Šesti Deo
Mevljude Mezini Sarači: U zatvorskom dvorištu je bilo cveća, jer su zatvorenike koristili za rad na dvorištu, pa su mogli da vide nešto lepo. Ovo je bila maska koju je koristila Srbija da bi pomislili da je i unutra cveće. I ja sam tako mislila, doveli su me u park, tukli su me i zatvarali u parku. Ali, to je trajalo samo dva-tri minuta dok nisam stigla na prijem u ženski zatvor u Lipljanu. Odmah sam se suočila sa tim strašnim srpskim gardistima, tim zločincima koji su svoju misiju izvršili na najteže načine. Ali, među njima je bio i jedan Albanac.
Tada nisam mogla da zamislim da bi jedna Albanka radila kao čuvar u zatvoru, to mi nije imalo smisla. I morala je da govori srpski da bi ostali funkcioneri razumeli jer je to tada bio jedini službeni jezik. A ja sam odbila da joj odgovaram, bila sam tvrdoglava. Molila me je, da bi mogla da vodi beleške, a ja sam mogla da odem u ćeliju i da se presvučem. Da nabavim zatvorsku opremu i da se nekako istuširam, jer četiri dana u drugoj ćeliji nisam ni jela ni pila, samo su me tukli. Sve sam odbijala. I pošto me je poslala u ćeliju, rekla je nekoliko reči na albanskom. Rekla je, “Ja sam Sanije, ja sam Sanije Bitići,” [Sanije Bytyçi] rekla je, “žrtvovala sam sebe i svoju porodicu da bih pomogla političkim zatvorenicima. Ja sam zatvorena kao i ti, pokušavam da doprinesem nečemu.” Pogledala sam je ogorčeno i to nikako nisam mogla da shvatim i odbila sam. Insistirala je: “Molim te da me razumeš, tu sam za tebe.”
Prošlo je nekoliko dana, nisam želela da komuniciram ili bilo šta, ali sam kasnije shvatila. Ona je preko svojih mehanizama obavestila rukovodstvo DLK, a rukovodstvo je obavestilo moju porodicu da sam ja u zatvoru u Lipljanu. Jer moja porodica nije znala gde sam 17 dana, da li sam u Srbiji, ili u ćeliji u Đakovici, ili su me ubili. To je bila prva informacija koju mi je Sanije dala. Rekla je: “Razgovarala sam sa Naserom Osmanijem. Rekla sam Naseru i on je rekao tvojoj porodici i oni su poslali svoje pozdrave.” To je bilo dobro. Komunicirala je i preko moje sestre u Prištini i kada mi je donela istinite informacije od moje porodice, onda sam shvatila da je Sanije u zatvoru da nam pomogne i zaista nam je pomogla.
Ali nije mogla da zaustavi nasilje i teror koji smo proživljavali. Zatvor je zatvor. Srpski zatvor, istražni zatvor, užasan zatvor.
But, she couldn’t stop the violence and the terror we experienced. A prison is a prison. Serbian prison, investigative prison, terrible prison. Bila sam bivša poslanica skupštine, direktorka Hitnog [veća], direktorka Foruma žena, na čelu vođstva. Imala sam stotinu pozicija koje vas nisu davale ime, već dužnosti i žrtvovanje. Zato sam bila prava osoba koju su morali da uhvate i onda su se ostala mučenja nastavila. Upoznala sam i tri studentkinje iz Prizrena tamo u zatvoru, Behare Tafalari [Behare Tafallari], Jehonu Krasnići [Jehona Krasniqi] i Leonoru Morinu. Sve tri su tek počele sa OVK, bile su deo medicinske pomoći, prva pomoć i uhvatili su ih kako to rade i bile su sa mnom u zatvoru.
I onda je i Zahrije Podrimćaku [Zahrije Podrimqaku] bila tamo dovedena iz Glogovca i nju su puno mučili. Fatmire Bošnjaku [Fatmire Boshnjaku] je dovedena mesec dana nakon mene, uhvaćena je kako pomaže u ratu. Bila je i Đike [Gjyke], ne sećam se njenog prezimena, ona se zvala Đike iz okoline Đakovice, i ona je pomagala u ratu. Bile su i druge dve žene koje nisam upoznala u zatvoru, ali bilo je nas nekoliko političkih zatvorenica. Stalno su pokušavali da nas uhvate u zamci, da mi pokušamo da pobegnemo i da nas onda uhvate i ubiju nas. Bili smo oprezni, pomagali smo jedni drugima koliko god smo mogli.
