Koristili smo Georgijev Simmelov pojam „Stranac“, koji „dolazi danas i ostaje sutra“, potencijalna lutalica, koja „iako nije otišla dalje, nije sasvim nadmašila slobodu dolaska i odlaska“ – da bi bolje identifikovali domoroce drugih zemalja koji su došli na Kosovo posebno posle 1999. godine, i koji su živeli na Kosovu duži vremenski period, i/ili trenutno žive na Kosovu. Oni su zvaničnici međunarodnih institucija, osoblje nevladinih organizacija, privrednici, novinari, nastavnici i itd. Oni su poznati kao „međunarodni“. Oni nisu samo stranci, oni su deo samog Kosova: oni učestvuju u lokalnom životu u različitim oblastima i različitim položajima vlasti, a takođe su sa Kosovarima ko-stvaraoci transnacionalnog prostora koji je kulturni, društveni i politički. Prema rečima Simmela, oni nisu različiti od „unutrašnjih neprijatelja“, čije članstvo u kosovskom društvu podrazumeva i biti spolja i suočavati se sa time. Sakupljanjem njihovih životnih istorija, cilj nam je da sagledamo složeni status autsajdera/insajdera i onoga što konstruiše ovu podelu.

 

Kristofer Del

Diplomata

Kada sam prvi put došao na Kosovo, bilo je to moje prvo iskustvo u kojem sam imao svoj zaštitni tim. To je bila prva zemlja u kojoj sam živeo u kojoj je to bilo neophodno, a to su bili vrhunski profesionalci, vojne jedinice koje su postale poznate iz drugih razloga. Ali nikad se nisam osećao, možda zbog njihovog prisustva, nikad se nisam osećao nebezbedno. Mislim da je postojao mogući rizik da neko nešto pokuša, znate, tako da je to bio razlog zbog kojeg su oni bili tu. Ali što se tiče albanskog naroda, oni bi me zaštitili mnogo pre nego zaštitni tim. Nikad se nisam osećao nebezbedno na taj način. Postojao je rizik od nagaznih mina, objekti koji nisu eksplodirali i sve to, tako da si znao da moraš da budeš oprezan gde staješ, i odlaženje u nepoznate livade nije bilo nešto baš preporučljivo. Ne, ali generalno, svidelo mi se od samog početka. Tamo mi je bilo dobro. Bili smo dobro dočekani, očigledno, osećao sam da se trud nagrađuje. Sam Bog zna da je bilo puno izazova. Pogotovo na početku, bilo je kao da živiš u toj jednoj sobi.  […] bilo je sjajno, bilo je uzbudljivo, značilo je, bilo je u centru pažnje Vašingtona. Mislim, za profesionalnu diplomatsku karijeru, nije bilo boljeg mesta.

Masimo D’Alema

Predsednik Fondazione Italianieuropei

… na neki način, NATO intervencija je bila ispravna jer je zaustavila te ratove, iako je konačni rezultat bila delikatna ravnoteža. To je bila vojna akcija koja je rat privela kraju, nije objavila rat, rat je bio tamo, bilo je mrtvih, umešali smo se u konflikt koje je već postojao, to je bilo politički ispravno. Bilo je legitimno. […] Tada sam mislio, i nastavljam tako da razmišljam i sada, da je legitimno, iako akcija NATO-a nije dobila odobrenje  Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u osnovi zbog ruskog veta; ipak je Evropska unija prihvatila, recimo, razloge vojne akcije NATO-a i izrazila svoju podršku ovoj vojnoj akciji, svoju političku podršku.

Sreten Đurović

Preduzetnik

A otac mi je igrom slučaja 4. maja kad je i Tito sahranjen i on istog dana sahrana bila. Bilo je to skoro, više hiljada ljudi na sahrani mog pokojnog oca i među ostalima bilo je tu dosta i Albanaca i bio je hodža jedan tu iz našeg sela.

I došli moji ovaj rođaci, majka mi inače njeni su otišli za Vrbas i došli su oni tu, bili su tog dana i bile su velike demonstracije, 4. maja ‘82. godine su bile su velike demonstracije u Prištini i ovaj. Oni su baš sa nekim problemima prošli, došli do sela, do nas i kad su videli da u selu kod nas se skupilo toliko naroda, naših komšija, kaže: ‘Šta je ovo?’

I sad ne mogu da ukapiraju ovi koji su došli sa strane, ne mogu da ukapiraju ovi koji su došli sa strane da Albanci dolaze na sahranu mom ocu. I jedan Miftar koji je radio u opštini sa mojim pokojnim ocem drži govor, znaš, i plače. I sad baš nejasno je ljudima. Ali vidi se baš da ta sredina gde smo mi živeli, to je, ljudi su, nisu se bavili nikakvim političkim stvarima. Oni su radili neko na selo, njivi, neko u Kombinatu u Obiliću, tu je bio Belaćevac. Dosta ljudi je tu bilo zaplašeno, međutim počelo je to da se greje.

