Prvi deo
Salji Cacaj: Ja [sam] Salji Cacaj iz Dečana, rođen sam 1. septembra 1951. godine, u Dečanskoj porodici Cacaj.
Eremire Krasnići: Gospodine Cacaj, da li možete da nam kažete nešto o vašim ranim sećanjima iz mladosti, svojoj porodici i rreth u kom ste odrasli?
Salji Cacaj: Da, od kada se sećam mi smo živeli u porodičnoj zajednici, u oko preko četrdeset članova porodice. Živeli smo u starom delu Dečana, u selu u Dečanima. Infrastruktura naše kuće je bila… kuća na zapadnoj strani glavne ulice na putu do sela, kuća sa desne strane, trospratna kula, a zatim je bila još dvosprata kula, a unutra je bio jedan bunar koji je i dan danas tu. Bio je dubine oko trideset metara, jedan deo je bio za stoku koji smo zvali posllomi. Imali smo koš, dva koša. Tu je bio crni dud, kao i trešnja, vrt i sve ostalo što me podseća na njega, drvo dunje i sve ostalo što me podseća na moje rano detinjstvo.
Eremire Krasnići: Kakav je bio život u [porodičnoj] zajednici?
Salji Cacaj: Da budem iskren, ja cenim život tog vremena. Shvatam da je to vrlo sofisticirana organizacija, bila je porodica hijerarhija koje se sećam, glava porodice je kao predsednik današnje organizacije, ili neko ko je veoma poštovan. To je bila jedinstvena harmonija. Ja nisam primetio nikakve rasprave između muškaraca i žena. Svi su imali svoje zadatke [uloge]. Ja sam to shvatio kasnije, jer nisam razumeo u to vreme, ali sam shvatio kasnije samo hijerarhiju i vrlo dobru organizaciju, da ne kažem veoma preciznu za to vreme, i mogu da kažem, prilično savršenu.
Muškarci, ili ljudi iz kuće su imali podeljene zadatke, neko je čuvao ovce, neko je čuvao krave, a neko drugi je bio u mlinu, jer smo imali i mlin u blizini centra Dečana. To je bilo oko stotinu i pedeset metara daleko od naše kuće. Mlin je još uvek pod zaštitom kulturnog nasleđa. Mlin je bio veoma star, da, kasnije ispred stare opštinske skupštine Dečana, i tu je mlin imao tri kamena, tako smo ga zvali, a ja znam ljude koji su došli da melju [pšenicu] iz oblasti reke Drim, Ura e Shejte [Sveti Most], stranci, ljudi, i sva okolna sela, ne samo iz opštine Dečana, nego i iz Đakovice, i iz Peći i okoline Peći. Jer je mlin bio u centru, kada bi ljudi išli u brda, oni bi doneli svoje žito za mlevenje na putu za nazad, i [uzeli bi ga] dva ili tri dana kasnije, mlin je bio otvoren dvadeset i četiri sata, tako da su ljudi bili u mogućnosti da preuzmu u bilo koje vreme, tu je bilo, tako da nisu morali da ga nose [u brda], a zatim ga nositi kući.
Mlin je… dve-tri osobe su tamo radile, u slučaju da jedan od njih bio bolestan, drugi bi ga zamenio. Pošto pričamo o mlinu, a baba [tata] Zimer je radio u mlinu, a zatim otac Jusuf, koji je bio glava porodice. U međuvremenu, u kratkom vremenu, pošto obično nije bio fizičko teški rad i drugi su tamo radili, kao, kao što je baca [čika] Dem i moj otac Aslan ili Azllan, kako su ga ljudi zvali. Čika Hamez je tamo radio, kao i čika Bek i većina nas mladih smo tamo provodili vreme jer je tu bila i jedna lampa na mestu gde je mlinar radio ili onaj koji je mleo.
