Ovaj niz intervjua predstavlja živote umetnika i kulturnih radnika koji su radili na Kosovu i bili deo umetničke scene ‘70-ih, neprestano dobijajući priznanja u jugoslovenskom umetničkom prostoru preko dve decenije. Politički kontekst koji je pokrenuo vizuelnu umetnost predstavljao je zlatno doba Kosova u Jugoslaviji. Činilo se da je ovaj period velikog napretka bio srž institucionalne memorije, uključujući i memoriju kulturnih institucija. Zbog toga ne čudi  što je Umetnička galerija u Prištini, danas Nacionalna galerija Kosova, osnovana 1979, postajući tako prva umetnička institucija koja je definisala kako će se umetničko delo prikazati i predstaviti javnosti. 

Projekat usmene istorije sa modernim umetnicima Kosova je započet krajem 2016. od strane Inicijative za usmenu istoriju u saradnji sa Nacionalnom galerijom Kosova

Šukri Nimani

Grafički dizajner

Osnovali smo Univerzitet 1970, to je bio neverovatan, veliki događaj. Onda, tri-četiri godine kasnije odsek za slikarstvo, grafiku i grafički dizajn. […] Generacije u koje je Kosovo investiralo, vratilo, moje generacije i generacije starije od moje su počele da se vraćaju na Kosovo što je bila jako dobra stvar. I onda su kosovske institucije počele da se osnivaju. Znate li koje? Pozorište… iako je postojala neka vrsta toga ranije, ali počelo je da ima jak karakter i postalo je bolje utvrđeno, Kosova Filmi [Kosovski kinematografski centar] je počeo da se gradi, onda Umetnička galerija, onda Shota [Narodni plesni ansambl] i tako dalje. Mislim, Kosovo je počelo da poprima oblik države, mislim, što je moralo da bude tako, bilo mirom ili ratom iako se ovo poslednje desilo.

Alije Vokši

Slikar

Ovo je učitelj koji je jahao svog konja i kada sam ga videla, zaustavila sam ga i rekla, ‘Možete li da dođete u moj atelje kako bih napravila vaš portret?’ ‘Da,’ rekao je. I radila sam, i ove ruke, mislim, umoran je, i njegov plis, boja njegovog plisa nije čisto bela, ali tako sam uradila zato što je bio radio i umoran je, i boja je takva zbog prašine. I kada je Jusuf Kelmendi video moju izložbu, rekao je, ‘Možeš da vidiš na ovoj slici, ove ruk, umorne… jako, jako dobar portret.’

Dževdet Džafa

Slikar

….Imao sam preokupaciju, kako da razumem živu prirodu, ljudsku figuru, udove, fiziognomiju ljudske glave… Šetao bih po pećkim pijacama sa torbom na ramenima, nekom pisaćom mašinom i nekim drugim pomoćnim sredstvima. Uglavnom sam išao na Zelenu pijacu. Iz sela su na pijačne dane donosili poljoprivredne proizvode u nekim velikim korpama i malim, punim poljoprivrednim stvarima. 

Sami vlasnici su nosili tradicionalnu odeću prilično čestu za ‘50-e, ‘60-e. I ja, brzo ispunjen srećom, počeo bih brzo da crtam taj predivni pogled. Onda, često sam išao na autobusku stanicu, tamo mi je bilo teže da crtam zato što su se putnici uvek kretali. Ali, malo na osnovu mog pamćenja, malo na osnovu prirode, crteži koje sam crtao su bili neka vrsta grubo skiciranih figura.

Tomislav Trifić

Grafički umetnik

Moja kuća je bila prekoputa Fabrike papira koja se zvala Lepenka. Pošto su pravili papir, pronalazio sam razne knjige u njihovom đubretu, i jednog dana, slučajno, pronašao sam knjigu o umetnosti. I sakupljao sam sve te knjige a da nisam ni bio svestan ili da sam poznavao nekog u to rano vreme, u tom periodu. Tada sam se zaljubio u umetnost, mislim, dok sam proučavao njenu vizuelnu formu. Moja nastavnica likovnog, ona je završila baš Umetničku srednju školu u Peći. I tako, u razgovorima sa njom, rekla je, ‘Mogao bi da ideš tamo. Vidim da si talentovan.’

Blerim Luzha

Dizajner tekstila

Napisao sam mu, ‘Čuo sam da ste veoma poznati, ja sam student koji studira umetnost. Ja sam iz Prištine.’ Sve sam mu rekao. I on je odgovorio, odgovorio je nakon dve nedelje ili tako nešto. Odgovorio je tako da sam pomislio da nije čak ni osnovnu školu završio, nije čak ni pričao pravilan albanski, nije umeo da piše i slova su bila kao škrabotine, znate, mislio sam da tako umetnici pišu. I sada sam imao dilemu da li da mu odgovorim ili ne, nije bio dostojan (smeje se). Um mladog čoveka! Rekao sam da ću odgovoriti iz pristojnosti. Kada sam mu odgovorio, kroz pet, šest dana mi je poslao paket sa izložbenim katalozima. Katalozima koji su pokazivali da je izlagao sa Pikasom, sa Matisom, onda sam shvatio ko je on bio.

Agim Rudi

Vajar

…Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije, imao je mesto, Brioni u Hrvatskoj, tamo je vodio sve umetnike. Čak su i veliki umetnici imali svoj studio, ovaj Zdenko Kalin je imao svoj studio tamo, kad god je želeo, išao je tamo. On je bio veliki čovek, ja sam puno naučio, on je bio, sada znam, neoklasičar, stari neoklasičar sa starim standardima. Kada sam odlazio tamo, on, on je išao, počeo je da se sprema za penziju, bio je u tim godinama, pušio je cigarete Jugoslavija […] Puno sam naučio od njega, naučio sam stvari koje ne možete da naučite u umetnosti, ne možeš da naučiš neke stvari, postoje neke stvari koje nisu napisane u knjizi. Neke stvari su napisane, u umetnosti ne pišu, morate da vidite to. Morali ste da ga vidite kada je išao da pravi skulpturu, Zdenko Kalin, kada je bio zadubljen u svoj rad. Naučio sam više u tom jednom minutu, naučio sam više nego iz drugih stvari, više nego iz knjiga koje sam pročitao i umetnost je… ima svoje tajne.