Istraživanje o Prištini je fokusirano na kulturu, istoriju i arhitekturu. Ove dimenzije se istražuju kroz lične priče i uglavnom nude mnoštvo multiperspektivnih narativa, demokratizuju javni diskurs i način na koji se lokalne istorije prenose. Putem sredstava digitalnog pripovedanja, želimo da prikažemo mnoge aspekte grada i da doprinesemo višeslojnom razumevanju urbanog i društveno-ekonomskog razvoja, počevši od međuratnog perioda do danas.

Projekat Priština je deo projekta „Međju-etnički dijalog kroz inkluzivnu zaštitu kulturne baštine” kojeg finansira Instrument Evropske unije za stabilnost i mir (IcSP) a realizuje Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) na Kosovu.

Sevim Baki

Umetnik/Pevačica

Kada sam bila jako mlada, bila je jedna pesma od Emel Sajin, Sevda sevmessen [Kada ne voliš ljubav]…  Zvala se Rüzgar [Vetar], bila sam jako mlada i često sam je imitirala. Kada bi mi došli rođaci u posetu, ja bih govorila: “Hoćete li da vam imitiram Emel Sajin”? Sela bih, stavila jastuke na pod, stavila bih kosu na jednu stranu {pokazuje rukama}, rekla bih: “Idi uzmi fen da mi kosa izgleda kao da je leprša na vetru kao što izgelda u muzičkom spotu”. Oni su mi aplaudirali. Kada bi došao gost u posetu, moj otac bi uvek govorio: “Hajde, otpevaj nam neke pesme”. Sada, kad razmislim o tome, mogu reći da su to bili nagoveštaji da ću biti vezana za muziku.

Lidija Mirdita Tupeci

Računovođa

Kada su upalila ulična svetla, i mi smo bili kao, kao, tri meseca kada su ti kao… Kada sam videla svetla, rekla sam komšiji: ‘Kuku, nešto loše će da se desi’. Znate, rekla sam: ‘Upalili su svetla…’ Pogledala sam na korzo i mi pričamo, ‘Da li treba da izađemo… Hajde da se nađemo blizu Granda’. Boga pitaj šta se dešavalo. Sutra ujutru, kada su trupe KFOR-a došle iz Makedonije, ja sam gledala sa balkona. Sada je KFOR došao sa te strane, sa puta od bolnice, možda nisu znali put ili ih je samo bilo previše znate.

Padala je kiša, sećam se. Oni su psovali, ‘Ko te je pozvao ovde?’ I čula sam Srbina koji je rekao: ‘Zašto ih psuješ? Znaš li ko ih je zvao ovde? Milošević’. Prisustvovala sam tome. Posle toga, bilo je drugačije. Oni su počeli bežati, primetite kako komšije nisu više tu. Otišli su noću ili ne znam kad, ali oni su nestali.

Sonja Artinović

Ekonomista

Mi smo se i družili, da, mi smo se i družili sa ova, baš sa Turcima, ono, koji su tu živeli u tim kućama, koji su imali specijalne neke nanule koje sam ja obožavala, drvene. (smeje se) I sa tim nanulama se ulazilo u one njihove hamame kupatila, to nema sad. Ja mislim da nema. Ovaj, oni su, nisu imali parket na primer, nego su imali isto od drveta {objašnjava rukom} ali dug onaj brodski pod, kažem, koji su ribali ovaj, četkom. To je žut, kao dukat žut bio. Jako čisti ljudi i mene je ta Mazluma moja, koja je i dan danas tu, isto kao da sam bila kod njih. Ona je ostala da živi u tom stanu, ovaj. […] Posle toliko godina da se sretnete, i toliko ljubavi i evociranje uspomene iz detinjstva, jer ona me zna kao bebu, šta smo kako smo, šta smo sve radili. Mislim, dogodovštine naše i tako, e ona je mene učila i lokume da mesim, i katmer pitu i kolpitu, sve je ona mene naučila to. Moja mama je njih učila drugo a tako da smo razmenjivali. Kažem, kao jedna porodica.

