[Osoba koja vodi intervju pita sagovornika da joj ispriča nešto o svojoj porodici i svojim ranim uspomenama iz detinjstva. Ovaj deo je izostavljen iz video intervjua.]
Prvi Deo
Minir Duši: Ja potičem iz porodice, stare autohtone porodice iz Đakovice, koja je poznata pod prezimenom Benduši. Moja porodica je bila velika, moj otac je imao petoricu braće i svi smo živeli zajedno u kući. Harmonija i puno ljubavi su vladale među nama. Moj otac je bio glava porodice, sve je išlo prvo preko njega. Dok je moja baka bila poznata, Azize Hanmi, Azize Hanmi, bavila se kućnim poslovima, imala je snajke, imala je četiri snajke koje su organizovale kućne poslove. Zaustavite [obraća se kameri], zaustavite, ne znam šta da kažem.
Kaljtrina Krasnići: Nastavite, nastavite.
Minir Duši: Znači, nema veze? Ne, nastaviću, ali ne znam šta da kažem…
Eremire Krasnići: Po čemu je Vaša majka bila poznata?
Minir Duši: Moja majka, moja majka… Moja porodica se bavila šivenjem zhguna. Pravili su tirqi, herka, japongja, jelek. To je bila naša tradicija. Moja majka je bila domaćica, nije išla u školu. Dok je moj otac išao u tursku školu Ruzhdie tada, znao je da piše na turskom i albanskom. Imam njegovo pismo u jednoj od mojih knjiga.
Eremire Krasnići: Gde ste završili školu?
Minir Duši: Osnovnu školu, deo sam završio u Đakovici, mom rodnom mestu, dva ili tri razreda na srpskom jeziku, onda škole, onda su se oformile škole na albanskom, i nastavio sam četvrti i peti razred na albanskom, mislim. Onda sam nastavio sa školovanjem u nižoj gimnaziji u Đakovici gde sam završio, završio sam… to se zvalo semimatura.
Eremire Krasnići: Da li je to bila četvorogodišnja škola ili osmogodišnja?
Minir Duši: Ne, četvorogodišnja škola, semimatura, znači pola, da. To je bila godina 1946, onda sam stekao pravo da nastavim u viši razred, u srednju školu, srednju…
Eremire Krasnići: Viša Pedagoška Škola ili tako nešto…
Minir Duši: Onda sam se prijavio za Tehničku školu u Nišu. U to vreme nije bilo tehničkih škola na Kosovu, zapravo, tehnička škola je formirana te godine, mašinsko odeljenje u Mitrovici. Ali ja sam bio na smeru električnog inžinjerstva.
Kada sam otišao u Niš, nisam pričao srpski, tamo sam ga naučio. To je bila jako ozbiljna škola, stekao sam puno znanja, jezik sam naučio nakon godinu dana. Dakle, svoje studije sam završio na Univerzitetu u Beogradu, Fakultet za rudarstvo, u roku, bez ikakvih problema.
Eremire Krasnići: Gospodine Minir, možemo li da se vratimo [na period] kada ste bili u osnovnoj školi, recite nam šta…
Minir Duši: Kada?
Eremire Krasnići: Kakav je bio obrazovni sistem, zašto su se tada osnivale škole na albanskom? Rekli ste da je bilo na srpskom, onda se osnovalo na albanskom jeziku.
Minir Duši: Na albanskom…
Eremire Krasnići: Kako je došlo do toga?
Minir Duši: A?
Eremire Krasnići: Kako se desilo da ste imali obrazovanje na albanskom?
