Drugi deo
Kaljtrina Krasnići: Kad ste se upoznali sa Vehapom?
Sazan Šita: Kad sam bila u Đakovici.
Kaljtrina Krasnići: Hoćete malo da nam pričate o…
Sazan Šita: Da. Jednom je došao u učionicu i držao nam je predavanje. Posle toga, u Đakovici su nas uzeli da igramo balet pošto su videli slike… i sala tamo u Đakovici, kao kafana, ili šta već, ne znam, ali je bila velika sala. Tu sam i ja igrala. I kad se predstava završila, onaj vlasnik kafane smestio me je da sednem tu gde su bile dve stolice, Vehapa je smestio na jednoj, i mene tu blizu. Ja nisam ni… ali tako je bilo suđeno. Onda tu je počelo upoznavanje i verili smo se. Ali dok smo bili vereni, Vehapa su premstili u Tiranu kao prevodioca, sa albanskog na srpski i obrnuto. U međuvremenu…
Kaljtrina Krasnići: Koje godine je to bilo?
Sazan Šita: Molim?
Kaljtrina Krasnići: Koje godine?
Sazan Šita: Koje godine? ‘45.
Kaljtrina Krasnići: Znači, posle rata?
Sazan Šita: Da, da, posle rata u Đakovici. Posle rata. I u međuvremenu otac i stric… njegov stariji brat i majka su prodali kuću u Đakovici, tada su za dukate prodavali. I ovi su sad hteli da kupe kuću i da se presele u Tiranu. Meni je Vehap saopštio, rekao mi je: “Tako i tako i tako, uzećemo se, dođi i ti sa njima u Tiranu”. Rekoh: “Nikako”. Reče: “Zašto? Ti voliš Albaniju”. Rekoh: “Volim Albaniju, ali ne mogu da odem daleko od roditelja”. Činilo mi se jako teško da se preselim, ne znam, sudbina. Samo… bila je sreća u nesreći. On posle nekog vremena ode kod Envera, jer je bio tu u predsedništvu, ode kod Envera i ispriča mu…
Kaljtrina Krasnići: Kod kog Envera?
Sazan Šita: Molim?
Kaljtrina Krasnići: Kod kog Envera?
Sazan Šita: Envera Hodže. Tu je bio Mehmet Šehu, svi najglavniji. Kaže mu: “Ja sam upisan…” Jer je bio upisan na fakultet u Beogradu: “Ako je moguće, ja bih hteo da nastavim”. On za obrazovanje i kulturu, odmah… dao mu je tri plate bez potrebe, bez rada i oslobodio ga je. Onda kad je došao u Đakovicu, posle nekog vremena smo se uzeli.
Kaljtrina Krasnići: I posle?
Sazan Šita: Posle, posle venčanja, iz Đakovice sada, prešao je u Prištinu. Njegov stariji brat, rekao je svom bratu da hoće da žive odvojeno. Imao je dve sestre, dva brata i majku, oca nije imao. Otac mu je umro. “Dobro”, reče. Zvli su ljude, odvojili su se. Vehap sa onim parama… svi su pričali: “A on je uzeo ćerku Etema, Idriz Deve, sad će Vehap sve pare da potroši”. Jer znači, kao ja sam navikla da živim u dobrim uslovima, a u Đakovici je život bio malo jednostavniji. Ja sam mu rekla: “Slušaj me Vehape šta ti ja kažem, molim te, kupi kuću, jer ja ne mogu da trpim ljude da pričaju o meni bez potrebe”. Ja sam stvarno bila iz [dobrostojeće] porodice… ali nisam navikla da živim… mi smo imali jednostavan život. Kod tate nije bilo luksuza.
Kaljtrina Krasnići: Još jednom, kako se zvao vaš otac?
Sazan Šita: Etem Deva, Etem Idriz Deva. Tu je u knjizi.
Kaljtrina Krasnići: A šta mu je Đafer Deva bio?
Sazan Šita: Daleki rođak.
Kaljtrina Krasnići: Znači iz porodice Deva je bio, dugo godina je živeo u Mitrovici, jel tako?
Sazan Šita: Da, Đafer Deva je knjigu napisao, 370 godina kako su ižašli iz sela Deva, nije iz Đakovice. Ali tu je selo Deva, blizu je.
Kaljtrina Krasnići: Ispričajte mi sad, šta je odlučio vaš suprug?
Sazan Šita: Eh, posle kad smo došli u Prištinu, prvo smo živeli pod kiriju, posle u ovoj kući. Imali smo jednog komšiju Straja, poznavao ga je Vehap, i pitao ga je: “Čika Sule, da li ti znaš da neko prodaje kuću, treba da kupim?” Reče: “Da, kod mene u komšiluku je jedan doktor Pantelić, jako je lepa kuća”. Dođe za pola sata, kupi je, da kaparu, i ode na sastanak. Kad je došao kući rekao mi je: “Kupio sam kuću. I odmah se sutra selimo”. I iselili smo se. Tad je ova kuća, ehe {onomatopeia}, bila je… nije bilo bolje za ono vreme.
