Bivši politički zatvorenici na Kosovu tokom jugoslovenskog perioda uglavnom su osuđeni za iredentizam i nacionalističke aktivnosti, i smatrani su unutrašnjim neprijateljima Jugoslavije. Identifikovani su kao Ilegalni, opšti termin za ilegalne grupe organizovane u troje. Politički pokreti ovog perioda i dalje ostaju nepoznati zbog oblika političkog aktivizma koji je delovao u tajnosti. Danas se o političkom nasleđu Ilegala diskutira se u različitim istorijskim konteksimta. Kontradiktorni narativi o ovim političkim pokretima pozivaju na novi način posredovanja ovog teško dostupnog nasleđa.

Martin Čuni

Novinar

U jednom slučaju kad su se desili događaji ‘81. dalo se naređenje da se pusti i jedna pesma na srpskom jeziku u ‘Seoskom karavanu’. ‘Dobro, u redu’, rekao sam: ‘ali ne preuzimam odgovornost za srpsku pesmu, ne poznajem tu oblast i šta god da mi daju to ću da postavim, sam neću da izaberem’. I ‘Daće ti muzički urednik, daće ti listu i ti iz te liste [biraj]’. ‘Važi’.

[…] Sećam se dobro u Glođanu su zatvorili srednju školu tu, paralele i otišao sam ljut da napravim reportažu. Reportaž je trajao nekih pet minuta. […] I napisao sam reportažu tako da: ‘Na kraju sad kada se zatvorila škola, deca će postati čobani i čobanice neka im je Bog u pomoći’. I postavili su pesmu ‘Čobani, čobanice tu su napisali. Ja sam našao. I na kraju, nakon te rečenice pustio sam pesmu ‘Čobani, čobanice na srpskom.

Sutradan kada sam otišao na posao našao sam urednika, dvojicu urednika kako me čekaju kod vrata radija. […] Kod direktora, kod direktora, direktor nas je čekao kod urednika. Šaban Hiseni i on je bio neki Dimić, Slobodan Dimić. Šaban je rekao: ‘Martine, šta si to uradio?’ ‘Šta sam uradio?’ Rekao sam: ‘Da li sam rekao neku neistinu?’ ‘Ne’, rekao je: ‘ali nijednu lepu reč nisi rekao’. ‘Nisam znao koju lepu reč da kažem’. Rekao je: ‘Gde si našao tu pesmu?’ ‘Ah’, rekao sam, dao Bog, ‘za pesmu ne mogu ja da držim odgovornost, rekao sam vam da se ne razumem’. ‘Nikad’, rekao je: ‘da nikad više nisi pustio pesmu na srpskom’. Ovo je prvi i poslednji put da se pustila pesma na ‘Seoskom karavanu’.

Zurafete Beriša Ljušaj

Profesorka Albanskog Jezika

Bila je godišnjica demonstracija ‘81. godine. Ja sam u to vreme živela u [studentskom] domu, u Studentskom centru, u domu i sigurno ništa mi nije promaklo da nisam saznala. I spremila sam se da će se nešto desiti, bila sam spremna jer je i moj brat bio u Pokretu i bila sam spremna ako se nešto desi, ja znam šta ću govoriti, znam gde sam i vrlo dobro sam znala svrhu. 

[…] Izašla sam sa drugaricama ispred dvorišta doma studenata. Sastala sam se s bratom, s drugaricama, sa mnogo kolega. Nisam znala da nas slikaju u svakoj poziciji [policija], jer su policijske mere bile jako stroge. Bile su izuzetno stroge. Tako da su nas pronašli i posle nekog vremena su uhapsili mene, mog brata i jednu drugaricu. Troje odnjednom su nas uhapsili. I onda su počele torture dok sam neko vreme bila pod istragom dok nam nisu odredili dane zatvora. 

Bio je to veoma, veoma užasan period, jer si morao da znaš šta pričaš. Moj problem je bio da zaštitim druge, tada moj problem nije bio. […] Međutim, sećam se mog brata koji je tri godine pre mene i bio je hrabriji, bio je više i kaže mi: ‘Nemoj pričati!’ Samo se toga sećam.

