…deda mi je znao turski jezik bio je školovan, bio je u turskoj gimnaziji, učio je u Skoplju, a bio je veoma inteligentan starac. Oni su imali, njegova dva brata u tom, u tom srodstvu jedan se bavio poljoprivredom, striktno poljoprivredom, a jedan se bavio oko stoke, jer tada su bile te štale tako prizemne i on se samo bavio nabavljao drva za zimu i druge potrebštine, deda je samo bio obukao svečano odelo, crno odelo sa čakširima, sa opankama, ovaj i on je stalno bio prisutan u crkvama na liturgijama. […] Šta je deda znao, ja ću vam ispričati samo jednu anekdotu, meni je krivo što nisam mogao to da zapišem barem da je bilo to pred smrt kad je umro ‘89-te, ovaj šta je, posle 19 godina od… poslednjih 19 godina, izvinjavam se negde period od ‘88-e, on je oslepeo, bio je 19 godina slep, baba bila nepokretna, šlog, i tako na jednom kauču sedi baba, {pokazuje rukom prekoputa} na drugom kauču sedi deda od dosade da bi nešto uradili on uzme kilogram kafe u zrnima i na kauču pored desne ruke brojio je koliko ima zrna u kilogram kafe. Ja to sebi nikako neću da oprostim što to nisam zapisao u pet rečenica ali eto prošlo je {diže ruke gore}. Onda šta je, tačno znao broj zrna u kafi, tačno je znao u mlinu koliko puta se okrene da bi se samljelo kilogram kafe i tačno je znao koliko zrna ima u tom mlinu (smeši se)

U starom Bazaru, tačno gde bi ušao u ulicu užara, tu je bila sinagoga. U bazaru osim turskog i albanskog naroda Prištine, Jevreji su takođe imali radnje. Od tada, lično se sećam dve radnje za jorgane, časnovičara, i znam dva krojača takođe. Karakušević Nasko, Jevrej, on je bio časnovničar. Iz Prličević porodice, oni su porodica jevrejskog porekla isto, oni su bili krojači. To su neki od starih zanatlija u tom bazaru.

Gde je tačno bila sinagoga?

Eh sad, sinagoga, znate zgradu Parlamenta danas, zadnji ulaz ili najveći ulaz je tu, tačno ispred nje. Sinagoga nije tu kada su srušili tu oblast, sinagoga je premeštena i još uvek stoji premeštena tako i dan danas. Emincik kuća, sadašnji Etnološki Muzej, tačno ispred tog muzeja, sinagoga je premeštena tu.

I jevrejske porodice, one su otišle?

Jevrejske porodice, na osnovu onoga što ja znam, bilo je mnogo porodica ovde u toku Drugog Svetskog rata, njih su stare porodice skrivale ovde u gradu u tim vremenima, štitili ih. Neki od njih su uhvatili Nemački okupatori i poslali u logore. I kasnije, mislim posle 1947. kada je Izrael utvrđen, oni su se polako selili tu. Sećam se baš iznad Taukbahçe, mesto koje se zove Jevrejsko groblje. Pošto nije mnogo daleko od mog komšiluka, mi smo išli tu često. Bilo je možda, ne znam tačan broj, ali oko dvanaest velikih grobnica, sarkofaga. Mi bi se peli preko njih, ležali i sunčali se, na vrhu kamenja. Bilo je jevrejskih simbola i hebrejskih natpisa na njima. Ne znam da li je to mesto još uvek tu, čuo sam da je ostalo dve do četiri grobnice, i da su ih stavili pod zaštitu. Ali nisam ih video od tad.

Znao sam… Znam sve o hotelu Grand, sve, neću da kažem ali sam takođe znao tačno koliko kašika je bilo tu, jer sam radio balans, registraciju, balans. Ne postoji deo hotela Grand koji ne znam detaljno. Znam sobe bolje nego, da kažem, bolje nego domaćin. Poznajem magacin bolje nego što ga znaju radnici u magacinu, ili sam bar ranije znao. Znam bolje nego radnik magacina šta je sve bilo u magacinu, ili kuhinjski inventar koji je korišćen. Jer sam se bavio njima svakog meseca, bar jednom mesečno. Registracije, balans, dakle…

Da li ste imali vaše kašike, kad ste već pomenuli kašike, jesu li bile ugravirane?

