Živim u Prištini od kada sam na Fakultetu umetnosti. Kada sam diplomirala, pridružila sam se organizaciji “Roma Veritas Kosovo” i zbog posla sam ostala u Prištini. Kada je počelo zatvaranje kao preventivna mera za COVID—19, u porodičnu kuću u Đakovici došla sam samo na dva dana tokom vikenda. Ali, pošto smo radili od kuće, ostala sam dva meseca ovde.
Mi mladi smo navikli da imamo aktivniji život, posao, fakultet, pa čak i da izlazimo sa prijateljima. Bilo je zanimljivo biti zatvoren kod kuće, pomalo tmurno, ali čak je i to imalo svoje pozitivne strane. Na primer, išala sam u Đakovicu jednom u dve ili tri nedelje, ali kada sam se ovog puta vratila kući, bilo je zanimljivije jer smo bili blizu jedni drugima, imala sam priliku da provodim više vremena s porodicom, i to je bila pozitivna strana.
U međuvremenu sam razmišljala o projektima i kako bih mogla da pomognem siromašnim ljudima. Dakle, mi imamo kuće, imamo gde da živimo. Apeluju da ostanemo kod kuće, i mi ostajemo kod kuće, ali, s druge strane, šta da rade ljudi koji nemaju kuću, koji žive od sakupljanja konzervi i moraju da izađu? Dakle, napravili smo projekat, raspodelili smo budžet za aktivnosti za pripremu paketa hrane i njihovu distribuciji ljudima.
To je jedini razlog zašto sam izlazila iz kuće. Izlazila sam samo u pripremnoj fazi i kada je trebalo da se dostave paketi. Obično u kancelariji imamo radno vreme od osam sati, ali kada radiš od kuće nemaš ograničeno radno vreme i bila sam mnogo više posvećena poslu. Rad mi je oduzimao mnogo više vremena nego dok sam bila u kancelariji. To je bila velika promena.
Svi se plaše nepoznatog. COVID—19 nam je bio i još uvek je nepoznat za nas. Iako su prošla dva meseca, sada to shvatamo kao nešto mnogo normalnije, iako je sada situacija mnogo gora nego na početku. Ovo je malo uznemirujuće, ali s druge strane mi smo to kao porodica doživeli veoma teško. Bili smo veoma uplašeni jer je to nešto novo, nepoznato je i moramo biti vrlo oprezni.
Na primer, samo je brat izlazio da kupuje namirnice, on je bio vrlo oprezan. Niko od ostalih članova porodice nije izašao napolje dva meseca. Generalno, brat je mnogo pažljiviji od nas s tim stvarima. Vrlo je pažljiv, čistio je proizvode i njihovu ambalažu pre nego što ih upotrebi, dakle sve se čistilo kad se unese unutra. Bili smo dosta oprezni.
U to vreme nismo izlazili, a informacije smo dobijali samo putem Interneta. Bilo je mnogo zanimljivih stvari, što se i dalje nastavlja. Iako smo neko vreme mislili da se situacija popravila i iznenada smo se otvorili s idejom: “U redu, situacija je bolja. Pandemija je gotova”. Vratila sam se u Prištinu, počela sam da radim u kancelariji, kao nekada. Ali, odjednom se vratilo kao bumerang, i sada je još gore.
Tokom zatvaranja, svakog jutra sam imala sastanke zaposlenih. Dan sam započinjala sastankom u 10:00, nakon razgovora o aktivnostima, odmah bih počela da radim. Više sam se zatvarala u svoju sobu gde sam se bavila poslovima organizacije. Gotovo čitav dan sam bila u sobi, a izlazila sam samo da bih jela ili slično, i vratila bih se unutra. Uveče se okupljala cela porodica, zajedno smo gledali filmove ili radili nešto drugo.
