Sredinom februara otišla sam u Berlin, boravila sam tamo nedelju dana i bila sam veoma iscrpljena, ali sam se i jako razbolela. Kada sam se vratila, kod nas još nije bilo slučajeva virusa. Uvek mislimo da smo izolovani i da smo daleko od sveta, da on ne stiže do nas. Ali, ja nikada nisam bila toliko bolesna. Živim sama i nisam htela da se viđam ni sa kim, ali uvek bih rekla: “Imam astmu, nije mi dobro”. Počela sam da ne pušim i stanje mi se pogoršavalo, posebno disanje. Čak sam jednom bila veoma ljuta, rekla sam: “Nešto mi se dešava. Moram da idem kod lekara, imam alergiju ili nešto slično?”.
I doktorka o kojoj sam čitala, bila je u Kini i puno je radila, neka Luljeta Ahmetaj, uradila mi je test krvi i rekla mi je: “Ti imaš puno alergija. Alergična si na hranu, na polen, orahe, lešnike, kikiriki”. Lečila sam se od astme 15 godina, imala sma i inhalator, i… rekla mi je: “Ne, ti nemaš ni astmu ni bronhopneumoniju. Zašto su ti davali injekcije?” Dala mi je antihistaminike za dve nedelje. Izbacila sam sve što sam mogla i prošlo mi je. Tako je započela i izolacija.
Ne znam, počela sam da padam u neko stanje… strah, uhvatio me je strah. Strah. Onda sam videla da samo hodam po ateljeu, znaš, nisam mogla ni da se smirim, ni da meditiram. Posle su bile vesti o politici. Rekla sam sebi: “To je mentalno zlostavljanje za ovaj narod, to je silovanje, mentalno silovanje”. S druge strane, pokušala sam da smirim majku, koja takođe živi sama. Jednog dana sam rekla: “OK”.
Sećam se jedne knjige koju su mi dali u Vašingtonu, zove se “The Artist’s way. A Spiritual Path to Higher Creativity” [Način umetnice. Duhovni put ka višoj kreativnosti] od Džulije Kameron. “Znaš šta?” rekla sam: “Ustani, spasi sebe”. Gledala sam svaki način, svaki način na koji sam mogla da pobegnem od stvarnosti u kakvoj jesmo. Ako želite da se vaša umetnička kreativnost otključa, napišite, napišite sve, snimite sve, tri stranice. Jutarnje stranice. Kaže: “Kako hranite malo dete, morate da hranite i mozak, ali dugo se ne vraćajte da pročitate ono što ste napisali. Možete započeti sa jednom rečju, ali sve ručno”. Počela sam svako jutro i bilo mi je jako teško da se probudim, jer je bilo puno toga, prelazila sam sa jedne teme na drugu… nema veze, to je samo za mene, ja ću da čitam.
Tada sam svakog dana postala sam opsednuta oblačenjem, što čistije, što bolje. Bilo mi je gadno da sedim u pidžami kod kuće. Okupala bih se, očešljala, stavila masku i otišla do “Meridijana”. Sve prodavačice su mi postale drugarice. Tri meseca sam svima kupovala čokoladu, jer su bile vrlo ljubazne, vrlo gostoljubive. Bilo mi je drago da mi se neko smeši, da razmenim dve—tri reči. Ali šta se desi, napišem.
Prošla je prva nedelja, druga nedelja, i jednog dana sam ustala bez potrebe u 5:00 ujutru, jer sam do kasno bila budna, bila budna do kasno i gledala serije. Jednog dana sam ustala u 5:00 ujutro i skuvala sam kafu, imam neka velika pleksiglas stakla i stavila sam ih da bih radila na njima. Počela sam u 6:00, a završila u 17:00. Nisam stala. Kad sam izašla iz studija, nisam mogla da verujem da sam uradila sav taj posao, jer sam bila u nekom podsvesnom stanju.
Kad je tokom vikenda došao sin, rekao mi je: “Ceo ovaj posao si završila za jedan dan?” Rekla sam: “Da”. “Sve ove detalje?” Rekoh: “Da”. Kad sam videla šta drugi govore, ja sam samo ovako… iskreno ne znam da vam opišem osećaj. Rekla sam: “Kuku, zar sam ja ovo uradila? Ko sam ja?” Taj rad je završio u “Žirafi”, gde radi Patrik, mlađi sin. Seo je onaj najglavniji u “Žirafi”, gledao je deset minuta i rekao: “Sad znam kroz šta je tvoja majka prošla tokom pandemije”. Moj sin je rekao: “Zašto?” “Jer vidim istu figuru u različitim položajima i različitim raspoloženjima”.
Počeli su da mi nedostaju ljudi. Možda sam provodila vreme na Viberu, ali jednom sam izgubila i interesovanje za ljude. Bila je to faza u kojoj sam izgubila svako interesovanje za čitavo čovečanstvo, nisam htela ni na telefon da se javljam. To je bilo negde posle aprila. April mi je bio najteži. Izgubila sam veru i počela da mislim da sam potrošila puno energije na beskorisne stvari i beskorisne ljude. Sada biram svoj krug.
