Cilj istraživanja o Drugom svetskom ratu na Kosovu je osporavanje ideje da postoji samo jedna istina o istoriji Kosova tokom Drugog svetskog rata ili da jedna grupa, bili oni Albanci ili Srbi, nacionalisti ili socijalisti, svojata pravu istinu. Kroz intervjue usmene istorije sa generacijom koja je doživela taj rat (uvek kada je to moguće) ili  uz dokaze njihovih potomaka, mi smo posvećeni prikupljanju svih priča, uključujući i one o kojima se ne raspravlja tako često, bez obzira da li su propagirane od strane države, nacije ili političke grupe.

Votim Demiri

Predsednik Jevrejskog Komuniteta u Kosovo

Posle Drugog Svetskog Rata mi smo živeli na sekularnoj državi kao i sada što smo sekularna država, ali sastavni deo naroda bili su ateisti. Šta bi ja znao o religiji? Znam samo po mojoj majci kod kuće. Kada su bili jevrejski praznici, moja majka je pričala, pripremila sve što treba da se pripremi za taj dan, ali ovo je sve bilo u okviru porodice. Tako reći, kada je bio praznik passovera, moja majka kada je pripremila pirinač sa kokoškom ona je meni odvojila uvek batak, ali za passover uvek je meni dala krilo, jer prema jevrejskoj tradiciji deca treba da se nauče da lete. Ja sam se žalio, ‘Bre mama zašto… zar ne može [batak]?’

Zećir Sopaj

Veteran Drugog Svetskog Rata

Fadilj [Hodža] je govorio, ‘Moramo i mi da im damo nešto. Kada je postavljena sofra, moramo staviti nešto na sto. Čije je ovo? Dobiće pravdu. Mi na Kosovu, malo nas je u svetu, ali jedno jaje, to jaje će nas nagraditi’. […] Mi se borimo zajedno, Srbi, Albanci, da uklonimo fašizam i okupatora. Kada se rat završi mi ćemo biti, svako će dobiti ono što zaslužuje. Mi ćemo biti sa Tiranom, Tirana radi sa kim želi. Mi smo se borili za to, znali smo to, kosovski komunisti su znali da ćemo raditi sa Tiranom, a ne sa Beogradom.“ […] „Kada se rat završi svi će dati napojnicu. Mi Kosovo, jedno jaje, to jaje će nas nagraditi. Neko ponudi kjarca, neko ovna, neko bika.’ ‘Ali nas je malo, bre.’ ‘Ali će se i to nagraditi.’ „Ali mi to nikada do sada nismo dobili, od ’48. pa nadalje.

Shaban Pajaziti

Preživelo masakr u Tivaru

Da, usato je onaj glabars tamo. I onda onaj oficir, stražar ga je udario puskom, izvadio je pušku, izvadio je pušku i pucao na njega, ubio ga. Onda su ga njegovi drugovi uhvatili i uzeli mu pušku. Dok je oficir brisao svoj znoj, rekao je, ‘Deset za njega’, biće problema zbog ovoga što su ga ubili, on je bio partizan 1941 godine. Brojao je deset od njih onda je zvao za ‘još deset’, još deset je rekao, drugi. Uzeo ga i pošli su, pošli su 10 a postali 19, i mene su uzeli, uzeli su i mene, ali je meni bog poslao jedno mišljenje.. imao je moj priatelj jedan ranac, samo 2 metara dalje od nas, činilo mi se da je i meni rekao pa sam usato uzeo ranac i otišao nazad, vratio sam se kod njih, sedeo tamo. 19 su otišli. E onda oni su poslali 19.

Redžep Bunjaku

Bivši Politički Zatvorenik

Zašto je došlo do toga da napravim takav zaokret od 180 stepeni i sukobim se sa Jugoslaviom je zbog priče Jove Bajata koju sam čuo o tome kako su ubijali Albanace. Sve do 9. maja kada je Nemačka kapitulirala ubijali su i masakrirali bez suđenja […] Jedne noći mi je rekao, kaže, ‘Naterali bismo ih da legnu na leđa {širi ruke i pokazuje na pod} razapeli bismo ih kao Hrista i palicom ih udarali po grudima, krv je prštala do plafona, a mi bismo se uzbudili, pali u trans od zadovoljstva koje nam je ubijanje Albanaca donosilo.’ […] Pokrio sam se preko glave ćebetom i plakao kao dete. Tada sam se zakleo da ću raditi protiv Jugoslavije bilo sa kim, bogom ili đavolom […] Vratio sam se u Ferizaj. Iz Ferizaja sam uradio šta sam mogao – uzeo sam bolovanje i odsustvo iz OZNA-e. Pretvarao sam se da bolujem od tuberkuloze. Međutim, nisam bio bolestan. […] Oni su me prekomandovali na drugo mesto. Vratio sam se u Kačanik. Tamo sam postao šef sektora za unutrašnja dela, u Kačaniku. Nekoliko mojih prijatelja su bez mog znanja o tome bili povezani sa Centralnim komitetom albanskog nacionalnog demokratskog pokreta u Skoplju. Jednog dana, Hajruš Orlani je došao. Rekao mi, ‘Redžep…’ kaže, ‘Danas se sastajemo da osnujemo kačanički komitet albanskog nacionalnog pokreta.’ Radovao sam se tome. Sastali smo se, nas sedmorica. Pričali smo dugo, napisali program i osnovali ogranak Komiteta u Kačaniku.

