Drugi deo
Anita Susuri: Počeli ste da se bavite tim aktivnostima posle srednje škole?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da, od osnovne škole. U srednjoj školi, profesor Ramadan Šalja [alb. Ramadan Šala] ‘78 ja mislim, ‘79 je osnovan prvi košarkaški klub u našem gradu i prvo su uključili samo dečake. A onda, posle nekoliko godina, dve-tri godine kasnije, jer se sada ne sećam baš, nastala je ekipa gradskih devojaka. I veoma sam zahvalna, zahvalna, ne samo meni već i mojim prijateljima, jer je Ramadan Šalja bio profesor koji nam je dao priliku da se bavimo tim sportom i bio je glavni stub, mislim, aktivnosti, ne samo sportskih, već i gradskog pozorišta i književnih časova koji su se održavali.
Bio je profesor albanske književnosti. Bio je jedan od prvih profesora iz naše opštine. Sada je u starosnoj dobi za penziju, dosta je star. Međutim, on je bio zagovornik svih ovih stvari i dao nam je priliku, mislim. A onda su, naravno, napredovanjem, dolaskom novih generacija, nastavili i drugi aktivisti. Mislim, danas je tim Yilli šampion na Kosovu, a ekipa Ballkani iz Suve Reke je šampion. Suva Reka je šampion i veoma sam srećna što pripadam ovom gradu (smeje se).
Anita Susuri: Da, zanima me da li ste putovali zbog utakmica mečeve sa vašim timom tada?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da. Mi smo se tada organizovali, imali smo minibus i putovali smo u različite gradove Suve Reke, mislim na Kosovo, i da, putovali smo. Tada su se održavali u svim gradovima. Peć je imala svoj tim, Đakovica, Gnjilane, Leposavić. Išli smo i u druge delove Kosova i takmičili smo se, takmičili smo se u tim trkama. A onda, imali smo, otišli smo u Ohrid, u nekoliko gradova. Išla sam i kao deo svog univerziteta na razne univerzijade. Zapravo, vredi napomenuti da sam u okviru Univerzijade 1979. godine osvojila drugo mesto u skijanju. Dakle, bila sam izuzetno aktivna na razne načine.
Anita Susuri: Govorili ste mi o sportskim aktivnostima i rekli ste mi da ste putovali u razna mesta. Ali zanima me kada je osnovan taj ženski klub…
Zurafete Krueziu Manaj: Da.
Anita Susuri: Da li su postojale neke osude od strane rretha? Kako su to primili?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, bilo je. Rekla sam da u svakom vremenskom periodu ne možete da naiđete na to da svi ili da cela nacija budu obožavatelji nečega. Mi smo, na primer, tada kao sportisti morali da nosimo sportsku uniformu i ostalo. Bilo je, mislim, starijih, pojedinaca, možda i žena i muškaraca starijih i mlađih, ali nama kao devojkama tog vremena, nije im se dopalo kako smo izgledale, znate. Međutim, za nas je bilo važno da srušimo barijere tog vremena, da napredujemo kao društvo i tačno, možda je bilo jako dobro da kažemo tadašnjem sistemu i Jugoslaviji da nismo narod koji, na primer, zvali su nas mašine za pranje sudova, naše majke, da one znaju samo da rađaju decu, a za druge nisu spremne ili su nesposobne.
Mi smo, i pored svih tih prepreka, uspele da srušimo ove barikade, u svim oblastima života, bilo sportskom, bilo kulturnom, bilo obrazovanju tadašnjih devojaka. Mogla bih zapravo da kažem da su ‘70-te poznate kao napredak, kao obrazovanje u koje su se devojke masovno uključivale. Shvatili su da ćemo bez razvoja i napredovanja albanskih žena i devojaka, čak i nama kao naciji, nedostajati i ne bismo dostigli pravi pijedestal da Albanke nisu obrazovane. I mi smo se potrudile i mislim da smo donekle i ostvarile cilj.
Anita Susuri: Nastavili ste srednju školu u Suvoj Reci, zar ne?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, srednju školu. Završila sam osnovnu školu i srednju školu ovde u Suvoj Reci. A onda sam se upisala na Fakultet fizičkog vaspitanja i sporta i završila sam fakultet u Prištini.
