Kroz ovo istraživanje, Inicijativa za usmenu istoriju namerava da dokumentariše rad PostPesmistët [Post-Pesimista], kulturnu omladinsku grupu aktivnu od 1995. do 2003. godine. Ovu asocijaciju je finansirala norveška organizacija i bila je deo većih mreža pod istim imenom u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj. Kosovski PostPesmistët su uglavnom prikupljali ljude iz gimnazije “Đževdet Doda” u Prištini, čiji su učenici i dalje bili u mogućnosti da pohađaju časove tokom Miloševićevog režima, dok je većina mladih albanaca morala da se osloni na školovanje kod kuće, u tzv. paralelnom sistemu obrazovanja. PostPesmistët su organizovali kulturne događaje za mlade, kao i razne radionice o fotografiji i novinarstvu. Ali njihova glavna aktivnost je bila izdavanje jednog časopisa pod istim imenom i distribucija među mladima. Magazin PostPesmistët je kasnije postao deo tadašnjeg nedeljnog časopisa Koha Javore.

Zana Nidža

Arhitekta

[…] Dakle, moj otac je bio duže vreme tamo [Tirana], a u jednom određenom trenutku smo odlučili da moramo biti zajedno, ne možemo više živeti odvojeno. Takođe smo mislili da možda tamo imamo bolje prilike za studije, za ovo, ono, da bi za nas tamo bilo mnogo bolje nego na Kosovu. Takođe, moja majka je imala priliku da počne da radi kao arhitektkinja tamo, jer na Kosovu nismo imali prilike. Tako smo svi odlučili da idemo tamo […] Ovog puta svi smo odlučili da idemo i pođemo u školu, moja sestra i ja, naš brat u vrtiću i tako dalje.

Otišla sam sa, ne znam kako da to objasnim, možda Post-pesimistët [Postpesimisti] su mi pomogli da ne idem tamo sa predrasudama, da budem otvorena i da prihvatim da postanem deo njih. Mislim, jer većina onih koji su išli tamo bi rekli: ‘Oni su drugačiji, oni ne znaju, oni govore …’ Ne, otišla sam sa entuzijazmom. Zato što je tamo bilo drugačijeg života, vi ste bili u mogućnosti da češće idete u pozorište (smeši se) ili bilo je koncerata gotovo stalno. I znam da sam se posle škole odmah počela družiti sa mojim drugarima iz razreda.

Agon Maliqi

Analitičar politike/Aktivista

[…] Sećam se vrlo dobro, prvi dan kada smo ušli u gimnaziji Sami Frašeri. Za nas to je bilo iskustvo… mislim, pošto su mnoge prostorije u našem gradu bile zabranjene za nas, sada su nam sve odjednom bile dozvoljene. Sećam se dobro kad sam ušao u gimnaziju, bio sam veoma zadivljen hodnikom… Mislim, upoređujući sa Kućom Jeretika, bila je to kao kraljevska palata za nas. Sećam se kada smo ušli u Boro i Ramiz, na primer, u sportskoj sali… proveli ste ceo život tamo a i niste, vaš put vas nikad nije poslao u sportsku salu. Sada kao petnaestogodišnjak, ući u sportskoj sali po prvi put je bilo izuzetno iskustvo.

Jehona Gjurgjeala

Direktor NVO "TOKA"

Reći ću vam, reći ću vam jedan slučaj. Bila sam… bila sam zajedno sa nekoliko drugarica spuštajući se dole, tamo gde se sada nalazi katolička crkva kod tri, tri-šešira u pravcu podzemnog prolaza, i idemo mi tuda. Ništa, idemo mi i pričamo. I sada, bili smo animirani tinejdžeri, la-la-la, i prešli smo pored jednog kafića. Imao je nekoliko stolica van, ispred, i kako sam ja pričala sa mojim drugaricama, ‘Ali znaš animirani’, kada sam čula, jedan glas, osobu koja mi se obraća [na srpskom]: ‘Hej mala, tiše malo’ vrlo agresivno, što na srpskom znači ‘Hej mala, tiše malo’. I kada sam se okrenula videla sam jednog dizelaša, kako su ih tada zvali. I okrenula sam se, pogledala sam ga i rekla sam mu [na srpskom]: ‘Izvini’. Moj prvi instinkt je bio da mu se izvinim.