Tu je bio i jedan kamin, krevet koji je bio na višem položaju od današnjeg sedišta, krevet nije bio baš za dve osobe, bio je manji, za jednu osobu, malo širi od onih za jednu osobu. On je imao karakteristiku jer je napravljen od dasaka, mlin je napravljen od kamena, dok je podela napravljena od dasaka. Postojao je prozor u unutrašnjem koji služi da se vidi da li neko ulazi u mlin kada je bilo hladno, to je njegova funkcija u mlinu.
Druga karakteristika je da posle spavaće sobe, u prostoriji u kojoj je mlinar provodio najviše vremena, bila su vrata koja se nisu mogla primetiti, daska koja je bila imitacija od dasaka koje su se koristile unutar mlina, taj deo je bio od prilike dva do tri metara, a oni su ga koristili da bi sakrili važne stvari kao što je hrana, ili neko lice koje je imao neke neprijatne odnose sa vlašću, uvek su postojale stvari koje su se tada skrivale.
Eremire Krasnići: Možeš li nam reći nešto o tvojoj bližoj porodici?
Salji Cacaj: Da. Moj deda je imao četiri brata. Jedan od njih nije imao dece, Tahir. Dok drugi, Haljilj je imao decu, Imer je imao decu, a moj otac je bio sam, imao je jednu sestru koja je veoma rano umrla, od tuberkuloze. Posle je moj otac imao dvoje djece, blizanace… ali nisu preživeli, posle nisu ni druga njegova deca preživela, a kasnije smo mi, dva brata i šest sestara.
Eremire Krasnići: Gde ste išli u školu?
Salji Cacaj: Završio sam osnovnu školu u Dečanima. Srednju školu, završio sam osnovnu školu u Dečanima koja se nalazila tri-četiri stotine metara od starog dela Dečane. Riza Aljaj je bio moj prvi učitelj, koji me je učio u drugoj godini osnovne škole. On je bio čovek sa izuzetnim izgledom. Izgledao je kao holivudski glumac, visok, sa izgledom slobodno mogu da kažem za to vreme… kasnije smo gledali holivudske filmove, Rok Anson [Hudson] i mnoge druge glumce kao što su Hemfri Bogardi [Humphrey Bogart] i sličnih, ali je naš učitelj, kasnije sam primetio, da se ne razlikuje od njih po izgledu, ni lepoti, niti eleganciji.
On je bio savršen čovek, strog, zreo, veoma mudar, veoma autoritativan, veoma harizmatičan, i na neki način bio sam inspirisan od njega što se tiče pedantnosti, možda nisam bio toliko pedantan koliko i on, ali sam to dobio od njega. Kasnije, on je bio direktor Normalne [škole] u Dečanima, kasnije je postao direktor u Prizrenu, a kasnije sam saznao da je duže vreme bio direktor Kosovske televizije.
Eremire Krasnići: Čega se sećate iz osnovne škole, mislim, nešto više?
Salji Cacaj: Sećam se mnogih stvari. Sećam se našeg učitelja koji je bio veoma posvećen jer su se ta vremena razlikovali od današnjih, jer smo znanje, pisanje, saznanja iz sveta i druge stvari uglavnom učili od naših učitelja i profesora. Dok u današnje vreme se može najpre naučiti sa interneta, iz svakodnevnog života. Sećam se našeg učitelja Rize Aljaj sa velikim poštovanjem, prvo je bio veoma blizak, veoma druželjubiv, veoma srdačan, kako da kažem, vrlo osećajan, ali je u isto vreme bio veoma strog. Kada bi jednom rekao da je nešto tako, tu više nije bilo rasprave.
Tada, u vreme našeg detinjstva, igrali smo fudbal sa ekipama, mi bismo se podelili i igrali, kada je sneg pao, grudvali bi se. Napravili bi sneška belića više puta. Onda bi održali fudbalski turnir koji se igrao među razredima, koji će razred pobediti. Ja se sećam toga, jer sam uvek bio aktivan oko igara, fudbala kao i trčanja.