Enver Tali

Politički Aktivista

Međutim, otišao sam kod komšije, čiji je sin bio četiri ili pet godina stariji od mene. ‘Brzo uđi,’ rekao mi je, ‘kreni sa mnom, moramo da se sakrijemo.’ Ali gde da se sakrijemo? Oni su gajili konje, i zbog toga su imali dosta trave za konje, hrane za konje, ne znam kako se to zove, seno, i on mi kaže, ‘Hajde da se popnemo na ovaj plast sena i sakrijemo se unutra.’ ‘U redu!’ poslušao sam ga jer je bio stariji od mene. Moja majka za ovo nije znala, za ovo niko nije znao. Popeli smo se na vrh plasta, a moj komšija je napravio otvor u plastu sena i ušao unutra, očas posla, krio se stojeći na nogama, i stavio seno preko glave. […] Ja nisam uspeo da se tako sakrijem obzirom da sam bio mlađi i neiskusniji. Prikupio sam seno i raširio ga po podu, legao na pod, pokrio se skroz do glave senom, ali su moje noge ostale napolju. Kada su ušli da pretraže šupu u kojoj smo se krili, njega nisu našli u plasnu sena, ali mene jesu, izvukli su me za noge. Uzeli su me, izveli me u dvorište,…  ne u dvorište, na ulicu. Tada su streljali mnogo ljudi pokraj potoka. Tamo je već bilo sedam ili osam ljudi iz mog komšiluka koje su vezali, poznavao sam ih jer su svi oni živeli u mom susedstvu. Vezali su me pored tih starih ljudi, da i mene streljaju. Trojica ljudi nas je čuvalo noseći neke ruske automatske puške… to su bile puške koje su mogle samostalno da stoje na zemlji jer su imale tri noge. Ovi ljudi su bili naoružani do zuba. Ubili su koga su mogli, pa je došao i naš red da budemo streljani. Međutim, iza naših vezanih leđa, partizani Šabana Hadžije su se približavali mostu na potoku pored kojeg smo stajali. I oni su bili naoružani. ‘Ne mrdaj, ne mrdaj, ne mrdaj!’ tako su vikali. Ovi koji su nas zarobili sudigli  ruke u vis, dok su ovi i vikali: ‘Ne mrdaj, ne mrdaj!’ Okrenuli smo se da vidimo ko su ti ljudi i svi su nosili kape sa petokrakom, pitali smo se da li možemo da im verujemo. Bilo kako bilo, oni su govorili albanski, pa nam je to ulivalo nadu. Kada su se približili, pitali su ih ‘A ko su vam ovi?’, misleći na nas. ‘Ovi su odgovorili?’ ‘Neprijatelji’, tako su nas zvali, ‘neprijatelji, neprijatelji, neprijatelji’ […] Jedan od njih me je uhvatio za ruku i podigao sa zemlje, obzirom da sam bio slab. Podigao me je u vis i pitao, ‘Je l i ovo dete neprijatelj?’ Imao je pištolj u ruci, i bez reči je ubio tu trojicu ljudi, onih koji su nas tu držali.

Enver Topilla

Aktivist

Selo kao selo, sada, imalo je više vojnika, ali sad kad me pitate, da li sam ja bio neki faktor u tome… Cela albanska nacija je bila u ratu, svako je bio ratni veteran, ali ja sada govorim u svoje ime. Ja ne volim kad se prave takve razlike među ljudima. Jer veteran je čak i majka koja je davala svoj hleb, i ona koja je spašavala decu, pa čak i čovek koji se nikada nije odvojio od svoje porodice, i onaj koji je znao da će biti ubijen, oni se nikada nisu predavali. Iz razloga jer je albanska nacija bila veoma mala, mnogo njih je otišlo u vojsku, bilo bi bolje da smo uradili kao u Francuskoj, sve ih napravite u vojnike, ratne veteran, mislim, veteran. Jugoslovenski sistem je bio veoma loš, ali ako bi žena očistila nečije cipele ili oprala par čarapa, odmah bi zapisali da je pomogla armiji. Naši Albanci su radili za borbu, svi, od akademika do seljaka.

