Doruntina Baša: Ja sam Doruntina Baša, dramski pisac i scenarista. Rođena sam 1981. godine u Prištini, odrasla sam u naselju Dardania u Prištini, takođe sam veliki deo detinjstva provela u samom centru grada, konkretno, na mestu gde se sada nalazi Radio Priština, odnosno u tom kraju. U stvari, moja baka je živela tamo gde je nekad bio Radio Priština, a tu i dalje živi moja tetka po majci.
I kada se setim mog detinjstva u Prištini, dok sam odrasla u Prištini, sećanja su mi podeljena između ova dva kraja, Dardanie i centra. Razlog zašto se sećam mog detinjstva u ova dva dela grada, a ne u ostalim delovima Prištine je jednostavno zato što mi je porodica, roditelji, sestra su mi bili na Dardaniji, išla sam u osnovnu školi „Dardania“, koja je prvobitno zvala „Vladimir Ilič Lenjin“, a onda je postala osnovna škola „Dardania“.
Što se tiče ovog društvenog života, socijalizacije, moja glavna sećanja su vezana za centar gde mi je živla baka. Nešto što bi mogla da podelim, jedno od upečljativijih sećanja iz detinjstva je osnovna škola „Dardania“. Kada sam se upisala u tu školu, moja sestra je već tu bila, ona je šest i po godina starija od mene. Dakle, kada sam ja krenula u prvi razred, moja sestra je bila u sedmom ili osmom razredu.
Registrovala sam se 1988. godine, i u to vreme, to je bila prestižna škola u gradu, zato što je u to vreme bila najnovija škola u gradu, kao i najveća škola, najsavremenija škola. Stoga sam sa zadovoljstvom išla u školu i bila sam veoma ponosna što sam se upisala u takvu školi koja ima takvu reputaciju. Bila je stvarno nova škola, velika, to iskustvo je bilo tako posebno. Ali vrlo brzo politička situacija se mnogo promenila. U stvari, nije se baš realno promenila, samo se pogoršala, i škola je i fizički iskusila tu promenu, i odjednom od jednog veoma pozitivnog iskustva to se pretvorilo u neko, ne znam, iskustvao izolacije, da budem skroz iskrena.
Ono što se desilo je da je 1990, kada je većina albanaca bila izbačena sa posla, odnosno kada su nasilne mere, zapravo i zatvorile škole za Albance, dakle u tom periodu škola „Dardania“ je nastavila da radi, odnosno nastavila se nastava na albanskom, ali škola zidom podeljena na pola, odnosno zid je izgrađen u sred škole kako bi odvojila srpska i albanska odeljenja.
Jedno od sećanja koje nikada neću moći da zaboravim je taj zid i prvi dan škole u septembru u trećem razredu, kada sam otišla u školu i videla taj zid na sred škole. Bila je to toliko čudna percepcija okruženja na koje sam se bila navikla, u kome sam provela već dve godine, hodnika koje sam već poznavala. Škola „Dardania“ ima drugačiju strukturu, hodnici su onako malo više izrađeni, a sada je prostor u kome smo mogli da se krećemo bio ograničen i podeljen.
Ono što je bilo karakteristično je to što je škola bila podeljena na pola, odnosno realno je stvorila utisak da je proporcionalno podeljena, ali s obzirom na činjenicu da je bilo znantno manje srpskih odeljenja u odnosu na albanska, ispalo je da veći deo škole pripada srpskim učenicima. Naravno, fiskulturna sala je bila na njihovoj strani i mi nismo imali salu za fizičko.
Pošto je albanskih učenika bilo više, u našem delu smo morali da improvizujemo učionice u hodniku uz pomoć raznih alternativnih materijala, morali smo da organizujemo male učionice. Moja učionica u trćem razredu je bila improvizovana u hodniku, sa zidovima od šper ploče, bile su tu i školske klupe. Bilo nas je 34-35 u odeljenju, ne znam tačno sada, ali bila je velika gužva, jer su klupe bile veoma blizu jedna druge, i to je generalno stvaralo klaustrofobični osećaj, jer jednostavno nije ispunjavalo standarde, ili učionica jednostavno nije više bila onakva na kakvu smo naučili.
