Ambasador Lorens Batler služio je kao diplomata u američkom Stejt departmentu 40 godina, uključujući dve godine u Beogradu. U ovoj priči on govori o svojim iskustvima na Kosovu koja su kulminirala otvaranjem kancelarije američke Kancelarije za informisanje na Kosovu 1996. godine. Sada radi kao nezavisni savetnik za odbranu i diplomatiju u Sjedinjenim Američkim Državama, i živi između Vašingtona O.K. i njegove rodne države Mejn.
Ja sam prvi američki diplomata ikad imenovan na Kosovu, iako zbog toga nisam u knjigama iz istorije. Sekundiran sam, što znači da me je Stejt department “pozajmio” Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju za takozvanu Misiju dugog trajanja sa sedištem u Vojvodini, Sandžaku i Prištini, koja je započela krajem 1992. godine. U decembru te godine, dobio sam poziv gde su mi rekli: “Otići ćete na Kosovo u januaru i otvoriti kancelariju s KEBS-om, OSCE-om, u januaru 1993. godine”. I tako sam postao prvi Amerikanac koji je imenovan na Kosovu.
Ukratko, pokrivali smo Peć. Bili smo locirani izvan Peći, ali pokrivali smo Istok, Klinu, Dečane, Đakovicu i Junik. A onda smo imali Glođane, malo zapadnije. Bila je to mešavina malih srpskih sela u zapadnom delu, ali većina su bili kosovski Albanci. Naš zadatak je bio nadgledanje i izveštavanje o ljudskim pravima. Cilj nam je bio da sprečimo prelivanje sukoba iz Bosne. Zbog toga smo bili rasuti po celoj bivšoj Jugoslaviji. Iako se zvala Misija dugog trajanja, vratili smo se u junu, tako da nismo bili dugo tamo.
Ova misija se završila jer Milošević u osnovi nije dozvolio toj misiji, nakon šest meseci, da nastavi s radom, rekao im je da odu, i oni su otišli. Ali dok smo tamo bili, bili smo efikasni, a onda je Milošević rekao: “Napolje”. Bili smo rana veza s kosovskom javnošću jer su nas videli. Znali su nas. Bili smo na raspolaganju. Obišli smo svaki grad. Sedeli bismo u selima gde su ljudi mogli da sednu i razgovaraju sa nama.
Blisko sam sarađivao sa ograncima DSK u svih tih pet glavnih gradova, kao i sa Odborom za zaštitu ljudskih prava. Još se dobro sećam, na primer, profesora Muhadžerija, koji je još uvek živ i još uvek je tamo. Bio je predstavnik DSK. Zatim, tu je bio i jedan vrlo dobar dečko, Tahir Demaj, iz Komiteta za zaštitu ljudskih prava.
Prvo sam bio na Kosovu u januaru, februaru i martu 1993. godine, na kraju ova tri meseca došao je još jedan Amerikanac i bilo mi je dozvoljeno da odem kući. Bio sam srećan da se vratim u SAD, i nastavio sam da sarađujem s Evropskom unijom i Briselom, brinuo se oko trgovinskih ratova koji uključuju banane i druge stvari, i onda je iznenada, u leto 1994, došao telefonski poziv u kome mi je rečeno da idem u Beograd kao zamenik ambasadora. Dakle, za nepunih godinu i po dana vratio sam se u bivšu Jugoslaviju. Ovog puta sam bio u Beogradu kao drugi čovek u ambasadi SAD.
Tražili su da se vratim u bivšu Jugoslaviju delom zato što sam proveo vreme na Kosovu, a delom zato što je moj jezik bio sličan srpskom, tako da bih mogao brzo da odem bez učenja jezika. Ali, isto tako, imao sam reputaciju po bezumnom odsustvu straha da idem bilo gde, a čovek koji je vodio ambasadu želeo je zamenika koji je stalno na terenu. Tako da smo obavili puno stvari.
Imao sam koleginicu koja je bila jedna fantastična žena koja nikad nije dobila priznanje za ono što je učinila. Njeno ime je Liz Bonkovski. Bila je politička službenica u Američkoj ambasadi, njen posao je bio da putuje u Prištinu i održava kontakte s Ibrahimom Rugovom i DSK i svim drugima tamo s kojima bi mogla da razgovara. Bila je lice ambasade. Ali i ja sam često odlazio [na Kosovo] i uspostavio sam ličnu vezu sa Ibrahimom Rugovom kao zamenik ambasadora SAD.