Kaljtrina Krasnići: Koliko je stara vaša kuća?
Sazan Šita: Ko zna koliko, u vrema Turske, ihaha {onomatopoeja}, tapije su toliko stare da… samo što se renovirala. Jednom je i doktor renovirao, posle ovaj moj sin koji je arkitekta, i on je… ali nije izgubila svoj stari izgled.
Kaljtrina Krasnići: Ima negde sto godina, više od sto godina?
Sazan Šita: Pazi, ja ovde živim već 70 godina, u ovoj kući, ima sto i nešto godina, ili dvesta, trista, jer je jako, jako stara. I postalo je kao trn u oku: “Kupili su kuću Pantelića…” Posle nekog vremena su ga uhapsili.
Kaljtrina Krasnići: Zašto?
Sazan Šita: Odakle je uzeo pare sad. Znaš kako? Od nečeg maleckog hoće da naprave nešto veliko. Međutim, on nije ni prodao, nit ništa, ali… nije važno. Ja sam bila u drugom stanju sa mojom ćerkom, Zanom. To je bio kijamet za nas. Sad dve sestre, brat, ja, Vehapova majka… svi, oni su se školovali. Ja ovde u gimnaziji, vrata su nam bila blizu, išla bih na predavanja.
Posle se zaposlila starija sestra… nismo imali primanja. Vehapova, Vehapova starija sestra, ona je postala učiteljica. Prvo u prodavnici, ali je posle postala učiteljica. Nastavila je školu, radila je i školovala se. Bili su jako pametni. Vehapova majka je bila jako pametna, ona je bila… samo što nije bila školovana, inače jako inteligentna. I deca su to nasledila, očigledno da je i otac bio, ali ne znam za njega, nisam ga upoznala, nisam imala priliku.
Rodila sam ćerku, napunila je tri dana i vodila sam je ovde u zatvor, jedan mali prozor {uzdiše} približila sam je. Tu je Vehap video svoju ćerku i više je nije video, video je kad se vratio kući, posle jedanaest meseci, s jednog mesta na drugo. Na tri: u Prištini, Đakovici, Peći. Šetali su ga po OZNA-ma, ispitivajući ga. Jedanaest meseci, i posle kad sam otišla da ga vidim, rekao mi je: “Sazan, znaš šta hoću da uradim? Hoću da priznam, da kažem: ‘Ja sam prodao kuću’. Kako bih se oslobodio jer su mi se smučila ova maltretiranja”. I kad su izašli na sud, za kuću, zašto je prodao kuću, sa dukatima je prodao, pet godina… ovaj Ali Šukrija je bio tužilac…
Kaljtrina Krasnići: Što, šta ima veze što je sa dukatima prodao, da li je to bilo…
Sazan Šita: Znaš kako? Tada su partizani kao: “Nećemo da pravimo kuće, nećemo ovako, hoćemo svi da budemo jednaki…” to su samo bile beskorisne reči. Ali tako je bilo, ne znam, samo je kijamet bio. I sad, tužilac je bio Ali Šukrija, kaže: “Najstrožnja kazna do pet godina”. Skoro je dve godine bio u zatvoru. Jedan Nikola Vujačić… odavde su ga odmah prevezli u Kukavicu, u Srbiji tamo, duboko… koji je radio sa Vehapom, bio je jako dobar čovek i voleo je Vehapa, cenio ga je, znao je s kim priča i šta priča.
Došao je jednom da me vidi i rekao je: “Znaš šta?” “Znaš šta? Ja ti predlažem, da uzmeš sva dokumenta i da odeš do Beograda u prezidium, tu mi je sin, sin od… brata, brat od strica ”. Reče: “Marko Vujačić. Ti samo idi i traži njega, i odnesi mu to, nemoj da brineš”. Skupila sam sve što je bilo i otišla u Mitrovicu da kažem ocu da hoću da idem u… “Ne,” reče: “Ko će tebe samu da pusti?” Otišli smo zajedno. U onom vozu je bilo puno ljudi, bilo je hladno, nije bilo mesta… maltretiranje, ne pitaj. I kad smo stigli…
Kaljtrina Krasnići: U Beograd?
Sazan Šita: U Beograd. Kad smo pitali policajca, on nam je dao adresu i našli smo prezidijum. Stražaru dole kažem: “Tako, tako i tako”. Reče: “Ostavi ličnu kartu i idi gore”. “Koji je broj?” Dao mi je broj. I ja odmah gore uz stepenice, kucnula sam, niko se nije javio. Kucnula sam drugi put, opet, treći put sam otvorila malo vrata, nije bilo nikoga. Rekoh da vidim da li je neko na drugim vratima, kad sam tu ušla rekoh: “Treba mi Marko Vujačić”. Kaže: “Nije tu danas, na odmoru je, šta god imaš za njega, ostavi kod mene”. Ostavila sam mu sve.
