Rođena sam 4. marta 1997. godine u gradu Preševu, kao prva ćerka u porodici, ali drugo dete mojih roditelja, zvali su me Egzona, jer je prema rečima moje majke velika radost zavladala kućom mojim dolaskom na svet i želeli su da ih ta radost prati ceo život. Kao dete se sećam igara sa drugovima i drugaricama iz naselja, prvih dana škole, zatim adolescencije, aktivnosti i organizovanja s društvom, ali nikada se ne sećam da sam bila izolovana nijedan dan kao danas.
Zbog studija sam morala da napustim porodicu sa 18 godina i da započnem novi život u Prištini, glavnom gradu koji ludo volim. Trenutno sam na drugoj godini osnovnih studija na Katedri za sociologiju Univerziteta u Prištini. Ova grana mi se toliko sviđa, posebno sa četvrtim semestrom gde su kursevi bili atraktivniji i obećali smo sebi, ali i profesorima puno rada i aktivnosti.
10.mart 2020. bio je tipičan dan u studentskoj rutini. Kao i svakog dana, srećno sam se uputila na Filozofski fakultet da prisustvujem predavanju o studijama roda, koje je predavala profesorka Ljinda Gusia. Taj predmet je bio toliko drag studentima i učinila nas je toliko radoznalima i imali smo debate da smo jedva čekali da se ponovo sretnemo sledećeg utorka. Na početku predavanja, nakon pozdrava, profesorka nam je govorila malo o situaciji koja je zahvatila svet zbog virusa Covid-19 i da bi trebalo da budemo oprezni. Tada je započelo predavanje, diskusija među kolegama, želja da se više razume o datoj temi, tri sata koja smo imali nisu bila dovoljna.
Uveče su počele vesti o situaciji na Kosovu, a 11. marta 2020. doneta je odluka o zatvaranju svih institucija. Bila sam kod kuće i čuvši vest nazvala sam svoju prijateljicu da saznam šta se tamo događa. Rekla mi je da je sve zatvoreno, čak i studentski domovi, i više nismo smeli da ulazimo, čak ni po svoje stvari. Sa sobom sam imala tri, četiri knjige kojima sam se tešila da će mi pomoći nedelju dana. Ali, stvari se nisu odvijale onako kako sam mislila, jer je širenje virusa počelo i mere su bile strože.
Ova situacija je trajala nedeljama, sve dok nije počela da postaje dosadna i “haotična”. Ponekad sam se tešila razmišljajući o svemu što se dešavalo i govorila sam sebi: “Možda smo mi ljudi toliko zamorili zemlju zagađenjem da nas je nateralo da ostanemo unutra. Možda smo malo zaboravili da živimo kako treba?”. Uprkos tome, dan bez obaveza bio mi je veoma težak, pogotovo kad sam shvatila da se nećemo vratiti na fakultet, bilo je još dosadnije.
Uprkos tome što sam bila bliska sa porodicom, imala sam sve vreme sveta da se setim mnogih, mnogih stvari, da se vratim u životne priče, dečije igre i da završim posao koji mi je ostao, i dalje sam osećala prazninu u svojoj duši. Nedostajali su mi ljudi koji su mi bili svakodnevna rutina, ali ne samo to, oni su bili ostatak porodice.
Napuštanje studija bio je još jedan umor, toliko da smo jedva čekali neko rešenje. Konačno je to završeno, Univerzitet u Prištini je počeo da organizuje online nastavu i mi smo se spremali. Po prijemu programa započeli smo sastanke i predavanja sa profesorima i kolegama. Nemate pojma koliko su nam nedostajala predavanja, nije prošla nastava a da nismo spomenuli fakultetske sale. Ponekad sam rekla, dobro, ova tehnologija je napredovala, ali ipak ima nedostatak, ne pruža zadovoljstvo zagrljaja kao u prisustvu. Sastanci su se nastavljali svakog dana i to nam je bilo od velike pomoći kao studentima, ali čežnja ipak nije nestala, posebno kada smo rekli: „Ah, kakav je to dobar period bio tokom nastave Kolektivnog pamćenja, ahh planovi Studijama roda“. To je bilo bolno. Nikada nisam želela da takav izazov ostane unutar četiri zida, nikada nisam to volela samo u ovom periodu studija, godina koje sam toliko volela.
Ahh, kakvo je vreme zahvatilo svet ovih meseci. Covid-19, virus koji je promenio naš život u jednom momentu. Svi smo zatvoreni, neko daleko, a neko blizu porodice, nezaposleni koji živimo od porodičnih rezervi, koliko god imali, ali ne svi, jer nekome nedostaje i zalogaj hleba. Ljudi pokušavaju da pomognu jedni drugima da zajedno prebrode ovaj izazov, vodeći računa o sebi da zaštitimo svoje voljene. Ne možete zamisliti da je to vreme koje voleti nekog znači držati rastojanje i ne zagrliti ih, to je najveća ljubav prema toj osobi, jer na taj način ih štitite od opasnosti.
Da bismo savladali ovaj izazov, svaki dan smo morali da slušamo vapaje naših heroja, lekara koji su stalno stajali na prvoj liniji borbe sa ovim virusom, braneći čovečanstvo, jer je to više od Hipokratove zakletve sa svojim snažnim, neustrašivim duhom.
I danas, mesec dana nakon karantina, kao da se navikavam da prihvatim ovo stanje, šalim se sa sobom, ponekad je dosadno i nervozna sam, ali dobro upravljam. Dan započinjem “neplaćenom kafom” praćenom knjigom, zatim nastavljam sa sportskim aktivnostima i brigom o bašti. Pošto smo svi kod kuće, i naš posao je na neki način podeljen, svako od nas radi nešto po kući, neko priprema hranu, neko drugi kupuje, neko drugi brine o čistoći i tako dalje, tako da ovo nije postalo rutinsko svaka dva dana menjamo odgovornosti.
Uprkos činjenici da sam se osećala umorno od korišćenja društvenih mreža (prvi put u mom životu), veče nije prošlo bez prijave na Facebook da vidim šta se dešava u svetu, a ponekad sam se čak i raspravljala s nekim kad sam videla status tipa: „ne sedi mi se kući, ovo je katastrofa“, što su obično radili muškarci, a ja sam morala da im dam do znanja, da je većina žena bila u tom stanju i pre virusa, zato se smiri i razmisli, hahah!
Koliko god je ovo vreme bilo dosadno, ipak me nateralo da pomislim kako je vredna sloboda, koliko je vredna porodica, koliko je vredna ljubav, koliko je dragoceno prijateljstvo, koliko je dragoceno znanje, sve ovo je besplatno za čovečanstvo. Jedva čekam da se ova situacija završi, da se vratim normalnom životu, da budem slobodna da se krećem i grlim moje ljude, da zaštititim životnu sredinu i da zaštititim nekoga čija je sloboda narušena, da više voditm računa o tim ljudima koji su sami. Iako smo bliski jedni s drugima, nikada nismo bili bliže duhovno.
Možda kad ovo prođe nećemo biti isti, možda će nekima biti dobro, a nekima loše, ali svi ćemo imati drugu šansu, a ako ni posle toga ne budemo bolji ljudi, nismo ništa naučili. Vratiću se i pisaću vam da pokažem da smo pobedili ovaj virus i dajem zagrljaj svim onima koje volim.
Egzona Hajrulahu je student sociologije na Odeljenju za sociologiju Univerziteta u Prištini. Gospođa. Hajrulahu deli s nama priču u prvom licu o svojim iskustvima tokom karantina pandemije COVID-19.
Ilustracija Renea Begoli