?

?

Agon Maljići

Priština | Date: 5. jul 2017. | Duration: 41 minuta

[…] Sećam se vrlo dobro, prvi dan kada smo ušli u gimnaziji „Sami Frašeri“. Za nas, to je bilo iskustvo… mislim, pošto su mnogi prostori u našem gradu za nas bili zabranjeni, sada su nam svi odjednom bili dozvoljeni. Sećam se dobro kad sam ušao u gimnaziju, bio sam veoma zadivljen hodnikom… Mislim, upoređujući sa kućom porodice Hertica, bila je to kao kraljevska palata za nas. Sećam se kada smo ušli u „Boro i Ramiz“, na primer, u sportski centar… proveli ste ceo život tamo, a i niste, put vas nikad nije naneo na sportski centar. Sada, kao petnaestogodišnjak, ući u sportsku salu po prvi put je bilo izuzetno iskustvo.


Aurelja Kadriu (Vodila intervju), Donjeta Berisha (Kamera)

Agon Maljići je rođen u Prištini 1984. godine. Magistrirao je razvojnu politiku na Univerzitetu “Duke”. Trenutno je nezavisni konsultant/politički analitičar i javni intelektualac. Maljići je osnivač portala Sbunker. Živi između Tirane i Prištine.

Agon Maljići

Prvi deo

Agon Maljići: Zdravo. Ja sam Agon Maljići.

Aurelja Kadriu: Agone, da li možete da nam kažete nešto o vašim sećanjima iz ranog detinjstva?

Agon Maljići: Sećanjima iz ranog detinjstva?

Aurelja Kadriu: O životu u Prištini, kakvo je bilo vaše detinjstvo u to vreme, u tom periodu? Vašoj porodici? Dakle, sve ono što uključuje… u kakvoj ste porodici odrasli, nešto više o vašim roditeljima i inače životu, životu u vašem kraju, kući? Svega čega se sećate.

Agon Maljići: Dakle, ja sam rođen i odrastao sam u, sada je to ulica Nazim Gafuri, tada je bila, tada se zvala Miladina Popovića, ulica koja je blizu Srednje tehničke škole, tu znači. Danas je ta kuća je “Klub M“. Rana sećanja! Rana sećanja su, ne znam… dakle dvorište moje kuće je bilo neka vrsta olimpijskog prostora za celo naselje, svi su dolazili da se tu igraju. Dakle, odrastao sam uglavnom u dvorištu. To su naj, naj, naj glavnija sećanja. Ali i kod Prvog bloka, zgrada koje su se nalazile ispred. Znači, ovo je bilo to okruženje, kraj gde, gde sam, gde sam provodio vreme kao dete.

Prve uspomene… ne znam, dakle, bila su manje-više dva područja grada kojih se sećam. Dakle, tu je ovo, stariji deo grada koji se nalazi kod Prvog bloka, dvorište moje kuće, malo i Sunčani breg, jer tuda…. Moja baka je sa te strane, proveo sam dosta vremena i kod moje bake tamo. I da, i malo u Ulpiani, jer sam imao drugare koji su živeli u Ulpiani. Prva sećanja, hoću da kažem, više su bila, sećam se nekih stvari kao što je, kada smo krenuli u školu nekako. Odatle možda, malo zbog veće socijalizacije, novi krug ljudi, i tu se sećam prvih detalja.

Prva sećanja kod nas su obično, ne znam, malo su vezana za, kako reći, znaš, za politiku ponekad, jer smo bili deca, ali smo, odrasli smo u onako nekakvoj tenziji. Čuli bi. Iako nismo u suštini shvatili šta se dešava, bili smo jedna generacija koja je stalno osećala neku napetost koja se zbivala oko nas. Gledajući neku vrstu stresa kod ljudi koji su bili oko nas, toga se malo sećam. Možda…

Aurelja Kadriu: O kojim godinama detinjstva govorite? Vi ste rođeni…

Agon Maljići: Možda zato što dolazim iz porodice koja je takođe bila politički angažovana, i znači i informisana. Vesti su stalno bile uključene. Dakle, i moj otac je bio politički angažovan i on je putovao po teritoriji bivše Jugoslavije, i po inostranstvu na konferencijama. I ja sam, tu sam stekao možda neku vrstu možda svesti o tome što se dešava, neku vrstu stresa. Govorim o kraju 80-tih godina, početkom 90-tih, tačno kada je bila neka vrsta… ono ukidanje autonomije.

Ja sam išao u prvi razred 1990. godine kada je još uvek bio jugoslovenski sistem. I, dakle, sećam se, dakle, osnovne škole „Eljena Đika“, sećam se da smo u prvom razredu imali onu Titovu sliku još uvek, u, u, u školi. Ali, mi smo bili prva generacija koja je počela da ide u školu, a koja nisu bili pioniri. Bila je to neka vrsta tradicije, gde su na početku, znači prvaci su dobijali i stavljali one crvene {pokazuje rukama podešavanje marame}, one pionirske marame. I mi smo bili prva generacija koja, kada smo pošli u školu, nismo imali, nismo, nismo postali pioniri. Toga se sećam.

Isto tako, ali kada sam bio u drugom razredu, kada sam bio, tada počeo paralelni sistem. Sećam se da jedno vreme, nešto čega se sećam je bilo da za vreme određenog perioda više nismo išli u školu. Nešto, opet kažem, neka vrsta sećanja, neka vrsta napetosti, neka vrsta brige je bila primećena kod roditelja. I sećam se sebe po nekim kućama kod Sunčanog brega imali smo časove sa jednom učiteljicom neko određeno vreme tu. Dok smo se vratili u školu, „Eljena Đika“ kao deo paralelnog sistema. I tu više nije bilo Titove slike.