Skender Bošnjaku

Neuropsihijatar

Oh, to je bio sjajan trenutak, čak od, od… Bila je subota kada je NATO došao, dakle bio je 12. jun, subota… 11. jun je bio petak, ne… Da, tačno u petak, 11. Juna, 11. jun subota. Obično ja nisam spavao ali sa prozora gde sam živeo, moglo je da se vidi tačno i kuće i kada sam video tenk, bilo je rano. Oh, do dan danas… Sad u ovom trenutku imam… Osećao sam puno sreće, rekao sam: ‘Oh ženo, NATO je došao, idemo da vidimo!’ I ja sam pokušavao da trčim dok nisam video tenk, ali, kada se okrenuo, video sam tenk i stavio sam ruke u vis, i bilo je sjajno. Nešto nemoguće. Da, čak i za mene, bilo je nemoguće da je stvorena takva atmosfera da su ljudi zaboravili, meni je to bilo nešto neverovatno i…

Momčilo Trajković

Politički aktivista

Nova zgrada a u nju su živeli, naseljeni su stari Srbi prištevci, stari prištevci Srbi, stari prištevci Turci i stari prištevci Albanci. Oni su imali kuće gde je sada bioskop, ranije bio Bioskop Omladina, da li znate pa ono naselje sada one zgrade. I kad su te zgrade pravljene oni su, pošto su bile one stare kuće, oni su dali stanove ovim domaćinima vlasnicima kuća i svi su živeli u toj zgradi. Svi su naseljeni u toj zgradi. Jedino sam ja i još jedan novinar bio, bili smo, ovako da kažem sa strane. Svi ostali su… oni su jednostavno čitavo svoje naselje preneseli u tu zgradu: stari Albanci, stari Srbi, stari Turci. I to je bilo vrlo interesantno. Kad sam ja došao tamo, pošto se oni navikli da se, da sednu ispred kapije, ispred kuće tu da pričaju… taj mentalitet i taj običaj su preneli i kod zgrade. Oba su stavili tamo klupe, tu se pije kafa, sve se… ta zgrada je bila drugačija od svih. I tako su ljudi bili bliski.

Pošto sam ja bio na poziciji, ja i neki Stihović, ja kažem… neko iz Novogbrda beše, jedan Albanac je bio direktor ovog rasadnika, ‘Vitija’, da. Sećam se, ‘Vitija’. Ja sam tada bio funkcioner, ja sam se bavio politikom ne znam koliko vi znate… Ja sam bio Izvršni Sekretar u Komitetu […] I dolazi kod mene: ‘Šta da uradim za tebe, za tebe druže Trajkoviću?’ Tako je bilo. Ja kažem: ‘Slušaj, hajde idi pogledaj snimi ono ispred moje zgrade gde živim oni ljudi su tako, znaš tako dobri. Daj da napravi, napravi posadi drveće’. I ono drveće sad, ne znam da li znate kad idete pre onog tunela dole ima one zgrade. Svo te drveće sam ja na pod… ja, moj plan je bio, ja sam zahtevao, zbog mene je to zasađeno. To niko ne zna, znaju oni koji su tu živeli. A inače ovi ostali ne znaju. Tako je to nastao, ta… šuma prosto ispred te zgrade.

Mürteza Büşra

Novinar

Sada, postoji jedna smešna priča koja se priča, o ovom satu. Mi smo govorili da će se pokvariti vrlo često, i u Vučitrnu je bio sat sličan ovom, ali je radio mnogo bolje nego ovaj, sad kad su razmislili o tome… Kada bi oni posegnuli i rekli: ‘Gledaj, Priština je centralno mesto, centar je sandžaka, bilo bi dobro da date sat’. Oni su sumnjali da oni ne bi dali sat. Šta je tu moglo da se radi, kako bismo sad dobili sat, kako možemo da prevarimo ljude iz Vučitrna. Oni su uzeli neke pse, koji baš laju i vezali su neke konzerve i stvari za njihove repove koji bi pravili buku i tako su ih pustili…

Tu oko tornja. Zanatlije, građani bi gledali okolo i pitali se šta pravi toliku buku, privuklo je njihovu pažnju, buka koju su psi pravili. Posle toga, znate izreku za lopove Mehmet Agu, lopov koji je bio vrlo sposoban virtuoz, znate. Grupa mladića poput ovog lopova su onda ušli u toranj, izvadili sat iz Vučitrna, i građani Vučitrna nikad nisu shvatili, nisu znali o tome. Uzeli su sat i montirali ga u Prištini umesto onog starog. Međutim, posle nekog vremena, oni su shvatili da je sat zamenjen, možda su čak saznali, shvatili kako se sve to desilo. Vidi ti zaveru pljačke! Znači, u ime svog grada, zarad napretka svog grada, šta sve ljudi nisu uradili za to, jel’ da?