Da.

Ko ih je pravio?

Mi smo ih naručivali… Imali smo ih, ali sad, kad hoćete da znate o inventaru u to vreme kada je hotel Grand izgrađen, Tito, opet pričam o Titu, on je doneo svoj inventar za 300 ljudi, sve srebro, srebrni inventar za 300 ljudi. Kada kažem 300 ljudi, mislim sa svim. Sa izuzecima, šta nije moglo biti od srebra, bilo je od kristala, prvoklasnog kristala. Inventar od srebra je pravio FanNipa iz Prizrena, FanNipa iz Prizrena.

Kažem vam, bila je posebna briga, stvarnost toga kako je dobro prihvatiti… Jako je posebno, da taj plemeniti inventar, kako smo ga zvali tada, srebro, plemenito, je proveravala srpska policija svakih šest meseci. Nijedna jedina stvar nije smela faliti.

Moj otac je zaista voleo klasičnu tursku muziku, dok ih je slušao celog dana na radiju, popravljao se i počeo je da svira bendžo. Nakon mandoline, kupili su bendžo i počeo je da svira zajedno sa radiom, nije imao profesionalnu diplomu. Note i to, uzeo je da svira bendžo i sam se popravljao. Tako da su se u to vreme formirala udruženja, kulturna udruženja. […] 

Moj otac je pevao, on je bio umetnik sa zvukovima, imao je jako lep glas, jako lep. I dok je slušao pesme na radiju, uživao je i učio. Tako da dok je istovremeno svirao, uskoro je postao jako poznat u ovom mestu. “O, eno ga Rasim, Rasim, njegovo prezime je Rušut, ali ko je Rasim? Rasim je Salihov sin. Rasim, sin Saliha berberina, gazda Saliha, Salihov sin.” Rasim i Rasim Salih, tako su počeli da ga zovu, Rasim Salih. […]

Tada je na Kosovu živelo više Turaka, nažalost, puno njih se odselilo. Onda je [Izvršno] veće donelo odluku na osnovu koje Rasim Salih treba da se preseli u Prištinu i osnuje orkestar. Cela grupa od četiri prijatelja, želeli su da ih presele u Prištinu. Da, ne, da, ne, konačna odluka je bila ta da se moj tata preselio ovde ‘51 godine kako bi osnovao orkestar.

U to vreme je Ernest Kolići poslao trista učitelja na Kosovo. Svuda, na selima i svuda, počele su škole na albanskom jeziku. U Mitrovici, u Bedri Gjinaju, on je rođen i odrastao u Mitrovici, ali se obrazovao u Albaniji. Znate kako su tajno išli… ali jako sposoban, bio je jako sposoban čovek. Kada sam se ja upisala, ne samo ja, već ceo razred, prva stvar koju smo naučili je bila zastava. Ja sam bila upoznata sa tim, ali njegovo učenje je bilo efektivno, šta god da je rekao, ti bi upamtio. Kada smo počeli čas, rekao nam je, ‘Hajde da naučimo pesmu o zastavi.’ {Recituje} 

‘O, crvena i crna zastavo,  

sva radost i ljubav koju vijoriš,  

čini da moje srce sa tobom leprša, 

na poljima i livadama, 

sa tobom na planinama i potocima, 

Boriću se bez straha, 

iako sam mlad

ja sam vojnik i reći ću,

Danas je došla sloboda, 

Neka dugo živi albanska zastava.’

Kada sam otišla kući, izrecitovala sam je mom ocu, kako me je zagrlio, suze su mu tekle od radosti. Naravno.. Te školske godine, bilo je kao deset godina u jednoj. Sve što su nas naučili, predavanja su bila takva da si ih razumeo i zapamtio odmah.