Istraživanje o Prištini je fokusirano na kulturu, istoriju i arhitekturu. Ove dimenzije se istražuju kroz lične priče i uglavnom nude mnoštvo multiperspektivnih narativa, demokratizuju javni diskurs i način na koji se lokalne istorije prenose. Putem sredstava digitalnog pripovedanja, želimo da prikažemo mnoge aspekte grada i da doprinesemo višeslojnom razumevanju urbanog i društveno-ekonomskog razvoja, počevši od međuratnog perioda do danas.

Projekat Priština je deo projekta „Međju-etnički dijalog kroz inkluzivnu zaštitu kulturne baštine” kojeg finansira Instrument Evropske unije za stabilnost i mir (IcSP) a realizuje Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) na Kosovu.

Mahmut Mumdži

Pulmolog

U starom Bazaru, tačno gde bi ušao u ulicu užara, tu je bila sinagoga. U bazaru osim turskog i albanskog naroda Prištine, Jevreji su takođe imali radnje. Od tada, lično se sećam dve radnje za jorgane, časnovičara, i znam dva krojača takođe. Karakušević Nasko, Jevrej, on je bio časnovničar. Iz Prličević porodice, oni su porodica jevrejskog porekla isto, oni su bili krojači. To su neki od starih zanatlija u tom bazaru.

Gde je tačno bila sinagoga?

Eh sad, sinagoga, znate zgradu Parlamenta danas, zadnji ulaz ili najveći ulaz je tu, tačno ispred nje. Sinagoga nije tu kada su srušili tu oblast, sinagoga je premeštena i još uvek stoji premeštena tako i dan danas. Emincik kuća, sadašnji Etnološki Muzej, tačno ispred tog muzeja, sinagoga je premeštena tu.

I jevrejske porodice, one su otišle?

Jevrejske porodice, na osnovu onoga što ja znam, bilo je mnogo porodica ovde u toku Drugog Svetskog rata, njih su stare porodice skrivale ovde u gradu u tim vremenima, štitili ih. Neki od njih su uhvatili Nemački okupatori i poslali u logore. I kasnije, mislim posle 1947. kada je Izrael utvrđen, oni su se polako selili tu. Sećam se baš iznad Taukbahçe, mesto koje se zove Jevrejsko groblje. Pošto nije mnogo daleko od mog komšiluka, mi smo išli tu često. Bilo je možda, ne znam tačan broj, ali oko dvanaest velikih grobnica, sarkofaga. Mi bi se peli preko njih, ležali i sunčali se, na vrhu kamenja. Bilo je jevrejskih simbola i hebrejskih natpisa na njima. Ne znam da li je to mesto još uvek tu, čuo sam da je ostalo dve do četiri grobnice, i da su ih stavili pod zaštitu. Ali nisam ih video od tad.

Edmond (Edi) Pruthi

Preduzetnik/IT

Imali smo puno igara, puno. […] od najpoznatijih, najpoznatija igrica je bila Autofront, ali Albanci su je zvali Autron. Automobilska igrica sa ferarijem. Glavni lik je imao devojku i išli su u Majami, ili gde god si ti želeo, mogao si da biraš gde ćeš da ideš. I imala je volan, i kad skreneš sa staze, protreslo bi te (smeje se). Znate, da stvori iluziju stvarnosti. 

Onda je bila Operation Wolf i Operation Bear, imala je oba imena. Ali ovde, mušterije su je zvale automatski pištolj A47, imala je pušku. To je bila poprilično velika mašina za igranje i za senzor puške ili koji god pištolj da je bio, da bi to radilo, da bi senzor radio, da bi dao rezultat na ekranu, nisi mogao da pucaš direktno na ekran, već je bilo jedno ogledalo, morali ste da gledate u ogledalu. […]

Možda su te igrice sa pištoljima bile malo popularnije ‘90ih (smeje se), ali možda su nam se pištolji dopadali samo u igricama. Isto i Mortal Kombat, Mortal Kombat je bio popularan kao Fortnite i slično danas. Tada smo imali Mortal Kombat. Kick Off je bila fudbalerska igrica, sada imate FIFA, novija verzija. Igrice koje sam spomenuo su sve bile dvodimenzionalne.

Jakup Kešmedžiu

Krojač

Sećam se Prištine jako dobro, jer sam pre radio u Čaršiji, čak Čaršije Sarajeva ili Bit-pazar u Skoplju nisu bili dobri kao naša Čaršija. Ali nažalost, u to vreme je vladao okupator i oni su nas terali da sve srušimo deo po deo i izgubila se estetika našeg grada, a oni su ostvarili svoj cilj. Ali je ponajviše naš narod ostvario taj cilj. Radio sam ovaj zanat od kada sam imao 14 godina.

Završio sam srednju školu “28 Nëntori” ranije, srednja ekonomska škola. Te ulice su bile popločane kaldrmom, popločane kaldrmom, znate šta mislim, popločane su kamenjem. Onda je od kamenog krenulo da, ne, bilo je opet popločano kamenjem a onda je asfaltirano. Sada je beton ali još uvek deluje kao da je od kamenja, isto.