S druge strane, moj otac i brat imaju radnju u kojoj sređuju kauče. U međuvremenu je došao neki kauč da se odradi ili nešto slično, i oni su radili tu u dvorištu, nisu ni odlazili u radnji. Svi su bili nezaposleni. Ja sam u porodici bila jedina koja je imala posao. Srećom, rad u organizaciji se lako prenese na internet, inače je rad sa kaučima stao. Mi smo se zaključali unutra.
Što se tiče rodnih uloga, u porodici nemamo nikakvu hijerarhiju. Mi smo porodica koja smatra da svi imamo jednaka prava. Dakle, nije pandemija ta koja je imala veliki uticaj na rodne uloge. Naši odnosi u porodici ostali su isti, kao i uvek do sada. Nije bilo nijedne iritantne situacije tipa: “Samo on radi neki posao, a drugi ne”. Mi nismo imali tih problema. Sve je bilo normalno, svako je radio koliko je mogao.
U prva dva meseca pandemije nisam slikala mnogo, jer sam imala poslove organizacije. Iako ne bi trebalo da nalazim izgovor, jer umetnik treba da bude aktivan i treba da radi, ali ne znam zašto se to desilo što se tiče tog aspekta. Zatvaranje je imalo velikog uticaja i na psihološku i na emocionalnu stranu, i nisam imala inspiraciju, kao: “Ok, uradiću nešto”. Ali sada, kad sam se drugi put vratila iz Prištine, naučila sam i stvorila sam radni ambijent.
Egipatska zajednica je mnogo teže doživela pandemiju. U organizaciji radimo sa studentima koji su iz zajednica Roma, Aškalija i Egipćana, kada je započela pandemija i kada smo preraspodelili budžet, pomislili smo: “U redu, možemo pomoći ljudima koji nemaju”. Dakle, uzeli smo studentski budžet za pomoć ljudima koji nemaju i eventualno nekom studentu koji ima teške uslove.
U Đakovici smo izabrali naselje “Kolonija”. Naselje “Kolonija” poznato je kao naselje sa najtežim životnim uslovima na celom Kosovu. Tamošnji stanovnici žive od sakupljanja limenki. Ako postoji neko mesto na Kosovu za koje možete da kažete da je loš život, onda je to “Kolonija” u Đakovici. Tako smo kao organizacija odlučili da distribuiramo veći broj paketa u tom naselju.
U vreme kada smo morali da ostanemo zatvoreni u kućama, oni to nisu mogli, jer nisu imali sredstava da obezbede hranu. Tako smo došli na ideju da treba da distribuiramo pakete. Međutim, dogodilo se to da su se okupili svi stanovnici tog naselja i nastala je velika gužva, nisu imali strpljenja da čekaju da se paketi podele. Kad bolje razmislite, ta gužva pomaže u širenju virusa. Štaviše, ljudi koji tamo žive nisu imali higijenske potrepštine, nisu imali ni maske ni rukavice.
Bilo je vrlo teško videti tu scenu, ali s druge strane, to je bila dobra prilika da dobiju besplatnu hranu. Izdržavaju se preko limenki i možete zamisliti kakve su uslove imali tokom zatvaranja za vreme pandemije. Kada smo poslali pakete, bilo im je veoma važno: “Vau, dobili smo besplatnu hranu”. To je takođe bio uzrok velike gužve koja se tamo dogodila. Lično sam to doživela veoma loše, jer smo iz organizacije išli samo ja i direktor.
Za ovu aktivnost koristili smo Caritasov centar kao mesto distribucije paketa. Ljudi su se okupljali oko Caritasa i u trenutku kada smo delili, bilo je mnogo, mnogo, mnogo ljudi koji su me ponekad hvatali za ruku: “I ja, i ja hoću paket”. Bilo je različitih scena. Sećam se žene koja je počela da plače i rekla mi je: “Imam siročad i nemam, ne daju mi nijedan paket koji dolazi”. Kad sam proverila spiskove, tu ženu nikada nismo imali na spisku.