Sanije Bitići je za mene bila heroj jer ja sam štrajkovala glađu. Nisam jela zatvorsku hranu šest meseci. Ali, puno sam smršala, bila sam tako slaba zdravstveno, ali sebi sam zacrtala dužnost. Nisam jela zatvorsku hranu, nisam želela srpsku hranu. Sloboda i aktivnost su bile moja hrana, ne prava hrana. Zato je moja porodica morala da mi donosi hranu svake dve nedelje i išla sam napred sa hranom koju mi je donosila porodica. Puno puta su odbijali hranu, bacali su je. U nekoliko navrata su me terali da pojedem svu hranu odjednom, što je bilo nemoguće. Ali, da ne bi razumeli da nisam jela zatvorsku hranu, Sanije mi je rekla, “Stavi hleb u jelo i pokrij ga novinama da se ne prospe,” donosili su nam novine.
Čitala sam srpske novine, tražila albanske, ali mi nisu dali, čak su i one na srpskom su bile cenzurisane, iseckali bi sve važne vesti. Te novine su bile dozvoljene pa sam stavljala hleb u jelo, a zatim ga prekrila novinama i bacila u kantu za smeće, da ne bi otkrili da ga ne jedem. Ali, oni su to namirisali, gde je moja hrana završavala. Na sreću, tu sam se izvukla, ali nisam izbegla ostala mučenja. To su bili najteži trenuci u zatvoru, gde mi ništa nije bilo dozvoljeno, čak ni da mislim na albanskom. Bilo je slučajeva da sam po ceo dan trpela te provokacije, njihovo provokativno ponašanje. Tukli su zatvorenike, više su tukli Zahrije i Behare, tukli su i Fatime, nas ostale su psihički mučili svake sekunde.
Svake sekunde smo bili u opasnosti od smrti. Bila sam raspoređena kod jedne od čuvarki kako bi me uhvatila jer je Sanije čula: “Čekamo da je uhvatimo kad-tad.” Izašla sam, ne znam ni sama, prišla sam prozorskim rešetkama, bilo je zabranjeno. Nije da si mogao nešto da vidiš kroz rešetke, ali ja jednostavno…
Anita Susuri: Približili ste se rešetkama.
Mevljude Mezini Sarači: Čuli su moj glas i brzo su otvorili vrata i došli pravo do mene. Tako sam uhvaćena, nisam ni znala zašto sam stajala u trenutku kada smo morali da sedimo. Jer nam je rečeno šta da radimo ceo dan, da li da budemo u ćeliji, ili da stojimo, ili da hodamo, sve. Morali smo da se povinujemo njihovim strogim naredbama. Rekla sam, “Ništa,” pitala je, “S kim si razgovarala napolju?” Rekla sam, “S kim bih mogla da razgovaram napolju? To nije komunikacija. Unutra sam i nemam gde da idem dalje od zatvora.” I mnogo mi je pretila, a kasnije je Sanije našla trenutak i došla da mi kaže, “Molim te, samo začepi usta, ne govori. Sačuvaj svoju hrabrost za napolje, nemoj ovde da se izlažeš riziku. Zato što će ovde naći priliku, žele da dođu.”
A onda su orkestrirali različite situacije da bi nas ubili. Ugasili su svetla, pucali bi nadole, mislim, bilo je pucnjave, dolazili su i zatvarali vrata, upadali su u naše ćelije, terorisali nas kad god su želeli. Takođe je bilo strašno što bi prošao ceo dan bez upotrebe toaleta. Imali smo pet minuta da idemo u toalet ujutru, tokom dana pre ručka, a završavalo se u 6:00 uveče. Ali, fiziološke potrebe nemaju raspored, i bili smo primorani da koristimo pomagala u nehigijenskom okruženju. Zato što ne možete ispuniti svoje potrebe u sobi, ali to su bile zatvorske torture.