I ja sam nastavila. I on je rekao onako kao: ‘Ajd oprostiću ti ali nemoj da me smaraš više’. I mi smo nastavili svoj put, i uvek spominjem ovaj slučaj, i posle 20. godina, i sećam se i tada, kako da kažem posle tri-četiri koraka, pitala sam se: ‘Zašto sam ja morala da se nekome izvinjavam, nekome ko je isti stanovnik kao i ja, u ovom gradu, ova ulica pripada meni toliko koliko i njemu! Bila sam besna na sebe, zašto je moj instinkt bio da omalovažavam sebe i izvinim se. Znate, prosto da se on oseća privilegovan što mi dozvoljava da dišem u našem gradu.’ Teško je bilo, bilo je teško, toliko da staneš i pomisliš, ali priroda čoveka je da, znate, takva, da pokušava da gleda na život sa svetlije strane, jer inače, teško je preživeti, teško je izaći iz kuće.

Petrit Selimi

MCC koordinator za Kosovo

Moj stan je bio u centru grada i možda je zato bilo lakše početi rad tu. Stvorena je neka vrsta omladinskog centra [engleski], omladinski centar, održavali smo sastanke, izložbe, događaje. Posle smo organizovali muzičke večeri u onim zgradama koje su bile tamo, raznim kafićima. Dakle, nekako… počeli smo sa objavljivanjem inserata, omladinskog lista u tadašnjem časopisu ‘Koha Javore’ [Nedeljno vreme]. Dok smo bili u Austriji došlo je i do naziva, ‘Kako će se ova mreža organizacija u bivšoj Jugoslaviji zvati?’ I bio je jedan intervju Leonarda Cohena, poznatog kanadskog pevača koji je umro prošle godine. ‘Da li ste optimista ili pesimista?’ I on rekao je: ‘Ja sam postpesimista.’ I to je bilo adekvatno ime za period u kojem smo živeli, jer smo se u to vreme zvali ‘Lulediellat e Ballkanit’ [Suncokreti Balkana] u vremenu kad je bio totalni teror, bilo je malo naivno. Ali kako da izrazimo želju da izađemo iz zamke pesimizma i defetizma i da se borimo i da uradimo nešto povodom toga, ali bez super optimističnog naziva? Tada je neko predložio ime ‘Post-pesimistët’ [Postpesimisti], i to ime je postalo naziv organizacije i upotrebljavano je sedam-osam godina kao platforma političkog, kulturnog i umetničkog aktivizma velike generacije mladih Prištine.

Garentina Kraja

Predavačica na AUK

Nakon izveštaja o Armendu, postojao je još jedan izveštaj o ručnoj bombi (granati) koju smo pronašli iza kancelarije postpesimista. Naša kancelarija je bila locirana tamo gde se danas nalazi Strip Depot, tu je bila kancelarija, kancelarija postpesimista. I koliko se ja sećam, ako ne grešim, sa Jehonom, da mislim da smo sa Jehonom pošle do iza kancelarije i videle smo ručnu granatu. Onda je ta ručna granata, zapravo, ta fotografija postala naslovna strana “Koha Javore” [Nedeljno vreme], sa istim, sa istim upozorenjem. Jer smo u to vreme sarađivali sa Koha Javore. Počeli smo objavljivati kao dodatak nedeljnim novinama. Naravno, sakupljali smo novac na isti način, jer je novac bio potreban za štampu, da bi se dodao kao dodatak, kao jedan deo, kao dodatak Kohe.

[…]

Lično, postpesimisti su mi pomogli da razumem perspektivu drugog, jer nisam uvek bila otvorena prema perspektivi drugoga, delimično zbog konteksta u kojem sam odrasla, kao i političkih događaja koji su me formirali pre nego što je to mogla učiniti škola ili ulica. Pomogli su mi da shvatim perspektivu drugog i da postanem politički emancipovana, politički obrazovana. Ja sam, ni na trenutak nisam imala dilemu o tome šta se dogodilo na Kosovu, i kako sam odrastala, bila sam u stanju da sve više i više shvatim koliko je nestabilna situacija u kojoj smo se našli.