Minir Duši: Da, nakon oslobođenja, počelo je, razvoj obrazovanja je počeo na Kosovu. Onda, dakle, osim srednjih škola, znači, profesionalnih srednjih škola, što je bila Učiteljska Škola [bivša Normalna Škola] osnovana u Đakovici. Ali ja, kao što sam rekao, ja sam nastavio u Nišu. I postepeno su se razne škole osnivale, razni kursevi na Kosovu. Ali onda sam završio sa svime, posle sam došao kao inženjer, 1958. sam došao kao inženjer rudarstva u rudarskom Kombinatu Trepča, nije bilo kombinata tada, bila je Trepča, preduzeće Trepča, od toga…
Eremire Krasnići: Gospodine Minir…
Minir Duši: Od te godine, ‘58, konstantno sam radio u Kombinatu Trepča. ‘61 je osnovana Viša tehnička škola u Mitrovici. Tada me je stručni izvršni odbor Kosova postavio za direktora Više škole u Mitrovici. Tamo sam radio pet godina, pet godina…
Eremire Krasnići: Gospodine Minir, možemo li da se vratimo na Vašu životnu priču koja je povezana sa Narodnooslobodilačkim ratom i…
Minir Duši: Da, da, vratiću se na to. Ali samo ovo da završim… dakle, posle pet godina, kao inženjer, postavili su me u Kombinatu Trepča, zgrada Instituta za olovo i cink u Zvečanu, osnovana je 1965. Ja sam bio direktor Instituta dvanaest godina u rudniku Trepča. Istovremeno sam radio na Univerzitetu.
Kada je osnovan Univerzitet u Prištini, ja sam izabran za prvog prorektora ove više obrazovne institucije. Radio sam kao prorektor dve godine, i onda na Univerzitetu, na Univerzitetu… Mislim da sam bio jedini kvalifikovani kadar koji je istovremeno radio na proizvodnji u Trepči i isto u Kombinatima… takođe na Univerzitetu. Imao sam dva posla, strasno sam se zanimao za nauku, ali i za proizvodnju, tako da sam ispunjavao obe pozicije.
Nakon Univerziteta, kao što sam rekao, drugi fakulteti su osnovani, ali kao prorektor, osnovao sam Fakultet za rudarstvo i metalurgiju. Prvobitno sa centrom u Prištini pored Tehničkog Fakulteta, onda nakon dve godine, prebačen je u Mitrovicu. U Mitrovicu jer je tamo bila geologija, rudarstvo, metalurgija i tehnologija. Tamo sam bio dekan tokom dva mandata, kao dekan i kao član matičnog odbora za osnivanje tog fakulteta godinu dana.
I onda, zašto sam se vratio u Trepču? 1978. sam se vratio u Trepču, radio sam na ponovnom osnivanju Univerziteta, ali na drugim nivoima… Rudarskog Instituta, Instituta za Olovo-Cink, kako smo ga zvali, ali u drugom smislu, kao naučna institucija. Onaj koji je osnovan ‘65 nije bio baš naučni, na naučnoj osnovi, po zakonima naučne delatnosti.
Dve godine, nakon dve godine nakon demonstracija…
Eremire Krasnići: ‘68…
Minir Duši: ‘81, ‘81. AUK [Privatni univerzitet u Kosovu] je razmišljao da uzme jednu osobu iz proizvodnje i postavi je za rektora.
Eremire Krasnići: Zašto, možete li nam reći [nešto] o tome?
Minir Duši: Zato što je društvena nauka bila veoma razvijena, i politika je to htela da zaustavi, želeli su da proizvode, više proizvoda. I ja sam postavljen za rektora Univerziteta ‘81, u najneprikladnije vreme, teško, nakon studentskih demonstarcija. Ipak, zadovoljan sam zato što sam svoju dužnost obavio uspešno, veoma uspešno i bez velikih problema, [nisam] otpuštao profesore sa Univerziteta i… samo sam promenio radna mesta dvoje ljudi, a ostale nisam ni takao, takva je politika bila.
Kaljtrina Krasnići: Gde ste, gde ste bili za vreme Drugog svetskog rata?
Minir Duši: Tokom Drugog svetskog rata sam bio na Kosovu, na Kosovu, bio sam u organizaciji SKOJ član SKOJ–a. Pošto sam bio član SKOJ-a, iako sam bio jako mlad, nisam imao čak ni 15 godina, želeo sam da idem na partizansku liniju Bajrama Kurija u Malesiji kod Đakovice. Bio sam tinejdžer, kako oni to zovu, ali želeo sam i otišao sam tamo.