Fljora Brovina

Pesnikinja

Moja mlađa sestra je bila mala kada smo posetili oca u Peći, u pećkom zatvoru, koji je bio pun albanskih zatvorenika. Zašto ovo znam? Kao dete, pa zapravo sam bila i sama jako mala, nisam još uvek išla u školu. Znam zato što su se sve porodice koje su došle da posete zatvorenike okupljale ispred zatvora i imale torbu u ruci  {gestikuliše torbu}.

[…] Ali te nesreće koje smo doživeli u detinjstvu pratiće nas kroz život, zato što [iskustva iz] detinjstva ostavljaju tragove. Srećom, one me nisu ispunile mržnjom, ali je dobro što nisam zaboravila. Sećam ih se zato što ih nikada nisam lično shvatala, ali mislim da ih delim sa svim ljudima koji su čekali da posete svoje u zatvoru. Delim ih sa svim ljudima koji su bili izopšteni, sa politički progonjenim porodicama, sa onima koji su isključeni iz društva; to je bilo vreme kada vas komšije nisu posećivale jer su se plašile.

Hava Šalja

Socialni Pedagog

Početak Kampanje Pomirenja krvnih osveta.

U vestima je izašao u to vreme portparol u vladi Milosevića […] I rekao je, ‘Nisu ubijeni od strane naše vojske i policije,’ njihova vojska, ‘nego su se primitivni albanci međusobno ubili zbog krvih osveta’. […] Bilo je jako neprijatno, pogotovo za mene je bilo užasno neprihvatljivo, to je bila jedna velika diskriminacija, velika neistina, i veoma nehumano.

Sutradan sam izašla u Peć. Prva osoba koju sam htela sresti, i zbog koje sam krenula da sretnem bila je Mirveta […] Srela sam je u Peći i, i počele smo da razagovaramo, ne sećam se da li je ona pratila vesti ili nije. Sa Mirvetom smo se uvek dobro slagale, mi smo i ranije bile prijateljice, pre zatvora, tokom zatvora, i posle zatvora. Mi smo se dobro razumele, nije bilo potrebno mnogo objašnjavati, i nije je bilo potrebno ubeđivati… ona je smatrala [pomirenje krvnih osveta] kao vrlo značajnu stvar i rekla je, ‘Videćemo šta možemo uraditi’. […]

Brahim, Lul, Mirveta, i ja smo tog dana otišli kod Adema [Grabovci] njegovoj kući, i razgovarali smo i bez sumnje smo se složili. Što znači nije bilo potrebno mnogo se raspravljati, nije bilo potrebno mnogo filozofirati. […]

Nakon toga došli smo do zaključka da jedna osoba, koja je poštovana, koja je cenjena, koja ima i nadležnost u odama, i sposobnost pregovora u odama, je bio profesor Zekeria Cana i profesor Anton Četa, odnosno kao prvi Zekeria Cana. Bio je poštovan, i od naše strane, ali ne samo od nas, mi smo znali za njegovo angažovanje i njegovu literaturu.

Besim Maljota

Biznismen

U jednom drugom slučaju pozvana je policija u Grinvič Konektikat, policija je pozvana i tražili su hapšenje Antona Čete, i policija je tako reagovala zato što nije znala koji je problem i ko su bile te osobe. Ja sam bio tu, osoba koja je bila tu priča policiji razlog zašto su otišli, i oni kažu, ‘Kako?’ Kaže, ‘Da, zbog ovog čoveka koji živi u Grinvič jedna porodica na Kosovu je zatvorena i ne sme da izađe napolje, ne sme da vodi decu u školi, ne sme da radi ništa’. I oni kažu, ‘Šta je ovo?’ I traže onog koji je tražio hapšenje Antona Ćete i kažu, ‘Zašto si nas zvao ovi su za mir, a ne za ono što si ti rekao, da su došli da ti prete,’ Osoba koja im je bila u pratnji [delegacije] kaže, ‘Ne, more [čoveče] on nije došao da preti, jer on je profesor univerziteta, a drugi je veoma poznat advokat na Kosovu’. Bio je Bajram Keljmendi sa njim, kaže, ‘Nisu došli da prete, nego su došli zbog ovog razloga’. I odu odatle, i sa tim čovekom nismo imali neki sporazum. On je iz porodice Ljekaj, opštine Dečane tu je i počelo pomirenje krvi, gde je Hava Šalja sa njenom grupom počela [kampanju].

