Ovaj niz intervjua predstavlja živote umetnika i kulturnih radnika koji su radili na Kosovu i bili deo umetničke scene ‘70-ih, neprestano dobijajući priznanja u jugoslovenskom umetničkom prostoru preko dve decenije. Politički kontekst koji je pokrenuo vizuelnu umetnost predstavljao je zlatno doba Kosova u Jugoslaviji. Činilo se da je ovaj period velikog napretka bio srž institucionalne memorije, uključujući i memoriju kulturnih institucija. Zbog toga ne čudi  što je Umetnička galerija u Prištini, danas Nacionalna galerija Kosova, osnovana 1979, postajući tako prva umetnička institucija koja je definisala kako će se umetničko delo prikazati i predstaviti javnosti. 

Projekat usmene istorije sa modernim umetnicima Kosova je započet krajem 2016. od strane Inicijative za usmenu istoriju u saradnji sa Nacionalnom galerijom Kosova

Ljirije Buljići

Vajarka

Prvi dan je bio… izložbeni prostor je bio veoma velik. Tada se sećam da je baš na ulazu s desne strane bila jedna veoma velika sala, rekoh: ‘Šta se ovde radi?’ Na primer kad su se uzimali radovi za izložbe, materijal za prihvatanje je bio pripremljen, i normalno sve je išlo putem carine, ali pre je bila i špedicija, sa špediterom su donosili radove do galerije. Dakle, carinski postupak je bio jednostavniji. I onda su instalirali radove. Bili smo jako mala ekipa od šest ljudi i svi smo se uključili u organizaciji izložba. […] Direktor je bio Šućuri Nimani, Enđel Beriša je bio kustos, imali smo knjigovođu, imali smo… bila sam ja, Rahman je bio tehničar i imali smo jednog čistača. Znači, sa ovim osobljem smo započeli. Galerija je bila tako pozicionirana, uvek smo imali puno posetilaca, jer je ambijent bio takav, imponirajući. Iza ‘Boro i Ramiza’ je bila pijaca i ljudi su dolazili sa kesama direktno u galeriji. Imali smo posetioce raznih profila, ne samo umetnike. Bilo je zadovoljstvo, jedno iskustvo, nešto skroz drugačije za mene. Bilo je vrlo prijatno iskustvo upoznati umetnike, ja sam bila mlada, oni su bili stariji i nisam ih poznavala. Morali su da se predstave ko je ko, sve dok sam nakon jednog dugog perioda uspela da upoznam sve.

Husni Krasnići

Grafičar

Moja najveća inspiracija je u prirodi. Uzimam fragment iz prirode i doživljavam ga, doživljavam dušom i srcem, i postavim na papiru ili na materijal ili na tkaninu. To je za mene nešto najvažnije. […] Na primer, ja imam “Pšenice”. Zašto imam pšenice? Pšenice, naš narod je patio za parče hleba, patio je za parče hleba. Zatim imam i “Snopove”, snopove. Šta su snopovi? Snopovi su se oduvek koristili od strane poljoprivrednika, kako bi poravnao zemlju […]

Zatim imam i “Svice”. Šta je svitac? Svitac je prvi obavestioc koji se pojavio, prvi na Kosovu na zemlji hleba. Onda su znali da je izašao novi hleb, to je svitac. Onaj sa onim feniksom kad radi cik cik {onomatopeja} on pokazuje da je došlo vreme da se negde ore. To je to. Onda imam “Cvetovi uspomene”, ono mesto gde sam se ja rodio u Lukare, više sam bio u Prištini. U mom rodnom mestu ima svugde cveća, visibabe, detelina, ljubičice. Kakav miris ima ljubičica, pa to je nešto neverovatno, kao da je miris nekog parfema.