Anita Susuri: Tokom srednje škole, kakve ste nastavnike ili profesore imali? I do koje mere je bilo dozvoljeno, na primer, da se predaje albanska istorija ili jezik?
Zurafete Krueziu Manaj: Sećam se da smo imali neke profesore koji su bili, mogu da kažem, posvećene patriote. Tu su bili Bajram Kurti, Ramadan Šalja kao što sam spomenula, Dželjadin Šalja [alb. Xheladin Shala] je bio profesor istorije i bio je dve godine razredni starešina mom odeljenju. Još od srednje škole, pored članova porodice, u nama je bio usađen taj patriotizam, jer bi oni sa pijetetom predavali o ljudima koji su bili saradnici u različitim vremenskim periodima istorije. Mogu da kažem da smo mi kao mladi tada već započeli svoju aktivnost sa nekim transparentima, sa nekima, sa ovim književnim aktivnostima koje smo razvijali, pisali razne pesme, radili smo posvete Skenderbegu, našim herojima i to su bili prvi koraci koji, ili bolje rečeno, najbolje iskre između nas, da bismo potom napredovali na obimnije i neusklađenije načine. Zatim tokom studija i tako dalje.
Anita Susuri: I tokom tog perioda, govorili ste, [tokom] srednje škole ste razvili, te da ih tako nazovemo, aktivnosti?
Zurafete Krueziu Manaj: Da.
Anita Susuri: Ali nije bilo kontakta sa skrivenim grupama?
Zurafete Krueziu Manaj: Ne, nije bilo, to je bilo kasnije. Ne ja lično, možda su drugi imali. Ipak, moja tajna aktivnost, hajde tako da je nazovemo, je počela tokom studija. Tokom mojih studija sam se upoznala saraznim podzeminim grupama, bila sam u kontaktu sa Ćefsere Malom [alb. Qefsere Mala], Teutom Hadri, Teutom Bekteši, Lumnije Musom, sa Dževahire Rahmani [alb. Xhevahire Rrahmani]. I onda sam upoznala grupu devojaka i aktivnost… devojke koje su bile aktivne, bavile su se aktivnostima kada sam ja bila u zatvoru, sa mnogima, Hidajete Osmani i mnoge druge devojke.
Međutim, da bi to dalo taj veliki eho i da bi napravilo tu revoluciju na Kosovu to je bio… kraj ‘70-ih i početak ‘80-ih. To je bilo… studenti su sprovodili aktivnosti svih vrsta, bilo ilegalnih, pa čak i legalnih. Kada kažem legalno, šta su oni mogli da urade? U studentskim domovima smo puštali muziku Arifa Vljadija, Fatime Sokolji, raznih albanskih umetnika na zvučnicima i nije se čula samo na teritoriji studentskih domova, već čak iu onim naseljima oko studentskog doma.
Upravo te stvari na prvi pogled izgledaju male i možda sporedne, ali kako god da su to učinile, kako da kažem, usadile su taj osećaj da je to nešto što treba da se vidi malo drugačije, možda, percepcija sve te stvari koje su se dešavale na Kosovu u to vreme. I tada, u tom podzemlju, naravno, mnoge grupe su bile aktivne. Lično sam, na primer, mnogo radila i bila aktivna sa grupom… Nisam bila član neke grupe, ali sam bila posrednik u nekoliko grupa.
S vremena na vreme sam radila sa drugom grupom u distribuciji pamfleta. Sa drugom grupom možda, sa pojedincima iz drugih grupa napisali smo neke transparente. Dolazili smo i delili razne pamflete po teritorijama, u različitim gradovima Kosova. Zapravo želim da naglasim, nakon… pre nego što sam bila u zatvoru, ja i moje sestre smo, [zajedno] sa Ćefsere, sa nekim devojkama u to vreme, istog dana, u različitim velikim gradovima Kosova, podelili isti pamflet, sa istim pozivom da se narod Kosova probudi, da kaže svoje i da se sve svede na različite demonstracije i proteste. To su bile stvari [kroz koje] smo nastojali da održimo duh patriotizma živim i da ga usadimo u druge koji su jedva razumeli da Kosovo treba da diše drugačije.