Što se tiče atmosfere koja se tada stvorila i te atmosfere koje se ja sećam, dakle tokom te fizičke podele škole i organizacije, odjednom od škole koja nastavlja da ima dobru reputaciju, velike škole u koju možeš da uđeš sa više strana, odjednom više ne možeš da uđeš u dvorište, iako nije bilo fizičke podele u dvorištu, nego se jednostavno postavila neka vrsta nevidljive granice koju se ti kao albanski učenik nisi usuđivao da pređeš, to je postalo kao, jednostavno došlo je do podele.
Generalno, stvorila se jedna vrlo neprijatna atmosfera i stanje straha. Mi se realno nismo plašili drugih srpskih učenika, možda je bilo nekih fizičkih sukoba, ali ja ih se ne sećam, na kraju krajeva bila sam samo dete. Ne verujem da je u to vreme bilo fizičkih sukoba između dece mojih godina, ali je sigurno bilo između onih starijih. Međutim vladao je strah. Sve ovo se dakle odrazilo i na mnoge druge stvari. To se odrazilo na to kako smo odjednom morali da se delimo na mnogo više smena, da se nastava organizuje u mnogo više smena, i, mislim, odjednom se život baš zakomplikovao. I, da, to je to moje sećanje na detinjstvo koje smatram najvažnijim.
Aurelja Kadriu: Da li možeš da nam kažeš kako je to uticalo, o porodici u kojoj si odrasla, i onda polako da nam kažeš kako je uticala ova podela u školama, koja se takođe dogodila i u drugim aspektima, kako je to uticalo na vašu porodicu?
Doruntina Baša: Zapravo, ova podela koja se desila u školama je bila samo odraz podele koja je već postojala u društvu. Društvo je bilo podeljeno, ali je podela 1990. godine postala toliko stroga da je samo produbila ono što je već postojalo.
Kada su moji roditelji bili izbačeni sa posla, moj tata je radio u Radio televiziji Priština, a mama je radila na Radiju Priština. Oni su bili izbačeni sa posla istog dana. Naravno, nisu bili jedini, izbačeni su zajedno sa svima ostalima. Međutim, znaš, bio je to neki trenutak, kao neka vrsta male pauze u životu, kada staneš i pomisliš: „Šta sad da radim?“.
Ovo se takođe dešavalo u svim drugim oblastima, u obrazovanju, na poslu gde su mi roditelji radili, ali i u socijalizaciji dece. Na primer, Srbi i Albanci su živeli zajedno u mnogim delovima Prištine, posebno u centru grada, gde sam provela deo detinjstva kada sam išla kod bake i tetke, tu je bilo i srpske dece, i mi smo se naravno igrali zajedno do nekog određenog trenutka. Kada se dogodila podela, i ovo društvo se jednostavno podelilo, znaš, bez ijedne reči, bez, znaš, bez ikakvog dogovora, jednostavno podrazumevalo se da prijateljstvo više ne može da postoji, da ne može da se nastavi.
[Intervju je isečen na zahtev sagovornice]
Aurelja Kadriu: Kakav je bio život pre nego što su ti roditelji bili izbačeni sa posla, pre nego što se desila ova podela? I onda, kako je bilo posle toga, ta prekretnica, kako je uticala na vaše živote?
Doruntina Baša: Pa, život je bio… to je bio normalan život za našu porodicu, moji roditelji su bili zaposleni, imali su normalne prihode za to vreme. Odlazili smo na odmore, mislim, imali smo normalan život kao moji vršnjaci u gradu. I naravno, kada se dogodila ova podela, sve se to promenilo. Odjednom su se pojavili egzistencijalni problemi i dileme, mislim, nismo više išli na more, znaš, bilo je sitnica na koje smo kao deca navikli, i koje se odjednom više nisu događale.
[Intervju je isečen na zahtev sagovornice]
Aurelja Kadriu: Šta su vam rekli u školi? Sigurno ste pitai zašto je došlo do ove podele. Šta su vam govorili nastavnici?
Doruntina Baša: Tog dela se ne sećam dobro, znam da je odjednom došlo do promene diskursa. Normalno, ja pripadam generaciji koja je uspela da postane pionir i uspela sam da prva dva razreda završim u Jugoslaviji, i u školi smo učili srpsko-hrvatski jezik i, mislim, barem sam malo iskusila tu Jugoslaviju iz perspektive učenice, pionirke.