Zatim, moj učitelj drugog razreda je bio Ćemajlj Dobroši, u trećem razredu, krajem drugog razreda profesor Riza je imao nesreću, bio je ranjen. Od tada, sećam ne znam ko, ali se sećam da su ga ranili ovde {pokazuje rukom na povređeno mesto}. Ne znam, oni su imali indirektan sukob i mi smo plakali jer smo mislili da je naš učitelj ubijen, a sećam se jer sam tada duže vreme gledao albanske filmove na albanskoj televiziji [RTSh], bio je film gde ubijaju učitelja, i to me je uvek podsećalo na… naš učitelj je davno ranjen. Ali, na sreću preživeo je. To je bila samo mala povreda, pretpostavljam da je bio posredni sukob, neki konflikt, ne mogu se setiti detalja o tome.
Krasnići: Čega se sećate što se tiče života u to vreme, jer ste vi i tako generacija posle Drugog svetskog rata. Čega se sećate što se tiče tog socijalnog aspekta, kako je došlo do promena, mislim socijalizam?
Salji Cacaj: Mi tada nismo…
Eremire Krasnići: Da li ste vi znali o tome?
Salji Cacaj: Mi smo bili u Dečanima, znali smo da je tada bilo… kao deca smo se plašili policije, naravno plašili smo se od strane vlasti, od vojske, od… Pleqt [starci] su nam govorili o ratovima koji su se desili u različitim vremenskim periodima. Moj otac, ja volim da ga zovem im at [moj otac], jer je to na albanskom. On je bio jedan od onih koji su bili učesnici Drugog svetskog rata, učestvovao je. On je bio ranjen. Zapravo, rekli su mi da su naši rođaci bili primorani da učestvuju u ratovima, jer su ljudi bili prisiljeni da to urade od strane vlasti tog vremena.
Njihove orijentacije nisu bile komunističke na bilo koji način i… ali su oni bili uključeni u neke druge patriotske stvari, svog nivoa, sa tim kapacitetima koji su oni imali. Oni su imali veoma širok krug prijatelja. Bila je veoma velikodušna porodica, bogatstvo [na srpskom], jer se ja ne sećam moje kuće, jer smo tamo kasno otišli, jer je bila jedna kućna hijerarhija koja je u muškoj ode ili u muškoj skupštini, jer bi to trebalo da se naziva skupština a ne muška ode, jer ode i sobe [na sprskom] su na turskom. Znam da smo mi imali tu hijerarhiju, imali smo skupštinu ili mušku ode, kako to zovu sada, u trospratnoj kuli. Tu je bio drveni deo ispred, bio je još jedan deo za mlade na trećem spratu i imala je i kamin.
S druge strane, u kući, ispod, u onom delu drugog sprata, unutar kule na drugom spratu bilo je četiri spavaćih soba. Svaka od spavaćih soba je imala svoje kupatilo, kako je u to vreme bilo, kako bi se zagrejala voda u kući i nosila se, kako bi se gore kupali. Bila je jedna karakteristika u našoj kući, postojalo je samo jedno stepenište, jer je stoka bili u prizemlju, mislim uglavnom krave i konji, a ovce su bile u drugom delu, jer im je potrebno više prostora.
Bila je ista karakteristika gotovo u svakoj kuli, ali su ih vremenom transformisali, jer sam dosta radio na kulama. Fotografisao sam ih, imam oko deset-petnaest hiljada fotografija, sigurno mnogo više. Ukupno preko pedeset hiljada slajdova mi je bilo spaljeno kući, ali o tome ćemo kasnije. I karakteristično je to da su zadnja vrata u donjem delu štale bila zaključana. Postojao je shul [reza], neki to zovu shul dok neki drugi to zovu drom. To se izvlači iz zida i njegove dimenzije su oko dvanaest ili trinaest centimetara, napravljena je od drva kestena, veoma je jaka i vadili smo je iz jednog dela zida da bi je staviti u drugi deo kako bi zaključali vrata, i nije bilo moguće da je bilo ko otvori sa spoljne strane.