Fatmir Kripa

Grafički umetnik

…kada sam išao u školu, kada nekome nešto objasnim, on kaže: ‘Šta je ovo?’ Zvali smo taft. Taft. Šta je to taft? Bila je to daska A4 sa drvenim okvirom, poput crne, tanke daske. Jedna strana je bila bez linija, a druga strana je bila sa kaligrafskim linijama. Široke i uske linije, široke i uske. Jedna strana je bila prazna, potpuno crna i u nju smo zapisali zadatke koje nam je nastavnik dao u učionici i razvili ih kod kuće, a vratili ih kredom koja ju je ogrebala, ostavljajući bele tragove, ostavljala je sive [tragove]. Bila je to sveska, to je bilo, kako da ti kažem, sve što smo imali, šta smo posedovali. […] što je bilo gore, dok si išao u školu sa taftima u naručju, drugar, drugar, ne mogu da ga nazovem drugarom, ali neko zlonameran, došao bi i izbrisao zadatak i ti bi otišao u školu bez zadatka.

Redžep Feri

Slikar

Tajar Zavalani koji je preveo [‘Majku’ od Maksima Gorkog], video je šta je komunizam i potom je održavao Radio London. Moja majka se ubila slušajući: “Danas pada komunizam, sutra pada komunizam”. Kako može čovek sa jednog kraja da ide na drugi kraj. Kada smo se vratili u Đakovicu, oduzeta nam je sva imovina i tata, tata, tata, nije, tata je pobegao, otišao, on nije… mislio je da će se preseliti u Đakovicu, neće morati da napusti porodicu. Od Fadila Hodže do Sahita Bakalija, njih je imao kao školske kolege i bio je učitelj s njima u Đakovskom gorju.

Sastali smo se sa Sahitom Bakalijem, pre nego što smo se sreli s ovim… i Sahit Bakali mu kaže: ‘Slušaj Šabane, tebe ne sme noć da zatekne u Đakovici. Mi ne možemo da te spasimo od Srba i Crnogoraca, jer si unuk Jakupa Ferija, Hasana Ferija, brat Rize Ferija i Šemsi Ferija koji je vodio borbu protiv partizana i ti si bio zajedno sa njima. Ali moraš da izađeš u Albaniju, u Tropoju, gde si bio učitelj, gde imaš svoje prijatelje jer si oženjen tamo i proćiće ova oluja i nekako ćeš se spasiti’. I isprati ga, izvede ga iz grada i tata ode, a mi ostanemo.

[…] ponekad čovek, kad je usamljen, ako je samo jedan čovek koji zna dve reči na albanskom, čini mu se kao da mu je brat. On je majku zvao sestrom, i ona njega bratom, a oni nisu bili ni iz istog sela, ni iz istog grada u Đakovskom gorju. Paško, ja sam ga zvao ujak Paško. Takođe je bio čovek bez škole, ali je pušio duvan kao aristokrata – tako mi se to tada činilo – sa nekom lulom. I majka mu je odnosila odeću za prodaju, to što je tkala, i on bi bacio pregršt laži majci. ‘Gospođa Hatidža slušao sam noćas radio London, rekli su ovako, komunizam neće stići ni do kraja nedelje’. I majka bi provela nedelju s tom laži. Onda bi ponovo došao ponedeljak i opet je nešto slagao i prošle su godine, i mi smo porasli.

Šukri Nimani

Grafički dizajner

Osnovali smo Univerzitet 1970, to je bio neverovatan, veliki događaj. Onda, tri-četiri godine kasnije odsek za slikarstvo, grafiku i grafički dizajn. […] Generacije u koje je Kosovo investiralo, vratilo, moje generacije i generacije starije od moje su počele da se vraćaju na Kosovo što je bila jako dobra stvar. I onda su kosovske institucije počele da se osnivaju. Znate li koje? Pozorište… iako je postojala neka vrsta toga ranije, ali počelo je da ima jak karakter i postalo je bolje utvrđeno, Kosova Filmi [Kosovski kinematografski centar] je počeo da se gradi, onda Umetnička galerija, onda Shota [Narodni plesni ansambl] i tako dalje. Mislim, Kosovo je počelo da poprima oblik države, mislim, što je moralo da bude tako, bilo mirom ili ratom iako se ovo poslednje desilo.