Ismailj Gaši Slovia

Bivši Politički Zatvorenik

Čujem mnogi kažu, i čuo sam kako govore, ’Ja sam bio vođa pokreta pomirenja u ovoj opštini, u onoj opštini.’ Čak i u našoj opštini kažu da je vođa bio Avdi Keljmendi. Nikada nismo izabrali vođu. Ni sam Anton Četa nije… ovo je moje mišljenje, vi to nemojte uzimati zdravo za gotovo. Nikada nije bilo izabrane grupe lidera. Bili su Mark Krasnići, recimo, Kajtaz Recaj, Muhamet Pirraku, bio je Ramiz Keljmendi, oni su bili oko Antona, sa Antonom, ali oni nisu bili izabrani. Ni Anton, koji je i sam nekoliko puta rekao, ‘Ja nisam vođa pomirenja, ja sam pomiritelj, aktivista koji šeta.’ Ljudi su ga kao takvog smatrali, zato što je bio prirodan. On je boravio u odama, 15 godina je radio u Drenici, na folkloru, prikupljao je narodne pesme, naučio je mentalitet ode. Da, ali kad god smo imali opušteniji razgovor, on bi rekao, ‘Nisam znao šta je narod. Tek sada sam naučio šta je  narod, koliko nisam za 70 godina. Koliko i koliko nedaća je imao, pateći u toj ružnoći, kolike muke su imali kao što su sukobi osvete.’

Ibiš Neziri

Bivši Politički Zatvorenik

‘Koji su uslovi?’ ‘Nemaš uslova, uslovi su da budeš pristojan, da ne provociraš, da ne dobacuješ ništa, da ne uznemiravaš, to su uslovi, nema drugih uslova.’ ‘Ne, nije mi oprostio.’ ‘More [čoveče], oprostio ti je, sad se vraćamo od njega.’ Tri puta se ponovila ista stvar, ‘Nije mi oprostio’. I kada je to rekao treći put stavio sam ruku u džep i izvukao pet metaka i pokazao mu ih u lice. Upitah ga, ‘Jel ih vidis?’ Odgovorio mi je, ‘Da’. Rekoh, ‘Ovi su bili pripremljeni za tebe, gospodine’, rekoh, ‘Uzeli smo ih sa sobom […] ali, ti budi pristojan i ne diraj čoveka, nemoj… ako ga vidiš na ulici izbegavaj ga, ne izlazi mu na put, i nemoj da ga provociras!’ Kad je video metke ispred njega reče, ‘Istina, oprostio mi je’, reče, ‘Koliko puta… u zadnje vreme… koliko puta… zadnjih dana me je sačekivao’, reče, ‘ja sam osetio da me sačekuje i ja sam ga izbegavao, bežao sam’. Reče, ‘Zaista mi je oprostio.’ […] To je ona uzvišenost kada on kaže ‘Uzmite ove metke za Kosovo, jer su bili spremni za glave hasmi [neprijatelja]’. Može se reći da je to zaista nešto veliko.

Zahrije Podrimćaku

Politička Aktivistkinja

Kad je u jednom trenutku došao jedan saradnik Saveta, on je bio radnik Saveta, imao je dosta godina, Ismet, ne sećam se njegovog prezimena, i rekao, ‘Tako mi Boga, ti devojko, Zahrije, čitav Savet je okružen inspektorima koji traže jednu devojku kovrdžave kose.’ I, imala sam dugačku kosu, dovde {rukama pokazuje dužinu kose} i svu kovrdžavu, svu… I, bila sam jedna mlada osoba tada, drugačija. Tada nije bilo druge devojke sa kovrdžavom kosom osim mene (smeje se). Tu mi kaže Ibrahim, Ibrahim Makoli, ‘Šta imaju oni sa Zahrijom? Zahrija je na nižem položaju. Da li me razumeš?’ Oni nisu znali ko je pod prismotrom, čime sam se ja bavila i kako su me oni pratili i nisu imali saznanja o meni kao što ih je imala, recimo, policija.