To su neka od sećanja koja su bila malo više, više politička. Da, čega drugog se sećam je, na primer, pošto smo došli u ovaj deo grada, ovde u neposrednoj blizini stadiona… sećam se kao dete navijanja na stadionu u Prištini. Kada je Priština igrala, ceo grad je bio miran, i kada bi Priština dala neki gol, sve bi se čulo sve do kraja, do našeg kraja. Bio je to jedan veoma mali grad, dakle sasvim drugačiji od ovog danas. Priština bi igrala fudbal na stadionu ovde, i čulo bi se po celom gradu. To je više ličilo na selo, kako reći, jer danas…

Aurelja Kadriu: Možete li nam reći nešto i o vašem porodičnom poreklu, dakle o sastavu porodice?

Agon Maljići: U redu, sastav. Kada sam ja odrastao. Dakle, kada sam ja odrastao, bili smo dakle sa babom, baba je živela sa nama, sa roditeljima. Ja sam odrastao sa mojom babom, deda mi je umro tokom 80-ih godina, sa roditeljima, mamom i tatom. A kasnije,’94. godine, kasnije je rođena i moja sestra. Dakle, proveo sam deset godina, u stvari kao, kao jedinac. Toliko nas je u celini bilo, nas četvoro tokom deset godina u kući. Ali, bila je ona vrsta porodice gde, gde su se svi, dakle cela naša šira porodica okupljala, dakle kod nas. To znači da smo svako veče imali tu tetke i strica. Svi smo, dakle, uveče bi se okupili u našoj kući. Tako da sam odrastao zajedno sa braćom od tetke, braćom od strica svi zajedno… kao što sam rekao, na onom Olimpijskom stadionu, u našem kraju, u dvorištu naše kuće. Takvo je bilo okruženje u kome sam odrastao.

Aurelja Kadriu: Pomenuli ste da je vaša porodica bila politički angažovana. Zanima me da nam kažete nešto više detalja o tome, o vašim roditeljima i kako je to uticalo vaš život dok ste odrasli?

Agon Maljići: Dakle moj tata je bio, dakle, angažovan faktički od vremena… čak malo pre nego što sam se ja rodio, od 80-ih, sa pisanjem… Dakle, Škeljzen Maljići, sa analizama, sa novinama. Kasnije se angažovao i politički u Socijaldemokratskoj partiji i bio je deo tog građanskog otpora, i protesta koji su se dogodili krajem 80-ih, početkom 90-ih. Kako je to uticalo na mene? Sada mogu više da o tome razmišljam možda retroaktivno, jer tada nije da sam imao neku, neku svest u vezi tih pitanja. Ali, rekao sam, dakle, da sam konstantno bio svesan da on nije tu, na primer, da je otišao na konferenciju, da je otišao van… van Kosova.

Često, na primer… Sećam se bio je zaglavljen u Americi oko godinu dana, [ne] oko mesec dana jer su se granice zatvorile, i on nije mogao da se vrati. Znate, svi ovi događaji su deo sećanja koje kao dete registruješ da nešto nije u redu. Ili sećanja tipa – mislim da je to bila godina ’91, ’92, ili nešto tako –  poveo me je sa sobom tada u Makedoniju. Neka konferencija, ne sećam se ni koja je bila tema te konferencije. I na putu dok smo se vraćali, zaustavila nas je policija, tu negde u blizini Uroševca. Bili smo zajendo sa vozačom mog oca, i ja sam bio tu. Negde tamo kod, kod granice, tamo negde kod Kačanika, i bila je noć, dva sata ujutru. Tada je bilo vrlo rizično. Čak su nam pretresli ceo automobil. Jedno, jedno dva sata su nas tu držali.

Vadili bi neke papire „Republika Kosovo“. „Šta je ovo?“. I ja se sećam neke vrste napetosti. Ali moja napetost je bila, jer sam imao jedan pištolj, vodeni pištolj, koji sam kupio u Makedoniji, koji sam sakrio ispod sedišta (smeje se), jer sam se plašio da bi policija mogla da ga pronađe. Znači, ove vrste traume, ove vrste sećanja… jer mi kao deca nismo bili u stanju da pobegnemo od politike. I zato ja uvek krivim svu ovu situaciju, jer smo previše politizovani kao generacija, razlog za to je zato što je politika bila sa nama sa svih strana. I kada bi te policija zustavila i ti kao dete si imao jedan vodeni pištolj, sećam se toga kao nečeg vrlo traumatičngo kada sam ga sakrio, i nadao sam se: „Daj Bože da ne traže ispod sedišta jer će pronaći moj vodeni pištolj“.

Dakle, njegov politički angažman i to, sve te to stigne. Ali na mene je mnogo uticalo i okruženje kod kuće. Dakle knjige, novine, razgovori kod kuće, koji su se, mislim, vrteli oko ovih tema. Tako da, normalno, sve to posle utiče na tebe šta, šta te posle zanima i šta, dakle možda je to uticalo, verujem mnogo na ono što sam ja danas u nekom smislu.

Aurelja Kadriu: A posle toga, kada ste pošli u školu, da li je, da li ste imali drugačii tretman uzimajući u obzir političku pozadinu vaše porodice? Govorimo o sećanjima iz osnovne škole.

Agon Maljići: Za mene lično?

Aurelja Kadriu: Da.