Gazmen Salijević

Aktivista za ljudska prava

Počeo sam da budem deo dramske sekcije gde sam glumio u amaterskom pozorištu ‘Roma’ Priština, gde smo putovali tada po tadašnjoj državi Jugoslaviji, po festivalima, gde sam pokušao da dajem doprinos i nekako pobegnem od te realnosti u svetu teatra, pozorišta, da se naši likovi pretvaraju {pokazuje na koga} u neke druge likove. I onda tada što mi se sviđalo da smo mi pokušali da ljudima koji, koji dolaze u pozorište kroz jedan vid komedije vratimo osmeh za, na lice jer tada, vraćam se, težak je život bio, pogotovo ovde na ovim prostorima da su, da smo i mi imali konstantne migracije, da smo imali ljude koji teško ekonomski žive, da smo imali takoreći konflikte […]

Mi smo tada predstavu radili na romskom. Imali smo dve porodice {rukama kao da obuhvata celinu} znači uzeli smo čitav koncept ‘Romea i Julije’, njihov konflikt, ali sve smo to uradili kroz prizmu romskog života. Kroz prizmu Roma, kroz taj neki kažem konflikt staleža, konflikt ekonomskih klasa unutar, unutar, unutar romske zajednice. I na kraju krajeva i sam, sam Šekspir u svom delu je, je sukob klasa, sukob bogatstva, moći, snage, ljubavi.

Džemajl Petrovci

Električar

‘Ja sam taj Džema iz Prištine’. Rekao je: ‘Da li si shehirli  [čovek iz grada] ili Albanac?’ Albanac shehirli, zamisli? Razumeo sam na šta je mislio, njegovo pitanje je bilo: ‘Da li si Turčin ili Albanac?’ Rekao sam: ‘Ja sam Albanac iz shehira [grada]’. ‘Hej, lepo te pitam na albanskom!’

Minir Duši

Rudarski inženjer

…bio sam svedok dok su odvodili Jevreje te noći, kada su ih skupljali, zato što sam bio kod kuće. Moj stric je dolazio svakog ponedeljka za pijačni dan u utorak, u sredu ujutru bi se vraćao u Đakovicu. Takođe, stric je bio tamo te noći kada su vrata iznenada, imali smo vrata sa udaračem, oni su došli i jako kucali, dd, dd, dd {onomatopejski} do ovog dana ne mogu to da zaboravim. Onda, da, bim… bom, bom bom {onomatopejski} razvalili su vrata i ušli.

Kada su ušli u hodnik, moj stric je izašao napolje, rekli su mu: “Uđi unutra!” Zapravo oni su bili albanski SS, [Skanderbegova] jedinica… Pokupili su sve Jevreje, kuća je ostavljena prazna, bili su u pidžamama i tako su ih odveli. Ostali smo bez teksta, bilo je strašno.

Fisnik Ismailji

Član Skupštine Kosova

…statua Vuka [Karadžića] koja je prikazivala njega kako sedi ispred Filološkog [fakulteta], vezali su je iza traktora i vukli kroz pešačku zonu u smeru otpada, na deponiju. I vukli su je gzhhhh {onomatopeja}, grebala je asfalt. Statua je postala potpuno bela zbog pljuvačke i ispljuvaka, jer su svi pljuvali po njoj i pljuvačka se osušila (smeje se). I bila je jedna osoba koja je trčala za tim, skinuo je jednu od svojih papuča i udarao bronzanu statuu dang, dang, dang, dang { onomatopeja } [pokazuje rukama čoveka koji udara statuu], nije prestajao dang, dang, dang, dang. Drugi čovek: ’Daj mi drugu papuču’. Naterao ga je da skine i drugu papuču i on je to uradio. Nastavili su da tuku skulpturu papučama, dang, dang, dang, dang.