Grad je bio… Sada je činjenica da se izgradilo, ali tada je izgledalo mnogo, mnogo, mnogo lepše nego sad. Ali, iskreno, čak i ljudi su bili bolji nego sad, nije bilo mržnje prema drugima.

Pranvera Badivuku

Kompozitor

Znate, mnogo, ne znam šta su uradili, stvari su bile svuda. Veš mašina, na primer, je bila uništena, stari šporet je odnešen gore, znate, ne znam kako su ih preneli, te stvari. Bilo je dosta nereda po zgradi, prazni stanovi, bez ičega unutra. Slike nisu dirali, i neka dokumenta. Jer je to bilo sa zgradom.

I jedna, jedna stanovnica tu, bila je dalmatinka, starija žena, nije imala nigde da ode, tako da je ostala tu. Rekla nam je da su dovezli kamion do ulaza, tako da nisu mogli da vide šta su uzeli, šta su utovarili. Kasete, imali smo mnogo video kaseta, sve sa ozbiljnom muzikom, snimljene, različitih vrsta. Moj muž je voleo klasičnu muziku, on je snimao instrumentale, orkestre, ili nešto drugo. Našli smo ih u drugoj zgradi. Dakle, neobjašnjene stvari su se dešavale. Ne znam, ne znam.

Ali zanimljivo kako neko pamti šta je sve imao, to se desilo nekoliko puta, ljudi se nisu sećali šta su sve imali, ali ako stvari nestanu… Bilo je malo smešno. Napravila sam spisak svega što je nestalo jer sam znala šta sam imala u plakaru. Samo beleške, beleške, moje pesme i tako, ja, ja sam ih bacila iza plakara, bilo je prostora ali nije moglo da ode još više dole, tu sam ih našla.

Sevim Baki

Umetnik/Pevačica

Kada sam bila jako mlada, bila je jedna pesma od Emel Sajin, Sevda sevmessen [Kada ne voliš ljubav]…  Zvala se Rüzgar [Vetar], bila sam jako mlada i često sam je imitirala. Kada bi mi došli rođaci u posetu, ja bih govorila: “Hoćete li da vam imitiram Emel Sajin”? Sela bih, stavila jastuke na pod, stavila bih kosu na jednu stranu {pokazuje rukama}, rekla bih: “Idi uzmi fen da mi kosa izgleda kao da je leprša na vetru kao što izgelda u muzičkom spotu”. Oni su mi aplaudirali. Kada bi došao gost u posetu, moj otac bi uvek govorio: “Hajde, otpevaj nam neke pesme”. Sada, kad razmislim o tome, mogu reći da su to bili nagoveštaji da ću biti vezana za muziku.

Lidija Mirdita Tupeci

Računovođa

Kada su upalila ulična svetla, i mi smo bili kao, kao, tri meseca kada su ti kao… Kada sam videla svetla, rekla sam komšiji: ‘Kuku, nešto loše će da se desi’. Znate, rekla sam: ‘Upalili su svetla…’ Pogledala sam na korzo i mi pričamo, ‘Da li treba da izađemo… Hajde da se nađemo blizu Granda’. Boga pitaj šta se dešavalo. Sutra ujutru, kada su trupe KFOR-a došle iz Makedonije, ja sam gledala sa balkona. Sada je KFOR došao sa te strane, sa puta od bolnice, možda nisu znali put ili ih je samo bilo previše znate.

Padala je kiša, sećam se. Oni su psovali, ‘Ko te je pozvao ovde?’ I čula sam Srbina koji je rekao: ‘Zašto ih psuješ? Znaš li ko ih je zvao ovde? Milošević’. Prisustvovala sam tome. Posle toga, bilo je drugačije. Oni su počeli bežati, primetite kako komšije nisu više tu. Otišli su noću ili ne znam kad, ali oni su nestali.

Sonja Artinović

Ekonomista

Mi smo se i družili, da, mi smo se i družili sa ova, baš sa Turcima, ono, koji su tu živeli u tim kućama, koji su imali specijalne neke nanule koje sam ja obožavala, drvene. (smeje se) I sa tim nanulama se ulazilo u one njihove hamame kupatila, to nema sad. Ja mislim da nema. Ovaj, oni su, nisu imali parket na primer, nego su imali isto od drveta {objašnjava rukom} ali dug onaj brodski pod, kažem, koji su ribali ovaj, četkom. To je žut, kao dukat žut bio. Jako čisti ljudi i mene je ta Mazluma moja, koja je i dan danas tu, isto kao da sam bila kod njih. Ona je ostala da živi u tom stanu, ovaj. […] Posle toliko godina da se sretnete, i toliko ljubavi i evociranje uspomene iz detinjstva, jer ona me zna kao bebu, šta smo kako smo, šta smo sve radili. Mislim, dogodovštine naše i tako, e ona je mene učila i lokume da mesim, i katmer pitu i kolpitu, sve je ona mene naučila to. Moja mama je njih učila drugo a tako da smo razmenjivali. Kažem, kao jedna porodica.