Sulejman Čolaku

Pekar

Imali smo pekaru u Prištini, posle smo morali da je napustimo, Nemci su došli, a mi smo imali problema sa vlasnikom lokala. Otišli smo u Ferizaj sa tatom, da radimo. Nemci su već bili tamo, iako su Italijani bili okupatori. Posećivali su našu pekaru, ja sam tada bio sa ocem, on je prodavao hleb,a ja sam mu pomagao. Jedan oficir je ušao u pekaru noseći sedam džakova brašna, svaki džak imao je nemačka slova ispisana po sebi. Prišao mi je, a ja sam napravio grešku, znam, jer sam mu tražio to brašno. On me je pitao, ‘Koliko kilograma hleba mogu dobiti od kilograma brašna do sutra?’ Rekao sam mu, ‘Osamdeset kilograma hleba za sto kilograma brašna.’ On je znao koliko brašna koristimo, na tu meru se dobija sto četrdeset kilograma hleba, uhvatio se za pištolj (pokazuje mesto na svom kaišu), sećam se lepo, kao da je danas bilo. Sažalio se na mene, jer sam bio jako mlad, pa mi je viknuo, ‘Unesi te džakove!’ Džakovi su bili teški oko sto kilograma. Bilo je dvoje stepenica sa kojih se ulazilo u pekaru sa ulice. Kada sam dohvatio džakove, samo moja duša zna kako sam ih uneo unutra. Kada me je otac ugledao, skočio je da mi pomogne, ali mu ovaj ofcir nije dozvolio. Dovukao sam džakove unutra sa teškom mukom, ali taj oficir nikad nije pojeo taj hleb, jer je otišao za Nemačku, svi su oni otišli te iste noći, a brašno je ostalo nama. Beli hleb i brašno su ostali, a Nemci su otišli. To vam je bila priča o tom Nemcu.

Hidajet Hiseni

Politički Aktivista

I u ovim uslovima, bilo je teško biti van zatvora, a kamoli da budeš u rukama tadašnje specijalne policije. Bolno je to što mi nismo uspeli da opišemo pakao šovinističkog zatvora. Ali je stvarno bio neopisiv! Ja sam proveo jedno četiri, pet, meseci u izolaciji, kako su oni zvali, ‘zadržavanje na posebnom mestu.’ Ponekad nisi znao gde se nalaziš, nisi ni znao koji je dan. Jer, nije bilo ničega! Nije bilo mogućnosti nikakvog kontakta. Bila je potpuna izolacija. Bili su samo inspektori koji su se menjali, sa svojim manifetlucima i trikovima koje su oni usvršavali decenijama… Tek nakon pet, šest meseci, imao sam prvi kontakt sa istražnim sudijom i s advokatom po službenoj dužnosti, za koji nisi znao šta je u stvari, advokat ili sudija, ili šta je?! Na kraju krajeva to nije bilo važno! Nijedan kontakt sa porodicom, ni sa bilo kime. […] Bio je to jedan težak period i za naše porodice. Kazna nije bila pojedinačna, praktički se kažnjavala čitava porodica. Ja sam duže vreme u zatvoru mislio da mi se čitava porodica nalazi u zatvoru. Tako mi je rečeno, u to sam bio ubeđen na razne načine: pisma, i drugo, koje su postavljaji predamnom. Ponekad su iscenirali i dečje glasove, improvizovali su.. i slično… i bio si ubeđen da je čitava porodica … da se nalazi u zatvoru. Bilo je slučajeva kada su i porodice bile uhapšene. Uhapsili su i članove moje porodice, kasnije sam sanzao za to. […]  Kako kažu, u svakom ratu, prvo umire istina. I u političkom ratu, više nego u oružanom ratu, istina umire! Nakon događaja ’81. prvo je nastradala istina, ubijena je istina o tome šta se dogodilo ‘81-ve. Ja sam kasnije pronašao, pročitao, da je bilo i srpskih intelektualaca, kao Srđa Popović, još tada, ’81., koji su podigli glas protiv onoga što se dešava na Kosovu. Imali su hrabrosti i viziju da kažu, da je ipak pravo ono što Albanci traže. I u odnosu na politiku prema Kosovu; šteta je nanešena Kosovu, ali je šteta naneta i Srbiji i drugima. Šteta što ovaj glas nije imao veću snagu. Nije bio slučajan. Okupatori vladaju drugim narodima, zbog toga oni se plaše istine i plaše se potčinjenih, jer istina o njima može podići na noge i druge narode koji se nalaze u sličnim situacijama. Zato su činili i inemoguće da istina ne stigne do drugih. Ja sam i danas ubeđen da smo mi uspeli da iznesmo našu istitu i pred….i pred građanima srpske nacionalnosti. Kada smo uspeli da kažemo istinu, efekat je bio iznenađujući i pozitivan.