Anita Susuri: Došli ste u Prištinu ‘78, ili koje godine?
Zurafete Krueziu Manaj: ‘78, ‘79, to je bila moja prva godina kao student u Prištini.
Anita Susuri: I bili ste u domu?
Zurafete Krueziu Manaj: Bila sam u domu. I iskreno da vam kažem, kada ste mi rekli da probam da se setim nekih uspomena, u domu sam bila sa Kada Berišom [alb. Kadë Berisha], Ljirom Kući [alb. Lira Kuqi] i Špresom Elšani [alb. Shpresa Elshani]. I naša soba je bila soba u kojoj su se svi okupljali. Studenti bi se tamo okupljali i mi bismo izražavali svoja mišljenja o tome šta da radimo, šta je naš sledeći korak. U to vreme smo delili razne knjige, knjigu Adema Demačija, Gjarpërinjtë e gjakut [alb. Krvave zmije], to je bila knjiga koje je išla od jednog do drugog čoveka. I onda su ti bile i druge knjige, razna literatura koja je dolazila iz Albanije.
Pokušali smo da ih provučemo kroz studentsku mrežu, one knjige koje su nam dospele u ruke dospele su do većine studenata. Te stvari su podigle svest ljudi, te knjige, ta organizacija, ti transparenti, ti pamfleti, te nalepnice su podigle svest čak i do nesvesnog, da smo zaista okupirani i da živimo u zemlji koja nam ne odgovara.
Anita Susuri: Ali prvo ste stekli poverenje među prijateljima koji su pričali o takvim stvarima?
Zurafete Krueziu Manaj: Da (smeje se), zanimljivo je. Ispričaću vam sećanje kako sam se upoznala sa svojom najbližom prijateljicom Ćefserom Malom. Bila sam u studentskom domu, a drugarica iz Uroševca, Ruše Ramadani, ona je bila student medicine i naše sobe su bile blizu i kao devojke koje su bile, pozdravljale smo se, “Dobro jutro!” “Dobar dan!” Išle bismo u kupatilo da se umijemo ili u hodnicima. I tu smo sa nekoliko reči koje smo rekle jedna drugoj uspele da razumemo mentalitet ili tu iskru kako smo tokom različitih diskusija učili jedni o drugima. Na taj način smo se približili jedni drugima da bismo došli do odluke ili zajedničkog mišljenja. U tom pravcu.
Reći ću vam o jednom drugom slučaju sa Ljumnije Musom, oni, ona je bila u sobi sa Džanije Berišom [alb. Xhanije Berisha], ja sam bila sa Ćefsere Malom i u našoj sobi su se pokvarili osigurači i nismo imali struju. Otišla sam da uzmem osigurač u njihovoj sobi i prebacila sam ga i stavila u našu sobu i stavila sam taj pokvareni osigurač u njihovu sobu. Onda kada je u njihovoj sobi nestalo struje, Ljumnije Musa je izašla iz sobe i rekla, “Devojko, odakle ti pravo da se petljaš sa strujom?” Rekla sam, “Ne, ne znam šta se desilo jer ni u našoj sobi nema struje i zato sam ovde.” Shvatila sam da je iz Đakovice, jer sam na osnovu njenog akcenta shvatila da je iz Đakovice. Iz tog, kako da kažem, obračuna sa nekoliko teških reči, uspele smo da ublažimo ton i da sklopimo čvrsto prijateljstvo. Do danas smo u kontaktu i jesmo, zajedno smo završili još neke aktivnosti. To je bilo to.
Ne znam ni kako su prijatelji stupili u kontakt jedni sa drugima. Ja, na primer, neke moje drugarice, devojke iz istog mesta kao i ja, kontaktirala sam ih sa prijateljima za koje sam verovala da mogu da razgovaraju, da možemo nešto da uradimo zajedno. Međutim, za to je bila potrebno puno planiranja jer smo imali, bilo je ljudi koji su se infiltrirali na različite načine i to je postalo rizično, do mere zatvora, ili ispitivanja, ili fizičkog i psihičkog rizika. Dakle, bio je potreban sjajan plan.