Jednu stvar sam sebi obećala. Obećala sam sebi da neću dopustiti da me neko povredi, počevši od osobe na ulici, u svakoj interakciji sa ljudima zaključila sam da neću dozvoliti da me povrede. Ali moram da kažem: “Žao mi je, ali povredio si me ili povredilo me je ono šta si rekao”. Možda prekasno u životu, ali donela sam odluku da moram da se branim zbog sebe. Onda me to emocionalno košta mnogo, jer se ponovo vraćam tim osećanjima. Jednom mi je jedan psiholog,dok sam bila na terapiji na Islandu, rekao da moram odmah na lep način da kažem toj osobi, a ne da mi kasnije ostane. Ne mogu da spavam, imam anksioznost, počela sam da pijem lekselijum, ni tokom rata nisam pila leksilijum.
Iako smo pričali da je potpuno drugačije, da je čitav svet u ovoj poziciji, meni se to činilo kao ona izolacija iz rata 1999. Ponekad nisam mogla da verujem, čitala sam po internetu i govorila sebi: “Dobro si, dobro si”. Non—stop sam sebi govorila: “Treba da budeš srećna kakav prostor imaš, nemaš okupatora nad glavom”. U to vreme sam bila mlada, sa bebama, sa svekrom, u mnogo lošem stanju. Ali ja sam tada delovala. Ja sam bila ta koja je čuvala ceo ulaz, pekla sam hleb za 15 ljudi. Sad, sad je to… non—stop sam htela da kažem sebi: “Fitore, ceni, ceni! Kakav studio imaš! Imaš ljude dole, majka ti je dobro, sinovi su ti dobro”. Time sam održavala dušu, ne možeš da zaboraviš i dobro.
Najveće iznenađenje, kao što kažu: “Ako uspeš da iznenadiš sebe, to je najbolje iznenađenje”. U to vreme počela sam da crtam sa dve ruke. Nisam znala da znam da crtam sa dve ruke. Ta veza je… desna strana mozga, ali ja nisam znala da su povezane. Kad svoja osećanja možete da stavite na papir, onda možete da se koncentrišete na sebe. Ja sam puno radila tokom pandemije, jer mi je bila potrebna meditacija, jer kada radite linije, dolazi do ponavljanja, kada ste u mogućnosti da pravite ponavljajuće pokrete, mozak se smiruje.
Bila sam veoma usamljena i počela sam sa sobom… Ionako sam radila šta se meni sviđalo nije potrebno da se drugima sviđa. Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam posao delila sa svojim ljudima, njihove reakcije su mi zadržale dušu. Čak i kad bi mi rekli: “O da, nešto se promenilo u tebi. I boje su drugačije. Lica nisu depresivna kao obično”. Ljudi su počeli da me malo psihoanaliziraju, što je u redu, ali ponekad nisam srećna kad to rade.
Ne znam zašto, ali u svom radu, u ovom dijalogu, želim da pronađem neku nadu unutra. Jedva mogu da tražim tu nadu. Istražujem to, tražim, tražim, tražim sve vreme, ali neću da dozvolim sebi da padnem, jer vidim da je to globalna depresija. Možda zato što sam predugo živela sa hronično depresivnim čovekom, to je takođe mnogo uticalo na sve nas. Sve vreme je neka vrsta borbe protiv depresije. Takođe vidim svog sina koji živi sa njim, sve vreme je dolazio i gledali smo komedije, stand—up komediju. Kad je on odlazio, bila sam u sasvim drugom stanju. Ponedeljak mi je bio pretežak, jer sam se suočavala sa stvarnošću.
Dugo nisam razmišljala o izolaciji, stavila sam je na određeno mesto, i ostavila tu. Međutim, sada kada treba ponovo da mislim o tome, uspela sam da izbrišem. Ne znam, to nije bio dobar osećaj. Međutim, kada čitam svesku, blok, dnevnik, vidim da je bilo mnogo teže od… od onoga što ja mogu da elaboriram. Ja više nisam imala ni interesovanja. Iako smo vrlo malo izlazili tu i tamo, ali nije mi izgledalo logično da izlazim i sedim sa ljudima. Non—stop sam mislila: “Polako, Fitore! Imaš osetljivo zdravlje, imaš autoimunu bolest, ako se razboliš šta će se dogociti s tobom? Ko će se brinuti o tebi? Kako ćeš putovati ako će ti biti potrebna dodatna pomoć oko zdravlja”.
Čini mi se na neki način da će se svako od nas zaraziti. Svako ima drugačiji imunitet, na svakoga će uticati. Sve nam je bliže i bliže. Ne znam kako sam to do sada izbegla. Imala sam kontakt s ljudima koji su imali i nismo znali, razgovarala sam sa mojom drugaricom, onda smo bile izolovane mesec dana. Ona je bila u januaru, ja u februaru. Ona je bila jedno mesec dana jako bolesna, a ja mesec dana. Pričale smo: “Da nismo to imale?” Bolelo me grlo, kašljala sam, temperaturu sam imala.