Ali, bilo je karakteristično da su unutra bile stepenice i oni su kroz njih popeli gore, onda je drugi sprat bio povezan sa drugim delom [kule], i takođe je bio povezano sa spoljnom stranom. Na drugom spratu, bila je kuća, iz glavnog ulaza bi se ušlo u prizemlje, na desnoj strani je bila dnevna soba, kako se danas kaže, dnevni boravak. Bilo je tu nekih hoklica koje smo koristili da bi sedeli, pod nije bio postavljen. Tu je bilo i područje gde su se prali sudovi, bio je velik kamin koji je korišćen za kuvanje vode za sve i gde se kuvalo, i bio je jedan prozor dužine tri metara, sa nekim malim prozorima gde smo ostavljali tamli [mleko], koji sada nazivamo qumësht [mleko], koji se čuvao u kantama kako bi dobili kajmak i to je bio jedan od porodičnih procesa za pripremu hrane. I bio je jedan deo koji se zove çarranik ili mesto gde su se održavali mlečni proizvodi, tipa mlekare. To je mesto gde su se skladištili sir i kiselo mleko, kao i zimnica i druge kuhinjske stvari, kako da kažem, to su bili mali špajzovi [skladišta, mlekara] ali tu su pripremali hranu koja je uglavnom sa planine, nije bio samo jedan, nego je koštalo deset petnaest dinara. Svako [domaćinstvo] je imalo trideset do pedeset kilograma do proleća, jer su sirili sir, to je kako da kažem, da fermentiraju sir i mlečne proizvode kako bi osigurali hranu, dok ne dođe proleće, kada se ponovo počinjalo sa sakupljanjem hrane.
I tu je bilo neko stepenište koje je vodilo na drugi sprat, i ta naša kuća je i dalje spaljena, nije potpuno srušena. Imala je karakteristiku jer je tu bio samo jedan hodnik koji je bio otprilike jedno dva metara, i to ne potpunih dva metara, i taj je hodnik povezivao osvetljavajuće prozore ka ulici, i tu je bilo je šest soba, visok hodnik, baš poput onih u školama, i sobe su bile za ljude da spavaju sa svojim porodicama. Dok je u gornjem delu kule postojala jedna soba, skupština žena ili soba žena kako se to zvalo. Dimenzije te sobe su bile oko pet sa šest metara ili šest sa šest metara. Žene, devojke, deca, mlade majke, devojke koji su pripremale svoje çejz za brak, one su pripremale kane [farba za kosu], gde su uvek pravile tepihe. One su pravile različite stvari, ručne izrade, koje bi uglavnom prodaale na tržištu Peći, i ponekad retko i u Đakovici, kako bi se obezbedila finansijska sredstva za njihovu blisku porodicu, pored poslova koje su obavljali u domaćinstvima.
U vođenju domaćinstva je bilo reda, sećam se, svakome se davala određena uloga, kako da kažem, novčani iznos za svoje potrebe. Onda je veoma interesantno, ja sam takođe pomenuo u nekim od mojih memoara koji su uništeni tokom rata, neki ljudi čijih prezimena se ne sećam su uzeli od nas…. Oni su došli prvo iz Prizrena, a zatim iz Đakovice, kasnije kad sam odrastao, oni su došli iz Peći. Sećam se da su jedan ili dva krojača dolazili i ostajali kod nas dve noći, više od jedne noći, dve noći ili tri, uzeli bi mere svakog člana porodice. Vrlo zanimljivo! Kasnije sam razumeo ovaj značaj. Oni su merili, i oni bi te modele pantalona tih vremena, tirqi za starije, oni bi ih pripremali dve-tri nedelje kasnije i posle dve-tri nedelje bi ponovo došli i oni [članovi porodice] bi ih probali, da li su bila suviše mala ili suviše velika, i krojač bi ih tu odmah smanjio sa makazama. Bilo je, kako da kažem, izvanredna stvar.
