Moja najveća inspiracija je u prirodi. Uzimam fragment iz prirode i doživljavam ga, doživljavam dušom i srcem, i postavim na papiru ili na materijal ili na tkaninu. To je za mene nešto najvažnije. […] Na primer, ja imam “Pšenice”. Zašto imam pšenice? Pšenice, naš narod je patio za parče hleba, patio je za parče hleba. Zatim imam i “Snopove”, snopove. Šta su snopovi? Snopovi su se oduvek koristili od strane poljoprivrednika, kako bi poravnao zemlju […]

Zatim imam i “Svice”. Šta je svitac? Svitac je prvi obavestioc koji se pojavio, prvi na Kosovu na zemlji hleba. Onda su znali da je izašao novi hleb, to je svitac. Onaj sa onim feniksom kad radi cik cik {onomatopeja} on pokazuje da je došlo vreme da se negde ore. To je to. Onda imam “Cvetovi uspomene”, ono mesto gde sam se ja rodio u Lukare, više sam bio u Prištini. U mom rodnom mestu ima svugde cveća, visibabe, detelina, ljubičice. Kakav miris ima ljubičica, pa to je nešto neverovatno, kao da je miris nekog parfema.

Tajar Zavalani koji je preveo [‘Majku’ od Maksima Gorkog], video je šta je komunizam i potom je održavao Radio London. Moja majka se ubila slušajući: “Danas pada komunizam, sutra pada komunizam”. Kako može čovek sa jednog kraja da ide na drugi kraj. Kada smo se vratili u Đakovicu, oduzeta nam je sva imovina i tata, tata, tata, nije, tata je pobegao, otišao, on nije… mislio je da će se preseliti u Đakovicu, neće morati da napusti porodicu. Od Fadila Hodže do Sahita Bakalija, njih je imao kao školske kolege i bio je učitelj s njima u Đakovskom gorju.

Sastali smo se sa Sahitom Bakalijem, pre nego što smo se sreli s ovim… i Sahit Bakali mu kaže: ‘Slušaj Šabane, tebe ne sme noć da zatekne u Đakovici. Mi ne možemo da te spasimo od Srba i Crnogoraca, jer si unuk Jakupa Ferija, Hasana Ferija, brat Rize Ferija i Šemsi Ferija koji je vodio borbu protiv partizana i ti si bio zajedno sa njima. Ali moraš da izađeš u Albaniju, u Tropoju, gde si bio učitelj, gde imaš svoje prijatelje jer si oženjen tamo i proćiće ova oluja i nekako ćeš se spasiti’. I isprati ga, izvede ga iz grada i tata ode, a mi ostanemo.

[…] ponekad čovek, kad je usamljen, ako je samo jedan čovek koji zna dve reči na albanskom, čini mu se kao da mu je brat. On je majku zvao sestrom, i ona njega bratom, a oni nisu bili ni iz istog sela, ni iz istog grada u Đakovskom gorju. Paško, ja sam ga zvao ujak Paško. Takođe je bio čovek bez škole, ali je pušio duvan kao aristokrata – tako mi se to tada činilo – sa nekom lulom. I majka mu je odnosila odeću za prodaju, to što je tkala, i on bi bacio pregršt laži majci. ‘Gospođa Hatidža slušao sam noćas radio London, rekli su ovako, komunizam neće stići ni do kraja nedelje’. I majka bi provela nedelju s tom laži. Onda bi ponovo došao ponedeljak i opet je nešto slagao i prošle su godine, i mi smo porasli.

Ovo je učitelj koji je jahao svog konja i kada sam ga videla, zaustavila sam ga i rekla, ‘Možete li da dođete u moj atelje kako bih napravila vaš portret?’ ‘Da,’ rekao je. I radila sam, i ove ruke, mislim, umoran je, i njegov plis, boja njegovog plisa nije čisto bela, ali tako sam uradila zato što je bio radio i umoran je, i boja je takva zbog prašine. I kada je Jusuf Keljmendi video moju izložbu, rekao je, ‘Možeš da vidiš na ovoj slici, ove ruke, umorne… jako, jako dobar portret.’

Moja kuća je bila prekoputa Fabrike papira koja se zvala Lepenka. Pošto su pravili papir, pronalazio sam razne knjige u njihovom đubretu, i jednog dana, slučajno, pronašao sam knjigu o umetnosti. I sakupljao sam sve te knjige a da nisam ni bio svestan ili da sam poznavao nekog u to rano vreme, u tom periodu. Tada sam se zaljubio u umetnost, mislim, dok sam proučavao njenu vizuelnu formu. Moja nastavnica likovnog, ona je završila baš Umetničku srednju školu u Peći. I tako, u razgovorima sa njom, rekla je, ‘Mogao bi da ideš tamo. Vidim da si talentovan.’

…Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije, imao je mesto, Brioni u Hrvatskoj, tamo je vodio sve umetnike. Čak su i veliki umetnici imali svoj studio, ovaj Zdenko Kalin je imao svoj studio tamo, kad god je želeo, išao je tamo. On je bio veliki čovek, ja sam puno naučio, on je bio, sada znam, neoklasičar, stari neoklasičar sa starim standardima. Kada sam odlazio tamo, on, on je išao, počeo je da se sprema za penziju, bio je u tim godinama, pušio je cigarete Jugoslavija […] Puno sam naučio od njega, naučio sam stvari koje ne možete da naučite u umetnosti, ne možeš da naučiš neke stvari, postoje neke stvari koje nisu napisane u knjizi. Neke stvari su napisane, u umetnosti ne pišu, morate da vidite to. Morali ste da ga vidite kada je išao da pravi skulpturu, Zdenko Kalin, kada je bio zadubljen u svoj rad. Naučio sam više u tom jednom minutu, naučio sam više nego iz drugih stvari, više nego iz knjiga koje sam pročitao i umetnost je… ima svoje tajne.