Imali smo posete svake dve nedelje. Najteži trenuci su bili susreti sa porodicom. Bilo je bolno, bolno jer bi moja porodica morala da prođe sve te barijere na putu da bi mogla da me vidi u zatvoru. Bili su to svi oni, moja deca i moj muž. Redovno su dolazili u posetu. Smenjivali su se [između drugih] kako im je pećki sud dozvolio. Došli su da me posete i posete su se odvijale u prostoriji koja je izgledala dobro, kao dnevna soba. U sredini je bio sto, stolice na oba kraja, nije se imao osećaj da ste u zatvoru. To je bila optička varka za porodice. U jednom trenutku, moja starija sestra iz Mitrovice, Melihate, Agim i Valmira, moja ćerka je došla da me poseti, a moja sestra je rekla, “Ovo nije zatvor,” ja sam rekla, “Ne, nije.” Nisam imala hrabrosti da joj kažem da li je zatvor ili nije, ali nisam htela ni da je uznemiravam.
Rekla je, “Sada ću se vratiti mirnija jer ti je malo bolje, samo si izolovana. Ne brini. Kosovo će biti slobodno, a i ti.” A Valmira je briznula u plač jer je videla rešetke, videla ih je i znala da sam u zatvoru, i drugi su joj to objašnjavali, čitala je o tome. I mnogo je plakala, govorila, “Kako ovo nije zatvor?” Čuvarka Sanije se slučajno našla tamo i rekla joj, “Šta hoćeš?” Valmira je rekla, “Umukni!” Rekla je, “Kako se usuđuješ da mi kažeš da ćutim, ja sam policajac,” rekla je, “Velika stvar.” U tom trenutku, pošto nije bilo drugih stražara, Sanije se nasmešila i rekla, “I ja sam policajac, ali ti si sposobnija od svoje majke. I pozdravili smo se dok je Valmira plakala. Bilo je teško.
I drugi članovi porodice su mi dolazili u posetu, ali Pranveri nisu dozvolili da me poseti. Pranvera je bila moja najmlađa i zaboravila sam kako izgleda. Pošto bih viđala svoju [drugu] decu, viđala bih ih svakog meseca i tražila sam da vidim Pranveru. Srpska policija joj nije dozvolila da me poseti iz inata. I mislila bih o njoj ponekad kao o odrasloj, a ponekad kao o detetu, ili bebi, nikada nisam mogla da pomislim da je pamtim onako kako je izgledala kada smo se opraštali. I čim bih otvorila oči, videla bih Pranverine oči na prozoru, na rešetkama, ali bi izbijale na hiljade komada jer su rešetke bile takve. A Pranverine oči su mi pravile društvo tokom celog dana. Napisala sam pesmu, Pranverine oči (plače). Napisala sam to u mislima (plače).
Anita Susuri: Želite li malo da odmorite?
Mevljude Mezini Sarači: Ne. U mojim mislima. Zato što nam nisu bile dozvoljene olovke i papiri. Više bih patila jer sam to morala da ponavljam u mislima da ne zaboravim (plače). S druge strane, nedostajala mi je Pranvera, ali sam osećala bol jer zašto bih stavljala njene oči u zatvor. Moj zatvor nije bio dovoljan, tako mi se činilo. Sve vreme dok nisam puštena, Pranverine oči su me pratile u zatvorskim rešetkama. A onda sam na sreću uspela da se setim te pesme. I čim sam izašla iz zatvora, objavila sam svoju prvu knjigu, Pranverine oči, i to je nekako bio način da se iskupim za njeno detinjstvo.
Ne plačem za svojim patnjama, već za svojom decom. Ne samo mojom, već i kosovskom decom. Možda je porodica Jašari i mnoge druge porodice, hiljade dece je dalo svoje živote. Ali i moja deca su doprinela jer su bila u opasnosti svake sekunde. Svaki put kada je naša kuća bila pretresena, svaki put kada su mi odveli muža, mog sina, mene. U zatvoru, u posetama, u aktivnostima, tako da su sva kosovska deca živela bez detinjstva. Zato sam srećna kao majka što su me razumeli. Zato što me je na prvoj poseti posetila ćerka Rezarta, ona je bila najstarija i rekla mi je, “Mama, budi ponosna, celo Kosovo te podržava. Oni cene tvoj rad u svakoj organizaciji i imaš podršku svih. Ne brini.”
Takođe, imala sam podršku svoja tri advokata. Jednog je poslala Sevdije Ahmeti, ona je preminula, ona je bila direktorka Udruženja za pomoć ženaam, koju je takođe organizovala Lirie Osmani. Lirie Biniši Osani [Lirie Binishi Osani] je bila jedna od advokata. U međuvremenu je moj muž sredio advokata iz Prizrena, Redžep Hasanija [Rexhep Hasani] kao i iz Peći, Šefćeta Dečanija [Shefqet Deçani]. Otac Šefćeta Dečanija je bio zatvorenik i on sam je bio u zatvoru. Zato je imao puno uvida iz unutra i van zatvora, advokat iz Prizrena takođe. Tako da sam imala priliku da imam porodične posete svake druge nedelje i tri posete svojih advokata. Te posete su me nekako držale u životu, ali moj zahtev je bio, “Želim da me puste iz zatvora, nije me briga.”
