srpsku pesmu, ne poznajem tu oblast i šta god da mi daju to ću da postavim, sam neću da izaberem’. I ‘Daće ti muzički urednik, daće ti listu i ti iz te liste [biraj]’. ‘Važi’.

[…] Sećam se dobro u Glođanu su zatvorili srednju školu tu, paralele i otišao sam ljut da napravim reportažu. Reportaž je trajao nekih pet minuta. […] I napisao sam reportažu tako da: ‘Na kraju sad kada se zatvorila škola, deca će postati čobani i čobanice neka im je Bog u pomoći’. I postavili su pesmu ‘Čobani, čobanice’ tu su napisali. Ja sam našao. I na kraju, nakon te rečenice pustio sam pesmu ‘Čobani, čobanice’ na srpskom.

Sutradan kada sam otišao na posao našao sam urednika, dvojicu urednika kako me čekaju kod vrata radija. […] Kod direktora, kod direktora, direktor nas je čekao kod urednika. Šaban Hiseni i on je bio neki Dimić, Slobodan Dimić. Šaban je rekao: ‘Martine, šta si to uradio?’ ‘Šta sam uradio?’ Rekao sam: ‘Da li sam rekao neku neistinu?’ ‘Ne’, rekao je: ‘ali nijednu lepu reč nisi rekao’. ‘Nisam znao koju lepu reč da kažem’. Rekao je: ‘Gde si našao tu pesmu?’ ‘Ah’, rekao sam, dao Bog, ‘za pesmu ne mogu ja da držim odgovornost, rekao sam vam da se ne razumem’. ‘Nikad’, rekao je: ‘da nikad više nisi pustio pesmu na srpskom’. Ovo je prvi i poslednji put da se pustila pesma na ‘Seoskom karavanu’.

Moja mlađa sestra je bila mala kada smo posetili oca u Peći, u pećkom zatvoru, koji je bio pun albanskih zatvorenika. Zašto ovo znam? Kao dete, pa zapravo sam bila i sama jako mala, nisam još uvek išla u školu. Znam zato što su se sve porodice koje su došle da posete zatvorenike okupljale ispred zatvora i imale torbu u ruci  {gestikuliše torbu}.

[…] Ali te nesreće koje smo doživeli u detinjstvu pratiće nas kroz život, zato što [iskustva iz] detinjstva ostavljaju tragove. Srećom, one me nisu ispunile mržnjom, ali je dobro što nisam zaboravila. Sećam ih se zato što ih nikada nisam lično shvatala, ali mislim da ih delim sa svim ljudima koji su čekali da posete svoje u zatvoru. Delim ih sa svim ljudima koji su bili izopšteni, sa politički progonjenim porodicama, sa onima koji su isključeni iz društva; to je bilo vreme kada vas komšije nisu posećivale jer su se plašile.