Nakon što je podignut zid, naravno više nismo bili deo iste proče, i diskurs se promenio. Meni nije baš jasno niti bih mogla da ti objasnim kako je došlo do ove promene, da li je bila postepena ili trenutna, jer se dogodilo toliko stvari, toliko promena, da smo se mi kao deca našli u situaciji da moramo da prihvatimo promenu i nove okolnosti. Nakon nekog vremena, diskurs je postao ozbiljniji, postale su deo nas, mislim, i mi smo počeli da mislimo: „Mi smo Albanci, nismo više zajedno, mi smo potlačeni“, i tako dalje, i tako dalje. I, naravno, počeli smo da situaciju shvatamo drugačije i da postajemo deo tog diskursa.
Aurelja Kadriu: Da li se sećate šta su vam roditelji govorili kod kuće?
Doruntina Baša: Zapravo, mooji roditelji su bili, i nastavili su da budu, oprezni i korektni, odnosno, nikada nisu želeli da polarizuju neku situaciju u životu. Tako da, ono što se promenilo u mojoj porodici je bilo zahtev i pritisak mojih roditelja da budemo oprezniji, jer se u to vreme dogodilo i trovanje učenika, i mogu da zamislim u kolikom strahu su roditelji živeli jer im je dvoje dece išlo u školu u to vreme, i školovanje je nastavljeno, odnosno nije se prekinulo. Nije bilo onoga: „Mi smo sada u vanrednim okolnostima i sada treba da se prekine škola“, ne, nastavili smo da idemo u školi i to je bio deo celog tog otpora koji smo mi kao Albanci na Kosovu iskazivali.
Sećam se saveta koji nikada neću zaboraviti, roditelj jedne od mojih drugarica iz razreda je rekao: „Kada idete u školu, ako osetite miris karanfilića, izađite odmah iz učionice“. To sam nosila sa sobom dosta dugo, i kad sam odrasla, shvatila sam da se to odnosilo na trovanje.
[Intervju je isečen na zahtev sagovornice]
Aurelja Kadriu: Da li možeš da nam kažeš kako je išao prelazak iz osnovne u srednju školu, čega se sećaš iz srednje škole?
Doruntina Baša: Srednju školu sam završila u gimnaziji „Dževdet Doda“, koja se nalazila gde je danas katedrala Majke Tereze. Razlog zbog kojeg sam izabrala gimnaziju „Dževdet Doda“ je, prvo, jer je u to vreme „Dževdet Doda“, zajedno sa gimnazijom „Sami Frašeri“, imala reputaciju najbolje gimnazije u Prištini, ali, s druge strane, to je bila jedna od retkih škola koje su ostale u staroj zgradi, jer se u to vreme većina škola preselila u privatne kuće. I bila je u centru, bila mi je blizu kuće i jednostavno bila je zgodno da tu idem u školu.
Gimnazija je bila drugačiji period, jer je uzrast različit, obaveze i interesovanja su drugačiji. Pre nego što sam pošla u gimnaziju, dok sam još bila u osnovnoj školi, pridružila sam se Post-pesimistima, jer je u to vreme bio poziv za prijem novih ljudi. Tako da sam ja, kada sam bila u gimnaziji, kada sam se upisala u prvu godinu gimnazije, ja sam već bila u Post-pesimistima, zajedno sa mnogim svojim drugaricama i drugovima sa kojima sam iz osnovne škole prešla u istu gimnaziju.
Prema tome, vreme u gimnaziji sam provela u mnogim aktivnostima, u stvari bio je to period kada smo doživljavali, i ja i moje društvo u to vreme, doživljavali smo sebe ne samo kao učenike, već ao nešto mnogo važnije za naše društvo, mislim, na neki način kao aktiviste. Čak i gimnazija ima svoju priču o podeli, postojao je zid u sredini, iako ne u fizičkom smislu. U to vreme, 1999. godine, kada sam bila na trećoj godini, desilo se bombardovanje i morali smo da prekinemo nastavu. A kad smo se vratili u školu posle bombardovanja, završili smo dve godine odjednom, treću i četvrtu godinu, kako bismo zaključili školsku godinu.