Finansijski sam počela da se plašim šta će se dogoditi ako… kako ću finansijski preživeti, jer sam živela od umetnosti. Patrik mi je rekao: “Fitore, nemoj da se brineš, ja imam ušteđevinu”. Ljeka je rekao: “Fitore, ja još uvek radim, imam veliku platu, uštedeo sam”. Iako je veoma teško, nikada nisam tražila od dece, ali s druge strane smo zajedno u ovome. Rekli su mi: “Jesi normalna? Nećeš patiti ni zbog čega”. To je stvarno bila mentalna gimnastika.
Iskreno, potpuno sam odustala, nemam interes da se bavim umetnošću, stvaranjem umetnosti u javnoj sferi. Sa Prištinom mi se nekako slomilo srce. Veoma je malo intelektualaca koji su cenili umetnost, izgubila sam volju za stvaranjem u svojoj zemlji. Nije bitno da li ste napravili mural od stotinu kvadratnih metara 2005, 2006. ili 2019. Njihova vrednost je izgubljena onog trenutka kada kompanije počnu da čiste, obnavljaju celu zgradu. Između ostalog te i uvrede.
Tokom izolacije sam imala veliki pritisak da budem produktivna. Ovaj pritisak me je takođe održavao, jer ja ne volim baš da mi drugi govore šta da radim, ali moj ujak je imao vrlo dobru tehniku. Rekao je: “Materijal koji ti je ostao, ta tkanina, hoćemo gore, da zatežemo i sredimo?” “Sada?” “Da sada”. “Ujko ostavićemo za kasnije”, “Ne, ne, sada” i sredili smo. Prošao je dan, dva, nedelju dana. “Nisi ništa počela na tkanini?” “Ne”, “Ne radiš toliko Fitore”. “Da, da, da. Radim, ali me leđa bole”.
Tada sam kupila akvarel blokove i sela, i svaki dan sam obavezno ili gledala neku seriju, slušala muziku ili nešto, crtala. Imala sam problema sa vratom, crtala sam po bloku za crtanje. Ali, na neki način, moj ujak mi je stalno govorio: “Slikarstvo te čeka!” Moja drugarica iz Brisela je tražila dve slike, brisala sam i ponovo radila, četiri meseca, jer nisam bila zadovoljna radovima. Bilo je nametnuto, naručeno. Rekla mi je: “Tolja, poslaću ti novac”, “Ali nisam završila”. “Nema veze, završićeš”, “Ne, nemoj dok ih ne završim”. “Šta god da uradiš, meni će se svideti. Samo ti završi. Da ti pošaljem novac?” “Ne, za sad imam novca, reći ću ti kad mi nestane” “Molim te, reci”. Taj pritisak je uticao negativno na mene.
Prvi mesec izolacije bio je užasan. Prvi mesec je bio o knjigama koje sam trebala da pročitam, novim veštinama koje sam želela da naučim, počela sam da učim italijanski. Prisutan je bio pritisak da moram da volim svoje telo da bih mogla da se osećam dobro u sebi. Non—stop je postojao pritisak vremena: “Sad je vreme!” Odjednom sam sve ostavila. Rekla sam sebi: “Znaš šta? Neka bude kad bude”. Vršim veliki pritisak na sebe. Imam puno očekivanja od sebe, bez prestanka. Tako sam tražila i da se moja umetnost promeni. Tada se sve pretvorilo u neku vrstu anskioznosti, neku vrstu nervoze.
Ljuti me to da, ako je čovek stvorio koronavirus, mi smo pod kontrolom najmoćnijih i bezvredni smo. Mislim da je to mnogo uništilo ljude, ljude koji su se samoizolovali, odnosi među ljudima su uništeni jer su živeli jako blizu jedni drugima, i počeli su da se upoznaju. Ljudi koji su pobegli iz veze, koji su živeli u jednoj kući, porodici, ali su u životu imali drugačiji raspored, izolacija ih je naterala da se suoče, da se upoznaju i da vide da ne mogu da žive zajedno.
Primetila sam u Prištini da su ljudi tokom izolacije bili vrlo oprezni: “Izvinite molim vas!” Sad, sad su agresivni. Počela sam da se gubim, počela sam da besnim. Zašto kola hoće da me zgaze na trotoaru, i ja sam se samo gubila. Videla sam da svake nedelje eksplodiram, i to me je koštalo puno. Tako da ćemo biti u ovom stanju još negde dve godine, do momenta kad kažu: “Ah, vakcina!” Tada ćemo početi da se osećamo sigurnije.
Fitore Beriša (1971) je vizuelna umetnica koja radi na Kosovu i Islandu poslednjih dvadeset godina. Radi slike, freske i multimedijalna umetnička dela. Njen rad istražuje ljudske probleme i prepreke iz svakodnevnog života, čemu je svedočila tokom putovanja na mnoga različita mesta. Preplavljena nepravdom i podelom u društvu, kroz svoju umetnost, Beriša se bori tako da lice potlačene žene, lice povređenog muškarca ili lice napuštenog deteta predstavlja kolektivnu patnju u društvu. Imala je više od deset privatnih izložbi, kao i sedam umetničkih fresaka i plesnih predstava.