Agon Maljići: Drugačijeg tretmana ne verujem, nisam, nisam primetio. Možda, možda sam ja više bio…

Aurelja ​​Kadriu: …posebno u periodu kada ste prešli na školovanje po kućama…

Agon Maljići: Da.

Aurelja Kadriu: Da li je bilo…. Koji je bila narativ, diskurs u kući? Da li ste, da li ste se osećali ugroženim zbog tih putovanja [do škole]?

Agon Maljići: Znači, kao Albanac, znate, u okviru albanske zajednice, nisam imao drugačiji tretman, nikada nismo to osećali jer u toj, to je bio jedan period homogenizacije. Znači, da nije više bilo razlika ko dolazi iz komunističke porodice, ili ko dolazi iz kakve god, jer na neki način tenzije su bile sa Srbima, sa policijom i tako. U svakom slučaju, rizik se osećao. Tokom ’90-ih, u Prištini se generalno nisi osećao siguran. Znači, ljudi se nisu mnogo kretali ili izlazili van svojih naselja, dakle, sećam se toga kao dete. Posebno je centar grada bio opasan. Bilo je mnogo više Srba po centru i oko centra grada i, znate, kao deca kada postoje one male grupe huligana, oni bi vas jurili i mi smo se ih se malo plašili.

Ali, ići u školi, sada konkretno na Sunčani breg, ne, ne sećam se da li je bilo, da je bilo neke opasnosti. Međutim, napetost je bila prisutna, jer je policija imala, bila je puno fizički prisutna u to vreme, znači, bila je prisutna na svakom ćošku, po celom gradu. Čak, sećam se kod moje kuće tamo, tačno gde se nalazi Tehnička škola, kod onog trougla koji povezuje, dakle onaj koji vodi ka Velaniji i sa ove strane ka Vranjvcu… tu je bilo, tokom celih 90-ih je bio jedan kontrolni punkt. Svake noći tu je bila policija. Bilo je jedno, kako su to zvali, veoma veliko policijsko vozilo, tu su tako radomly [engleski: nasumično], dakle nasumično bi zaustavljali ljude.

I znači meni, meni je skoro ceo život prošao, recimo od kad sam imao pet-šest godina i sve do ’99, svaki put kada bih prešao ulicu, policija je tu bila prisutna, i…. Nije da je bilo nekih slučajeva, u svakom slučaju, bilo je incidenata gde su nas jurili, gde nas je jurila ova ili ona banda, ali za mene je više bio onaj, onaj zvuk, kako su to nazivali, policijski toki-voki, kako su to tada nazivali, ono čime, čime se može međusobno pričati. Perrllep-perrllep {onomatopejski}, imali su neki zvuk, buku. To je, to je… i dan danas da čujem taj zvuk, to je za mene nešto tako traumatično zato što je to bila neka vrsta svakodnevnog zvuka terora, napetosti koju si osećao kad god bi video, kad god bi video policiju.

I tu reakciju imam i dan danas prema svakoj policiji, to iskustvo imam bilo gde da idem po svetu,  imam malo neku vrstu, onako ostanem sleđen, imam neku vrstu ukočenosti koja mi je ostala iz tog vremena. Iako je policija u drugim zemljama uglavnom ljubazna, niti imaju neku vrstu loše namere prema tebi… kod mene je ostala ta vrsta traume i straha od nje, od policije kao nečega čega se moraš plašiti. Tako da je strah tako izgledao. Više kao nešto što si osećao u vazduhu, a ne nešto konkretno. Ili naravno, i roditelji bi, i roditelji bi te upozoravali, znate. Mene, u stvari, sećam se jednog ili dva slučaja, gde me je mama opominjala, rekla mi je: „Pazi malo gde ideš, sa kime se družiš. Jer si ti nečiji sin i možda bi neko mogao nešto da uradi.“ Ovoga se sećam, zapravo dva slučaja. I to je na mene ostavilo utisak, znaš, da ste morali da budete oprezni. Dakle, da, toga se sećam.

Aurelja Kadriu: Nakon toga, gde ste išli u srednju školu?

Agon Maljići: Gimnaziji „Sami Frašeri“.

Aurelja Kadriu: I kakav je bio taj period za vas?

Agon Maljići: Faktički, ja sam poslednja generacija koja je bila u „Sami Frašeri“ gore na Vranjevcu [Kodra e Trimave]. Pošao sam srednju školu ’98. godine, dakle i dalje smo bili u paralelnom sistemu.

Aurelja Kadriu: U kući na Vranjevcu?

Agon Maljići: Da, „Kuća Hertica“[1], u paralelnom sistemu. Za mene je bilo veoma, u stvari, teško je to bilo kao iskustvo, jer je moja kuća bila 30 sekundi ili ​​minut udaljena od gimnazije „Sami Frašeri“. A ja sam morao da prloazim pored gimnazije „Sami Frašeri“… i gledam Srbe kako idu u „Sami Frašeri“ kojih je bilo malo, brojčano, koji verujem nisu mogli ni da popune školu… i da prolazim tuda i uzmem autobus – i ušli bismo u autobus ili ponekad bi negde uzeli neki mali taksi, pravili bismo grupe kako bismo zajedno išli, ponekad bismo i pešačili sve do Vranjevca.