To je bilo vrlo čudno iskustvo, jer odjednom škola koja je do tada bila simbol otpora… bili smo uporni da steknemo obrazovanje bez obzira na okolnosti i šta se događalo, i sad se odjednom to pretvorilo u nešto što bi trebalo da se završi preko noći, kako obaveza koja se mora izvršiti da bi se prešlo u sledeću fazu, to se dogodilo.
Aurelja Kadriu: Možemo li još malo da ostanemo kod srednje škole…
Doruntina Baša: Negde oko 1996. godine, jedna drugarica iz škole me je pozvala preko telefona ako se tačno sećam i jednostavno me je pitala: „Da li hoćeš da uđeš u Post-pesimiste?“ I naravno, u to vreme nije bilo puno aktivnosti na Kosovu koje bi bile „vau“ za nas tinejdžere,
Post-pesimisti su bili jedini koji su organizovali žurke, izložbe, koji su imali časopis koji… u stvari list koji se objavljivao u Koha Javore jedno vreme, i ja sam to videla i svi su videli i bilo je to kako da kažem… to je bio jedini mali prozor kroz koji ste mogli, znate, da pogledate napolje i zainteresovati se za ono što se događa sa druge strane. Tako da, kada me je ova drugarica pozvala i predložila to, ja sam bila potpuno impresionirana, i odmah sam rekla: „Da!“ I mi smo bili jedna grupa prijatelja, ljudi koje sam poznavala od ranije zato što smi išli u istu školu, oni su postali deo Post-pesimista.
Prvi sastanak smo održali u kancelariji Post-pesimista, u ulici koja se danas zove Redžepa Ljucija, tu nam je prvobitno bila kancelarija. Okupili smo se tu, bila je to grupa od možda 15-20. mladih ljudi. Mi smo bili nova generacija Post-pesimista i odmah smo krenuli sa različitim aktivnostima. Organizovane su brojne žurke i izložbe. Objavljivali smo novine, takođe smo objavljivali i časopis „Hapi Alternativ“ [Alternativni korak], koji je na kraju prestao da izlazi i svi smo prešli na nešto drugo. Ja sam radila i u novinama i u časopisu, pisala sam članke koji su objavljivani. Posle nekog vremena, na kratko sam bila i urednica novina. Novine su počele da izlaze i same posle nekog vremena, odnosno, mogli ste da ih vidite po trafikama. Naravno, bili smo veoma ponosni na ono što radimo.
Postojala je neka vrsta tendencije da se normalizuje omladinski život na Kosovu u to vreme, osim toga bilo je to čak i nešto više, jer su Post-pesimisti bili deo regionalne mreže, i za mnoge od nas to je bila prva prilika i prvi put da smo mi mogli da se sretnemo sa vršnjacima van Kosova, i to je bilo veoma važno u to vreme, jer smo živeli u okolnostima gde je bilo nemoguće, gotovo nemoguće, da upoznamo nekoga ko živi van granica Kosova.
Dakle, Post-pesimisti su imali veliki uticaj na to kako smo se mi kao mladi tada formirali, mi koji smo bili deo njih, mislim, i generalno mladi koji su bili deo aktivnosti Post-pesimista ili oni koji su bili povezani sa Post-pesimistima na jedan ili drugi način.
Bilo je to na neki način probijanje nekih naših unutrašnjih granica, ali i ograničenja koja smo imali kao društvo. Sa Post-pesimistima sam mogla da putujem na omladinske kampove i srećem se sa drugim ljudima iz regiona, i koliko god da sam naučila o regionu i o problemima mladih u tim mestima, s druge strane bilo mi je veoma interesantno da saznam i naučim da postoje predrasude, jer je to bio prvi put da sam shvatila da van Kosova ima mnogo predrasuda o Albancima sa Kosova, znaš, po prvi put sam shvatila da kada mi odemo van Kosova, ljudi gledaju na nas drugačije, jer još pre nego što nas upoznaju, mi imamo neku reputaciju, imamo određeno ime, to mi je bilo šokantno.