Anita Susuri: Kako se desio prvi kontakt sa tim podzemnim grupama, da ste vi zasnali da takva grupa postoji?
Zurafete Krueziu Manaj: Pa, vidite, rekla sam, na primer, nakon smrti, kada su ubili braću Gervala i Kadrija Zekuu, ja sam putovala u… sa Ćefsere Malom i Nuhi Berišom sam otišla kod porodice Kadrija Zeke da izjavim saučešće. I sećam se, bili smo u autobusu i Nuhi mi je rekla i Ćefsere, “Mi ćemo osnovati trio, ali daćete mi vaša tajna imena,” znate. Nakon svega toga i razumevanja ko smo mi, ko je on i došla sam do zaključka da možemo zajedno da radimo na nečemu. Onda, nakon što smo učestvovale u tom triu, ja sam, na primer, došla u Suvu Reku i formirala svoj trio. U svom triju radila sam sa svojom pokojnom sestrom Murvete Krueziu i Naime Hokhom.
Osim toga, one su bile iz istog mesta kao i ja, Kada Beriša, Ljira Kuki, sa njima smo radili na nečemu drugačijem. Sa ostalima smo radili drugačiju aktivnost. Sa Ćefsereom i Šihrete Malom radili smo drugačiju aktivnost. Sa, na primer, Ljumnije Musom i Teutom Hadri radili smo neku drugu aktivnost. Nije, mislim da se fokusiram na jednu aktivnost i da svi rade tu jednu aktivnost. Aktivnosti su bile raznovrsne. Sa svakom osobom sa kojom smo bili u kontaktu, prvo smo, naravno, morali da znamo ko je, iz kakve porodice potiče, kakve ideale ima, sve ovo i, naravno, bez detaljnog proučavanja ko su nismo smeli da započnemo lake avanture i da onda rizikujemo.
Anita Susuri: Ko je u vama prepoznao osobu od poverenja?
Zurafete Krueziu Manaj: Nakon kontakta, mislim da se na kraju ne sećam toga što sam htela da vam kažem. Uzela sam knjigu Krvave zmije od Ruše Ramadani, ili sam joj je dala, ne sećam se baš najbolje sada. Dala ju je Ćefsere Maloj, jer smo živeli u studentskom domu. I otišla sam i pitala Ruše, rekla sam joj, “Šta se desilo sa knjigom?” Ona je rekla, “Dala sam je,” rekla je, “tamo jednoj devojci,” rekla je, “iz Opštine Kamenica,” rekla je, “idemo zajedno da je uzmemo.” I kao sportista sam nosila kožnu jaknu, farmerke i još nešto… i kada smo ušli u njenu sobu, izgledala sam joj kao razbojnik, kako je rekla, ja to izražavam ovako (smeh).
Popili smo kafu, družili se, razmenili neke misli, otišla sam. Pitala je Rušu, “Zašto si dovela tu devojku u toj odeći? Kako si mogla da je dovedeš u moju sobu?” Rekla je, “Ne, ne,” rekla je, “čekaj, jer sam knjigu koju sam ti dala, uzela od nje,” i tu je počelo. I onda smo pričale po hodnicima, “Dobro jutro, kako si?” I tako je počeo naš kontakt, zbližile smo se. I bilo je, bilo je, ne znam, bilo je, koliko god rizično, osećalie smo se ispunjene svojom aktivnošću. Osećale smo se kao veliki ljudi u sebi, ne tako veliki, već ispunjeni u sebi jer smo radili nešto dobro za našu okupiranu otadžbinu.
Anita Susuri: Da li se sećate prve aktivnosti u kojoj ste učestvovali?
Zurafete Krueziu Manaj: Prva aktivnost je bila pisanje nekih, nekih pamfleta rukom, nismo imali pisaće mašine i pisali smo rukom. Primerak tog pamfleta, Nuhi Beriša i ja smo dale Ćefseri, Salji Maloj, Bajramu Dermakuu [alb. Bajram Dërmaku] i ja… u vreme kada smo živeli u privatnom stanu. Tu smo pisali, jer bismo uzeli taj papir formata A4 i isekli ga na četiri dela i pisali bismo tekst rukom, crvenim olovkama, sećam se čak i boje olovke, bila je crvena.