Ali ipak nije mi bilo svejedno. Nekako sam se osećala… rekoh: “Htela bih da se vidim, jer mi je njegov brat rekao da se sastanem s njim, ne znam adresu, ne znam…” Dao mi je adresu. Interesantno, jako su se dobro ponašali tu, nije bilo kao ovde. I sa tom adresom ja i tata smo našli stan. Kucnula sam, otvorili su mi vrata. Kad su otvorili, jedan veliki četvorougani hodnik s vratima sa strane. Odmah do vrata u sredini jedan sto i četvoro ljudi je igralo karte. Ja sam pitala ko je, on je ustao i rekao: “Ja sam”. Ispričala sam mu, on reče: “Bez brige”.
I vratili smo se s tatom. Ne znam da li je prošlo mesec dana ili dva, vratio se. Skoro dve godine, jer je skoro napunio dve godine. Došao je posle dve godine. Tražio je posao, nikako, oni njegovi drugovi… interesantno nisu mogli da trpe čoveka koji zna bolje od njih, interesantno je to. Ali bili su mnogo sebični, tako sam se uverila, i bila sam dosta mlada, ali opet, uverena sam bila da ga ne podnose samo zato što je sposoban. Vehap je bio jako sposoban. Ne zato što je moj suprug, ali je bio jako svestran. I dobro je pamtio.
Uzeo je jednu knjigu, ako se dobro sećam “Tihi Don” od [Mihaila] Šolohova, mislim da je ta knjiga bila, ručno [je preveo]. Zanu je držao u krilu, Zana je bila mirna, nije bila… on je prevodio [knjigu]. Onda je otišao kod Džavita Nimanija, i rekao: “Ili mi dajte posao ili idem da pravim cigle. Ja ne mogu da sedim”. Prodao je neke stvari iz kuće, nešto, ali opet nije se moglo. Posle su mu našli posao…
Kaljtrina Krasnići: Da vas nešto pitam. Posle Drugog svetskog rata, taj posao koji je vaš otac radio, taj zanat, da li se i posle bavio time, da li su mu oduzeli imovinu… ili kako je bilo?
Sazan Šita: Ne, ne, ne. Posle je primao platu. Nije više bilo trgovine tada. Tada je deda umro. Ovi sinovi, jedan je bio krojač, ovi drugu su radili ovako, zaposlili su se, ali jako male plate. Nedugo posle toga se tata i penzionisao. Ali mama je krojila, sestre su radile, i tako su živeli.
Bili smo jako velika porodica. Moj deda je bio… kad sam bila mala, sećam se jedne stare žene sa crvenom kosom, i prstima obojenim u crveno. Tada nisam znala šta je to, samo sam pitala majku: “Ko je ova starica?” Ona mi je rekla: “Mnogo pitaš. Jedna starica”. “Ali zašto je ova starica kod nas. I ima crvenu kosu”. Interesanto, ne znam da li sam imala tri ili četiri godine. Rekla je: “Tvoj deda je uzeo da učini dobro pošto nema nikoga”.
I jednog njenog rođaka, koji nije bio oženjen, bio je bolestan, nije ga htela supruga njegovog brata, jer mu je i brat umro, deda ga je uzeo kući. On je imao tuberkulozu. Zamisli, mi koliko dece, koliko ljudi u kući, i ko je tad znao šta je tuberkuloza. Samo je moj otac rekao majci: “Slušaj me šta ti kažem, decu nemoj da dovodiš dole. Samo ih ostavi u dvorištu, ili gore, u tu sobu nemoj da ih puštaš da ulaze. I nemoj ništa da im daš da jedu”. Jer smo silazili tu, daj mi jedan limun, daj mi grožđe, svi, ne kao sada, tada je bilo jako…
Moja je strina imala jednu prelepu devojčicu, da ne znam… toliko sam bila ljubomorna na njenu lepotu da ne znam ni sama. Ona je uvek nju ostavljala dole, i nešto što je ostalo, neko grožđe ili nešto što je on dodirnuo, ko zna, ta devojčica je dobila tuberkulozu. Mom stricu je umrlo osmoro dece, jedan za drugim su preminuli. Jedva je ostao živ prvi sin, Kadri Deva, i posle još četiri devojčice. One su još uvek žive, on je umro pre dve godine.
Kaljtrina Krasnići: Pričajte mi malo, pošto ste vi živeli u Mitrovici, imali ste porodicu i u Đakovici, pričajte mi malo…
Sazan Šita: Porodica u Đakovici? Zašto? Porodica u kojoj sam se udala?