Alije Vokši

Slikar

Ovo je učitelj koji je jahao svog konja i kada sam ga videla, zaustavila sam ga i rekla, ‘Možete li da dođete u moj atelje kako bih napravila vaš portret?’ ‘Da,’ rekao je. I radila sam, i ove ruke, mislim, umoran je, i njegov plis, boja njegovog plisa nije čisto bela, ali tako sam uradila zato što je bio radio i umoran je, i boja je takva zbog prašine. I kada je Jusuf Kelmendi video moju izložbu, rekao je, ‘Možeš da vidiš na ovoj slici, ove ruk, umorne… jako, jako dobar portret.’

Dževdet Džafa

Slikar

….Imao sam preokupaciju, kako da razumem živu prirodu, ljudsku figuru, udove, fiziognomiju ljudske glave… Šetao bih po pećkim pijacama sa torbom na ramenima, nekom pisaćom mašinom i nekim drugim pomoćnim sredstvima. Uglavnom sam išao na Zelenu pijacu. Iz sela su na pijačne dane donosili poljoprivredne proizvode u nekim velikim korpama i malim, punim poljoprivrednim stvarima. 

Sami vlasnici su nosili tradicionalnu odeću prilično čestu za ‘50-e, ‘60-e. I ja, brzo ispunjen srećom, počeo bih brzo da crtam taj predivni pogled. Onda, često sam išao na autobusku stanicu, tamo mi je bilo teže da crtam zato što su se putnici uvek kretali. Ali, malo na osnovu mog pamćenja, malo na osnovu prirode, crteži koje sam crtao su bili neka vrsta grubo skiciranih figura.

Tomislav Trifić

Grafički umetnik

Moja kuća je bila prekoputa Fabrike papira koja se zvala Lepenka. Pošto su pravili papir, pronalazio sam razne knjige u njihovom đubretu, i jednog dana, slučajno, pronašao sam knjigu o umetnosti. I sakupljao sam sve te knjige a da nisam ni bio svestan ili da sam poznavao nekog u to rano vreme, u tom periodu. Tada sam se zaljubio u umetnost, mislim, dok sam proučavao njenu vizuelnu formu. Moja nastavnica likovnog, ona je završila baš Umetničku srednju školu u Peći. I tako, u razgovorima sa njom, rekla je, ‘Mogao bi da ideš tamo. Vidim da si talentovan.’

Blerim Luzha

Dizajner tekstila

Napisao sam mu, ‘Čuo sam da ste veoma poznati, ja sam student koji studira umetnost. Ja sam iz Prištine.’ Sve sam mu rekao. I on je odgovorio, odgovorio je nakon dve nedelje ili tako nešto. Odgovorio je tako da sam pomislio da nije čak ni osnovnu školu završio, nije čak ni pričao pravilan albanski, nije umeo da piše i slova su bila kao škrabotine, znate, mislio sam da tako umetnici pišu. I sada sam imao dilemu da li da mu odgovorim ili ne, nije bio dostojan (smeje se). Um mladog čoveka! Rekao sam da ću odgovoriti iz pristojnosti. Kada sam mu odgovorio, kroz pet, šest dana mi je poslao paket sa izložbenim katalozima. Katalozima koji su pokazivali da je izlagao sa Pikasom, sa Matisom, onda sam shvatio ko je on bio.

Agim Rudi

Vajar

…Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije, imao je mesto, Brioni u Hrvatskoj, tamo je vodio sve umetnike. Čak su i veliki umetnici imali svoj studio, ovaj Zdenko Kalin je imao svoj studio tamo, kad god je želeo, išao je tamo. On je bio veliki čovek, ja sam puno naučio, on je bio, sada znam, neoklasičar, stari neoklasičar sa starim standardima. Kada sam odlazio tamo, on, on je išao, počeo je da se sprema za penziju, bio je u tim godinama, pušio je cigarete Jugoslavija […] Puno sam naučio od njega, naučio sam stvari koje ne možete da naučite u umetnosti, ne možeš da naučiš neke stvari, postoje neke stvari koje nisu napisane u knjizi. Neke stvari su napisane, u umetnosti ne pišu, morate da vidite to. Morali ste da ga vidite kada je išao da pravi skulpturu, Zdenko Kalin, kada je bio zadubljen u svoj rad. Naučio sam više u tom jednom minutu, naučio sam više nego iz drugih stvari, više nego iz knjiga koje sam pročitao i umetnost je… ima svoje tajne.