Kada sam došla ovde u Suvu Reku, dobila sam svoj trio koji je pisao. Dobila sam svoje prijatelje iz Suve Reke i ti pamfleti su podeljeni. I onda u domovima, u dvorištima studentskih domova, u Gimnaziji Jeta e Re u Đakovici, neki su raspoređeni u području Gnjilana, a zatim su raspoređeni u Peći. Dakle, u nekim velikim gradovima na Kosovu i to je napravilo buku, mislim u to vreme. Jer distribuirati ih istog dana, isti tekst u tim pamfletima, to je bila veoma rizična stvar, veoma… ali u isto vreme je to bio zaista dobar posao jer su mnogi ljudi postali svesni. Išli smo i u dvorišta kuća i stavljali ih iznad zidova ili ispod vrata, nalazili smo razne načine i alternative.
Anita Susuri: To ste krili?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da.
Anita Susuri: I dali ste im…
Zurafete Krueziu Manaj: Krili smo ih u torbama, stavljali smo ih zajedno sa knjigama iz kojih smo učile. Mislim, radili smo sve živo.
Anita Susuri: Da li se se bojale da će vas neko od ljudi kojima ste delile pamflete prepoznati?
Zurafete Krueziu Manaj: Naravno, da. Ali nismo odustali, mislim, nismo odustali. Deo, barem aktivnost koju sam radila je, ili smo ih bacili ispod stepenica ili školskih klupa. Na primer, aktivnost koju sam radio sa sestrom u Gimnaziji Jeta e Re, razbile smo prozor u školi, ušle smo unutra i stavile ih na đački sto i obavile smo to. U različitim kvartovima grada, kao što sam rekla, na stepenicama gde smo mogle ili smo ih bacali preko zidova. Na najrazličitije načine. Pronašle smo načine koji su nam odgovarali i to je bilo ostvarivo sa naše strane i na taj način smo to i uradile.
Anita Susuri: Dakle, kažete da ste imale sastanke u domovima, na primer, u stanovima, u vašim kućama?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da, da. Otkrile smo… vidi, te tajne aktivnosti su se uglavnom obavljale noću. Međutim, koristili smo spavaonice pretvarajući se da se okupljamo kao prijatelji. Počeli smo sa nasumičnim razgovorima, sa različitim razgovorima. Kada smo se uverile da je sve u redu, tada smo ušle u te procedure zbog kojih smo se okupili. Napravile smo planove i materijal koji su imali, mislim onaj ilegalni, gde da pošaljemo, gde da postavimo, na kom položaju gradova, u kom kvartu gradova. I to na najviše, kao što sam rekao, najrazličitije načine. Jedan plan se razlikovao od drugog u zavisnosti od situacije, okolnosti koje su bile u tom konkretnom trenutku kada smo to želele da uradimo.
Anita Susuri: Da li je bilo, na primer, sigurna sam da je bilo uputstava koje su davali drugi i vi možda niste znali ko ih je izdavao?
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da, da, da, tako je. Nismo znali odakle dolaze niti ko stoji iza njih. Uradile smo svoj posao, ali nismo postavljale pitanja. Imale smo svoju perspektivu i šta smo morale da uradimo. Na taj način je taj plan bio zaštićen, inače je postojao rizik da budete otkriveni i da budemo otkriveni u nekom trenutku kasnije i… ali, mislim, nismo znali… kao što sam rekla, uhapšena sam u školi. Ne znam ni ko bi to mogao biti, ni odakle su mogli doći, uopšte ne znam. I dobro je što ne znam i… ali i ne krivim nikoga.
To je bio posao koji smo potpuno svesno preuzele na sebe, bile smo svesni da ćemo možda jednog dana biti u opasnosti i da ćemo biti zatvoreni jer su okolnosti bile takve prirode. Bila sam nedavno na TV [intervjuu] i moderator me je pitao, “Kako se nisi uplašila?” “Pa, nismo se uplašili jer nas je naš rad držao, ideal zbog kojeg smo započele taj posao,” i ideal kojim ste se posvetili koji vam daje inspiraciju za taj posao koji radite, nas nije bilo briga za žrtvovanje, za ono što će nam se dogoditi. Razmišljali smo kako da, kako da ostvarimo potpunu slobodu za našu zemlju, to je bio naš zajednički cilj i tako smo radili, koliko smo mogli.