Kaljtrina Krasnići: Ne, ne pitanje je ovako. Mislim, dok ste bili mladi, vi ste putovali po gradovima, putovali ste u Mitrovicu, u Đakovicu, u Tiranu. Posle ste se udali i došli u Prištinu. Pričajte mi kakva je bila Priština tada kad ste vi došli? Kakav je grad bio?
Sazan Šita: Zamisli, kako je sada, ja ne mogu ni da zamislim… Mitrovica je bila bolje izgrađena, Priština ne. Bila je… kuće ovde gore, gde je urađen blok, tu su bile begovske kuće. To su bile dvospratne kuće. Tu su bila sva gospoda Prištine. Drugih kuća nije bilo, sve ulice, sve… Ono sad gde je bolnica, uuu {onomatopeja} tada smo rekli: “Da ideš do bolnice…” Nije bila bolnica, nego ulica, izgledalo je kao kijamet, jako daleko. Nije bilo lepih zgrada.
Kaljtrina Krasnići: Znači, grad je počeo da se gradi kad ste vi počeli da živite ovde?
Sazan Šita: Tako je.
Kaljtrina Krasnići: Pričajte mi malo o atmosferi izgradnje grada?
Sazan Šita: Sagradili bi jednu zgradu, onda bi se hvalili: “Napravljeno je ovo, napravljeno je ono”. Uzimali su i od ljudi koji su imali platu, svako je davao novac. Nije mnogo, ali je bilo određeno, koliko se ja sećam.
Kaljtrina Krasnići: Doprinuli su za…
Sazan Šita: Da, da, gradili su. Mi… zaboravila sam da ti kažem, mi posle… uhapsili su Vehapa, nas su izbacili iz ove kuće. Đoko Pajković je došao i smestio se ovde. Nas su odveli u jednu kuću, zvali su to mesto Pionirski centar, nije sad tu Pionirski centar ali… u centru Prištine ovde jedna kuća. I tu je bila jedna soba sa kartonima po prozorima, ne pitaj. Jedna malo bolja gore, gore-dole. Onaj vlasnik kuće mi reče: “Sazan Deva, Sazan Deva, dođi ovde gore”. Popela sam se. “Izvoli?” rekoh. Reče: “Imam jednu molbu”. “Izvoli”. Reče: “Bilo bi dobro da dole u one dve sobe budete vi, a mi gore u ove dve, pošto i ja imam dve ćerke…” Imao je još dva sina, ali jedan je bio u zatvoru, to je bio Avni Hasani. Reče: “Vidim da i vi imate ćerke i sina, da se ne mešamo puno”. Rekoh: “Bogami Hasan efendija, ne znam šta da ti kažem, pitaću svekrvu pa ću ti onda javiti”. Sišla sam dole, “A,” reče: “Šta je hteo?” Ispričala sam joj. Kaže: “Baš dobro. Bićemo mi dole”. “U redu,” rekoh: “I ja sam spremna”. Ali šta sam uradila, nismo imali para da uzmemo ljude da nam srede neke stvari.
Kaljtrina Krasnići: I posle ste vi počeli da žvite u toj kući i niste imali para da je renovirate, jel da?
Sazan Šita: Da. Vehapova majka, mi je rekla: “Sazan, žao mi je tebe, ižašao ti je posao”. Rekoh: “To je za naše dobro”. I ja sam počela prvo sa krečenjem, zatvorila sam rupe od… onda sam krečila, izbrisala, oprala sve. I bila sam malo… Ljutim se na sebe što sam bila previše precizna, puno sam radila. Nekad kažem dobro je što sam radila jer sam stigla dovde, jer kad čovek sedi, on stvarno tone. I sredili smo, sedeli smo. Pet godina smo tu živeli. Posle pet godina, ova žena Đoke Pajkovića je bila ovde, ova Olga Glogovac sa njenim suprugom. Dve sobe su oni imali, ove druge… međutim, ona je bila ljubavnica Đoke Pajkovića, i ona ih je uhvatila…
Kaljtrina Krasnići: Ko?
Sazan Šita: Žena, Milica, Đokina žena, uhvatila ih je. I rekla je: “Ja u toj kući više neću da živim”. Posle su nama rekli: “Vratite se, kuća vam je na raspolaganju”. Vratili smo se u svoj dom. Posle sam ovde rodila sina Fatosa, posle i Arbnija, ovog što ste ga videli. Tako da, troje dece, imam ćerku i dva sina.
Kaljtrina Krasnići: Da li ste živeli samo sa decom i Vehapom, ili je bilo i drugih ljudi koji su ovde živeli?