Otišao sam u Gri, selo Gri, tamo je bio operativni partizanski štab Kosova, komandant Fadilj Hodža. Ostao sam tamo mesec dana, onda je počela zimska ofanziva, kako se zvala, tada, Nemci su došli protiv partizana, bili su okupljeni… ovo, u Gri, i bataljon Perlat Redžepi iz Skadra. Dok je u Griju bila još jedna grupa partizana, izvini, ne u Griju, već u ogranku, ali… oni su se uputili prema Malesiji, i pošto sam bio mlad, kao što sam rekao, imao sam 15 godina, Fadilj Hodža, komandant me poziva, on kaže, “Vidi, moraš da se vratiš u Đakovicu…” Ja sam bio protiv toga, “Neću da se vratim u Đakovicu, hoću da ostanem partizan.” “Ali vidi,” kaže Fadilj Hodža, “ofenziva stiže, nemamo čime da im se suprotstavimo. Mi ćemo svi ići. Zato ti moraš da ideš danas zato što grupa partizana i nastojnik idu danas u Đakovicu.”
Tog dana nije bilo snega, bilo je jutro kada se ovaj razgovor dogodio. Kada je grupa partizana htela da krene u 12 sati, tamo je bio Emin, on je bio, zvao se Emin, on je bio glavni nastojnik. Bio je jedan Petrović, Srbin iz Đakovice, onda tu je bio Hisni Dobruna, bio je još jedan, ne sećam se ko. Mi smo otišli u Đakovicu, i bilo je snega dovde {dodiruje se iznad stomaka}. Ja sam imao mali italijanski šinjel, sećam se da je led na njemu bio debeo {pokazuje debljinu od dva prsta}.
Stigli smo u Ponoševac, i bila je jedna baza u Ponoševcu gde smo ostali tokom noći, zapravo tokom dana, zato što su se partizani kretali samo noću, ne tokom dana. Ostali smo tamo do mraka, noću smo krenuli za Đakovicu, cela grupa. Otišli smo u Đakovicu, bilo je nekoliko partizanskih baza u Đakovici, ja sam ostao tokom noći, sledećeg dana je sneg bio isti, moja porodica me je dugo tražila. Moj otac je došao u Malesiju da me uzme zato što sam bio dete, onda su otkrili gde sam, i došli su da me pokupe i moj otac je hteo da me vrati kući. Mnogo sam muka naneo svom ocu, auu {onomatopeja}, izvinjavam mu se u svojoj knjizi, napisao sam to, da.
I onda moji stričevi, moj otac je imao prodavnicu u Prištini, u Prištini, manufakturu, dobra radnja, ali često se selio. Oni su rekli, moj stric i otac, stričevi i otac, hajde da ga odvedemo u Prištinu, tamo ga niko ne zna. I došao sam u Prištinu, živeo sam tamo dve godine…
Eremire Krasnići: Gde je bila vaša prodavnica u Prištini? Gde se nalazila?
Minir Duši: Kod fontane, na pokrivenoj čaršiji, fontana, neki tragovi fontane su ostali i danas, to je ispod štamparske kuće Reznići, ako idete u tom pravcu, možete je videti, da. I ovde sam ostao do ‘45 ili tako nešto, onda sam se vratio u Đakovicu i počeo svoje studije, kad sam završio semimaturu i to, otišao sam za Niš, ono što sam ranije pričao.
Eremire Krasnići: Možete li nam ispričati više o Prištini i Jevrejima, zato što ste prošli put rekli da se sećate kada je Skenderbegova jedinica došla i odvela ih.
Minir Duši: Eh, zaboravio sam da je imam [odnosi se na mikrofon]. Jevrejski dečak po imenu Jak, radio je u našoj prodavnici, taj Jevrejin. Bio je jako fin, ali tada smo stavljali ono što smo prodavali napolje kako bi se videlo, stavljali smo neke maramice, i onda su seljani dolazili, “Koliko košta ova maramica?” “To je sto leki”. Govorio je, “120 leki.” “Jak, zašto im to govoriš?” “Mi smo navikli da dajemo višu cenu kako bismo mogli da damo popust.” Onda bi rekao sto leki (smeje se). Tako je bilo, da.
Ja sam živeo u jevrejskim kućama, u dve jevrejske kuće, jedna od njih je još uvek tamo, bilo bi dobro da se slika, ona je pored biblioteke, narodne biblioteke, stare biblioteke…
Eremire Krasnići: Hivzi Sulejmani…
Minir Duši: Sada se zove Hivzi Sulejmani?