Anita Susuri: Koliko ja znam, imali ste i neki tajni jezik, ili vreme sastanka ili raditi…
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da, da. Povremeno sam se čak sretala sa ljudima koje uopšte nisam poznavala. Imali smo, planirali smo da u jednom trenutku odemo u Albaniju po neke ilegalne knjige. Moja prijateljica, Ljumnije Azemi iz Uroševca, dogovorila je odlazak u Albaniju. Ja, bio je jedan momak ovde u Suvoj Reci, Nedžat Kući [alb. Nexhat Kuqi], on je bio radnik u Ballkani i imao je moje poverenja da nam nađe vezu i odvede nas u Albaniju.
Dao mi je šifru kada… Nisam znala koju osobu ću da sretnem, koja živi oko albanske granice. Rekao je, “Ići ćeš na ovo određeno mesto, srešće te ta osoba i ti ćeš mu reći, ‘Sunčan dan’,“ znate, „on će odgovoriti sa, ‘Možda će popodne padati kiša’ u slučaju da je postojao rizik“, dakle, potencijal prelaska granice. I to je, mislim, bio neprikladan dan za prelazak granice i time sam završila i vratila sam se u Suvu Reku, tako da nisam rizikovala da pređem granicu.
Anita Susuri: Šta je bio rizik? Zašto nije bili izvodljivo?
Zurafete Krueziu Manaj: Jer tu je bila patrola, granična patrola, šta ja znam. On tada… Ne znam ni ko je taj čovek danas, ne znam ko je. Ali, imali smo “Sunčan dan,” on [kaže], “Možda će popodne biti kiša,” znate, a ja sam nastavila svojim putem, vratila sam se i tako smo radili sa brojevima, sa formulama sve vrste. Imali smo svoje šifre. I onda smo imali svoja tajna imena i tako dalje.
Anita Susuri: Da li možete da nam pričate malo više o vašim tajnim imenima. Znam da ste ih koristili da vas neko ne bi razotkrio…
Zurafete Krueziu Manaj: Da, da.
Anita Susuri: Koji je bio vaš pseudonim, ako možete to da podelite?
Zurafete Krueziu Manaj: Čak i pesme… jer pre nego što sam otišla u zatvor bavila sam se [pisanjem] čak i sad pomalo pišem. Kada sam objavila svoje pesme u Kosovare [časopis], često nisu objavljivali moje ime. Neke pesme sam objavila pod svojim imenom. Kasnije sam morala da se zovem Besa guri, to je bilo to. Sećam se da je Esad Mekulji bio urednik tog časopisa u to vreme. A onda su postojali časopisi i novine u to vreme koje nisu mogle da objave moje pesme. Ali, sviđa mi se i i dan-danas da sam bila u prilici, bila sam lenja da prolazim kroz administrativne procedure da promenim ime (smeje se) i tako dalje. Ćefserin pseudonim je bio Arta, moja prijateljica, njen je bio Arta, i tako dalje. Svako je imao svoj tajni pseudonim.
Anita Susuri: Rekli ste da ste imale i mnoge druge kodove na primer. Da li je bilo neko konkretno vreme kada ste se bavili vašim aktivnostima?
Zurafete Krueziu Manaj: Kada smo morali, mislim, kada smo hteli da uradimo neku aktivnost, naravno da je to urađeno u određeno vreme. Međutim, te rasprave u studentskim domovima, često smo se okupljali i dolazili, jesmo, dolazili smo spontano. Tri-četiri drugara su se okupila i tokom razgovora, kako je razgovor odmicao, došli smo do cilja koji smo želeli da izvedemo, da završimo razgovor. Dakle, mnogo puta stvari koje bi se radile na planski način, naravno, to je urađeno kroz određene kodove. To je urađeno tokom noći u različitim prigradskim naseljima.