Ali to je samo ojačalo potrebu i želju da budeš deo Post-pesimista, tog pokreta kako smo ga zvali. Bilo je niz različitih aktivnosti i one su se nastavljale. Bilo je to kao jedan neprekidan ciklus, dolazili bi novi ljudi, završili bi neku misiju i odlazili, pa bi dolazili drugi. Tako da sam u Post-pesimistima bila verovatno do malo posle rata, možda 99, 2000, i onda su se cela struktura i sadržaj promenili, došli su novi ljudi i nastavili su još nekoliko godina posle toga.
Aurelja Kadriu: Da li možeš da nam kažeš nešto o tim, pomenula si žurke, izložbe, generalno o nekom trajnom sećanju u vezi sa organizovanjem tih aktivnosti, o grupnom radu, razgovorima koje ste vodili dok ste nešto organizovali?
Doruntina Baša: Glavna sećanja o Post-pesimistima su vezana za kancelariju koju sam pomenila ranije, dakle koja je bila gde se danas nalazi kafić Strip depo u ulici Redžepa Ljucija. I nije to bilo standardno angažovanje u smislu da bismo tamo išli u određeno vreme, dolazili smo kad god smo hteli i uvek se tu nešto dešavalo, uvek je bilo ljudi. Bilo je interesantno jer je atmosfera bila opuštena i od samog početka smo se vrlo brzo prilagodili.
Uvek je bilo ljudi i uvek bi upoznala mnogo novih ljudi koje nisi znala od ranije, mislim, dolazili su iz različitih oblasti, ali morala si da sarađuješ sa njima na ovaj ili onaj način, jer nas je posao povezivao. Nije bilo hijerarhije, ne sećam se de je bilo neko organizovanje tu, jer svako je imao neku ulogu. Jednostavno, čini mi se da nije bilo potrebe da postoji hijerarhijska struktura i nismo morali da izveštavamo nekoga o onome što radimo, toliko smo svi bili požtvovani da učinimo nešto da se oživi život mladih u Prištini, da smo svi tamo odlazili sa puno energije i radili smo ono šo smo najbolje znali.
Sećam se, i to je možda ono čega se se najbolje sećam, noćnih sati dok sam se bavila prelomom teksta i uređivanjem članaka. Nije bilo opterećenja, znaš, ne povezujem stres sa tim vremenom, ni na kakav način, bilo je veoma zabavno baviti se svim tim stvarima, jednostavno neka vrsta imitacije odraslih. Neka vrsta, ne znam, neki, pristup ozbiljnom radu onako kako zamišljaš da treba da se uradi, ali dete si, mlada si, znaš, i naravno da tome pristupaš sa najvećom iskrenošću i strašću.
Dakle, Post-pesimisti… kada danas kažem Post-pesimisti, sećam se kancelarije, sećam se te sale, velike sobe u kojoj je bio jedan ovalni sto, jedna mala kuhinja gde smo pili čaj i druge prostorije u kojoj su bili računari i gde smo radili prelom novina. Sećam se da smo se za mnoge aktivnosti često organizovali i izlazili smo da izlepimo postere, to je bilo nešto, znaš, sada kada o tome govorim… nije to ništa izuzetno, ali u to vreme, znaš, kada smo se organizovali da izađemo da bi izlepili postere, to je bilo kao da radiš nešto gotovo ilegalno, znaš, imali smo takve emocije: „Vau! Izlazimo da lepimo postere u šest sati ujutro po gradu.“ Uvek, znaš, to je bio razlog da se okupimo i provedemo zajedno.
Aurelja Kadriu: Aktivnosti, žurke, gde ste ih održali, i da li se sećaš ičega u vezi sa tm, koje su to teme bile?
Doruntina Baša: Bilo je aktivnosti koje su se održavale u kancelariji, na primer neke izložbe. Bilo je aktivnosti, skupova koji su se održavali u kafićima u to vreme, na primer, „Santea“ i na drugim mestima. Bilo je… na različitim mestima u stvari. Sada, znaš, u Prištini u to vreme je bilo… broj mesta u kojima su organizovane aktivnosti je bio ograničen, dakle mesta su bila ista, ta ista mesta smo takođe i mi koristili. Pravili smo žurke, kasnije kada smo promenili lokaciju, pravili smo žurke, kasnije smo imali jednu kuću.