Kada je Šefćet Dečani došao u našu poslednju posetu, “Gospođo Mevljude, možete da prijavite nepravdu, nasilje koje oni nanose, vaše puštanje na slobodu je moj posao,” rekao je, “samo vam kažem da sloboda nije daleko.” Bio je hrabar. Rekao je, “Ostanite jaki,” rekao je, “radimo za vas. Ne razmišljajte o slobodi.” U međuvremenu, kada je Redžep Hasani došao iz Prizrena, pustila sam suzu i on je postao tužan. Rekao je, “Nemoćan sam da zaustavim vaše suze, ali nisam nemoćan da radim za vas. Ali, radimo za vas dan-noć. Ne brinite.” Kada bi došla Lirie Osmani, to je bilo kao melodija. Pločnici ispred zatvora, nisam znala kako izgleda, ali mislim da su bili onakvi kakvih sam ih se sećala, čula sam njene štikle, njene cipele. Kada je bilo vreme posete, mogla sam da joj čujem potpetice, tada bih znala da ću izaći iz ćelije i sresti se sa Lirie, dobiti informacije.
Lirie Osmani bi nas motivisala jer je bila i moj i advokat Zahrije Podrimćaku. A ona bi govorila, “Ne brini, barijere se ruše,” nije mogla sve da mi kaže, ali, “klima se popravlja, putevi se otvaraju,” a ja bih videla slobodu. Rekla bi mi, “Doći ću ovde kad god želiš, ali i ja sam u opasnosti.” Jednom prilikom sam tražila Nekibe Keljmendi [Nekibe Kelmendi]. Nekibe je došla ali su je prekinuli, nisu joj dali da me poseti. U međuvremenu, najveća radost za tadašnje zatvorenike, jer smo to imali, bila je poseta Međunarodnog crvenog krsta.
Onog dana kada je Crveni krst došao, imali su dozvolu da nas posete državne institucije bivše Jugoslavije. I poslali su nas dole u salu za sastanke, i sećam se da me je Crveni krst intervjuisao šest sati. Nije da smo pričali šest sati, pustili su nas na slobodu, naš razgovor se produžio da bismo malo bili slobodni. Tamo su nam dali neke članske karte na kojima je pisalo da smo zarobljenici i da smo posećivani. Ali, tu kartu više nikad nisam videla, odmah su nam je uzeli. Tamo je bio prevodilac, isti onaj koji je bio sa mnom u Drenici kada su nas zaustavili u Komoranu. Jako se rastužio čim me je video, ali nije mogao to da izrazi zbog predstavnika Međunarodnog crvenog krsta. Rekao mi je samo, “Sećaš li se, ja sam on. Bravo na aktivizmu!” U tom trenutku, “ja sam on,” nisam znala ko je on. “Ja sam on.” Imala sam… Nisam mogla da povežem Crveni krst sa njim jer sam ga videla samo jednom.
Ali, razmišljajući danima uzastopce, dan i noć, povezala sam neke stvari, da je prevodilac Crvenog krsta bio sa mnom u Drenici. Još jednom sam naletela na njega posle rata i više ga nisam videla. Ali on nas je ohrabrio i svi zatvorenici su imali priliku da se sastanu sa međunarodnim predstavnicima, da iznesu svoje pritužbe, jer su uslovi bili užasni, njihovo ponašanje je bilo užasno i svako jutro smo očekivali da nas pošalju u Srbiju. Ali, sudbina je bila da su međunarodne organizacije koordinisale i tri studenta su puštena mesec dana pre mene putem međunarodnih apela. U međuvremenu, mnoge međunarodne organizacije su radile na mom oslobađanju, ali nisu radile same. Dr Edi Šukriju je radila sa Forumom žena, slala je pisma međunarodnim telima, čak i Kofi Ananu [Kofi Annan]. Takođe je poslala jedno jednoj međunarodnoj organizaciji sa sedištem u Italiji, koja je Miloševiću poslala pismo i uslov da međunarodne organizacije prisustvuju na mom sastanku.
