Ja sam nastavnik u jednoj osnovnoj školi. Iskustvo sam gradio sa decom, s druge strane imam dvoje svoje dece koji su školarci, tako da smo se svi zajedno privikavali na online nastavu. Ne mogu da kažem da sam bio produktivan. Nažalost, s vremenom koje sam imao na raspolaganju nisam uspeo da stvorim nova umetnička dela. Nisam imao slobodnog vremena. Ali jesam beležio skice i ideje u kasnim noćnim satima koje se nadam da ću jednog dana realizovati. Umetnost traži slobodu. Cela ova priča oko pandemije donela je sve neke stvari gde čovek, da bi bio odgovoran, treba da se privikava na svašta i samim tim gubi tu neku vrstu slobode koja je neophodna za umetnost i za stvaranje nekog umetničkog dela.
Inače, volim da se družim sa ljudima i imao sam dosta tih nekih grupnih i samostalnih izložbi. Pre završetka fakulteta sam bio aktivan u Likovnoj koloniji. Sad sam najmanje sam sebi bitan, zbog dece, zbog porodice, zbog prijatelja, trudim se da svakom od njih izađem u susret i da im bar na kratko ulepšam dan, samim tim da budem odgovoran i pozitivan u tom nekom razmišljanju.
Trudim se u svemu i svačemu da nađem tu neku dobru stranu. Neke promene dovode do zbližavanja ljudi, svi vidimo da je priroda čistija, da imamo više vremena za porodicu, za ljude koji su oko nas, koji su nam dragi, da iako nemamo vremena, da imamo vremena da mislimo na sebe, i na naše zajednice. I kad se ujutru probudimo srećni smo što su i oni zdravi.
Kad su deca u pitanju, nema tu puno balansa. Deca su zahtevna. Mi smo s decom radili u školi preko tih društvenih mreža, bile su uglavnom neke grupe. Ja sam se iskreno trudio da bude što jednostavnije, jer su i deca u celoj ovoj priči… da im pojednostavim stvari, da jednom nedeljno imaju taj neki zadatak, da tema zadatka bude opet nešto pozitivno. Znači, 24 sata dnevno sam bio zauzet, jer se nikad ne zna kad će koji učenik da mi pošalje poruku ili da me pita nešto. A ja sam uspeo da svima odgovorim na bilo koje pitanje.
Jedan od zadataka je bio “Kako bi voleo da izgleda moja škola kada se budem vratio u nju”. Ili… ne znam, trudio sam se da ispoštujem taj plan i program, a s druge strane da dam deci tu neku motivaciju da budu maštoviti i da budu kreativni, da bar na trenutak zaborave sve ono što se dešava oko njih.
Ja sam i mnogo vezan za moju porodicu, pogotovo za decu, tako da, redovno se čujemo telefonom. Ali deci sam se posvetio maksimalno. Oni su imali svoje obaveze, tipa nastava na daljinu preko TV kanala. Imali su obavezu da odgledaju i da urade domaći u skladu sa tim. S druge strane su i oni sa svojim nastavnicima i učiteljicama bili u kontaktu, tako da je angažovanje oko njih bilo mnogo veće.
Inače, ja sam svoj posao radio, možda više nego što sam inače radio dok sam odlazio na posao. A vezano za moju decu konkretno, dobio sam još jedan novi zadatak, znači, ja sam morao pojedinačno s njima da radim. E sad, ne znam da li mi je bilo teže da njima pokazujem domaći ili da zadužim decu i dopisujem se sa učenicima. Tako da sam tu bio baš između dve vatre. I uspeo sam i još uvek uspevam, pošto je nedavno krenula nova školska godina, ali sad već mogu da kažem da imam nekog iskustva, pa će sve to ići mnogo bolje. Nadam se da će deca biti kreativnija, maštovitija i da će to meni biti veliko olakšanje.
Bitno je da se deca okupe, da budu u toj online grupi, kao što je slučaj u grupi mog predmeta. Mogu da kažem da sve ide mnogo lakše. Jer to je jedno ogromno iskustvo, čak postoje ti neki seminari na kojima sam učestvovao, koji su isto bili online. Sve ono što je novo na početku je teško, deci pogotovo. Živa reč je živa reč. Znači, ja živim za taj dan kad ću da se vidim sa decom u školi i kad ćemo moći da pričamo o nečem lošem što nam se desilo, i da izvučemo pouku iz cele priče, da više cenimo stvari, da više cenimo jedni druge i da izvučemo neku pozitivnu pouku.
Deca razumeju, ali opet nisu svesna šta ona mogu da urade da bi sve bilo dobro ili koliko mogu u stvari da… pošto su deca. Svi to znamo, oni su najrizičniji prenosioci tog virusa. Ja bih decu poštedeo svih loših stvari. Tako da, što manje misle o tome, što više uživaju u detinjstvu… ovo će im ostati za uspomenu, upravo to detinjstvo koje sada proživljavaju.