S druge strane, čekalo je puno drugih ljudi, i to je bilo nešto vrlo tragično što će ostati u meni jako dugo, i mislim da bih definitivno trebala da stvorim neko umetničko delo vezano za ove događaje. Velika mi je želja da negativne događaje koje proživljavam predstavim vizuelno, da ih bar kroz umetnost procesiram sa drugima.
Kada sam imala izložbu “Holokaust”, predstavila sam tragediju koja se dogodila ljudima. Znamo da kada spomenemo holokaust, mislimo: “To se dogodilo samo Jevrejima”, ali čak ni u istorijskim knjigama na albanskom jeziku se ne spominje da su žrtve takođe bili i Romi. Dakle, za mene je bilo veoma važno da uključim ova iskustva.
Izložbu “Holokaust” započela sam jednodnevnom posetom Aušvicu, gde sam videla artefakte iz tog vremena i to sam doživela veoma teško i mislila sam da to predstavim kroz boje, da bi i drugi videli gde nas šalje rasizam, i da rasizam mora biti zaustavljen. Posle Aušvica, drugo najgore iskustvo je ova situacija u “Koloniji” koju sam doživela, a isto mislim da bi trebalo da bude predstavljeno u tkanini.
U naselju “Kolonija” ima oko dvesta kuća, a opština Đakovica je pružila pomoć za samo dvadeset, ta pomoć bila je samo vreća brašna. Dakle, nije bilo neke velike pomoći. Kad odete u to naselje, morate imati sve za sve, a ne samo za nekoga. Treba pripremiti dve stotine paketa, jer ne možeš nekome da pomogneš, a drugom ne, jer se stvara vrlo teška situacija. Tamo moraš ići vrlo pripremljen. Razgovarali smo sa našom prijateljicom koja radi u Savetu Evrope, oni su takođe u to vreme trebali da dele pakete, ona nam je omogućila da kad idemo tamo, da idemo sa dvesta paketa.
Dok sam ovo vreme koristila da pomažem drugima i ignorisala sebe, naravno da se ne kajem. Imala sam volju za radom. Za one koji su imali vremena, bez obzira da li su umetnici, bio je sjajan trenutak da se vrate i razmisle više o sebi i onome što žele da rade u budućnosti nakon pandemije.
Moj drugi dom je atelje, mada nije ličan, ali navikla sam na to okruženje. Mi koji se bavimo umetnošću znamo da sredina u kojoj ste navikli da radite igra veliku ulogu. Mislim, nisam bila navikla da radim kod kuće, ja sam navikla na atelje. Zato sam vrlo loše doživela kad se zatvorio Filozofski fakultet, jer tamo jednostavno samo što nisam spavala. Kada sam se vratila kući, naravno, morala sam da stvorim ambijent, prostor u kome bih mogla da radim i donesem sav materijal, ali ni materijal nisam ponela ovde sa sobom.
Morala sam jedan dan da odem po materijal, ali nisam imala inspiraciju. Dešava se, to je stvar empatije, jer vrlo teško doživljavam ako se nekome nešto loše dogodi, i ja pokušavam da nađem rešenje u svakom slučaju. Znajući da imam ulogu u organizaciji, tada sam mogla da učinim sve što je moguće da sve svoje vreme iskoristim za posao da bih pomogla ljudima. U tom pogledu, ostavila sam sebe po strani i nisam radila. Umetnost nije bila prioritet.
Za mene je mnogo bolje ako u naredne dve godine ne otvorim neku izložbu. To mi uopšte nije problem, jer je prošlo mnogo vremena otkako nisam slikala. Međutim, posle dve godine mogu da smislim novi ciklus slika. Dakle, dobro je iskoristiti ovo vreme. S druge strane, nedostajaće mi posete Galeriji, bez novih slika, bez nove umetnosti, bilo da se radi o konceptualnoj umetnosti ili šta ja znam. Mnogo će mi nedostajati ovaj deo, ali što se tiče ličnog aspekta, ne verujem.