Eremire Krasnići: Tako se zvala u to vreme…
Minir Duši: Da, bila je, da, bibli… kuća. Prisustvovao sam kada su odvodili Jevreje te noći, kada su ih skupljali, zato što sam bio kod kuće. Moj stric je dolazio svakog ponedeljka zbog pijačnog dana utorkom, u sredu ujutru bi išao nazad za Đakovicu. Takođe, stric je bio tu te noći kada su se vrata iznenada, imali smo vrata sa kuklom za kucanje, došli su i glasno su kucali, dd, dd, dd {onomatopeja} do dana današnjeg ne mogu to da zaboravim. Onda, da, bim… bom, bom bom {onomatopeja} razvalili su vrata i ušli.
Kada su ušli u hodnik, moj stric je izašao i rekao, “Uđi unutra.” To su zapravo bili Albanci iz SS-a, taj režim…
Eremire Krasnići: Skenderbeg…
Minir Duši: Skenderbeg, da, i oni… pokupili su sve Jevreje, kuća je ostala prazna. Pokupili su ih onakve kakve su ih našli u tom trenutku, u svojim pidžamama. Mi smo ostali [bez komentara]… Bilo je užasno.
Kaljtrina Krasnići: Koliko ih je bilo?
Minir Duši: Ta porodica, to nije bila velika porodica. Imali su troje ili četvoro dece, takođe majka i otac. Jedan od njih je bio moje godište, dečak koji je pokušao da se sakrije negde tamo i pronašli su ga, uzeli su ga i pretukli su ga i poslali u zatvor, ili…
Subotom Jevreji ne pale vatru, i uvek su mene pitali da im zapalim vatru, peć, zato što oni nisu. I čika Salomon je bio čovek sa bradom dovde {dodiruje svoj stomak}, kada bi se probudio ujutru, čitao bi Bibliju ba, ba, ba, ba {onomatopoeja} čuo bih ga na spratu, moja soba je bila dole, nije stajao, samo kad je jeo i kad je spavao, bilo je užasno. Šta još mogu da kažem?
Eremire Krasnići: Da li imate druge priče o Jevrejima i njihovim prodavnicama, da li ste imali, da li su imali prodavnice pored vaše prodavnice?
Minir Duši: Da, naravno. Mi… to je bila glavna çaršija u Prištini. Moj komšija je bio, bio, su bili ljudi iz prištine, Batali, Kamil Batali koji je bio poznati…
Eremire Krasnići: Pisac.
Minir Duši: Kao nastavnik, da, Kamil Batali. Iznad njega je bio Šehi, njihovo prezime je bilo Šehi, pravili su qeleshe, bili su iz Đakovice, pravili su qeleshe. Dok su sa druge strane, ispod mene, tu je takođe bio komšija iz Đakovice, Jahja Dibra, Jahja Dibra, trgovac, bio je jako dobro snabdeven. Napred, bilo je Srba napred, zapravo jedan Srbin, čovek, Srbin, gospodin iz Prištine. Imao je dva dečaka, jako vaspitani, njihova ćerka je bila udata za Dhimitera Folanija iz Albanije, učitelja iz Albanije, Dhimiter Folani, bio je poznat, da.
I postojao je taj trud da se svi slažu, ja sam ga pozdravljao, zaboravio sam mu ime, njihovog oca, ali on je bio trgovac, jako ozbiljan i…
Kaljtrina Krasnići: Gde su Jevreji živeli? Da li je postojao deo grada u kojem ih je bilo više?
Minir Duši: Ne, ne znam to, ali njihove kuće su bile, bile, kako da kažem… Znam dve kuće u kojima sam ja živeo, ali… ostale ne znam. Njihova sinagoga je isto bila…
Kaljtrina Krasnići: Gde je bila?
Minir Duši: Tamo kod… slušajte, znate çaršija, znate džamiju çaršije, ispred nje su bili trgovci, prodavnice, svi oni. Gde je sada spomenik…
Kaljtrina Krasnići: Bratstva i jedinstva.
Minir Duši: Da, da. Bilo je puno prodavnica, ekstremno, zato što je Priština bila trgovački grad i dobra su se puno prodavala. Negde tu je bila sinagoga, ali ne sećam se. Šta još želite?
Eremire Krasnići: Šta ste prodavali u vašoj prodavnici, da li ste prodavali zhguna i te…
Minir Duši: Ne, zhguna u Đakovici…
Eremire Krasnići: Da, a ovde u Prištini?