Sazan Šita: Da, bilo je i drugih. Tu smo našli još dvojicu koji su živeli pod kirijom, oni su radili na radiju, jedan je svirao violinu, mislim da je bio Rom, ne znam. Barem je tako izgledao. I gore Subotići, koji su se posle preselili u kuću ispred nas. Oni su izašli, ovaj što je svirao violinu, jer je i Vehap radio na radiju, rekao mu je: “Ako mi date jednosoban stan, ja idem. Inače tražiću neki drugi posao, jer je nepodnošljivo živeti u ovoj zajednici”. Bilo je jako teško, posebno za mene, bilo je teško.
Onda su mu dali stan, on je otišao. Posle onaj Đoko Pajković je sredio stvar, tako da je njegovpašenog, sestra od njegove supruge i njen muž, on je radio u UDBI, doveli su ih ovde. Opet mi s njima. I oni su dugo ostali. Ali je bio dobar onaj Danilo Zelenović, bio je iz Uroševca, ja ne mogu da zaboravim njegovu dobrotu, mogao je da uhapsi sve gore… Kod nas su se sakupljali, nije bilo televizora, po trideset ljudi, muškarci i žene u spavaćoj sobi, žene su sedele na krevetu, a muškarci sa strane. Soba je bila velika koliko i ova, možda malo šira. Ali opet, pričali su, svašta su pričali kao i ljudi…
Ali on je dole sedeo u sobi, i u drugoj sobi prekoputa. Ali nikad nas niko nije zvao da kaže tako je rekao Danilo. Bio je mnogo dobar, jako dobar. A žena mu nije bila dobra. Žena je bila ne pitaj. Mislim, u odnosu sa nama. Ovako ne znam, ali u ponašanju njen je suprug bio dobar prema nama.
Kaljtrina Krasnići: Koji je bio razlog, kako su svi ti ljudi imali prava da dođu da žive u vašoj kući?
Sazan Šita: Tako je bilo, svakome su nekog slali kući, tada je bilo… ‘47,. ‘46, ‘47, ihaa {onomatopeja}…
Kaljtrina Krasnići: I na kraju kako se rešio problem vlasništva vaše kuće?
Sazan Šita: Na kraju, tako je Vehap tražio, ovaj Danilo… on u UDBI, oni su izgradili zgradu ne znam koliko spratova, dali su njemu. A ovim drugima, dvojici, tražio je… tražio je stan tu gde radi, i mogli smo se osloboditi.
Kaljtrina Krasnići: I kad ste se napokon oslobodili? (smeje se)
Sazan Šita: (Smeje se) Bogami, bilo je možda ‘50… šesta ili sedma, kad smo bili skroz sami, samo porodica Vehapa, bez podstanara. Dosta smo… 17 godina sam bila sa nepoznatim ljudima. Ulazili su u cipelama, izlazili u cipelama, a mi smo prali (smeje se).
Kaljtrina Krasnići: Kako je počelo, kako je život tekao posle Drugog svetskog rata ovde?
Sazan Šita: Molim?
Kaljtrina Krasnići: Kako je život tekao posle Drugog svetskog rata, šta se pomenilo za vas?
Sazan Šita: Za mene je bila promena jer je Vehap dobro radio, i ja nisam htela da ostavim decu i Vehapa… pošto je on bio jako pedantan, radio je i kod kuće i u kancelariji. Uvek sam volela da mu spremim ručak, doručak, sve. Odgojila sam decu, sama sam ih obrazovala, pevala sam im patriotske pesme, pesmice. Deci i svim unucima, ovaj Arbni nije, nije završio književnost, ali toliko lepo piše. To je nasledio od svog oca. I Zana kad je bila u Beogradu na studijama, napisala je članak za Politiku, svi su pričali: “A Vehap joj je napisao, Vehap joj je napisao”. Posle su videli da oni pišu i posle Vehapa.
Kaljtrina Krasnići: I čime se bave vaša deca?
Sazan Šita: Ćerka mi je bila odlična od početka. Ovde je završila gimnaziju. U Beogradu je izašlo jedno pravilo, ko je od početka odličan i ima sve petice, upisuje medicinu bez prijemnog ispita. A Zana je uvek govorila: “Ja volim medicinu”. A ja: “Kakva medicina dete, evo ti albanologija, ovako ćeš da uradiš, ovako ćeš, doktoriraćeš…” Kad je došlo vreme da ide, Vehap odmah: “Da”. Ja: “Ne”. Činilo mi se da mi ide ćerka daleko, takve misli (smeje se).
Ona reče: “Majko, ja ću zbog tebe da ostanem, ali da znaš i ako napunim 40 godina, ipak ću studirati medicinu”. “Idi kćeri moja, idi, kad hoćeš”. I tamo… ali mnogo se potrudila, posebno za jedan predmet, toliko je taj profesor namučio, da ne znam šta da ti kažem, farmakologija. Ona je bila možda treća godina… ne znam, ne sećam se sada, samo mi je rekla: “Mama imam jednu drugaricu, Nadu, moli me da dođe, odmor je mesec dana, kako bi ona mogla da nauči od mene pošto ja znam dobro”. “Važi”, rekla sam joj: “dođi ne brini”.
