Bila je ona sirena za alarm, a alarm kad je odjekivao u Trepči čuo se kao da je neki plač au-au-au {rukom pokazuje ritam alarma}, kad se tako čulo mi smo znali da se desila neka nesreća u rudniku i svi smo zajedno sa majkom, ocem pod rukom išli ispred rudničke jame. Nakon nekog vremena… bili su neki vagoni, bili su samo sa četiri stubova i onako sa daskama {opisuje oblik vagona} gde se nosio materijal, tu na daskama je izašao neko mrtav, drugi. […] ja sam se radovao jer to nije bio moj otac, moj drugar je plakao jer je to bio njegov otac. Tako da, bio je veoma težak život tada, veoma težak. Znači, uslovi su bili mnogo teški, sa smenama, u tri smene, toliko siromaštvo da nisi mogao. Tata je i postio i išao na treću smenu. Bila je jako teška situacija, mnogo teška i posao je bio mnogo težak i dalje je težak jer rudnik ostaje rudnik. Međutim bilo je teško jer nisu imali ni iskustva, nisu imali ni inžinjere, nisu imali ni ljude iz oblasti rudarstva. A uslovi su bili minimalni i mnogo… umro je, otišao je završio se posao.
Husamedin Azemi je rođen 1939. godine u Mitrovici. Studirao je političke nauke na Univerzitetu u Beogradu. Od 1972. do 1978. u dva mandata je bio član Centralnog Komiteta Srbije. Od 1986-1988 bio je predsednik Saveza sindikata Kosova. 1988. godine postao je sekretar Opštinskog odbora Prištine. Bio je predsednik Privredne komore u dva mandata; u godinama 1984-1986, kao i od 1989 do 1991. G. Azemi je trenutno u penziji i živi sa porodicom u Prištini.