Dakle, morao sam prvo da prođem tuda i onda da pešačim oko 20. minuta, pola sata, da bih stigao do paralelnog sistema. Dakle, bilo je jedno, dakle… danas se šalimo u vezi sa tim vremenom, dakle kakvi su uslovi bili u tim kućama…. Dakle, 200 učenika u jednoj kući. Morali smo da se izujemo na ulazu. Bila je jedna soba za cipele koja je imala neprijatan miris (smeje se). I ne znam. Dakle, to je to iskustvo tokom srednje škole. Onda smo tu prekinuli, pred kraj prve godine je počeo rat…. Imam mnogo uspomena iz tog perioda, jer sam bio i stariji, 14 godina, toga se sećam onako veoma, veoma jasno.

Aurelja Kadriu: Ratni period ste proveli u Prištini ili… kakav je za vas bio taj period, budući da je škola bila zatvorena, kada ste prestali da idete u školu i kada je počeo rat?

Agon Maljići: Ne sećam se tačno trenutaka kada je škola prekinuta. Znam da sam ja 23. marta otišao u Makedoniju, dan pre bombardovanja. Nisam, nisam bio ovde za vreme bombardovanja. Mi smo, mi smo otišli jer je tata u to vreme bio u Švajcarskoj, i on, bojeći se da će nešto početi, on je hteo da i mi izađemo, da i mi izađemo, pošto on nije mogao da se vrati. Bio sam u Makedoniji tokom rata…. Ali sećam se napetosti, jer je Kuća Hertica na vrlo strateškom položaju i odatle se vidi jedan prilično veliki deo Labskog polja.

I kada je bilo borbi, recimo, u Labskom polju, čulo bi se i u školi. To su bila veoma nenormalna vremena. Ali, 23. marta sam, otišao sam tamo i onda sam se vratio ako se ne varam, 4. jula. Bio je 4th of July[2] kada sam se vratio u Prištinu, ’99. godine.

Aurelja Kadriu: Što se tiče perioda u Makedoniji, da li ste tamo bili kao izbeglice, ili ste imali…

Agon Maljići: Da, da da. Mi smo bili izbeglice. Sećam se onih, imali smo one zelene kartone koje su se nazivale zgriženo lice. Begalci [izbeglice] su nas zvali. Bili smo raseljeni u Tetovu, jedna porodica tamo nas je primila. Neko vreme smo išli i u školu, u gimnaziji u Tetovu. Imali smo neku vrstu improvizacije, išli smo na časove kako ne bismo izgubili, kako ne bismo…

Aurelja ​​Kadriu: Da li su vam priznali taj period škole kada ste se vratili…?

Agon Maljići: Ne, čini mi se da nam nisu priznali. Bilo teško pohvatati kad smo se posle vratili, ko je bio gde, znate. Sve smo bili raspršeni kao izbeglice, neki u Albaniji, neki…

Aurelja ​​Kadriu: Šta se desilo sa školom kad ste se vratili?

Agon Maljići: Kad smo se vratili, ako se ne varam, mi smo se vratili tokom leti, znači, pošli smo u septembru u „Sami Frašeri“. Imali smo neke časove i predavanja u periodu od dve nedelje, to kao da bi kompenzovali onu prethodnu godinu. Bilo je to nekako tako, znaš, manje formalno su nam završili prvu godinu. Nešto smo oko toga radili ako se ne varam, neki određeni period kako bismo završili godinu koju smo ostavili na pola i nakon toga smo nastavili normalno sledeću godinu. Ali, naravno, ovoga puta u  zgradi „Sami Frašeri“.

Aurelja Kadriu: Da li se sećate nečega iz perioda kada ste se vratili u školu? Da li se sećate maturske večeri, ili nečega slično? Mislim, okruženja?

Agon Maljići: Da…

Aurelja ​​Kadriu: Atmosfere?

Agon Maljići: Atmosfera, ne znam. Izuzetno dobro se sećam prvog dana kada smo ušli u gimnaziju „Sami Frašeri“. Za nas je taj doživljaj bio veoma… dakle, jer su mnogi prostori u našem gradu za nas bili zabranjeni, i sada nam je sve odjednom bilo dozvoljeno. Sećam se dobro kad sam ušao u gimnaziju, bio sam veoma zadivljen hodnikom… Mislim, upoređujući sa Kućom Hertica, bila je to kao kraljevska palata za nas. Sećam se kada smo ušli u Boro i Ramiz, na primer, u sportski centar… proveli ste ceo život tamo, a niste, put vas nikad nije naneov u sportski centar. Sada kao petnaestogodišnjak, ući u sportski centar po prvi put je bilo izuzetno iskustvo.

Mislim, odjednom jedna sasvim nova dimenzija grada, gde mi ranije nismo imali pristup. Čega se sledeće sećam u vezi gimnazije „Sami Frašeri“? Sećam se tinejdžerskih detalja, znate. Sećam se, stigli bi različiti projekti da nam pomognu, donacije. Kosovo je tada bilo centar ovih stvari. I instalirali su nam neki sistem, audio sistem, u svim učionicama, u svakoj učionici je bilo onih audio sistema, zvučnici i jedan centralni uređaj u podrumu gde je bila neka vrsta miksete, kao DJ. Imali smo i DJ… čak sam i ja nekoliko puta puštao muziku… DJ škole. Između časova, Kada bi zvonilo zvono, pustila bi se neka pesma. Ili tokom velikog odmora. Davali bi obaveštenja… i druge slične stvari.

Mislim, sećam se ovakvih detalja, znate, počeo je kao neki, neki potpuno novi period za nas. Stvari koje nismo ni pomislili da se mogu dogoditi.

Aurelja Kadriu: Kako je nakon toga… da li možete da nam kažete nešto više o, kako se desilo, kako ste čuli za Post-pesimiste i kako je došlo do vašeg uključivanja u Post-pesimiste?