Tokom ovog vremena glavne vesti u medijima bile su o pandemiji, pa je to uticalo na moj način razmišljanja. U to vreme imali smo previše informacija. Gledao sam dnevnik, informacije koliko je zaraženih, koliko je umrlo. Nikad nisam načisto razmišljao da li uopšte virus postoji ili ne postoji. Niko od meni bliskih ljudi nije bio zaražen, ali znam ljude koji su bolesni i boluju od nekih drugih stvari, pa im je virus pogoršao zdravlje. Tako da, trudim se da se više fokusiram na neki drugi sadržaj koji se daje na televiziji, upravo iz tog razloga da bih manje razmišljao i o virusu i o posledicama virusa. Informacije se menjaju iz sata u sat, ako ste skroz u tome i ako pokušavate sve da saznate, to uopšte nije zdravo.
U selu gde živim, ne mogu da kažem da se ljudi ne plaše ili da se plaše. Bilo je i jednog i drugog. Uglavnom su stariji ljudi uplašeni, i dalje se pridržavaju uputstava, brinu o sebi i porodici. Dok su mladi više za ukidanje tih mera. imam grupu drugara, ni oni nisu čuli da je neko baš od COVID—19 preminuo. Ljudi misle da se to dešava ovim manje odgovornim. Starije osobe koje znam, kod njih možda samo to razmišljanje bi im narušilo zdravlje. Mnogi su prestali da prate te medijske sadržaje o pandemiji iz razloga da bi sebe sačuvali na neki način i nekako da bi psihički ostali, ovaj, čitavi.
Otkako traje pandemija, internet i mediji su jedini izveštači oko svega, pa i vezano za kulturu, tako da, ako postoji neki program u Domu kulture, to je obično preko nekih društvenih mreža, u toj formi. S druge strane, mislim da presudan uticaj na stvaraoca ima njegovo okruženje, prijatelji, recimo, koji se bave istim poslom, razmene iskustava i svašta nešto, mene to motiviše. Ako je neko od mojih prijatelja napravio neku novu sliku, pa on to uslika i pošalje mi preko Vibera ili Facebooka i ja to vidim, onda dobijem ideju da i ja uzmem nešto da stvaram da bih, ne njemu, nego možda nekom drugom poslao, da bih opet nekog drugog inspirisao. Nažalost, bar kod mene tako funkcioniše za sve ovo vreme unazad sedam—osam meseci.
Na internetu ima svega i svačega, tako da šta god tražiš, to i dobiješ. Ja sam uglavnom tražio i pratio ta neka dešavanja i način na koji se ta dešavanja dešavaju, vezana naravno za kulturu, za umetnost, a i za slikarstvo pre svega. I onda, naravno, meni ako se nešto svidi, to podelim sa ljudima koji su u istoj branši kao i ja, ili oni podele nešto sa mnom, i onda smo se trudili da jednostavno budemo u toku sa svim što se dešava, znači, pratio sam sve, od ozbiljne umetnosti, pa do tamo nekih karikatura i stripova i svašta nešto.
Mislim da je pandemija uticala na moj rad više nego što bi trebalo. U stvari, ta neka vrsta slobode koju sam imao, nije da je sad nemam, ali imam je mnogo manje, jer sam okupiran tim nekim stvarima koje se dešavaju kod mene. I onda, naravno, da to ima uticaja na moje stvaranje i na moj rad. Što mi iskreno smeta, jer bih verovatno slikao i radio nešto drugo definitivno.
Teme kojima se bavim su uglavnom iz života. Gledanje na stvari na neki pozitivan način. Moji radovi su uglavnom optimistični, i ovaj moj rad sad ne može da bude optimističan u toj meri kakav je bio ranije, upravo iz razloga što je svakodnevnica takva kakva jeste. Suštinski, nisam ja promenio svoj život, nego je ova situacija, pandemija promenila, promenila je teme života na koje radim. Ako sam radio, ovaj, slike iz života, taj život je u mojim slikama bio pozitivan, čak je, verujem, tako delovao i na posmatrače. To su bili neki od njihovih komentara. E sad, ovaj, ovoga puta, ako budem uradio tu izložbu koju planiram, mislim da neće biti baš toliko veseli kakvi su bili. Znači, opet će nositi neku poruku i pouku. Ali, moji novi radovi će definitivno biti vezani za ovo vreme.
Dejan Kitić (1982) je umetnik iz Prištine. Magistrirao je slikarstvo na Fakultetu umetnosti u Zvečanu, u klasi profesora Petra Đuze. Učesnik je više samostalnih i grupnih izložbi i dobitnik je više nagrada. Pored slikarstva, bavi se i muzikom. Radi kao nastavnik likovne kulture u O. Š. “Knez Lazar” u Donjoj Gušterici. Otac je dvoje dece Sare i Stefana i s porodicom živi u Ugljaru.