Komunikacija sa kolegama o umetnosti izuzetno nedostaje. S obzirom da je inspiracija trenutna, nije da je imate u određeno vreme: “U redu, u ovo vreme ću imati inspiraciju”. Razgovori sa kolegama o umetnosti ili o događajima koji se dešavaju tokom dana su veoma važni. Ovde svaki detalj, svaki predmet može uticati na umetnički aspekt. S obzirom na to, nedostaje mi kontakt sa ljudima. S druge strane, normalno objavljivanje mojih radova na mreži ne čini mi se vrlo efikasnim.
Srećom niko u porodici nije zaražen COVIDOM—19 i nadam se da se to neće dogoditi, ali znamo kako je situacija eskalirala sada. Svako od nas poznaje neku zaraženu osobu, nekoga koga smo poznavali ranije ili slično. Šta je još gore, mnogi ljudi sa COVIDOM—19 umiru, zato više vodimo računa. Iako postoje ljudi koji nažalost nimalo ne veruju da korona postoji. Ljudi izlaze ne vodeći računa o drugima i ne brinu o šteti koju nanose društvu.
Moramo imati mnogo više svesti u populaciji, da svako utiče na to da se ovaj virus ne širi. Veoma smo pažljivi kao porodica. Dok vakcine nema, moramo da budemo jako oprezni. Da smo u kući samo mlađi ljudi, verovatno ne bismo toliko brinuli, ali najviše brinemo za roditelje, posebno za oca koji ima dijabetes i srčani je bolesnik. Jako pazimo da ovaj virus ne dođe do oca. To nam je najveći strah.
Što se tiče zdravlja zajednica Roma, Aškalija i Egipćana, tokom ovog perioda nije bilo institucionalne brige. Nezavisne organizacije i opština Đakovica obezbedile su maske ili rukavice, i na taj način su malo pomogle u ovom pogledu. U tim zajednicama ima ljudi koji skupljaju konzerve, i ima i onih koji su profesori. Dakle, uvek govorimo o onim ljudima koji žive u teškim ekonomskim uslovima, koji žive od konzervi. Ako svi mi ostali živimo, oni će preživeti. Imaju hranu samo za danas.
Nema mnogo zaraženih u manjinskim zajednicama, i mislim da je to vrlo čudno. Kada se objavljuju statistike, ispostavlja se da nema. Znam samo jednu osobu u Đakovici koja je nedavno umrla od COVID—19, ali za druge slučajeve nisam čula. Ne znam, vrlo je čudno i mislim da možda nisu ni prijavljeni.
Ako se ne bavimo zdravljem i manjinskih zajednica, biće mnogo gore za društvo u celini, jer će omogućiti širenje virusa. Možete biti rasisti i ne baviti se manjinskim zajednicama, ali ako se ti slučajevi ne reše, više će se širiti. Sa svima treba da se postupi jednako. Jako je čudno kako do sada u zajednici nema mnogo slučajeva korone. Kažem čudno, jer COVID—19 ne poznaje etničku pripadnost.
Mirjeta Ćehaja (1995) je slikarka i aktivistkinja za manjinska prava. Kao član egipatske zajednice na Kosovu, Ćehaja skreće pažnju na diskriminaciju i kršenje ljudskih prava sa kojima se suočavaju pripadnici zajednica Roma, Aškalija i Egipćana na Kosovu i širom sveta. Ćehajin rad predstavljen je na brojnim izložbama širom Kosova. Godine 2017. osvojila je glavne nagrade na izložbi “Povreda privatnosti” na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini i na izložbi “Boja: slatkiš za oči u umetnosti” u Kosovskoj galeriji umetničkih razmena u Mitrovici. Kasnije te godine, otvorila je svoju prvu samostalnu izložbu “Pregrade”. Dve godine kasnije, Ćehaja je otvorila svoju drugu samostalnu izložbu “Holokaust” u Galeriji Ćahilji. Trenutno je na master studijama slikarstva.