Sve te dokumente imam, sačuvala sam ih. I pomogli su mi da ne bi bilo optužnice. Uspela sam da budem puštena posredstvom međunarodnih organizacija, naravno i pokušajima mojih advokata, ali i nedostatkom dokaza. Jer nisam prihvatila nijednog svedoka. Odbacila sam sve dokaze Srbije. U zatvoru je postojalo neko pravilo, zakon bivše Jugoslavije koji je govorio da ako se optužnica ne može pripremiti za 180 dana, moraju da te puste. Imala sam sreću da sam prvo odslužila 30 dana u Opštinskom sudu u Prizrenu. Drugi put su me poslali u Prištinu u Okružni sud Danice Marinković, glavne kriminalce koja je još živa i još uvek je tipični kriminalac. Određivala je najteže kazne i umešana je u zločine nad Albancima, koji mi nisu dozvolili da odgovaram na albanskom, čak ni u prisustvu advokata, ali me je kroz torture naterala da dam izjavu.
Ali, opet, dala sam izjave koje sam dala, i nisam priznala nikakvu aktivnost nikome. I treći put mi je pritvor produžio Vrhovni sud Srbije i to je bila strašna odluka za mene, jer kada se Vrhovni sud Srbije bavi slučajem gde sam [prikazana kao] terorista koja je snabdevala i pomagala Oslobodilačkoj vojsci Kosova, predviđena je kazna od deset godina do doživotnog zatvora. Ali, bila sam sigurna da Kosovo neće uvek biti u zatvoru. Dakle, moja sloboda je bila uslovljena slobodom Kosova.
Kada se završio poslednji dan, 180 dana, moj sin Diamand je čekao blizu zatvorskih rešetki tokom celog dana, kao i moj muž Agim, moji rođaci, Burhan Kavaja, Rasim Kavaja, Redžep Kavaja [Rexhep Kavaja], svi su čekali da me puste da bi me odveli u Prištinu. Zato što je postojao još jedan rizik nakon puštanja na slobodu gde ćete ići, jer sam bila na nepoznatoj teritoriji. Ali, to se nije dogodilo. Službena smena se završila i izgubila sam svaku nadu. Kada je bilo 16:00, znala sam da ću ostati u zatvoru dok se ne oslobodi celo Kosovo i da će biti podignuta optužnica. Ali, međunarodni pritisak je naterao sudove, i preko mojih advokata, Sud u Peći je morao da donese odluku da me pusti na slobodu jer nisu uspeli da podignu optužnicu u zakonskom roku.
U to vreme moj muž je bio… onog dana kada je, mislim, razgovarao sa mojim advokatom, rekli su mu da ću biti puštena posle službene radne smene. Tada je moja radost utihnula. Došla je šef straže, ne sećam se kako se zove, imala je dobre manire, ali dušu zločinca. Ali, da bi sve fino upakovala, da bi ostavila [dobar] utisak, rekla je, “Gospođo, da li vam nedostaje vaša porodica?” Rekla sam, “Ne,” pitala je, “hoćete da idete kući?” Rekla sam, “Nije moj problem da idem kući, otići ću kada dođe vreme.” I imala je presavijeni papir veličine A4, oko dvanaest stranica. Odluka o zatvoru. U međuvremenu, postojala je samo kopija za mene. Ali nije mi dala nijedan dokument, samo mi je rekla. Rekla je, “Dokument nam je upravo poslat faksom. Slobodni ste, izaći ćete iz zatvora za pet minuta.” Nisam ni znala kako izgleda zatvor, čim sam stigla na dan kada su me primili, videla sam cveće i ništa više…
Rekla je, “Sada će vas ispratiti stražar, jedan od stražara i imate pet minuta.” Pet minuta mi ne bi bilo dovoljno čak ni da se pozdravim sa svojim cimerkama ili da bilo šta ponesem sa sobom. U tom trenutku sam rekla prijateljima, “Ti zadrži ovaj komad odeće, zadrži onaj, ti onaj drugi.” Uzela sam samo plastične posude iz kojih sam jela. Ovo je takođe bila jedinstvena stvar u vezi sa mojom hranom, jela sam svojom plastičnom kašikom, na plastičnom tanjiru, nisam želela da koristim zatvorsko posuđe. I ponela sam ih sa sobom, kao i svoju plastičnu šolju. U stvari, koristila sam šolju kao sredstvo za lečenje kada bi nas ti mali insekti ugrizli tokom leta, bilo je to samo po sebi mučenje. Stavljala bih vodu na ruke da izbegnem otok od [ujeda insekata]. I ponela sam tu šolju sa sobom. Uzela sam vrlo malo ličnih stvari i otišla sam do vrata zatvora.
