Nismo znali da ćemo naići na nevidljive probleme ove vrste. Naravno, kada se mobilišemo i nađemo tihi kutak u stanu, počnemo da istražujemo sebe, vraćamo se sebi. Znači, kreiramo drugačiju formulu svog razmišljanja i rada, upravljanja svojim instinktima, osetljivosti čak i na predmete koje imamo kod kuće. Tokom zatvaranja više ostajemo sa predmetima koje imamo kod kuće, bez obzira na to šta su i gde su, bilo da je reč o štafelaju u kuhinji ili kompjuteru na radnom stolu, gde na internetu istražujem šta se danas dešava. Tako da, širom sveta mislim da je čovek počeo da misli drugačije, da mnogo više poštuje prostor, prirodu koju može manje da okusi. I počeo je da razmišlja o tome kako je svet zatvoren, da to nije dobro, nije dobro da i dalje ostanemo zatvoreni u ovim prostorijama.
Što se tiče umetnosti, otkrila sam da bez obzira na to koliko sam se trudila da radim nešto drugo, da krenem sa većom kreativnošću, ka drugoj preokupaciji kao umetnica, apsorpcija koju trenutno ostvarujemo je apsorpcija koja se nalazi u nama, u našem majstorstvu. Kada smo ispred platna i različitih umetničkih izraza koje želimo da stvorimo, oni se u ovom trenutku apsolutno menjaju. U ovom trenutku moje boje su mnogo svetlije, intenzivnije i ekspresivnije.
Da li je to zato što mi nedostaje zelenilo, more, planina? Nedavno sam počela da posećujem prirodu i različita mesta, ali nisam slikala ovim bojama. Ali sada, u odsustvu njih i onoga što sam upila od detinjstva, počela sam da ih istražujem, a boje su apsolutno intenzivne i prirodne i mogu da te oraspolože. To je vrsta terapije koju ne mogu opisati rečima, koliko mogu opisati bojama kao umetnica.
Pišem na najfilozofskiji i najzreliji način, šta vidim na ovom svetu i na ovih 78 kvadratnih metara, i ono što dobijam ili gubim od ovog zatvaranja.
Mislim da to nije lako, to je formula koja se ne može rešiti, ali ovu formulu može rešiti samo nada da ćemo se vratiti u normalu i da ćemo doći do nečega što će nam omogućiti da imamo mekšu komunikaciju sa ljudima, sklonićemo ona opterećenja koja su bila nepotrebna. To je mogućnost da se ponovo pokrenemo u svemu, u kreativnosti, pisanju, načinu razmišljanja, i verujem da ćemo posle ovoga da se mnogo više volimo i poštujemo. Mislim da su ljudi često, posle različitih potresa, različitih ratova, ekonomskih kriza, zdravstvenih kriza, različitih epidemija, počeli da razmišljaju drugačije.
Međutim, ovo nije frontalni rat kakav smo nekada imali, već psihološki rat, rat za pronalaženje istine o tome ko ste i ko smo, i za ponovno pokretanje, nadajući se nečemu mnogo boljem. Ovo je karantin 2020. Kada se za petnaest, dvadeset godina setimo ove godine, činiće nam se kao nešto zanimljivo, ovo zatvaranje i ovo stvaranje i ovaj svet u našem domu. Imamo celu zemaljsku kuglu virtuelno i radimo virtuelno, virtuelno razmišljamo i trudimo se da živimo u ovom zatvaranju.
Vrlo je interesantno, u mom stanu je jedna soba koja ima veliku terasu, i sad kad je vreme lepše, tu sam napravila neku malu plažu, gde se sunčam. Optika i horizont su prema Sunčanom bregu, sada u ovo vreme kad ima zelenila je dobra atmosfera. U delu dnevne sobe u kojoj je kuhinja imam i deo gde radim online sa studentima, držim predavanja, održavam sastanke sa umetničkom galerijom i druge sastanke koje imam sa univerzitetom “AAB”, i naravno koristim ga za druge radove.
Imam deo kuhinje, jer ja jako volim kuhinju, mnogo spremam, pravim razne eksperimente i sa hranom, takođe i sa bojama slika, i osećam se srećno. To je vreme koje dolazi i menja te, sa plaže, naravno, kad je lepo vreme, vratiš se
u kuhinju, na posao. Zatim tu je drugi balkon, budući da toliko volim cveće, na oba balkona imam cveća, i to donosi dobro raspoloženje. Sad kad niko od nas ne prima goste, to je neka vrsta duševnog mira koji mi je možda trebao. Dok velika soba, spavaća soba, gde odmaram, sedim, i tamo i ovamo imam televizor, i imamo Netfliks gde gledamo puno filmova.
Kad smo imali pravo da izađemo na po sat i po vremena, izašla bih na “Put C” na Sunčanom bregu, izlazila sam, i naravno nije bilo puno ljudi, držila sam distancu, nosila sam rukavice, masku, i vidim neku promenu koja je omogućena zbog činjenice da smo unutra. Gledala sam svaki svoj korak, gledam male cvetove koji su iznikli, negde trava koja izgleda drugačije, i analiziram. Ranije nisam spuštala pogled da vidim kakva je trava i kakav oblik ima. Sad sve analiziram. Oko sada gleda drugačije, žedno, znajući da ću se ponovo vratiti u taj moj zamak.