I, on nastavi, ‘Ako treba da nekoga privedu, onda treba mene, kao sekretara Saveta, zatim, tu je Behdžet Šalja kao član predsedništva, pa zatim baca Adem kao predsednik, neka uzmu nas velike nemaju oni šta da traže sa Zahrijom’, nastavlja, ‘Dobro, Zahre, jesi li jela?’ Rekoh, ‘Ne, nisam jela.’ ‘Dođi, idemo ovde blizu, tu je jedna burekdžinica, poješćemo po jedan burek.’ […] Čim smo izašli, nekoliko inspektora su munjevito krenuli prema meni, neočekivano su me uhvatili i legitimisali, misleći da nosim oružje i da sam naoružana. I, ja sam samo izvadila ličnu kartu, videli su ko sam; Behdžeta nisu hteli da privedu, sigurno… Samo mene i Ibrahim Makolija, ali za Ibrahima su pomislili da se radi o Agron Ramadaniju. Jer, sve telefonske razgovore sa Laušom je vodio Agron, a oni su bili prisluškivani.

Kada su nas uhvatili, ubacili su nas u kola, zatvorili vrata i obavestili glavnu stanicu na broj 92, na srpskom, ja sam razumela, ‘Priveli smo Zahriju i Agron Ramadanija.’

Adem Grabovci

Narodni Poslanik Kosovskog Parlamenta

U vezi toga, tokom razgovora, Hava nam navodi jedan slučaj, ‘Danas sam videla jednog mladića,’ jer je tada bio poziv da ‘ko nije sa nama on je izdajnik,’ kome nažalost ne znam ime, ‘kako plače.’ Kažem mu, ‘Dođi, približi se!’ On kaže, ‘Ja bi se približio vama, marširao bih svama, jer ja sam sa vama, ali ja sam u krvnoj zavadi sa mojim komšijom. Ako vam se pridružim, bojim se da će me napasti, da će me ubiti, što bi značilo kompromitaciju Pokreta, kompromitaciju protesta,’ jer bi rekli, ‘Albanci se međusobno ubijaju.’ I, to je bilo veoma dirljivo za sve nas. […] Ali, to je bio momenat koga smo smatrali  veoma dobrim i veoma, veoma korisnim: prvo, napašćemo ovu pojavu koju sunam nametnuli i podržavali  okupatori i bivši vlastodršci kako bi nas razdvajali, kako bi uneli razdor među naš narod; drugo, bila je to dobra mogućnost da prodremo do masa, da pozovemo masu da se pripremi, jendostavnije rečeno, da se pripremimo za oružani rat.

Redžep Bunjaku

Bivši Politički Zatvorenik

Zašto je došlo do toga da napravim takav zaokret od 180 stepeni i sukobim se sa Jugoslaviom je zbog priče Jove Bajata koju sam čuo o tome kako su ubijali Albanace. Sve do 9. maja kada je Nemačka kapitulirala ubijali su i masakrirali bez suđenja […] Jedne noći mi je rekao, kaže, ‘Naterali bismo ih da legnu na leđa {širi ruke i pokazuje na pod} razapeli bismo ih kao Hrista i palicom ih udarali po grudima, krv je prštala do plafona, a mi bismo se uzbudili, pali u trans od zadovoljstva koje nam je ubijanje Albanaca donosilo.’ […] Pokrio sam se preko glave ćebetom i plakao kao dete. Tada sam se zakleo da ću raditi protiv Jugoslavije bilo sa kim, bogom ili đavolom […] Vratio sam se u Ferizaj. Iz Ferizaja sam uradio šta sam mogao – uzeo sam bolovanje i odsustvo iz OZNA-e. Pretvarao sam se da bolujem od tuberkuloze. Međutim, nisam bio bolestan. […] Oni su me prekomandovali na drugo mesto. Vratio sam se u Kačanik. Tamo sam postao šef sektora za unutrašnja dela, u Kačaniku. Nekoliko mojih prijatelja su bez mog znanja o tome bili povezani sa Centralnim komitetom albanskog nacionalnog demokratskog pokreta u Skoplju. Jednog dana, Hajruš Orlani je došao. Rekao mi, ‘Redžep…’ kaže, ‘Danas se sastajemo da osnujemo kačanički komitet albanskog nacionalnog pokreta.’ Radovao sam se tome. Sastali smo se, nas sedmorica. Pričali smo dugo, napisali program i osnovali ogranak Komiteta u Kačaniku.