Kad sam izašla, imala sam samo torbu, gde ću sad. Nisam znala ni gde je zatvor, ni na koji način su me tamo doveli. Nisam imala novac sa sobom, ili prevoz, ili bilo šta drugo. Članovi moje porodice koji su me čekali ceo dan otišli su kući jer se smena završila i bilo je kasno, [pustili su me] dva sata nakon završetka službene smene. Tamo je bio lokal, gde su se [družili] zločinci. I ušla sam unutra, nisam imala drugi način. I konobar, koji je bio zatvorenik, je rekao, “Gospođo, šta tražite?” Rekla sam, “Šolju kafe.” [Pitao je] “Možete li da je platite? “Ne,” on je rekao, “nećemo vas uslužiti,” “Pa, dobro,” rekla sam, “mogu li da ostanem pet minuta?” “Pa,” on je rekao, “šta ćete raditi pet minuta?” Rekla sam, “Ne znam. Ali pustili su me iz zatvora i moram da idem kući,” on je rekao, “Ja sam zatvorenik, ja ovde služim,” rekao je, “idi što pre možeš,” rekao je, “jer ovde je isti zatvor.”
Zatim sam okrenula leđa i krenula ka vratima, ali sam osetila da me dve ruke zaustavljaju {dodiruje svoja ramena}. Mislila sam da je policija ponovo došla i mislila sam da je sa mnom gotovo, sad sam u nesigurnim rukama, opet u zatvoru, bila sam zatvorenik u matičnoj evidenciji, bilo je svedoka. Kada sam okrenula glavu, videla sam svog rođaka Redžepa Kavaju. Kada ga je moj muž obavestio da sam puštena, advokat mu je to rekao, on [rođak] se vraćao i informacija za informacijom, vratio se svojim autom, bila je jaka kiša, strašna. Putovao je brzo i nismo mogli da razgovaramo, samo smo se grlili. Zagrlio me je, ubacio u svoj auto i plakali smo zajedno sve vreme. I poslao me je pravo u stan Burhana Kavaje, kod mog rođaka jer je moja tetka bila živa.
Pripremili su ručak. Ali, pre nego što je otišao u stan, moj drugi rođak Rasim Kavaja, koga zovemo Ramazan, razgovarao je sa frizerom koji mu je rekao, “Ako imaš pristup, želim da je ošišam nakon što je puštena da se ne vraća kući sa takvom kosom,” loše stanje u kojem je bila u zatvoru, bilo je strašno, “Da se ne uplaše jer je zastrašujuće za decu da je vide takvu.” A on mi je rekao, “Kod frizera,” ja sam rekla, “Ne,” izašla sam iz zatvora, nisam mislila na frizera, rekao je, “Ne da te sređujem, samo da je malo ošišam.” I brzo su me odveli tamo, oprali su mi kosu, ošišali je i otišla sam kod tetke, dakle, kod Burhana. I sećam se kada je telefonirao, Burhan Kavaja je obavestio Envera Malokuna, koji je preminuo, i rekao mu, “Envere, Mevljude je puštena,” rekao je, “Daj mi Mevljude da je čujem.” Bio je veoma srećan i rekao, “Veruj mi, ja plačem od radosti.”
Sada sam razmišljala kako da se vratim u Đakovicu, svojoj deci, jer su čekala. Ali, moji advokati su imali strategiju koja je bila pozitivna za mene. [Rekli su mi] da te noći ne putujem, jer me je Srbija pustila van radne smene da bi me neko uhvatio na putu i pogubio. Dakle, zatvor neće biti odgovoran. I insistirala sam sve vreme, “Želim da se vratim u Đakovicu večeras,” “Ne.” Moj advokat, Šefćet Dečani, je takođe došao tamo i Agim, moj muž, i te noći smo prespavali kod mog rođaka. I sledećeg jutra, Redžep, koji je svojim kolima došao po mene iz zatvora u Lipljanu, poslao me je u Peć. A onda, da bismo prekrili trag u Peći, svratili smo u kuću mog advokata na par sati, što mi se činilo kao da je trajalo vekovima jer sam želela da vidim svoju decu. A onda sam autobusom stigla do Đakovice.