Minir Duši: Ovde smo trgovali manufakturom [tekstil], prodavnica koju smo imali. Da, da, bio je jedan gazda Faik, malo dalje od moje prodavnice, dalje… gazda Faik, on je isto bio iz Đakovice, ali on je ovde odavno došao da radi sa zhgunexhillëk kako ga oni zovu, da šije zhguna, bio je jako dobar čovek, tako da se preselio u Tursku. Sada, da li želite da vam ispričam, ovo nisu jako… Otišao sam u Tursku da ga tražim, između ostalih, da tražim gazda Faika. Rekli su mi da je gazda Faik u Bursi, u Bursi.
Otišao sam u Bursu i parkirao u centru, izašao sam napolje i neka deca su se sakrila i mi smo pričali na albanskom jedni sa drugima. “Deco, odakle ste?” “Mi smo Albanci.” “Da, ali odakle?” “Mi živimo ovde..” Jedan od njih je bio stariji. Rekao sam, “Tražim gazda Faika, da li si čuo za njega?” “Valla…” on je rekao, “odvešću te u prodavnicu ljudi iz Prištine, on će možda znati.” “Hajdemo.” On je došao, on polazi sa mnom i prati me, idemo u prodavnicu. Kada gore… Bursa je nekako otvoren grad, odozgo on kaže, ja sam se predstavio, i prepoznao sam ga, oni su zapravo bili iz Gnjilana. Jako poznati.
Dva-tri profesora iz njihove porodice su predavala na Tehničkom fakultetu, ali ne mogu sada da se setim njihovog prezimena, Nedžat Orana, Orana, Oranova prodavnica, da. Nakon što je rekao “Valla…” Rekao je, “Koliko ja znam, gazda Faik nije ovde, već u Istanbulu.” “Nisam ga našao tamo.” Sad je dečak koji me je pratio rekao, “Da li želiš da te odvedem da vidiš osmanske mauzoleje? Ja sam spreman sa… ” “Da.” “Hajde.”
Bili su jako zadivljujući, prve Osmanlije, oni su imali one velike türbe, veoma zadivljujući. Ali isto tako, on… ja sam bio sa svojom ženom, taj dečak je otišao. Kada sam video da neka deca idu ka nama. U nekom trenutku smo seli da odmorimo, kada su ta deca tt-tt-tt {onomatopeja} “Mi smo Albanci, išli smo za vama zato što vi pričate na albanskom,” da, i tako dalje.
Eremire Krasnići: Ovo su migracije Albanaca u Tursku tokom ‘50-ih, tako da je deo trgovaca otišao u to vreme.
Minir Duši: Da, da, da. U to vreme, migriranje je bilo… pogotovo ‘56, neki moji rođaci koji su ovde živeli su se preselili u Izmir, Izmir. Išao sam da ih posetim i da potražim gazda Faika kog sam spomenuo. Bilo je puno ljudi iz Prištine u Izmiru, puno porodica koje… tada kada su migrirali, dva ili tri voza, ali nisu mogli da ponesu svoje stvari sa sobom. Kuća, mogli su da prodaju kuću, ali su druge stvari ostavili ovde. Tako je bilo.
Eremire Krasnići: Kako ste se vratili u Đakovicu? Da li želite da pričate o Đakovici ili želite još da pričate o Prištini?
Minir Duši: Aha, ne, ispričao sam vam o tome.
Eremire Krasnići: Možete li nam reći više o ovoj pijaci, ovoj zatvorenoj pijaci, gde se nalazila?
Minir Duši: Zatvoreni bazar…
Eremire Krasnići: Oprostite, zatvoreni bazar?
Minir Duši: Zatvoreni bazar je bio tamo, a trgovci su bili malo više… zove se Kapalı Çarşı na turskom…
Eremire Krasnići: Kapali.
Minir Duši: Zatvoreni bazar, zatvoreni bazar. Tamo je bilo puno prodavnica.
Kaljtrina Krasnići: Možete li da opišete kako se grad promenio od tada?
Minir Duši: Dobro se sećam Prištine, i znam puno znakova, gde je bio stari, i gde je došao novi, puno. Promene su bile važne. To je bio turski grad, ali ne veoma razvijen, prilično razvijen, ali… dok je vreme za naš razvoj stiglo, značajno se promenio, ove zgrade su u to vreme bile gde je Narodno pozorište, tamo je bila džamija bez minareta, da. Ispred toga, sećam se, bilo je, sećam se, tu je Kodžadžiku živeo, oni su bili poznati, poznata porodica iz Prištine, veliki trgovci.