 

Mirvete Hodža Limani

Veteran Prosvete

U ono vreme, sve žene u Đakovici su bile pokrivene, i ne samo u Đakovici, već na  celom Kosovu. Mlade, stare žene, sve su bile pokrivene velom, mogli ste da vidite kako  izgledaju tako pokrivene. U to vreme počela je kampanja u Đakovici da žene prestanu da se pokrivaju. Koliko sam tada mogla da imam godina!? Bila sam jako mlada, ne sećam se  tačno, imala sam 10, možda 12 godina, bila sam premlada da nosim veo. Radila sam sa ženama koje su bile starije od mene. Uprkos tome, ja sam radila sa njima. Morale smo da planiramo kako da posetimo sve te porodice i ubedimo ih ‘da njihove majke i sestre koje su bile pokrivene moraju da skinu veo.’ Ovo je bio načelni plan za otkrivanje žena i bio je veoma težak. Sve žene u Đakovici – niste imali nikoga ko se slobodno kretao kao mi – su  nosile veo, znate, mogli ste svuda da vidite kako to izgleda. Naš prioritet je bio da ukinemo pokrivanje žena.

[…] Otvoreno smo hrabrile žene, ‘Došlo je vreme da skinete veo! Verujte nam!’ Svi koji su bili u društvenim ili političkim organizacijama morali su da se pozabave ženama iz svojih porodica. Čak je i moja majka bila pokrivena, toga se bar jasno sećam. Kada je došlo vreme da ove žene skinu veo, mi smo organizovale skupove kakve i danas obično imate na centralnim gradskim ulicama. Na fotografijama iz tog perioda vidite žene kako javno skidaju veo, neke nervozno, neke sporije. Moja majka je bila postiđena, govorila je, ‘Ja sam stara, moram li i ja da skinem veo?’ Imale su obavezu da izađu na ulicu i da javno skinu veo koji ih je pokrivao, postoje fotografije, veoma žive fotografije koje tome svedoče, kada su žene počele da se otkrivaju. One malo mlađe, nosile su noviju odeću, kapute i moderne jakne, išle kod frizera da se ošišaju i ofarbaju kosu, i onda izašle na ulicu. Mi, još mlađe žene od njih, išle smo za njima i postajale prijateljice. Mlade žene su bile pokrivene u tom periodu, mlada žena je čim bi ušla u pubertet, morala da sve vreme provodi u kući. Nije bilo kao danas, kada su svi slobodni.

Musa Dobruna

Veteran Prosvete

Dok je Shefqet Peqi to govorio, ušao je komandir i rekao, ‘Na samom smo pragu oslobođenja naše domovine Albanije, ali naše operacije će takođe nastaviti i na jugoslovenskim teritorijama dok ne proteramo i poslednji nacistički bataljon iz zemlje. Ovo je naređenje glavnog komandanta Envera Hoxhe, našeg komandanta Envera Hoxhe.‘ Kad je završio, mi smo ustali i ušli u mušku sobu, kako smo to tad zvali (smeje se), mislim da se ta prostorija i danas tako zove […] tada me je on upoznao sa Fadilom Hoxha i nastavio da priča sa ostalim prisutnima. Pored ostalih ljudi prisutnih ovom prilikom, tu su bila i dva partizana iz makedonske brigade, ali su bili obučeni u albansku tradicionalnu odeću. Domaćin kuće je sve vreme bio veoma tih. Bilo je to u vreme ručka pa smo postavili sto, veoma bogatu trpezu, kako samo Albanci znaju da spreme kada žele da počaste svoje goste. Kada smo završili sa obrokom, doneli su Barley kafu (smeje se) istu onakvu kakvu i danas reklamiraju. Dok smo pili kafu posle ručka, domaćin je progovorio i obratio se Faidlu Hodži, ‘Fadile’, rekao mu je, ‘sine moj, vidim da nisi sam. Nemoj verovati ovima.’

Ovo je bila mantra tokom svetskog rata u Đakovici i na Kosovu, da se ne sme verovati Srbima i Crnogorcima. Mi smo uvažavali i podržavali Pokret, ali sve vreme su ljudi mislili da će doći do rata sa Srbima i Crnogorcima, pa su zato ljudi uglavnom imali rezerve prema njima. Kasnije je ceo Komitet Narodno-oslobodilačke borbe bio uveren – ovde mislim na albanske komuniste, komuniste i Albance sa Kosova koji su o ovome bili informisani – da ovi ljudi jesu na strani Narodno-oslobodilačke borbe ali nisu voleli ideju o bratstvu i jedinstvu jer su Albanci mnogo propatili tokom perioda Kraljevine Jugoslavije.