Autobus od Peći do Đakovice prolazi pored moje kuće. Kada smo stigli rekla sam im, “Stanite ovde” (plače), vozač je bio zbunjen. Rekla sam, “Bila sam u zatvoru, puštena sam.” I zaboravila sam torbu sa nekoliko ličnih stvari. I šofer se držao za glavu, video me kao nejaku, umornu, iscrpljenu ženu i otišao. Kada sam došla u moje dvorište, mnogo ljudi je došlo da dočeka mene, moju decu i ta strašna okupljanja. Ćerka mog komšije, Zana, to je snimila, ona sada živi u Norveškoj i imala je veliku kameru, ali…
Anita Susuri: Amatersku kameru.
Mevljude Mezini Sarači: Amatersku, da. I one prve minute susreta sa mojom decom snimila je na ulazu u dvorište. Bio je to gorko-slatki trenutak, jer sam ostavila neke prijatelje u zatvoru. Puštena sam, ali nisam bila potpuno oslobođena. I mučenje se nastavilo. Ostala sam kod kuće samo dva dana, dočekivala sam goste i od trećeg dana nakon puštanja nastavila sam svoju aktivnost, nisam je prekidala. Iako sam bila na uslovnoj slobodi i imam dokument koji kaže, “Istraga nije završena, istraga se nastavlja.” Ali, nastavila sam svoj rad i aktivnost do oslobođenja Kosova. A tu su i drugi događaji kada je Srbija došla da me eliminiše 27. marta, uveče…
Anita Susuri: ‘99, tako?
Mevljude Mezini Sarači: Da, ‘99, da. Zato što sam nastavila svoju aktivnost, sve dok nisu počeli NATO napadi. Tri dana pre NATO napada napustili smo kancelarije jer nas je u Prištini obavestio Fehmi Agani da su, “Napadi blizu, ali održavajte svoje veze fizički.” Ali onda su okolnosti postale teže. U mojoj ulici je živelo dosta Srba i Crnogoraca, zločinaca za kojima se i danas traga, ali nisu kažnjeni, niti osuđeni. Počinili su mnoge zločine i došli su da me eliminišu 27. marta 1999. godine u 21.15. Ali, naša sudbina je bila da smo pobegli kroz komšijsko dvorište i ostali izazovi su se nastavili. Kada se sedam članova [moje porodice] podelilo na četiri dela, kada nisam znala gde su mi deca, kada sam ostala na ulici jer su se mnoge porodice bojale [da me kriju kod njih], a bili su u pravu jer svaki radnju treba osmisliti u skladu sa vremenom.
Lako ih je optužiti danas, ali bilo je drugačije vreme. Pošto je svuda bilo žena i dece, muškarci su se uvek skrivali, jer su u početku proganjali muškarce. Ali, proganjali su me kao aktivistkinju. A kada sam bila na ulici, bila sam svedok pucnjave, napada 2. aprila kada je ubijena porodica Vejsa i mnoge druge porodice. U komšiluku kod autobuske stanice bila sam napolju zajedno sa suprugom Agimom i sa 30 momaka i muškaraca iz komšiluka nismo imali kuda. Sudbina nam je bila da preživimo, jer je i u nemilim događajima bilo sreće. Mnogo puta sam tražila smrt dok sam bila ostavljena na ulici i govorila svom mužu, “Pusti me kući do stepenica. Neću da ulazim, neka dođu da me nađu, eliminišu, bar će komšiluk opstati.” Jer ceo kraj je danima bio proganjan dok su me tražili.
Ali moja je sudbina bila da me nisu pronašli, ali najveća nesreća je što je u našem kraju 1, 2. i 16. aprila ubijeno više od 85 ljudi. To su bili ljudi koje sam poznavao i sa kojima sam radio, bila su to deca istih godina kao i moja. To su zločini koje ne možete zaboraviti, to je genocid i niko nije kažnjen, iako su sve porodice dale iskaze sa imenima zločinaca. A onda se moja aktivnost nastavila u različitim oblicima, ali na slobodi. Svaki put je bio lakši, ali sam se sve vreme trudila da isteram pravdu za ubijene ljude. Pokušala sam da ih se sećam svake godine 1, 2. i 16. aprila. Organizovala sam memorijale na kojima je učestvovalo na hiljade ljudi, a mi smo svake godine odali počast.