Eremire Krasnići: Koliko generacija je živelo u kulama?
Salji Cacaj: Tri-četiri generacije. Četiri generacije su živela u kuli, da. Mislim, svako od nas je imao dedu koji je bio živ, u većini slučajeva. Bilo je i slučajeva kada su naše pradede bili živi. Ne sećam se svog pradede. Oni koji su bili stariji od mene, nekoliko njih… Tata Sulja, onda čika Hamez, čika Zimer, oni su bili stariji, oni su i danas, još uvek… 87, 90. godina, ali se sećaju, oni se njih sećaju. Ja se sećam samo mog dede. Nosio sam, i svi starci su nosili opanke koje su izrađene od kože, one su izrađene od kože i one su bile sašivene u gornjem delu, vunene čarape, kako su tadabile…
Eremire Krasnići: Da li ste i sve to pravili sami?
Salji Cacaj: Da, da, pravili su ih sami. Ne, oni su ih sami pravili. Žene su ih pravile kod kuće. One su pravile čarape, pojaseve oko struka, one su same pravile shoke [pojaseve] za tirqe. Košulje su takođe same pravile, ali ne i tirqe. Tirqe i prsluk za tirqe i japon, kako mi zovemo ogrtač, a tu je bilo i herrka. Herrka je neka vrsta veće jakne sa kapuljačom. Nije imala dugmadi, imala je žicu koja se vezivala na ovaj način {pokazuje rukama}. Sećam se kao da je danas bilo. I dalje ih vidim ponekad tu i tamo.
Imala je kapuljaču, a iznenađujuće kratke rukave. I sećam se kako su tada sa kratkim rukavima, da kratkih rukava, jer im je bilo potrebno da se kreću, vuneni mitan sa zhgun nije omogućivalo slobodne pokrete i raditi onoliko koliko je bilo potrebno u to vreme, dok ogrtač kako to nazivaju sada, ili japonxhe kako smo tada zvali, bila je veoma teška, sećam se kada bi ponekad otišao da je uzmem za mog oca, bio sam mali i jedva sam je nosio, to je skroz bilo napravljeno od zhgun [grube vunene tkanine]. To se stavljalo samo na ramena, ovaj deo ove {pokazuje na rame} imala je otvor za ruke, imala je kapuljaču i bila je bele boje sa crnim kanapom i one su bile sa… farbala bi se kući. Bila je tamno braon boje, mi smo tu boju zvali crni orah, znači sa orasima, oni su se farbale sa koricom oraha, i sa koricom biljem od drva jove. Ali je to bilo farbanje, sećam se da nikada ne bi izbledele. Boja bi takva ostala. Sećam se kada su ih ferbali, sećam se. Uvek sam bio zainteresovan za ove stare stvari, još uvek sam.
Imao sam mnogo etnografskih stvari kao što su jelek [prsluk] i tirqe, nekoliko vrsta opanaka, imao sam i one duge gaće, donji veš, iznenađujuće tokom leta nisu nosili tirqe, ali su nosili te duge gaće. Oni su imali sloj otprilike oko sedam centimetara, možda malo više, malo manje. Bilo je, kako da kažem, malo potisnuto, i bilo je ukrašeno cvećem i i sa nekim takvim u sebi, nisu bile u drugim bojama. U to vreme su ih vezali, ne nije bilo lastiša.