Ja i od jetrve, i od devera, svu sam im društvo dočekala, samo nek se školuju. Kad je došla, kad su one došle, sedele su mesec dana, i otišle, imale su ispit. Ona devojka je položila ispit, kad je ušla Zana, “Zana Šita…” sa prezirom… ne znam kako… poreklo. Ona je bila vatrena, ona je rekla: “Ma kakvi, ja sam poreklom iz…” i uopšte je nije ispitivao. Uopšte je ne ispituje. Ona zove telefonom: “Tata, ovako mi se desilo, ovako, ovako, ovako. Molim te knjigu…” rekla mu je šta da joj odnese.
Otišao je Vehap u biblioteku, uzeo je knjigu, otišao je u Beograd da joj odnese. I ona je odnela profesoru, i rekla mu je: “Naše poreklo je evo odavde”. On je sigurno video, i napokon je dala ispit, ali ju je mnogo namučio. Ovde su posle dolazili profesori iz Beograda da predaju na fakultetu. Zanini drugovi, tada je Zana diplomirala…
Kaljtrina Krasnići: O kom periodu govorimo, koje godine?
Sazan Šita: ’72. je bila, da, ‘72. I imali su dosta društva, ovaj Beleg i svi koji su bili na studijama u Beogradu. Sad on kaže: “Da li poznajete Zanu Šita?” Oni kažu: “Kako da ne, zašto?” “Hteo bih da idem da je vidim”. Oni kažu: “Može kad god hoćeš”. Zovu Vehapa na telefon i kažu mu: “Neki profesor, ovako, ovako, hoće da dođe”. Kaže: “Dobro mi došli”. I dogovorili su se u koliko sati, kog dana i sve. Mi smo imali jednu sobu gore, tamo iza kuće, ta je bila Zanina. Tu je bila i bibloteka… jer smo je sad postavili u hodniku pošto se promenio plan [kuće].
I imao je moj stariji sin Fatos jednu gitaru, on nije znao da svira gitaru, ali smo je kupili i ostala je kao ukras u uglu sobe. Došao je i Esad Mekuli, sa Sadetom Mekuli bili smo samo mi ukućani. Došlo je vreme da odu, on im kaže: “Esade, molim te, takva i takva stvar, kad bi još malo posedeo bilo bi dobro”. Kaže: “Što da ne, ostaćemo”. I sad, svi smo otišli na drugi sprat. I ovi što su došli i… ja, dobro, ja sam služila. On [profesor iz Beograda] je video one intelektualce, moćni, oboje, Sadet i Esad, i svi. I šta je uradio, kad je video da je pogrešio, rekao je: “Da li mogu da uzmem tu gitaru?” “Da”. Reče: “Hoću jednu pesmu da vam otpevam”. I otpevao im je jednu pesmu, ali se nije izvinio. Ali smo bili jako srećni što je došao i video ko su Albanci, i sad mi samo… Da ima dosta i Albanaca koji su intelektualci, ali tu su bili samo Sadet sa Esadom.
Kaljtrina Krasnići: Zbog političke pripadnosti gospodina Vehapa, da li su vaša deca imala probleme u školi ili u…
Sazan Šita: Zana, ne toliko zbog Vehapa. Zana je imala probleme u gimnaziji. Drita Kursani, još je živa, školska drugarica, Zana je jako volela da čita časopise i sve. Jedan časopis mislim da se zvao “Rinia” [Mladost] ne sećam se, i ona kaže: “Ah, ti to čitaš…” i ode prijavi je Komitetu. Ona tako… bila je u centru pažnje jer je bila stvarno, bila je sposobna.
Kaljtrina Krasnići: A druga deca…
Sazan Šita: Sad ću da vam ispričam. Dođe naređenje da ne dopustimo Zani da se školuje… dalje… da nema pravo, da nema pravo na školovanje. Zašto? Ne znam kako se zvao direktor… razredni starešina i direktor borili su se i jedva su sredili da završi maturu, jer je bila na četvrtoj godini. Stariji sin je završio elektrotehničku, jednom kad je došao, rekao je: “Tata, dobio sam devetku”. “Zašto nisi desetku?” Kaže: “Pa tata, devetka…” Hoću da kažem da je voleo da deca što više… Ovaj drugi je završio arhitekturu. Oni nisu imali takve probleme, samo na umetnost nijedan nije otišao. Zato što je Vehap mnogo patio dok je bio u partiji i tako.
