Kada sam prvi put došao na Kosovo, bilo je to moje prvo iskustvo u kojem sam imao svoj zaštitni tim. To je bila prva zemlja u kojoj sam živeo u kojoj je to bilo neophodno, a to su bili vrhunski profesionalci, vojne jedinice koje su postale poznate iz drugih razloga. Ali nikad se nisam osećao, možda zbog njihovog prisustva, nikad se nisam osećao nebezbedno. Mislim da je postojao mogući rizik da neko nešto pokuša, znate, tako da je to bio razlog zbog kojeg su oni bili tu. Ali što se tiče albanskog naroda, oni bi me zaštitili mnogo pre nego zaštitni tim. Nikad se nisam osećao nebezbedno na taj način. Postojao je rizik od nagaznih mina, objekti koji nisu eksplodirali i sve to, tako da si znao da moraš da budeš oprezan gde staješ, i odlaženje u nepoznate livade nije bilo nešto baš preporučljivo. Ne, ali generalno, svidelo mi se od samog početka. Tamo mi je bilo dobro. Bili smo dobro dočekani, očigledno, osećao sam da se trud nagrađuje. Sam Bog zna da je bilo puno izazova. Pogotovo na početku, bilo je kao da živiš u toj jednoj sobi.  […] bilo je sjajno, bilo je uzbudljivo, značilo je, bilo je u centru pažnje Vašingtona. Mislim, za profesionalnu diplomatsku karijeru, nije bilo boljeg mesta.

Dakle, zove se  „Putovanja u krvi i medu. Postati pčelar na Kosovu“ (Travels in Blood and Honey. Becoming a Beekeeper in Kosovo). Dakle, u suštini govori o tome, od kada sam prvi put stigla na Kosovo 2006, do 2008, kada smo napustili Kosovo, u poslednjem poglavlju mi odlazimo sa Kosova. Kad smo razmišljali o tome, znate, Rob je imao posao u Engleskoj i mislili smo da se naše vreme na Kosovu završava. Nismo znali (smeje se) da je to u stvari bio samo početak. Ali… to je, to je, po mom mišljenju, radi se o drugačijem osećaju, jer se radi o tome kako se postaje pčelar, ali takođe i o učenju, ne samo o pčelarstvu. O učenju o kosovskoj istoriji i tradiciji, o hrani. Znaš, u knjizi ima recepata šta možeš da napraviš sa medom.

To je vrlo slatka, vrlo lirska knjiga. Mislim da je to nekako, više se radi o pejzažu, prirodi, selu, i to je neka vrsta ljubavne priče o meni, znaš, zaljubljivanje u Kosovo. I, i, tako da ja, znate, volim tu knjigu zato što je, ona zapravo pokazuje, to putovanje. Ali, sećam se da je bila jedna kritika u kojoj je pisalo da se o Kosovu ne govori kritički, i pretpostavljam da je to tačno, mislim, nisam želela da budem kritična, ali, ali možda i nisam imala, znate, nisam duboko, nisam upoznala zajednicu u Kosovu Polju, tako da mogu da vidim neke probleme i frustracije. Dakle, da, to je ljubavna priča, kada ste zaljubljeni u nekoga, niste kritični (smeje se).

Prvi vrlo fizički osećaj na Kosovu, zbog načina na koji se sukob razvio, bio je zid. Ovo je zid, i međunarodna zajednica ga neće prevazići. I to je bio politički drugačiji osećaj, jer radite u vrlo teškim okolnostima, ali pokušavate, ili ovde, razumete da je to zid, a vi ne možete ništa da učinite, govorim o odnosima Albanaca i Srba, iskreno. I to je odredilo puno političkog sveta, rada. U svakom slučaju, bezbednost, da se vratim na bezbednost. Nisam bila sasvim sigurna kako će me gledati kao Ruskinju, zbog svih predrasuda. Dobro, nekako sam mislila, u redu, Albanci će reći: „Ona je Ruskinja, ona je Ruskinja.“ Da li sam bezbedna? Da li ću biti dobro primljena? Da li ću moći da radim svoj posao? Šta? Šta? Ovo su pitanja koja su u vašoj glavi, i to je ljudski.

Dakle, moja reakcija je bila smešna, jer stojim, dok sam se prijavljivala, ne znam, negde, ne znam, bio je kratak red, mislim da sam se okrenula i tu je bio momak koji je stajao iza mene i pitao me je: ’Da li i vi dolazite?’ Rekla sam: ’Da’. ’Gde ćete odsesti u Prištini?’ I rekla sam mu: ‘Zašto ne bismo živeli zajedno?’ Ne mislim živimo zajedno u svakom smislu, ali pretpostavljam da je to bila moja zaštitna strana, kao, zašto se ne, ne znam, ne pridružim nekome. To je bio vrlo dobar osećaj, jer se pojavio u vrlo neočekivanoj zajednici, i ja ću govoriti o ovoj međunarodnoj zajednici na Kosovu. Momak, moj prijatelj Antonio, je bio iz Brazila. Bavio se IT-om i radio na jednom veb-sajtu, koji se tek počeo razvijati. Dakle, rekla sam vam da je to prvi vebsajt koji smo stvorili u Bosni. Da, zapravo, došla sam na Kosovo jer se neko koga sam srela u Bosni, Simon Haselock, koji je bio portparol, šef za javno informisanje u Kancelariji visokog predstavnika, preselio tamo i pozvao me je, i tako se to dogodilo. […] U smislu jezika, govorim španski jezik, govorim šest jezika, i dosta sam studirala špansku književnost. Završili smo kao lepo društvo tri momka iz Latinske Amerike i mene. Mnogo zabave, jedan je bio Peruanac, jedan Čileanac, Antonio je bio iz Brazila i ja.

I 2000 [2004], kad su spalili crkvu? Bila sam ovde. To je bio još jedan stvarno prljav posao, žao mi je, ali moram to da kažem. U 7.30 uveče, čula sam granate, sve mladi ljudi, niko nije bio kod kuće, svi su bili napolju. U 7.30 uveče, odlučila sam da zatvorim restoran, pošaljem svu decu kući, ostala sam do oko ponoći. U dva sara ujutro, stigao mi je poziv iz Italijanske ambasade, rekli su: „Antonela, beži, beži, tamo je veliki požar, tamo je veliki požar pored tvog restorana.“ Pre nego što sam otišla kući, pre ponoći, videla sam sveštenika kako beži sa ćerkom, srećom policija ih je pokupila i sklonila. U dva ujutro, Ambasada zove: „Beži, beži, veliki je požar.“ Došla sam ovde sama, pokupila sve kante za smeće, napunila ih vodom jer kako vrane lete, ovo je stara kuća, kako vrane lete, to je dvesta metara od crkve, i zvonik je gore, bio je to stvarno veliki požar.