Na moje iznenađenje, košulje su bile veoma karakteristične, bile su bez kragni, one koje mi nazivamo ruske kragne, one su bile bez kragni, imale su samo taj deo koji izlazi ovako, bilo je otvoreno do ovde, ovde su imali kvadrat {pokazuje na grudi} možda malo veći od šest sa devet [centimetara], oko sedam sa deset, jer ja sam fotograf, i dimenzije su mi malo profesionalna deformacija. A onda su bile vezane dole i koristili su ih tokom leta. Bile su isto kao… podsećaju me na meksičke filmove, bile su duge malo iznad kolena, i oni su ih vezivali u struku sa pojasevima ili maramama. Ali, oni su imale neku korist neko vreme, i one bele, izgledali su kao meksikanci sa belom kapom.
A zimska odeća, napravljena od zhgun [gruba vunena tkanina] kako mi to zovemo, tirqe i ostale stvari koje su nosili, moj deda je sve imao. Znači, do dana kada je umro možda u ’69, tada je imao oko 118. godina. Moj deda je imao belo plis [keče], belu bradu do ovde {pokazuje rukama}. On je bio pastir. On je bio veoma osećajan. Dva elementa koji su me kasnije, kako da kažem, doveli su me tokom života u čitanjima knjiga, tokom snimanja, kada se raspravljalo o velikodušnosti, osim velikodušnosti, poklanjanja hrane i brige o deci, i bilo je veoma velike pažnje… Danas nije tako za nas, možda. Bili smo čak i malo pasivni, jer su se oni previše brinuli o nama.
Sećam se dve osobine mog dede, bio je pastir kako su pričali stariji. Postoji deo brda koje mi zovemo Nerkunxhe, dok se spuštao, nakon što bi se letnja sezona završila i počelo hladno vreme, dok su se spuštali do ravnice, nalazilo se brdo u blizini, ono prolećno, zove se Nerkunxhe, našli su jednu malu srnu, veoma malu srnu. I uzeli su srnu kako bi je hranili, držali su je u svojoj štali tokom cele zime i hranili je, pružilisu joj izvanrednu negu, i na moje iznenađenje, kada su ponovo otišli u brda u proleće, ostavili su je tačno na isto mesto gde su je našli. To je nešto što mi je zagrejalo dušu, bez obzira ko je to uradio, ali se sada osećam dobro upravo iz razloga što je to bio moj deda, onaj koji je imao takvu čistu dušu. Oni su mnogo verovali u boga. Oni se nisu deklarisali toliko religioznim, ali su verovali u boga. S vremena na vreme bi otišli u džamiju da se mole, ne uvek, ali samo xhuma, jer je džamija bila u blizini. Ali, to su oni više radili… jer sam primetio da nije bilo verskih elemenata kod kuće, nego stvari koje nije trebalo raditi, kao što je da se ne zviždi noću, sečenje noktiju noću, i mnogih drugih stvari, samo ne treba da ih radimo i to je to.
Eremire Krasnići: Kada su bila u pitanju odlučivanja u zajednici, kako je to bilo?
Salji Cacaj: Da ne zaboravim još jednu stvar u vezi sa starcem, mojim dedom. Sećam se kad smo bili mlađi i otišli bi u šumu da radimo, za potrebe domaćinstva, i on bi nam rekao: „Sačekajte malo!“ Uzeo je strajcën, znaš šta je strajca? I stavio bi sekiru unutra. Rekao bi: „Ne, jer će drveće u šumi da plače, čekaju mene, čekaju mene“, Mi bi se šalili o tome u to vreme, ali kasnije sam shvatio da je to duhovni osećaj, imao je svoje značenje za njega, možda za nas danas ima malo značenje.
Mislim da je odlučivanje u zajednici bilo vrlo dobro.
Eremire Krasnići: Kako je bilo?
Salji Cacaj: Uveče bi se okupili, kada smo malo odrasli, jer deci nisu dozvoljavali da ulaze u ode. U nekom periodu vremena nam je dozvoljeno da ostanemo tamo u maloj çerga ali jedino ako smo disciplinovani, jer nisu nam dozvoljavali da ostanemo dugo. Sećam se da smo ostali samo sat vremena, ne duže. Znači, mesec dana. Zatim posle mesec dana nam je dozvoljeno da ostanemo dva sata, sledećeg meseca četiri sata, pet sati. Možda su to gledali kao hijerarhiju, neku vrstu iz koraka u korak u cilju da ne bi postali nevaljali.