Kaljtrina Krasnići: Ono što mi sad radimo je skupljanje priča u vezi sa Prištinom, kakav je život bio u Prištini. Interesuje me sad tokom ‘70-tih, ‘80-tih, da li ste išli u pozorište, da li ste…
Sazan Šita: Da.
Kaljtrina Krasnići: Možete li mi malo objasniti kakav je kulturni život bio tada? Koja ste mesta posećivali, jeste li išli u poslastičarnicu, da li su bili neki restorani, kako je bilo?
Sazan Šita: Da, poslastičarnicu nisam volela, i kad smo išli, ja ništa nisam ni pila, ni… Vehap da. Samo sladoled u kornetu, ne sa kašikom. Rekao mi je: “Dobro, uzmi kao malo dete” (smeje se). Tako mi je rekao, i smejao se. U pozorište smo uvek išli. Čak za pozorište, Muharem Ćena je došao i rekao Vehapu: “Jasnić je rekao da dođe…”, za mene, “u pozorište”, pošto je on znao da sam u Mitrovici igrala kao dete. Vehap je rekao: “Da, odmah” ja rekoh: “Za koga to kažeš?” Reče: “Za tebe” “Ja imam usta, neću da idem” “Idi, žao mi te je da sediš kući. Da vidiš tvoje drugarice u kancelariji, uživaju. Piju kafu, piju čaj, uživaju pričajući, skoro sve vreme sede. Ti ovde po ceo dan samo radiš”. “Dobro, šta radim? Za moju decu. Nemoj ti da se brineš, meni se ovako sviđa”.
U pozorište smo uvek išli, on je stalno pisao za pozorište, bio je pozorišni kritičar, i za filmove, za… dosta smo putovali, i u Pulu smo išli kad je tamo bilo albanskih filmova. Čak jedan film, ne sećam se sad koji je bio… bio je i Abdurahman Šala tamo i… u filmu mislim, ne ovako… ovaj ga je pohvalio, pohvalio ga je. Kad je došao ovde, to što je on napisao, svi su umetnici pročitali. Đevat Ćena je rekao: “Bogami, ovaj čiča Vehap, tamo nas je pohvalio a ovde nas kritikuje…”, kaže: “kako nas je bre ovde kritikovao?” Rekao je: “Kritikovao sam vas da budete bolji. Za to sam vam trebao. Dao sam vam tamo nagradu kakvu ste zaslužili”. Mnogo smo putovali, išli smo na odmor, po kućama smo dosta sedeli, ne po kafanama. Po kućama smo se mnogo okupljali, samo sam uživala tada. Sad nam je televizor oduzeo usta, ništa ti ne dopušta, barem tako ja smatram.
Kaljtrina Krasnići: Da li možete sad ukratko da nam ispričate čime ste se bavili i šta ste radili ovih poslednjih godina? Jer vam deca nisu ovde, jel tako?
Sazan Šita: Ne, samo mi je mlađi sin ovde, dva mlađa unuka su ovde. Ja, dok je bio Vehap… Vehap me je ostavio [preminuo] pre četiri godine, u novembru, četiri godine je bilo 8. novembra [2014]. Dok je on bio živ, nisam imala potrebe ni da čitam pošto nam je Akademia bila blizu kuće. Akademici su ovde bili svakog dana, ne isti… razgovori koje sam čula su me ispunili. Bila sam… za mene je najveće bogatstvo bilo ono što sam čula.
Posle Vehapa, čitam puno. Čitam oko sto stranica dnevno. Sad čitam Petro Markov roman, “Halimi”. Čitala sam ga, ali sad ponovo, pošto sam ranije pročitala. Ali dosadilo mi je, ovaj moj sin mi je kupio za 90 rođendan oko 60 knjiga. Imamo dosta knjiga, ali opet zna da ja volim knjige. I rekoh, da vidim šta ima. Otvorila sam Kadareovu “Tvrđavu”, mnogo sam je rano pročitala. Pročitala sam ponovo, činilo mi se da sam je sad prvi put pročitala. Pošto su mi se pomešale, mnogo sam čitala i ne… trenutno da, ali posle ih ne razlikujem. Još i starost i… puno, puno. Čitam i radim ručni rad. I filmove gledam ovde, albanske filmove, gledam neku pozorišnu predstavu, tako nešto.
Kaljtrina Krasnići: Da li imate sestre ili nekoga ko je još uvek živ?
Sazan Šita: Četiri sestre su me napustile. Pre dve godine mi je umrla najstarija sestra, ona je imala 92 godine. Imam još dve sestre, najmlađa je u Brezovici i živi tamo, i pušta kuću, to je kao hotel. I druga sestra mi je ovde u Prištini, druge nemam.
Kaljtrina Krasnići: S kojom sestrom ste bili najbliskiji?