Dakle, kasnije smo bili u jednoj iznajmljenoj kući u naselju Tophane, vrlo blizu ulice koja se danas naziva UČK, to je bila velika kuća, pružila je prilike, dakle da se mnoge aktivnosti, izložbe tu održavaju. To su aktivnosti koje smo kasnije organizovali. Bilo je koncerta, žive muzike unutra… umetničkih aktivnosti, izložbe sa raznim instalacijama, slike, različite fotografije. Ali i workshops [radionice] i druge aktivnosti, sve smo to tu organizovali, dakle zato što smo mogli, imali smo mnogo pogodiji prostor.
Jednom, u jednom trenutku, nešto kasnije, odnosno negde… malo kasnije, krajem devedesetih. takođe se stvorila i grupa… u okviru Post-pesimista, grupa srpskih članova iz Prištine sa idejom dakle normalizacije odnosa između srpskih i albanskih mladih ljudi, ali to je bilo kratko pre izbijanja rata i nije bilo mnogo zajedničkih aktivnosti. Dakle, kada je počeo rat, kancelarija je naravno napuštena, i nakon toga je opljačkana i tako dalje, i tako dalje. I jednostavno ovoj ideji nije dozvoljeno, odnosno da u Post-pesimistima na Kosovu budu i Srbi i Albanci, da se razvije i da se vidi na kom pravcu bi ovo išlo.
Aurelja Kadriu: Pomenula si da ste putovali po omladinskim kampovanjima, da li možeš da nam kažeš kakvo je za vas bilo iskustvo putovanja do mesta gde su se održavali…
Doruntina Baša: Moje prvo putovanje sa Post-pesimistma je bilo u Mostar, u Bosni i Hercegovini, i to putovanje je bilo neposredno posle rata u Bosni, odnosno negde godina ’96-97, i ja sam po prvi put letela avionom, pa sam imala mnogo razloga da se radujem ovom putovanju, prvo zato što sam išla u kamp gde je bilo puno mojih vršnjaka iz celog regiona, a s druge strane što po prvi put letim avionom.
Znam da smo putovali autobusom do Beograda, i u Beogradu smo uzeli avion za Sarajevo, i nakon toga smo iz Sarajeva putovali za Mostar. Bilo je leto, bilo je veoma vruće, i tamo smo bili u dečijim kampu, to je bio jedan veliki prostor, gde su bile različite generacije Post-pesimista iz celog regiona. Bilo je dakle diskusija, sastanka, bilo je drugih aktivnosti, radionica, ali je ideja generalno bila da se mi sastanemo i međusobno upoznamo i jednostavno da se upoznamo.
Tamo se dogodila jedna vrlo interesantna stvar, ono što sam ranije rekla da je to bio moj prvi susret sa idejom predrasuda među ljudima. Organizovali su nam iznenađenje, neki performans iznenađenja koji je organizovalo nekoliko članova, to su bili Albanci, Bošnjaci i Srbi, improvizovali su svađu u sred veoma ozbiljnog sastanka koji se održavao. Oni su organizovali svađu sa mnogo uvredljivih reči jedni prema drugima na osnovu tih stereotipa, na osnovu naših percepcija jednih o drugima.
I sećam se da sam se šokirala i uzela sam onu fasciklu koju su nam dali, gde smo dobili sav materijal, i htela sam da izađem odatle i rekla sam: „Sve je ovo laž!“ (smeje se). Ali uskoro… i svi su bili šokirani, jer niko nije očekivao, jer je performans bio toliko dobro odigran i bilo je toliko mržnje, znaš, da više niko nije hteo da bude u toj sobi.
Međutim, oni su nas ubrzo vratili i rekli da je to bio samo performans, znaš, samo da nam pokažu dokle mogu da idu te predrasude i ta mržnja među ljudima. I naravno, onda se rodila ideja da organizujemo jednu takvu vrstu javnog performansa u gradu, i organizovali smo ga, čak je bilo i televizija, koji su to snimale, i dakle to je jednostavno bila poruka mladih iz regiona…
Aurelja Kadriu: U Mostaru ste to uradili, zar ne?