Dok ova zgrada koja je bila uništena i ponovo izgrađena, zvali su je Union [Hotel]…
Eremire Krasnići: Union, da.
Minir Duši: Postojala je tada, bila je, bila je bioskop, gledao sam nekoliko, nekoliko filmova tamo…
Eremire Krasnići: Zar nije uvek služila za smeštaj gostiju?
Minir Duši: Šta?
Eremire Krasnići: Zar nije uvek služila za smeštaj gostiju?
Minir Duši: Da, smeštaj je bio na spratu, ali dole su bile koncertne dvorane i…
Eremire Krasnići: O, dole.
Minir Duši: Da, da. Bila su dvojica braće Šasivari, govorili su da je to njihovo. Oni nisu bili ljudi toliko… zato što su se bavili… sarađivali su sa okupatorom. Ne znam šta se desilo sa njima.
Kaljtrina Krasnići: Šta je sa drugim delovima?
Minir Duši: Šta?
Kaljtrina Krasnići: Sa drugim delovima…
Minir Duši: Sve druge zgrade su bile srušene, ne znam ijednu da je još uvek tamo. Korzo je bio tamo, dobro se sećam korzo, tamo je bila knjižara, bila je od jednog od mojih zetova, malo dalje, od Šlake iz Đakovice, on živi u Kukesu, u Kukesu. Sećam se te, te knjižare…
Kaljtrina Krasnići: Gde je bila?
Minir Duši: To je bilo na glavnom bazaru, ne bazar, glavni put, glavni put, napisao sam to ovde… ulica… Priština, mislim Ulica OVK, sada je stara kao što je bila i zgrade su sagrađene sa strane. To se zvala Ulica Divan Joli, Ulica Divan Joli, zašto? Zato što je kralj prošao tuda, sultan Hamit II, došao je na Kosovo da poseti, da otvori medrese, zapravo islamski univerzitet, ta zgrada danas…
Eremire Krasnići: Ministarstvo…
Minir Duši: Zdravlja, to je sagrađeno u to vreme, to je turska zgrada, on ju je otvorio i onda prošao Ulicom Divan Joli, tako je zovu ljudi koji su u Prištini duže vreme.
Eremire Krasnići: Gde je tada bio centar Prištine?
Minir Duši: Gradski centar je bio otprilike gde je danas Narodno pozorište, odatle prema dole je bila glavna ulica, vidite prodavnice koje… svuda ljudi posećuju najlepšu ulicu u gradu, to je slučaj sa Prištinom, Đakovicom, Mitrovicom, u Prizrenu gde je fontana i tako. To je bilo tamo…
Eremire Krasnići: Šta je sa univerzitetom i katedralom danas…
Minir Duši: Šta?
Eremire Krasnići: Gde je Lakrište danas, šta je tada bilo tamo?
Minir Duši: Gde je univerzitet?
Eremire Krasnići: Da, šta je bilo tamo?
Minir Duši: Tamo je bila kasarna. To je bio ulaz u kasarnu, bile su skoro ovde gde smo mi, ulaz, ulaz za kasarnu. Dok, gde je sada rektorat, tamo je bila straža, vojska, razumete?
Eremire Krasnići: Kakva je vrsta zgrade bio rektorat tada?
Minir Duši: Ne znam, vojna, ali jednog dana, mi smo ih jednostavno sagradili, imao sam čast da ih promenim i da. I ceo prostor gde se danas nalazi univerzitet, tu je bila kasarna. Kao dete sam ulazio u kasarnu puno puta, tajno, zato što je moj ujak bio u logoru. Mog ujaka su odveli u logor zato što je bio partizan, i pomagao je partizanima i bilo je… Išao sam da mu odnesem hleb ili nešto. Ovo su jako daleki razgovori. Upucali su ih ovde, obeleženo je mesto gde su h sve upucali.
Kaljtrina Krasnići: Gde?