Nismo imali ambasadora jer naše diplomatske veze nisu bile na tom nivou. Osoba koja je na čelu ambasade, ako nema ambasadora, zove se chargé d’affaires, a broj dva se zove zamenik šefa misije. Kada sam stigao tamo, bio sam zamenik šefa misije. Ali moj šef nikada nije napustio Beograd. Moj posao je bio da idem u mesta poput Srebrenice. Odlazio sam na mesta zločina u Bosni. Često smo bili u Vojvodini. Odlazili smo u Sandžak. Odlazili smo u Crnu Goru. Ali moje srce je bilo na Kosovu, pa sam tamo proveo dosta vremena pokušavajući da shvatim šta se dešava.
Dakle, stvari su se događale i mi smo gledali, ali nismo mogli mnogo da uradimo jer nismo imali stalno prisustvo. Verujte mi: put od Beograda do Prištine nije bio najprijatniji put na svetu. Bilo je u redu do Niša. Tada je od Niša nadalje bilo uzbudljivo – ne na dobar način. Vožnja donde bila je teška. A onda smo bili u Prištini i tamo nikome nije bilo dobro. Vazduh je bio zagađen jer su ljudi palili ugalj i drva, a mi smo bili okruženi brdima, bilo je zagađenja vazduha. Policijski punktovi su bili svuda, imali smo osećaj da će se nešto dogoditi.
Ali naš glavni fokus bio je zaustaviti sukob u Bosni. U novembru 1996. godine, tokom Dejtonskog sporazuma, Ričard Holbruk pregovarao je sa Tuđmanom, Izetbegovićem i Miloševićem o prekidu sukoba. Američke NATO trupe su bile nesigurne, ali naš fokus je sada bio da to uspe. Ali takođe smo mogli da pomerimo fokus na demokratiju u Beogradu.
Tada su počele posete američkih kongresmena. I, naravno, Eliot Engel, koji je bio predsedavajući parlamentarne grupe Predstavničkog doma za Albaniju i bio je velika podrška svemu što je uključivalo Albaniju, pokazao je želju da dođe u posetu. I Kongres je usvojio zakon kojim nam dozvoljava da otvorimo Kancelariju za informisanje u Prištini. I razgovaralo se u Vašingtonu, odakle sam otišao da pregovaram s Miloševićem kako bih dobio dozvolu za otvaranje Kancelarije za informisanje.
Važno je razumeti, u decembru 1995, od charges d’affaires koji je bio na čelu Ambasade, zatraženo je da se vrati u Vašington da radi sa Holbrukom. Unapređen je, pa sam ja bio zadužen za Ambasadu. Dakle, bio sam vršilac dužnosti ambasadora, ako mogu da to tako nazovem.
Radio sam sa Vukom Draškovićem i drugima u opoziciji protiv Miloševića, a posebno sam pokušavao da se obračunam sa Mirom Marković, takozvanom Crvenom vešticom. Ali dobio sam dozvolu od Miloševića, a Milošević je rekao: “Svakako, samo napred. Šta me briga? Samo napred i otvorite tamo kancelariju”.
Bio je to nezaboravan dan. Eliot Engel, Ibrahim Rugova i Miloš Nešović, koga mi je bilo žao, koji je bio srpski zamenik načelnika Kosova, koji je stajao tamo dok smo dizali američku zastavu. Kada se Rugova smešio, lice mu se gotovo podelilo na pola, jer se puno smešio. Taj dan je za njega bio sretan kad je video tu zastavu podignutu.
Osećaj koji sam imao i zdravice koje su podignute kada je ta zastava podignuta u Prištini: “Najzad su došli Amerikanci!” Bio je to moćan trenutak. To je u mojim mislima i zauvek će ostati. Bilo je to jedno od onih vremena kada sam zaista znao zašto sam ovde. Podizanje zastave u Prištini poslalo je poruku o pravu na samoopredeljenje. Možda postoje ljudi koji kažu da je vatra već bila zapaljena. Možda smo je mi zapalili. Možda smo samo dodali goriva. Ali to je bio opipljiv, vidljiv simbol posvećenosti onome što će na kraju postati nezavisno Kosovo.