Doruntina Baša: …da. I bilo je, bilo je, ne znam, sećam se, posebno se sećam trenutka kada sam počela da gledam ljude oko nas, znaš, kako reaguju, i videla sam da su svi bili vrlo iritirani i hteli su jednostavno da odu odtale, toga se vrlo dobro sećam. Bio je to vrlo značajan trenutak. Post-pesimsiti su to uradili, dakle u tom periodu su razgovarali i o predrasudama… među ljudima na Balkanu.
Aurelja Kadriu: Kako ste izašli iz Post-pesimista, da li je bilo nešto definitivno?
Doruntina Baša: Ne, u stvarnosti odvajanje od Post-pesimista se dogodilo veoma prirodno, prosto zato što sam se zainteresovala za druge stvari. To je bilo vreme kada sam završavala srednju školu, kada sam gledala ka univerzitetu, i jednostavno ne znam, tom poglavlju života je došao kraj.
[Intervju je isečen na zahtev intervjuisane]
Aurelja Kadriu: Nakon toga, šta ste radili, mislim kako, sa studijama… kako se nastavio vaš život nakon povratka?
Doruntina Baša: Ja pripadam generaciji koja je pretrpela velika razdvajanja, odnosno i tokom školovanja, ali i svih ovih stvari koje su se dogodile na Kosovu, političkih i društvenih, one su se odrazile veoma duboko na moju generaciju, na to sa čim smo se identifikovali, o čemu smo sanjali i šta smo radili da bismo ostvarili svoje snove. Na primer, izbor… izbori koje smo pravili u životu, su bili pod velikim uticajem ovih okolnosti i često su izbori koje smo pravili bili blizu onoga što smo stvarno želeli ili su bili potpuno suprotni, jer su uslovi u kojima smo odrasli bili veoma teški da bismo mogli da postignemo nešto, i da bismo mogli, ne znam, da ostvarimo snove koji smo oduvek imali.
Ne znam, puno ljudi iz moje generacije, ne znam da li su uspeli da postanu oni ljudi koji su hteli da postanu kada odrastu, znaš. Ja sam se odlučila da studiram dramaturgiju na Fakultetu umetnosti i u to vreme sam bila ubeđena da je to najdivnija ideja u svetu. Sa dramom sam se upoznala dok sam bila u srednju školu, imali smo nekoliko antologija avangardne drame kod kuće, i čitala sam o tome, i ne znam, toliko sam bila oduševljena mogućnostima koje drama pruža da se igraš žanrovima, rečima.
I onda sam upisala dramaturgiju u Prištini, uprkos tome što je to bila 2000. godina, i još uvek su bile prisutne posledice obrazovnog sistema koji je bio uspostavljen devedesetih, dakle bile su još uvek tu, mnogo stvari nije funkcionisalo, bilo je puno improvizacije, i jednostavno je bilo nedostatka strukture koja je nama studentima najviše nedostajala. I mogla bih da kažem da iz moje perspektive, iz naše perspektive, dakle moje generacije, da studiraš u slobodnom Kosovu je manje-više isto kao i da studiraš na Kosovu pre oslobođenja, jer, ne znam, možda je sistem obrazovanja bio umoran, takođe je bio traumatizovan od svih tih promena.
Diplomirala sam 2004. godine, a potom u 2006. godini sam odlučila da uradim nešto drugo i upisala sam master Humanističkih nauka, jedan program Erasmus Mundus i otišla sam u Škotsku, Italiju i Francusku i završila sam master.
Aurelja Kadriu: A onda kada ste se vratili, odmah ste se vratili, zar ne?
Doruntina Baša: Da, odmah posle mastera sam se vratila u Prištinu, ubeđena da sam sada pripremljena, dobro obezbeđena za život. Bio je to veoma težak period, naći posao, i napokon sam našla posao posle dve-tri godine, i ne znam, dakle stvari su se promenile, promene su se događale sve vreme, ali imam utisak da je to išlo mnogo sporijim tempom od onog koji nam je bio potreban, ali realno, još uvek tako ide.
Ne znam zašto sam imala utisak da ako završim master u inostranstvu, moj život na Kosovu će se automatski poboljšati i iz tog razloga sam se vratila. Međutim, nije bilo tako, i nažalost i za mnoge ljude nastavlja da bude tako i dan danas.