Minir Duši: Na Institutu za istoriju, tamo, tamo je znak, postoji mali spomenik na… tamo…
Eremire Krasnići: Pre neki dan ste mi rekli da su Jevreji upucani na Tauk Bahče zato…
Minir Duši: Jevreji, kada su odveli Jevreje, nekoliko Jevreja. Bio je jedan Buk Jevrejin, Buk Jevrejin je bio bogat, govorili su da mi je dao novac, i oni su ga odveli i upucali ga na jevrejskom groblju.
Kaljtrina Krasnići: Šta se desilo sa jevrejskom imovinom nakon što su ih odveli?
Minir Duši: Ne znam, ne znam, neki su prodali, šta znam, ali većina je ostala tako. Sada ću vam ispričati još jednu stvar, pre sedam-osam godina, došao je Jevrejin iz Izraela, on je bio Jevrejin…
Eremire Krasnići: Iz Prištine?
Minir Duši: Ne, ne, iz, iz Sarajeva. I neko mu je rekao, “Ja sam rudarski inženjer, radio sam u rudnicima i tako,” i dovedu ga kod mene i on kaže, “Ja sam došao, ja sam…” Tako, tako, “Ja sam išao na jevrejsko groblje koje je bilo u Novom Brdu.” Ja sam rekao, “Valla ne znam, ne znam.” Ali onda sam čuo da su našli neko groblje koje su dugo tražili, ne zove se jevrejsko groblje, nego Kaurr groblje, Kaurr groblje, našli su ga sledećeg dana (smeje se).
Eremire Krasnići: Možemo li…
Minir Duši: Vidite li ove fotografije? One koje ste uzeli?
Eremire Krasnići: Da, da znamo.
Minir Duši: Jedna od njih je stara 12 godina, jedna od njih je stara 18 godina, tako da imate tamo…
Kaljtrina Krasnići: Još jedno pitanje o periodu Vašeg detinjstva…
Minir Duši: Periodu?
Kaljtrina Krasnići: Detinjstva, kad ste bili dete.
Minir Duši: O, detinjstvo.
Kaljtrina Krasnići: U Prištini. Da li je bilo žena u javnom životu?
Minir Duši: Da li je bilo?
Kaljtrina Krasnići: Žena.
Minir Duši: Žena?
Kaljtrina Krasnići: U javnom životu.
Minir Duši: Ne, ne, ne sećam se. Mogu jedno da vam kažem, slično ovome… Izvinte, da li je to u redu? Kupac je došao u našu prodavnicu, žurio je, “Zašto žurite?” “Da li znate kako da stignem do?” “Šta?” “Do mlina Šukeri Begua…” To je bilo daleko he he {onomatopeja}. Od moje prodavnice do mlina Šukeri Begua, znate li gde je? Ovde kod ProCredit Banke, u centru, još uvek ima tragova mlina Šukeri Begua.
To je bio ugao Prištine, ugao Prištine, “Da li znate kako da dođem do mlina Šukeri Begua?” “Aiiii {onomatopeja}, gde morate da idete… ” (smeje se).
Kaljtrina Krasnići: Okej.
Eremire Krasnići: Kako se zvala vaša prodavnica? Da li je imala ime?
Minir Duši: Ne, manufaktura. Tada nisu pisali čak ni prezimena, ali znao si. Ovo je Bataljijeva prodavnica, ovo je prodavnica Jahje Dibre, ovo je prodavnica Bega Dušija, razumete, ta prodavnica gde su pravili fezove…
Eremire Krasnići: Da li je bilo obućara?
Minir Duši: A?
Eremire Krasnići: Da li je bilo obućara?
Minir Duši: Ne, bazar je bio dobro organizovan. Svaki grad je za vreme Turske bio organizovan, na primer, zhgunaxhitë, kallajxhitë, qeleshxhitë, manufaktura bile su u Đakovici, sve su bile postavljene.
Kaljtrina Krasnići: Šta je manufaktura?
Minir Duši: Šta?
Kaljtrina Krasnići: Šta je to bilo?
Minir Duši: Manufaktura se prodaje u metrima, u metrima…
Kaljtrina Krasnići: Materijal, tkanina i to…
Minir Duši: Da, tkanina i to, tako, manufaktura.
Eremire Krasnići: Gde ste nabavljali tkaninu?
Minir Duši: Iz Italije, tada je Italija bila ovde. Donosili su stvari iz Italije, bilo je puno stvari u Albaniji iz Italije auuu {onomatopeja}, bili su dobri i jeftini.