Skender Bošnjaku

Neuropsihijatar

Oh, to je bio sjajan trenutak, čak od, od… Bila je subota kada je NATO došao, dakle bio je 12. jun, subota… 11. jun je bio petak, ne… Da, tačno u petak, 11. Juna, 11. jun subota. Obično ja nisam spavao ali sa prozora gde sam živeo, moglo je da se vidi tačno i kuće i kada sam video tenk, bilo je rano. Oh, do dan danas… Sad u ovom trenutku imam… Osećao sam puno sreće, rekao sam: ‘Oh ženo, NATO je došao, idemo da vidimo!’ I ja sam pokušavao da trčim dok nisam video tenk, ali, kada se okrenuo, video sam tenk i stavio sam ruke u vis, i bilo je sjajno. Nešto nemoguće. Da, čak i za mene, bilo je nemoguće da je stvorena takva atmosfera da su ljudi zaboravili, meni je to bilo nešto neverovatno i…

Momčilo Trajković

Politički aktivista

Nova zgrada a u nju su živeli, naseljeni su stari Srbi prištevci, stari prištevci Srbi, stari prištevci Turci i stari prištevci Albanci. Oni su imali kuće gde je sada bioskop, ranije bio Bioskop Omladina, da li znate pa ono naselje sada one zgrade. I kad su te zgrade pravljene oni su, pošto su bile one stare kuće, oni su dali stanove ovim domaćinima vlasnicima kuća i svi su živeli u toj zgradi. Svi su naseljeni u toj zgradi. Jedino sam ja i još jedan novinar bio, bili smo, ovako da kažem sa strane. Svi ostali su… oni su jednostavno čitavo svoje naselje preneseli u tu zgradu: stari Albanci, stari Srbi, stari Turci. I to je bilo vrlo interesantno. Kad sam ja došao tamo, pošto se oni navikli da se, da sednu ispred kapije, ispred kuće tu da pričaju… taj mentalitet i taj običaj su preneli i kod zgrade. Oba su stavili tamo klupe, tu se pije kafa, sve se… ta zgrada je bila drugačija od svih. I tako su ljudi bili bliski.

Pošto sam ja bio na poziciji, ja i neki Stihović, ja kažem… neko iz Novogbrda beše, jedan Albanac je bio direktor ovog rasadnika, ‘Vitija’, da. Sećam se, ‘Vitija’. Ja sam tada bio funkcioner, ja sam se bavio politikom ne znam koliko vi znate… Ja sam bio Izvršni Sekretar u Komitetu […] I dolazi kod mene: ‘Šta da uradim za tebe, za tebe druže Trajkoviću?’ Tako je bilo. Ja kažem: ‘Slušaj, hajde idi pogledaj snimi ono ispred moje zgrade gde živim oni ljudi su tako, znaš tako dobri. Daj da napravi, napravi posadi drveće’. I ono drveće sad, ne znam da li znate kad idete pre onog tunela dole ima one zgrade. Svo te drveće sam ja na pod… ja, moj plan je bio, ja sam zahtevao, zbog mene je to zasađeno. To niko ne zna, znaju oni koji su tu živeli. A inače ovi ostali ne znaju. Tako je to nastao, ta… šuma prosto ispred te zgrade.

Mürteza Büşra

Novinar

Sada, postoji jedna smešna priča koja se priča, o ovom satu. Mi smo govorili da će se pokvariti vrlo često, i u Vučitrnu je bio sat sličan ovom, ali je radio mnogo bolje nego ovaj, sad kad su razmislili o tome… Kada bi oni posegnuli i rekli: ‘Gledaj, Priština je centralno mesto, centar je sandžaka, bilo bi dobro da date sat’. Oni su sumnjali da oni ne bi dali sat. Šta je tu moglo da se radi, kako bismo sad dobili sat, kako možemo da prevarimo ljude iz Vučitrna. Oni su uzeli neke pse, koji baš laju i vezali su neke konzerve i stvari za njihove repove koji bi pravili buku i tako su ih pustili…

Tu oko tornja. Zanatlije, građani bi gledali okolo i pitali se šta pravi toliku buku, privuklo je njihovu pažnju, buka koju su psi pravili. Posle toga, znate izreku za lopove Mehmet Agu, lopov koji je bio vrlo sposoban virtuoz, znate. Grupa mladića poput ovog lopova su onda ušli u toranj, izvadili sat iz Vučitrna, i građani Vučitrna nikad nisu shvatili, nisu znali o tome. Uzeli su sat i montirali ga u Prištini umesto onog starog. Međutim, posle nekog vremena, oni su shvatili da je sat zamenjen, možda su čak saznali, shvatili kako se sve to desilo. Vidi ti zaveru pljačke! Znači, u ime svog grada, zarad napretka svog grada, šta sve ljudi nisu uradili za to, jel’ da?