Agon Maljići: Za Post-pesimiste sam čuo i pre rata. Dakle, imao sam oko 13-14 godina i nekako su informacije stigle do mene. Možda preko roditelja, možda… onako, znao sam da je to organizacija mladih koji, znači, proizvede te novine, te takve stvari, ali nije da sam imao neki, neki direktan kontakt sa njima. Više detalja sam saznao, nekako sam više čuo, dakle posle rata, kada su se neki moji drugari uključili. I, dakle, ne sećam se okolnosti kako i kada, pozvali su i mene na jedan sastanak Post-pesimista.

I od tada pa nadalje sam počeo da idem redovno i postao sam kao član. Ovako se toga sećam, malo nejasno, u kontekstu kako, ali znam da sam prvi put bio u Crvenoj sali u Palati omladine. Tu gore, na drugom spratu Crvene sale je bilo nekoliko soba, tipa kancelarija. Tamo smo imali jedan sastanak, tu sam otišao po prvi put. Bila je to godina 2000, verujem da je to bila 2000, leto ili proleće 2000. godine, kada sam otišao prvi put na taj sastanak.

Aurelja Kadriu: Gde ste održavali ostale sastanke? Da li ste imali kancelariju, da li ste imali…

Agon Maljići: Prvi sastanak je održan u toj u Crvenoj sali. Onda smo izmenjali, koliko se ja sećam, tri-četiri kancelarije tokom te dve godine dok sam ja učestvovao. U početku smo bili na Sunčanom bregu, kod zgrade Hitne pomoći. Jedan stan ispred zgrade hitne pomoći, bili smo tu tokom jednog leta. Imali smo jedan stan koji smo koristili kao kancelariju. A onda smo bili, tokom glavnih aktivnosti kojih se ja sećam, bili smo u naselju Dardania, kod Santea kako se zove taj deo tamo. U onoj žutoj zgradi u naselju Dardania. Tamo na drugom spratu smo imali jedan stan, koji je bio namešten, dakle imali smo tu jednu radnu kancelariju, kompjutere, dnevna soba je bila kao deo za sastanke u kojoj smo se okupljali svaki dan. Toga se sećam kao dužeg perioda, to je otprilike bilo tokom cele 2001. godine, pa možda sve do kraja, ili do polovine 2002. godine smo bili tamo.

Aurelja Kadriu: Zanima me, sada, vi ste bili deo onoga što se smatralo drugom generacijom Post-pesimista. Da li je bilo Post-pesimista koji su bili tu od pre rata, kako da kažem, rukovodilaca, ili nekog ko vas je savetovao? Da li je nastavljena linija razmišljanja i aktivnosti slična onima pre rata? Kako se to razvijalo? Ako možete, ako se sećate, ako možte da nam kažete nešto o tome?

Agon Maljići: Ja u stvari ne znam, možda kada sam bio na početku tu, bilo je nekih članova koji su bili deo tranzicije, koji su bili i ranije tu. Ali verovatno su počeli malo po malo da napuštaju grupu, jer se kontekst promenio, interes se promenio, promenio se društveni krug. Cela ta glavna grupa, koliko se ja sećam, nije bila tamo kada sam ja došao. I onda su i ostali počeli polako da odlaze. Hoću da kažem, rat je potpuno protresao stvari na Kosovu, takođe promenio prioritete ljudi, promenilo se… Tako da, koliko ja znam, kad sam ja došao na početku, kada sam počeo da budem aktivniji, grupa je bila potpuno drugačija od one koja je bila pre rata.

Dakle bila je, bila je jedna grupa ljudi koja je… i kao grupa ljudi, ali i kao vrsta aktivnosti i organizacije, bili smo potpuno drugačiji. Možda je jednina veza bila norveška organizacija Norwegian People’s Aid[3]  koja je tada osnovala organizaciju i koja je zatim nastavila da bude naš glavni donator. Ali, tu i tamo, neki stari kontakti Post-pesimista u regionu koje su imali neki od naših članova, ali ne svi mi. Dakle, i ta veza koju smo imali sa drugim kancelarijama kao da se malo prekinula i nije da smo više funkcionisali kao regionalna mreža, nego smo više bili kao lokalna organizacija.


[1] Porodica Hertica je tokom paralelnog sistema obrazovanja tokom devedesetih godina ponudila svoju kuću u naselju Kodra e Trimave [Vranjevac] za gimnaziju „Sami Frašeri“.

[2] Eng: 4th of July , 4. jul, Dan nezavisnosti Amerike.

[3] Norveška narodna pomoć.

Drugi deo

Aurelja Kadriu: Da li možete sa klasifikujete, mislim, koliko se sećate aktivnosti, vrsta aktivnosti i vaše konkretne uloge u Post-pesimistima? Šta ste radili u Post-pesimistima?

Agon Maljići: Ne sećam se aktivnosti. Sada se ne, ne sećam se tačno strukture, nije… ne znam da li smo imali neku onako koherentnu i dobro osmišljenu strukturu programa. Bavili smo se manje-više svačim što nam je palo na pamet. Ali bilo je dakle… Ono čega se sećam u vezi sa samim sobom, pre svega, kao čovek koji je bio malo više od medijske strane, mnogo sam se bavio novinama koje smo pravili. Dugo vremena sam bio i urednik. Međutim, bio sam, ako se ne varam, u dva mandata i predsednik Post-pesimista, negde 2001. godine ako se ne varam, imali smo mandate po šest meseci ili tako nešto. I bavio sam se koordinacijom svih aktivnosti.