Ali ove godine sam uspela da ostvarim svoj projekat, da napišem knjigu o ratnim zločinima 1999. godine, mislim 1. i 2. aprila ‘99, kao monografiju posvećenu mučenicima, prvoj lokalnoj zajednici u kojoj živim, gde sam doživela te strašne događaje. Celu knjigu sam napisala u saradnji sa članovima porodice i penziju sam prikupljala godinu dana i izdala sam je svojim novcem, poklonila sam je članovima porodice 2. aprila. 2. aprila sam je promovisala u Đakovici u Palati kulture Arsim Vokši [Arsim Vokši], u prisustvu članova porodice. To je bila drugačija promocija, ne promocija sebe kao pisca, već promocija vrednosti slobode, promocija mučenika i za porodice, to je bio najveći poklon koji sam im do sada mogla dati.
Veoma sam ponosna što sam to uspela, bilo je teško prikupiti sredstva, jer moja penzija je ista kao ona koju primaju ostali, nemam drugih primanja. Ali, moja želja je bila da uradim nešto za one koji su besmrtni i za sebe kao smrtnicu, imala sam dužnost da uradim nešto i uradila sam to. A onda se aktivnost nastavlja. Neću da optužujem različite pojedince za nepravdu, ali nepravde za mene su se nastavile i posle rata od ljudi uskih interesa. Nedostajala je podrška i Demokratske lige, ne meni, već ženama koje su decenijama mnogo doprinele. Do smrti Ibrahima Rugove, istorijskog predsednika, imali smo podršku i ponude i poštovanje za naš rad. Posle smrti predsednika dr Ibrahima Rugove, Demokratska liga je nekako krenula nizbrdo sa uskim interesima, čak je došlo do nedostatka podrške ženama od strane žena, žene su zamenjene ženama kao brojevima. Ali, to nije omelo moju aktivnost, jer sam radila dobrovoljno iako sam kao profesor jezika i književnosti bila 13 godina nezaposlena.
A onda sam otišla na master studije upravljanja međunarodnim vanrednim situacijama da vidim da li znam kako da upravljam vanrednim situacijama na nacionalnom nivou tokom rata, i uspela sam da radim na naučnom radu. Radila sam mnogo seminara, ali diplomski rad je verifikovan naučni rad, to je jedinstvena oblast, međunarodni odnosi i vanredni slučajevi za koje nisam stigla da uradim publikaciju, naravno u dogovoru sa Biznis koledžom koji je suvlasnik mog materijala jer smo mi kao studenti dužni da im damo prava, mislim na fakultet kao instituciju.
Volela bih da i to objavim. Pišem, objavljujem, učestvujem u humanitarnim aktivnostima, posećujem članove porodice, držim se njih koliko god mogu. Aktivna sam u raznim aktivnostima, u promocijama, u organizacijama. Godinu dana sam radila kao šef Nacionalnog centra za pisce u Đakovici, na prikupljanju svedočenja za ratne zločine, koje smo zajedno sa mojim drugim kolegama deponovali u Specijalno tužilaštvo za ratne zločine. Sarađivali smo i sa policijom. Nastavljam da radim na svemu što je dobro za naciju bez naknade, jer sloboda Kosova je za mene kompenzacija. Moja porodica je i moj moralni, intelektualni i patriotski prtljag prema naciji, prema otadžbini i prema svim dobrim ljudima.
Anita Susuri: Gospođo Mevljude, ako postoji nešto što ste zaboravili ili mislite da je vredno pomenuti, možete da nam kažete.
Mevljude Mezini Sarači: Mislim da imam mnogo važnih trenutaka u mom životu koje je teško ispričati na jednom sastanku ili diskusiji. Ali želim da kažem da sam zahvalna vama i vašoj organizaciji što se zanimate za naše istorijske aktivnosti, jer naravno da ne samo ja, nego smo smrtni kao ljudi, i naša istorija, mislim naša individualna aktivnost i doprinos umire zajedno sa ličnošću, pa će ostati neizrečeni ili nezapisani. Pored mog načina na koji o tome govorim kroz svoje poetske spise, romane i monografske knjige, zaista mi je važno, veoma sam zahvalna, veoma zahvalna što mlada generacija ima toliko interesovanja i radi na dokumentovanju Kosova. Ovo je osnova istorije Kosova koju prenosite današnjim, ali i budućim generacijama i podižete svest našeg naroda jer pisane i zapisane stvari ostaju u istoriji i predstavljaju jaku osnovu da se nastavi. Hvala puno.
Anita Susuri: Hvala vam puno.