Dolaze, dolaze i kad je počelo ključanje ‘90-te i neke godine tad je već đavo uzeo stvar u svoje ruke i mi smo počeli da se mrzimo bez osnova.

Elizabet Goving

Pisac

Dakle, zove se  „Putovanja u krvi i medu. Postati pčelar na Kosovu“ (Travels in Blood and Honey. Becoming a Beekeeper in Kosovo). Dakle, u suštini govori o tome, od kada sam prvi put stigla na Kosovo 2006, do 2008, kada smo napustili Kosovo, u poslednjem poglavlju mi odlazimo sa Kosova. Kad smo razmišljali o tome, znate, Rob je imao posao u Engleskoj i mislili smo da se naše vreme na Kosovu završava. Nismo znali (smeje se) da je to u stvari bio samo početak. Ali… to je, to je, po mom mišljenju, radi se o drugačijem osećaju, jer se radi o tome kako se postaje pčelar, ali takođe i o učenju, ne samo o pčelarstvu. O učenju o kosovskoj istoriji i tradiciji, o hrani. Znaš, u knjizi ima recepata šta možeš da napraviš sa medom.

To je vrlo slatka, vrlo lirska knjiga. Mislim da je to nekako, više se radi o pejzažu, prirodi, selu, i to je neka vrsta ljubavne priče o meni, znaš, zaljubljivanje u Kosovo. I, i, tako da ja, znate, volim tu knjigu zato što je, ona zapravo pokazuje, to putovanje. Ali, sećam se da je bila jedna kritika u kojoj je pisalo da se o Kosovu ne govori kritički, i pretpostavljam da je to tačno, mislim, nisam želela da budem kritična, ali, ali možda i nisam imala, znate, nisam duboko, nisam upoznala zajednicu u Kosovu Polju, tako da mogu da vidim neke probleme i frustracije. Dakle, da, to je ljubavna priča, kada ste zaljubljeni u nekoga, niste kritični (smeje se).

Cristina Marí

Novinar

Ovde sam stranac. Ja sam iseljenik […] iako živim ovde već pet godina, naučila sam jezik […] Moj partner je odavde […] I ne vidim sebe kao iseljenika ili kao stranca, uvek mi se čini da je reč ‘iseljenik’ opterećena statusom i privilegijama […] naročito ovde na Kosovu, gde je prisutna velika međunarodna zajednica […] Često me pitaju: ‘Da li radite u EULEKS-u?’ ili ‘Da li radite u KFOR-u?’, ili je jedno ili je drugo pitanje. Nikada ne pomisle da mogu da radim u organizaciji civilnog društva […]

I to takođe dolazi sa ideologijom, jer ove institucije imaju politike ili su radile posao ovde koji ima neke posledice ili, nije ispunjavao očekivanja društva ovde. Tako da, vratimo se na to kako se osećam ovde […] uvek osećam da moram da pazim jer me ne doživljavaju kao osobu odavde […] I uvek mislim, ako me ljudi znaju, oni će shvatiti šta pokušavam da radim i neće me smatrati, ili se nadam da me neće smatrati, kao osobu koja ima pokroviteljski pristup. Ili kao strankinju koja pokušava da im kaže kako stvari funkcionišu, ‘Jer ona je stranac, u njenoj zemlji stvari su drugačije, stvari funkcionišu i ona može…’ Ne, zapravo, ni u mojoj zemlji stvari ne funkcionišu tako dobro (smeje se).

Seda Pumpyanskaya

Bivši zvaničnik UNMIK-a za javno informisanje na Kosovu

Prvi vrlo fizički osećaj na Kosovu, zbog načina na koji se sukob razvio, bio je zid. Ovo je zid, i međunarodna zajednica ga neće prevazići. I to je bio politički drugačiji osećaj, jer radite u vrlo teškim okolnostima, ali pokušavate, ili ovde, razumete da je to zid, a vi ne možete ništa da učinite, govorim o odnosima Albanaca i Srba, iskreno. I to je odredilo puno političkog sveta, rada. U svakom slučaju, bezbednost, da se vratim na bezbednost. Nisam bila sasvim sigurna kako će me gledati kao Ruskinju, zbog svih predrasuda. Dobro, nekako sam mislila, u redu, Albanci će reći: „Ona je Ruskinja, ona je Ruskinja.“ Da li sam bezbedna? Da li ću biti dobro primljena? Da li ću moći da radim svoj posao? Šta? Šta? Ovo su pitanja koja su u vašoj glavi, i to je ljudski.