Kaljtrina Krasnići: Da li ste se plašili od Italijana?
Minir Duši: Ne, ne uplašeni od Italijana. Oni su bili nežni, nežni ljudi.
Eremire Krasnići: Kako se desilo da ste se vratili u Đakovicu? Kada ste znali da je bezbedno da se vratite?
Minir Duši: Tamo je bilo sagrađeno… vidite, kada su partizani došli tamo, nije bilo trgovine, bilo je zatvoreno, uzeli su sve stvari. Nije bilo razloga ostati ovde, pomislio sam da treba da odem u Đakovicu i da nastavim da idem u školu zato što nije bilo druge perspektive. Ne, tradicionalno jesmo trgovali, ali smo videli da izumire, tako da sam nastavio sa školom, tako da sam uspeo da idem u školu, postigao sam najviše što sam mogao. Tako. Još nešto?
Kaljtrina Krasnići: Da…
Eremire Krasnići: Da, mogu da Vas pitam kako je bilo u to vreme, mislim, način života se potpuno promenio, od trgovine do obrazovanja. Kakav je bio taj novi život, zato što novo stanje, promenilo se…
Minir Duši: Tada je bilo, životna orijentacija je bila raditi u trgovini, i sa kafom, vlasnici kafića, šta znam, u trgovini, u trgovini, razumete? Da, danas je potpuno drugačije, potpuno suprotno. Sećam se jedne stvari iz Đakovice, Haki Taha, znate ko je Haki Taha, zar ne?
Eremire Krasnići: Da li je on…
Minir Duši: Onaj koji je ubio Miladina.
Kaljtrina Krasnići: Miladina Popovića.
Minir Duši: Da. On je bio moj učitelj u Đakovici, on je bio osoba, naravno, patriota i cenio je obrazovanje. Sećam se da je okupljao vlasnike kafića u Đakovici sa belim šeširima, fezovima i izlazili su na proslave. Eiii {onomatopeja} ima tu puno stvari da se kaže, ali ne znam da li mogu ičime da vam pomognem, ne znam.
Eremire Krasnići: Da, da, puno. Hvala puno. Kakav je bio život u Đakovici kada ste se vratili, samo priče, jednostavne…
Minir Duši: U Đakovici, u Đakovici, to je bilo mesto za trgovinu, ali prodaja je bila u Prištini, dakle distribucija je bila u Prištini. U Đakovici si radio da bi živeo. Bilo je hiljadu prodavnica u Đakovici, çaršija, velika çaršija, mala çaršija, ali one su bile veoma… poznate, poznate. Kao što sam rekao, bile su dobro organizovane. Ovde manufaktura, drugi zanati ovde, tako.
Zanimljivo je da su se svi Srbi iz Đakovice bavili… bavili su se zanatom. Svi Srbi su bili teneqexhinjë, kallajxhi, opongaxhijë… nisu se bavili trgovinom.
Kaljtrina Krasnići: Zašto?
Minir Duši: Zato što nisu, bile su dve velike kuće koje su se bavile trgovinom… kao što sam rekao, opongaxhijë, četiri takve, to su takođe i vlasnici kafića, vlasnici kafića. Time su se bavili Srbi u Đakovici, ali bilo je malo Srba.
Eremire Krasnići: Kako ste pronašli svoju porodicu?
Minir Duši: Šta?
Eremire Krasnići: Kako ste pronašli svoju porodicu kad ste se vratili ‘45 ili ‘46 u Đakovicu?
Minir Duši: Nisam imao nikakvih problema, ili mislite u kakvom stanju?
Eremire Krasnići: Da, u kakvom stanju…
Minir Duši: Bili su u dobrom stanju, bavili su se trgovinom, onda su počeli…
Eremire Krasnići: Nije bilo žrtava tokom Drugog svetskog rata?
Minir Duši: Ne, nije bilo žrtava, ali tada su se vratili partizani, vrednosti tog vremena su bile takve da su ih proglasili kapitalistima. Uzeli su dobra, uzeli su sva dobra. Ali ispalo je, kako kažu ljudi, “Partizani su uzeli našu pušku i ostavili nam top.” Dakle, obrazovanje, obrazovanje. Sve su to uzeli, ali takođe su, dali su nam top, obrazovanje, svi smo dobili obrazovanje, bilo je jako napredno.