Dakle, pored novina, bavili smo se projektima za mlade, za podizanje svesti mladih, znači AIDS awareness [svest o SIDI]. Imali smo neke projekte i sa, dakle o problemu međuetničkog suživota. Imali smo jednu emisiju na radiju, imali smo tu i tamo humanitarne aktivnosti, ako se ne varam, ali se ne sećam šta konkretno. Mislim, svega pomalo, manje-više… tipična organizacija mladih, znate, koja se bavi problemima mladih. Tu smo počeli da se malo bavimo i podizanjem svesti recimo u vezi sa drogom, jer su u to vreme počeli da se pojavljuju i ovi problemi, znate. Kampanja za podizanje svesti u vezi efekata droge i slične stvari. Ali za nas možda najvažniji deo nisu bili projekti, koliko su bili socijalni efekti, činjenica da smo bili u istoj kancelariji, zabavljali se. Možda je više bilo to, možda zadovoljstvo što smo bili zajedno, više nego angažman i projekti.

Aurelja Kadriu: Kakva je uglavnom bila priroda članaka u novinama?

Agon Maljići: Priroda članaka je odražavala probleme koje smo uočavali. Bio je to neki period istraživanja te slobode koja se pojavila pred našim očima, iznenada, neka vrsta eksplozije entuzijazma. I neka želja za rušenjem tabua, da rušimo granice koje smo makar mi smatrali, mislim, jer sve nam je bilo veoma novo. Izuzev što smo bili mladi, i svet oko nas je bio potpuno nov za Kosovo, tako da smo imali neku vrstu entuzijazma da se bavimo satiričnijim temama, da rušimo tabue, ili… ali i političkim temama. Dakle, bavili smo se malo socijalnim temama, političkim temama, slobodom izražavanja, sećam se da smo se bavili ovom temom u jednom broju. Bavili smo se, šta drugo, da, alternativnom kulturnom scenom, bendovima, sa pitanjima koja su nas okupirala, muzikom, uglavnom takvim temama.

Aurelja Kadriu: Da li ste organizovani kulturne večeri, ili slične događaje?

Agon Maljići: Da, bilo je, bilo je večeri. Sećam se, doveli smo jednom DJ-a… u našoj kampanji protiv droge, doveli smo jednog DJ-a koji je tada bio poznat, ne sećam se imena sada, engleski DJ. Tek tada je počelo, to je bio početak elektronske scene u Prištini. Mi smo bili organizatori, u ovom, sada Kino Rinia [Bioskop mladih] koji se nalazi ovde, ovde ispred… imali smo jedno veče tamo. Posle je bilo i nekoliko koncerta koje smo organizovali. Jedan od njih je bio za oslobođenje Aljbina Kurtija. Ne sećam se tačno koje je to godine bilo, ali znam da je bilo i u Santeu, u onom prolazu između kafića. Bili smo prilično aktivni sa ovim koncertima.

Aurelja Kadriu: Čula sam da ste vi koji ste bili deo Post-pesimista imali mogućnosti da puno putujete u okviru Post-pesimista, što u to vreme nije bilo uobičajeno. Da li možete da nam kažete nešto o tome, kako je to za vas lično bilo?

Agon Maljići: Za mene lično, mislim, ja nisam, ja nisam imao prilike da putujem puno dok nisam imao ono najvažnije putovanje. Jer su nama, kao organizacija mladih, stalno stigli pozivi iz različitih organizacija širom sveta i većina je imala prilike da ide i učestvuje na konferencijama, na, na… Ja sam imao priliku da idem u Njujork 2000. godine, tada su se odvajale pripreme za Konvenciju o pravima deteta. I kao predstavnik organizacije za decu i mlade Kosova, dakle tada kada sam imao 16 godina, 15-16. godina, ne sećam se tačno, otišao sam u Njujork kao predstavnik kosovskih organizacija mladih. Dva puta na dve pripremne sednice u Organizaciji Ujedinjenih nacija. Ovo je bilo, čini mi se 2000. i 2001. godine. Bio sam jednom i u Ženevi na sličnoj konferenciji, koja je bila deo ovih aktivnosti, ali prvi put sam video Njujork i Ameriku uz pomoć Unicefa tada.

Kosovo je bilo neka vrsta, tada je Kosovo bilo vrlo zanimljiva tema na svetu. Jer se rat završio, gde god bi išao kao mlada osoba sa Kosova, spomenuo bi Kosovo, svi su znali gde se nalazi, bilo je drugačije nego sada, malo smo izašli sa mape zemalja koje su poznate. I imali smo neke interesantne priče i verujem da je zato bilo mnogo poziva, ne samo za nas kao mlade, nego za sve, za bilo koga sa Kosova. I toga se sećam, sećam se Njujorka.

Aurelja Kadriu: Da li se sećate koji je bio vaš pristup… da li ste govorili na konferencijama na koje ste išli? O čemu ste govorili?

Agon Maljići: Ne sećam se vrlo dobro, ali bio je jedan tematski okrugli sto, oko, ako se ne varam, o deci i konfliktu, tako nešto. I sećam se da je negde, jer smo dolazili iz post-konfliktnog područja, pozvali su nekog sa Kosova da tamo govori. Znam da to bilo u jednoj od onih sala zgrade UN u Njujorku, sećam se da sam bio deo panela i da sam pričao nešto, ali da budem iskren, nije da se sećam o  čemu sam konkretno pričao. I tako, da….