Dakle, moja reakcija je bila smešna, jer stojim, dok sam se prijavljivala, ne znam, negde, ne znam, bio je kratak red, mislim da sam se okrenula i tu je bio momak koji je stajao iza mene i pitao me je: ’Da li i vi dolazite?’ Rekla sam: ’Da’. ’Gde ćete odsesti u Prištini?’ I rekla sam mu: ‘Zašto ne bismo živeli zajedno?’ Ne mislim živimo zajedno u svakom smislu, ali pretpostavljam da je to bila moja zaštitna strana, kao, zašto se ne, ne znam, ne pridružim nekome. To je bio vrlo dobar osećaj, jer se pojavio u vrlo neočekivanoj zajednici, i ja ću govoriti o ovoj međunarodnoj zajednici na Kosovu. Momak, moj prijatelj Antonio, je bio iz Brazila. Bavio se IT-om i radio na jednom veb-sajtu, koji se tek počeo razvijati. Dakle, rekla sam vam da je to prvi vebsajt koji smo stvorili u Bosni. Da, zapravo, došla sam na Kosovo jer se neko koga sam srela u Bosni, Simon Haselock, koji je bio portparol, šef za javno informisanje u Kancelariji visokog predstavnika, preselio tamo i pozvao me je, i tako se to dogodilo. […] U smislu jezika, govorim španski jezik, govorim šest jezika, i dosta sam studirala špansku književnost. Završili smo kao lepo društvo tri momka iz Latinske Amerike i mene. Mnogo zabave, jedan je bio Peruanac, jedan Čileanac, Antonio je bio iz Brazila i ja.

Jolyon Naegele

Novinar/Službenik UN-a

Ono što me je dirnulo i što, ono što me još uvek proganja, do današnjeg dana, bilo je kada sam bio na prelazu Vrbnica, Morina na albanskoj strani, na samo nekoliko metara od granice, gledajući mase ljudi koji prelaze granicu. […] Otišao sam ujutru i mesto je bilo prazno, jedan albanski oficir se naslanjao na graničnu ogradu, nekako gledajući prema Kosovu, i naravno nije bilo saobraćaja ni u jednom smeru, bio sam tamo sa vozačem i prevodiocem i rekao sam: ‘I, gde su svi?’ […] Vratili smo se u Kukes nakon što nam je rekao: ‘Vidite, oni ne puštaju, Srbi nikoga ne puštaju pre 10:00 ujutru, vratite se oko 11:00 ili tako nešto, imaćete prilike da vidite scene.’ I, kao što je viđeno na BBC-ju, Ski-u ili CNN-u. Kolona automobila je bila od Prizrena, prikrivajući se, sve do granice i […] automobili su bili prepuni ljudi, stisnutih na maksimalni broj, plus njihove stvari, i ti ljudi su bili potpuno traumatizovani, to je bilo očigledno na prvi pogled. Tu je bila i jedna starija žena iz švajcarskog Crvenog krsta u uniformi, koja je prilazila svakom automobilu i stiskala ruku svakoj osobi u automobilu i uveravala ih je na albanskom da su sigurni, da više nisu u Srbiji, Jugoslaviji, nego su u Albaniji, i da su sigurni.

[…] Oni su takođe bili traumatizovani, videli su gomile tela, mrtvih ljudi, napolju, pored puta, gde je srpska policija izbacivala ljude iz vozila, vojnici, paravojne snage izbacivali bi ljude iz automobila, iz autobusa, mladiće, i jednostavno bi pucali na njih. […] Ovi ljudi koji su prešli i nekako započeli, nekako su očekivali da će njihovi rođaci koji su već otišli tamo, biti tamo i da će ih čekati tamo. Oni su bili dezorijentisani, sećam se, upravo, nekih žena koje su samo ostavljale svoje torbe na sred poljane i gledale okolo, ne znajući gde da odu, štaviše, nije bilo prihvatnog centra, nije bilo ničega tamo. Neki su dolazili traktorima, jedan od njih mi je rekao da je mislio da može ostati s porodicom u Đakovici, ali tog jutra u 3:00 ujutro, srpske snage su se pojavile na vratima kuće koja je bila pored njihove, izveli su komšiju na dvorište, pucali su na njega i on je rekao: ‘To je to, nisam to više mogao da podnesem,’ spakovali stvari, spakovali su stvari, ušli u kola i krenuli za nekoliko minuta.

Antonela Đorđoni

Gastronom

I 2000 [2004], kad su spalili crkvu? Bila sam ovde. To je bio još jedan stvarno prljav posao, žao mi je, ali moram to da kažem. U 7.30 uveče, čula sam granate, sve mladi ljudi, niko nije bio kod kuće, svi su bili napolju. U 7.30 uveče, odlučila sam da zatvorim restoran, pošaljem svu decu kući, ostala sam do oko ponoći. U dva sara ujutro, stigao mi je poziv iz Italijanske ambasade, rekli su: „Antonela, beži, beži, tamo je veliki požar, tamo je veliki požar pored tvog restorana.“ Pre nego što sam otišla kući, pre ponoći, videla sam sveštenika kako beži sa ćerkom, srećom policija ih je pokupila i sklonila. U dva ujutro, Ambasada zove: „Beži, beži, veliki je požar.“ Došla sam ovde sama, pokupila sve kante za smeće, napunila ih vodom jer kako vrane lete, ovo je stara kuća, kako vrane lete, to je dvesta metara od crkve, i zvonik je gore, bio je to stvarno veliki požar.