Međutim, mi smo to uradili i aktivnost, kako da se izrazim, polupodzemna znate. Okupili bismo se u studentskoj sobi i zvali jedni druge… i onda smo razgovarali, kako je događaj otkriven, kako je aktivnost postignuta. Tada su dolazile albanske muzičke grupe, dolazile su sportske grupe, išli smo u sportske hale, u koncertne sale. Kako motivisati studentsku omladinu, srednjoškolsku omladinu. Bile su to aktivnosti svih vrsta, u današnjoj prizmu mogle su izgledati lake, možda nevažne, ali su u to vreme bile izuzetno važne.
Dva slova “KR” [Kosovo Republika], ako su ispisana na ulici, ljudi su godinama zatvarani zbog ta dva slova. Ali, ta dva slova su imala svoju moć, delovala su na ljude. Tako je nastao, događaj povezan sa drugim događajem, akcija sa drugom radnjom. Sve su to bile međusobno povezane hronološki i postigle su svoj efekat.
Anita Susuri: Da li set delili te slogane ili ste ih i pisali, na primer na ulicama…
Zurafete Krueziu Manaj: Da.
Anita Susuri: I delili materijal.
Zurafete Krueziu Manaj: Da, mogli bismo da prođemo. Rekla sam, pričala sam ti o slučaju u srednjoj školi, o distribuciji po gradovima, o transparentima, gde god smo mogli da prođemo, da smo primetili da smo… Rekoh, na čemu sam zahvalila svojoj majci kada si mi postavila to pitanje, jer i moja majka nam je pomogla u mnogim slučajevima, u mnogim slučajevima. Pokrivala ih je svojim kaputom, šalom, a ispod kaputa sakrivali smo pamflete koje smo hteli da podelimo. Radili smo to na razne načine. Nismo radili dan ili dva, ali smo godinama radili, sve dok nas nisu otkrili i zatvorili.
Anita Susuri: Da li je to možda bilo i vreme kada ste upoznali svog muža?
Zurafete Krueziu Manaj: Mog muža…
Anita Susuri: Tokom tajnih aktivnosti?
Zurafete Krueziu Manaj: Ne. Upoznala sam svog muža tokom studija. Ali, moj muž je bio, posle našeg braka i dok smo bili vereni i posle venčanja, bio je moja desna ruka. Jer kada sam se udala, prvo sam uhapšena u školi, bila sam zatvorena, osuđena sam na 18 meseci zatvora. Završila sam sa zatvorom. Posle nekog vremena sam se udala i uradila sam…
Anita Susuri: Nakon zatvora?
Zurafete Krueziu Manaj: Nakon zatvora. Udala sam se posle zatvora. I bavila sam se aktivnostima čak i u selu u kojem sam živela. Onda je došlo i do osnivanja DSK. Ali tada su to bili počeci, nije bilo tako, funkcionisalo je kao, nije funkcionisalo kao [politička] partija, već kao ceo pokret i većina nacije ga je podržavala jer je bilo dobro obavljeno kao Deo toga. U selu Glarevo i opštini Klina radili smo razne aktivnosti. U to vreme kao deo DSK postojale su i polu-podzemne aktivnosti.
Tamo smo formirali seoski savet žena i tada su mlade čak ubijali po zatvorima, u jugoslovenskoj vojsci. A da bismo izdržali porodice koje su izgubile sinove, okupili smo seljanke, ukrcali smo se na traktorsku prikolicu i išli smo u ta sela. Verujte mi, bilo je žena od 65 godina, žena od 70 godina, pored mlađih devojaka koje su dolazile, bilo je i starijih žena, nisu izbegavale poziv koji smo radili kao mlade devojke i išli smo da se bavimo aktivnostima. Organizovali smo različite kurseve za usavršavanje devojaka koje nisu imale obrazovanje.
A onda bismo se organizovali, radili smo akcije i da se uloga žena tog vremena dovede u centar pažnje. Tada žene nisu bile na istoj poziciji kao danas, bile su izuzetno, kažem, mnogo niže od položaja muškaraca, bilo u porodici, bilo u društvu. To su bile stvari o kojima smo razmišljali, mislim, da to uradimo u svakom segmentu života, da uradimo pravu stvar koja je morala da se uradi.