Aurelja Kadriu: U Prištini, gde ste vi delovali, kakvo je bilo mišljenje o Post-pesimistima kao nečem novom, kakav je bio pristup ljudi? Najpre u vašoj porodici u vezi svih tih putovanja, aktivnostima kojima ste se bavili kao mladi? Kako su oni to primili, da li su ljudi čuli za vas? Da li ste imali neku podršku od strane  intelektualaca tog vremena? Od onoga što ja znam, ove stvari…

Agon Maljići: Podršku sam, naravno, imao od porodice, čak i ohrabrenje da se angažujem. Što se tiče drugih krugova, pokušavam da se setim, verovatno je bilo, ljudi su znali za organizaciju. Mislim, imali smo neku vrstu prepoznavanja kao organizacija, uglavnom zbog rada prethodnih generacija, jer su oni bili jedina omladinska organizacija tokom nekog vremena. I gde god bi išao, na primer, trebala ti je za nešto Koha ditore, na primer, za neku najavu ili tako nešto, ljudi su znali ko su Post-pesimisti, jer većina članova su u to vreme bili novinari u Koha ditore i pročulo se. Mislim, nismo imali problema da mobilišemo medije za neku aktivnost, da ih pozovemo da dođu, dakle, poznavali su  nas kao organizaciju.

Percepcija, onda, ne znam, možda, kritike često ne stignu do vas, ne znam kako da kažem. Kad si jedna zatvorena grupa ljudi i provodiš vreme sa njima, nije da čuješ kad te neko psuje. Moguće je da je postojala i percepcija da smo, znate, kao grupa „zatvorenih ljudi“, koji su, znate, koji su uobraženi, koji sebe smatraju kao da su nešto postigli, koji nisu otvoreni za druge. Ali se ja toga ne sećam, nečeg što je ličilo na to, zapravo, bili smo veoma otvoreni za članstvo, nije da je tu bilo nekih isključivih kriterijuma ili slično. Svako ko je hteo da se angažuje, bio je u mogućnosti da to uradi, ali obično ljudi malo oklevaju ako ne znaju nekoga. Mi smo bili kao male grupe prijatelja, znate, i naši drugovi su išli, išli ​​su… i ja sam išao, na primer, jer su moji drugovi bili tu i onda tako se nekako stvorio…

Aurelja Kadriu: Lanac.

Agon Maljići: Lanac. Nije da smo bili isključujuća organizacija koja se pravila važna okolo. U to vreme je počelo da se osniva puno drugih omladinskih organizacija jer je bilo mogućnosti, dakle bila je ta eksplozija donacija, međunarodnih organizacija koje su došle ovde. Mislim, zemlja se nekako potpuno promenila. Ali što se tiče spoljne percepcije, ne znam, možda je bolje da o tome govori neko ko nije bio deo organizacije, o tome kako su nas videli spolja, nego ja koji sam bio deo organizacije.

Aurelja Kadriu: Da li se sećate završne faze vaše aktivnosti u Post-pesimistima? Kako se dogodio taj prelazni period, kada ste napustili organizaciju?

Agon Maljići: Dok sam bio tu, bio sam veoma marljiv u radu, dakle, puno sam radio, jer sam bio zaista zainteresovan, imao sam volju da pravim novine, da radim na dokumentarcu, da se bavim takvim stvarima. I naravno, znate kako privlačnost nastaje u tim godinama, dakle zainteresovan si za nešto neko vreme, slušaš neku vrstu muzike, pa je onda ostaviš. To je prirodni ciklus, gde ti prođe faza zainteresovanosti za nešto i počneš malo da se povlačiš. Ja se ne sećam, ne sećam se tačno kako i zašto, nego sam jednostavno počeo da se bavim drugim stvarima.

Počeo sam nekako da se interesujem za režiju, hteo sam da studiram režiju, bavio sam se video produkcijom, uzeo bih kamere, eksperimentirao bih, više sam se zatvarao u sebe i bavio se ovim mojim eksperimentalnim projektima kod kuće, i ostavio sam malo po strani moj angažman u organizaciji. Onda sam otišao da studiram u inostranstvo i izgubio sam, i tu sam se posle skroz izgubio. Nakon toga, u stvari, otkad sam otišao sa Kosova, u tom periodu se i organizacija u tom obliku ugasila, nije više bilo ljudi tamo. Nije bilo neke druge generacije koja je došla posle nas da nastavi.

Aurelja Kadriu: Da li možete da nam kažete nešto o period studiranja, kako ste upisali studije i gde ste studirali?

Agon Maljići: Otišao sam na Američki univerzitet u Bugarskoj, u Blagoevgradu, koji je oko četiri do pet sati daleko od Prištine. Bio je otvoreni poziv za prijavljivanje, koji je obično išap kroz Sorošovu kancelariju ovde u Prištini. Oni su obrađivali tu aplikaciju. Osim toga, čuo sam puno o Univerzitetu od ljudi koji su ranije bili tamo. Prijavio sam se na insistiranje mojih roditelja, jer, kao što sam rekao, hteo sam da studiram režiju, ovde u Prištini. I više sam aplicirao da njih učinim srećnim, nego što sam to sam želeo.

I sećam se da sam polagao ispite TOEFL i SAT, to je organizovano ovde u Prištini. I onda sam bio primljen. I nakon toga, opet uz mnogo oklevanja, ali nekako, možda više zbog insistiranja mojih roditelja, odlučio sam da odem tamo.

Aurelja Kadriu: Šta ste tamo studirali i da li možete da nam kažete nešto o tom periodu, kako je tamo bilo?