Sazan Šita: Sa najstarijom, sa nasjtarijom sam bila najviše… i sa najmlađom, jer posle šest sestara nam se rodio jedan brat. Moja je radost bila neopisiva. To je bilo ’40. godine, kad mi se rodio brat. Bosa sam otišla da javim ocu da nam se rodilo muško. A on mi je rekao: “Idi kući, dete moje”. Vratila sam se plačući, rekla sam majci: “Kako bre tata, tako i tako…” “Takav je, niti se ljuti, niti se raduje, nemoj ti da se brineš”. Posle, ’42. najmlađa sestra nam se rodila, sedma sestra. Ali sam je mnogo volela. Mnogo sam je volela, slikala sam se sa njom dok je bila mala. Ni sa jednom osim nje. Slikala sam se ovako, ali ne kad su bile bebe.
Kaljtrina Krasnići: A šta se sa bratom desilo?
Sazan Šita: Preminuo je, dva i pol meseci. Umro.
Kaljtrina Krasnići: Dosta je dece preminulo tada…
Sazan Šita: Molim?
Kaljtrina Krasnići: Deca su u to vreme vrlo lako umirala, jel tako?
Sazan Šita: Naša sudbina, jer smo mi bile sedam sestara, kad je preminuo rekla sam: “Zašto nije nas uzeo…” Jer mi je otac rekao: “Ne brini kćeri, Bog ga je dao, Bog ga je i uzeo”. “Zašto Bog nije uzeo nas nego njega?” Rekao je: “Bog bira cveće po dvorištu”. Da smiri mene.
Kaljtrina Krasnići: Da li je bio vernik?
Sazan Šita: Tata? Bio je bektaši, ali pogresivan. Naima i sve ove je znao. Oni tako recituju među sobom.
Kaljtrina Krasnići: Da li je bektašizam bila porodična tradicija?…
Sazan Šita: Ne, ne, samo otac. Ne. A kod Vehapa, da. Vehap je imao oca i tetku, i strica. Jer je u Đakovici dosta rasprostranjeno.
Kaljtrina Krasnići: Šta mislite da je bilo najvažnije u celom vašem životu?
Sazan Šita: Za mene? Najvažnije mi je bilo kad se Vehap spasio, zato što je bio izmučen jedanaest meseci. I tamo kad je otišao, dali su mu da cepa drva, zamisli, eto. I to za ništa. Za mene je to bilo. Ni porođaj. Što nemam brata… kad sam rodila sina… čak i kad sam rodila ćerku, Vehapova majka se toliko radovala. A ja sama sebi kažem: “Hoće da mi udovolji”. Ali kad se moja ćerka porodila, videla sam šta znači postati baka. Dete ti je tu spremno i tu ti je samo za zabavu, lakše ti je i veća je ljubav. I nije da imaš neka posla, imaš više vremena. Barem tako ja mislim. Tu mi je i unuka moga sina, [ćerka] najstarijeg unuka, on je Ardi Šita. Drhtim za njom, mnogo je volim.
Tri puta sam postala prababa. Najstarija ćerka Zana ima sina i ćerku, i još one, troje ih ima. Život mi je bio jako srećan, i kao dete, i kao udata žena. Imala sam problema, ali je to sve prolazno. Najbitnije mi je bilo da me Vehap nije samo voleo, on me je obožavao, to sam osećala. I to što sam čula od njegove porodice, mnogo sam ga volela, mnogo sam ga poštovala. Možda ih nisam ovako volela, jer čovek ne treba da… da kaže da… ali sam ih poštovala, pazila sam na njih. Bili smo zajednica, svakoga smo školovali, udali, oženili, mislim decu, i braće i sestre. I sada u starosti, ovaj sin me u oči gleda. Oni drugi su daleko, i sada je htela ćerka da dođe, a ja joj rekoh: “Nemoj da dolaziš po ovom nevremenu”. Reče: “Svako kaže svojoj ćerci dođi a ti mi kažeš nemoj”.
Kaljtrina Krasnići: Gde vam je ćerka?
Sazan Šita: Ona je u Americi. I sada, kao četrdesetogodišnjakinja kaže… Zamisli doktor u Zagrebu i Salihamidžić je poslao na neki kurs [specializaciju]. Ona kada je tamo otišla, istražila je nešto za decu, i javila mu, rekla: “Tako, tako, tako…” On se jako radovao. Međutim Skender Bošnjaku sa nekim Trajkovićem, rekli su joj: “Ako stigneš za tri dana dobro. Ako ne, ništa”. Ona im je rekla: “Nemam krila za tri dana, ja sam ovde i… dobila posao i sve”. Ali, kao četrdesetogodišnjakinja je trebala da izvrši promene na fakultetu, imala je puno ispita. Samo su joj doktoraturu priznali. To joj je bilo na latinskom i sa skicama. Ali su joj skice bile… to si mogao da razumeš o čemu se radi samo dok si gledao skice. I tako je ostala tamo.