Zatim cveće, cveće sam uvek sadila, ali cvet nije… Nisam se brinula svaki dan ili svakog drugog dana, a sada osećam miris cveća i aromu, a nisam imala toliko vremena da mu posvetim, i zaista cvet ima svoju dušu. Vidim da cveće napreduje jer razgovaram sa njim, ima sjajan spektar boja i čini čoveka srećnim.
Sat i po sam išla po prodavnicama koje su prodavale različite vrste cveća, da imam mesta, ispunila bih celu kuću cvećem, jer me čini srećnom, jer ti unosiš prirodu u to svoje okruženje. Cveće unosim u karantin, ali ostavljam ga da ponovo diše na balkonu. Mi smo u njegovorj blizini, ali ono ipak ima određenu slobodu, jer ima vodu i hranu, ostaje na svom mestu. Ova analiza koju sam uradila između cveta i sebe, ima neko mesto susreta, ono me čini srećnom i ja njega.
Iznad mog stana imam studio, krov je vrlo visok i ima puno prostora. Imam gotove slike kroz koje bih mogla da prenesem kontinuitet mog rada, mojih koncepata. Sada radim na slici veličine dva metara sa deset, i dva metara sa dvadeset. Iznenađujuće je da su te boje prilično svetle, te boje su nešto neopisivo. Pitam se da li sam se sad našla zatvorena da bih mogla da volim ove boje. Ili ih volim i nedostaju mi?” Ne znam. Ali slika nesvesno ide sama po sebi i to je ono što u ovom trenutku govorimo kroz četku i kroz druge umetničke izraze.
Znači, u mom ateljeu, u jednom uglu je štafelaj sa slikom koju sam počela i ostavila, ali sam se vratila jednoj drugoj i tako se šetam iz vremena u vreme tokom karantina i istražujem sebe i pitam sebe. Ovo istraživanje me tera da se zapitam zašto je to tako. Mislim da je ovo odraz onog nevidljivog u meni, ali i nevidljivog što nas je zatvorilo. U stvari, po prirodi sam mirna osoba, i ovo formula života u karantinu, i karantinske aktivnosti, znači imati mir.
Kao profesorka, virtuelno učenje za mene nije predstavljalo veliki problem. Mi umetnici ponekad dodirujemo slike učenika i bliski smo. Slikanje kao slikanje uvek treba doživljavati, po mom mišljenju, u fizičkom prostoru. Od učenika koje imam, nemam veliki broj učenika, radimo i individualnu nastavu. U početku mi se činilo teško, jer mi je žao učenika koji nemaju materijal i nemaju uslove. Neko je u drugoj zemlji, neko na Kosovu, ali smo ipak uspeli, jer sam imala razumevanje sa studentima. Neki su imali materijal, neki su radili sa malim formatima i što je najbolje, vodili smo razgovore izvan onoga što smo imali u nastavnim programima.
Uvek smo imali deset, petnaestminuta razgovora. Sada smo zajedno sa studentima istraživali u oblasti nacionalne umetnosti. Dakle, o našoj zanemarenoj umetnosti. Trudila sam se da je otkrijem sa studentima, da dam kritiku zašto je nešto dobro, šta je vreme dalo nekoj slici. Studenti su pisali eseje. Jedan student je vrlo dobro objasnio svoj motiv, on je zatvaranje doživeo veoma teško. Oni vole život drugačiji od njihovog sadašnjeg života, istražuju na svoj način šta žele u ovim godinama. Za njih je jako teško da budu zatvoreni.
Što se tiče virtuelnog učenja, vrlo sam zadovoljna. I kao pedagog sam nešto izvukla, ali studenti su takođe izvršili puno istraživanja na osnovu uputstava, predloga i sugestija koje sam im dala. Ono što na kraju moramo da uradimo, kao saradnja student—profesor, ja ću da sakupljam različite materijale, različite razgovore, sve ove tri godine koliko sam im predavala, da bih stvorila umetnost, nadam se da ćemo napraviti virtuelnu umetnost naravno. Biće kratki mini film sa artikulisanim glasom i sa radom, onim što smo zajedno radili tokom ovog karantina.
Ono što pišem tokom ovog vremena, iako mislimo da ne pričamo o tome, o ovome će se pričati mnogo kad prođe duže vreme, iz individualne perspektive, ali i nacionalne, zbog načina na koji smo upravljali ovom situacijom. Tražiće se dnevnik ovog vremena, koji je u ovom momentu vrlo zanemaren.
Zake Preljvukaj (1961) je slikarka i profesorka vizuelnih umetnosti. Preljvukaj je izlagala svoje radove u brojnim nacionalnim i međunarodnim galerijama, među kojima su Nacionalni muzej žena u umetnosti u Vašingtonu, Galerija NW u Kembridžu i Nacionalna galerija Kosova. Izrađivala je freske, mozaike i javnu umetnost. Osim toga, pravila je izložbe i diskusije kroz umetničku fondaciju Novi Balkan. Predavala je na fakultetima i kulturnim institucijama u različitim zemljama, a posebno značajno je njeno predavanje u Muzeju mira u Diksmuideu. Godine 2010. postala je redovni profesor slikarstva na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini. Živi i radi u Prištini.