Agon Maljići: Političke nauke i evropske studije, onako double major [dva smera] kako kažu dva, dva… bilo je više međusobno povezanih predmeta. Period, mislim, možda je to najvažniji period za mene, dakle u mom životu. Bio sam mnogo zahvalan roditeljima. Od druge nedelje, kada sam otišao tamo, rekao sam im: „Hvala vam što ste me nagovorili da dođem ovde, da malo izađem iz Prištine.“ Bio je, bio je to potpuno drugačiji svet, jer je bilo negde oko hiljadu studenata iz cele Istočne Evrope. Iz mnogo različitih zemalja.

Niti si se osećao kao da si daleko od kuće jer si bio, bili smo blizu. Ali, isto tako, bilo je dosta studenta sa Kosova i iz Albanije. Bilo je mnogo Albanaca u zajednici. Nisi se osećao ni kao stranac, ni… ali si imao i raznolikost, imao si prilike da se sretneš sa različitim ljudima. Ali najrevolucionarniji od svega je bio obrazovni sistem. Mislim na ideju kada odeš na čas i na neki način raspravljaš, profesor te pita: „Šta ti misliš o tome?“ Što je za mene bilo onako {iznenađuje se}, dakle… na onom prvom času, kada je profesor došao i pitao me: „Koje je tvoje mišljenje?“.

Mi nismo navikli na tu vrstu pedagogije. Bila je mnogo oslobađajuća ideja da si u mogućnosti da učestvuješ, možeš da pišeš i da tvoje mišljenje vredi. Bilo je veoma, znači, za četiri godine gde sam puno naučio, ali sam i porastao individualno zbog ljudi, dakle i zbog društvenog života koji sam tamo imao.

Aurelja Kadriu: Šta ste radili nakon studija?

Agon Maljići: Vratio sam se u Prištinu, ovde sam radio oko godinu dana na različitim projektima. Onako više ad-hoc, sve dok nisam krenuo da radim za Inicijativu mladih za ljudska prava. I tamo sam radio, kao neka vrsta kontinuiteta, da kažemo, sa Post-pesimistima, ne bih tako rekao, ali sličan duh rada. Jer je i Inicijativa bila neka vrsta regionalne mreže koja se bavila, malo transitional justice [tranzicionom pravdom], dakle tranzicionom pravdom. Ali i razvijanjem kritičkog mišljenja kod mladih. Mislim, tu sam malo, oko godinu dana, sam tamo radio.

I nakon toga, na neki način, ovaj deo posla, angažovanja, aktivizma počinje nekako da opada i počeo sam da radim, ušao sam u ovu takozvanu razvojnu industriju donatora i razvojnih projekata. Radio sam najpre za Ambasadu Norveške, a zatim sam nastavio sa…. dakle otišao sam opet u Ameriku na master 2010. godine.

Aurelja Kadriu: Šta ste studirali?

Agon Maljići: Razvojne politike. Ovo, ovo, znači da sam počeo da se malo više razvijem profesionalno u ovoj oblasti javnih politika i razvojnih politika. Bio sam dve godine u Americi. I kada sam se vratio, opet sam nastavio da radim u ovoj oblasti. Dakle, onda sam radio za UNDP [Razvojni program Ujedinjenih nacija], i od tada uglavnom kao konsultant za većinu donatora koji se nalaze ovde na Kosovu. Studije, analize, izveštaji. Ali uvek, ne zaboravljajući angažman i posvećenost… znači, kao neki nastavak Post-pesimista, ne znam zapravo kako da kažem, nešto što još se uvek nastavlja i osećam da me prati.

Mislim, sa Inicijativom mladih za ljudska prava, onda i sa… i sada sa Sbunker-om, neka vrsta,  sličan ideološki duh, koji eksplodira s vremena na vreme, tako bih to nazvao, kao neka druga vrsta platforme. Ne da je, mislim, život podeljen na onaj profesionalni deo, gde na neki način radiš da bi preživeo i to, i drugi, zabavni deo, koji je više deo aktivizma nego što je samo posao.

Aurelja Kadriu: Čime se trenutno bavite? Kakav je vaš život u tom smislu, jel možete da nam kažete nešto više o tome?

Agon Maljići: Sada sam, dakle nastavljam da radim kao konsultant za javne politike, to je ono od čega živim. Radim za… to je više, više je kao freelance [samostalno] angažman, bavim se nekim projektima s vremena na vreme, koji mi dozvoljavaju, koji mi dozvoljavaju da, da imam život kakav želim. I imam Sbunker, to je kao projekat, kao inicijativa koju sam pre dve godine pokrenuo zajedno sa jednim kolegom, to je više kao Passion project [projekat iz strasti]. Dakle bavim se ovim dvema stvarima.

I kako izgleda moj život? To je jedan život u stalnom kretanju, gde živim između dva grada, Prištine i Tirane, već tri ili četiri godine. Dakle, ja sam od onih, možda nas nije mnogo u ovoj našoj zajednici koji ovako živimo, dakle gde nam je nacionalni put omogućio da se slobodno krećemo s jedne na drugu stranu. Tako da je to nova faza, neka vrsta života između dva grada. Ja putujem skoro svake nedelje, i nekako postižem da doživim oba grada, da paralelno živim. Da. Dakle, to je to.

Aurelja Kadriu: Ako nemate ništa da dodate, ja bih ovde završila razgovor.

Agon Maljići: U redu.

Aurelja Kadriu: Puno vam hvala.

Agon Maljići: Hvala i vama.

Download PDF