Znam da kada se večera služila, niko ne bi počeo da jede pre nego što bi glava porodice počela, on bi podelio hleb i znam da kad je završio deljenje hleba, rekao bi: „Prijatno svima“, oni su zapravo rekli tanve [svima], te gjitheve su veoma retko koristili tada. Mi bismo počeli da jedemo i redosled obroka bi bio takav, da onaj ko poslednji završi, je onaj koji će očistiti sofra ili sinija. Vrlo zanimljivo, znaš. Posle su to radili na smene, iz nedelje u nedelju. Neko bi to radio jednu nedelju, a drugi to radio sledeće nedelje, ali onda su ostavili ovako.
Tokom vremena pre podele porodične zajednice, onaj koji je završio poslednji, onaj koji je hteo da jede sporije je bio taj koji bi očistio sinija. To je nešto što oni nazivaju ferratë, ona je napravljena od drveta sa integrisanim delom koji se koristio da bi prikupljali mrvice, sa kojim su zatim hranili piliće napolju, jer je mrvica bilo malo. Imali smo jedan deo tamo u dvorištu u blizini bunara gde smo bacali mrvice za piliće, a sa preostalom hranom smo hranili pse koje smo imali u to vreme.
Sećam se da bi posle večere, glava domaćinstva sela pred svima, stariji ljudi bi seli, moj deda na drugoj strani. Isuf je bio glava porodice, zvali smo ga tata Isuf. I on bi počeo: „Da počnemo?“ „Da.“ „Kako je bilo danas?“, pitao bi pastira. „Gde si danas vodio ovce na ispašu?“ „Ovde, ovde, ovde.“ „Da li si imao nekih problema?“ „Ne“ „U redu.“
Onom drugom: „Gde si ti vodio krave na ispašu?“ „Ovde, ovde, ovde“, „Da li si imao nekih problema?“ „Ne.“ Znači, pod jedan svakog je pitao u vezi sa obavezama koje su imali, da li su imali nekih problema ili neslaganja sa nekim? Znači sve vreme je postavlao ovakva pitanja. A sutradan je rekao: „Gde ćeš sutra da ih izvedeš na ispašu?“ „Želim da ih pošaljem na drugi deo da pasu, jer postoji nekoliko regiona gde mogu da ih izvedem.“ U slučaju da je neko morao da ode, da je pastir morao da ode u porodici svoje supruge ili bi trebao da poseti nekog drugog ili da ode na neku slavu ili radost, svadbu ili nešto, onda bi se zamenili… Rekao bi: „Dem, ti ćeš sutra izvesti ovce na ispašu. Budi oprezan, zato što se nisi navikao na njih. On će doći sa tobom, povedi jednog dečaka da ti pomogne, jer on neće biti danas ovde.“
Stalno smo bili angažovani, svi smo bili angažovani… oni su prodavali, imali smo dosta jabuka. Sećam se jabuka stalno, „kruške Hasi,“ kako ih mi zovemo, hasi i hese imaju dva različita značenja. Hese se odnosi na jelo, dok Hasi, znači su iz Hasa, odatle, regiona Hasa. Mislim da i u regionu Drenice ih nazivaju kruške kakiqke, koliko sam video. Eh, takve su prodavali u našem regionu, a kasnije u one gajbe [na srpskom], drvene gajbe. Uzeli bi kruške u velikim korpama, možda je bila veličine pola ovog {pokazuje prema sedištu u sobi}, u njih je stajalo dosta jer je bila dosta velika, oni su ih tamo prodavali po kilogramu.
A što se tiče jabuka, znam da su ih prodavali i u Beogradu, kao i u Zagrebu, Subotici, Varaždinu, u Rijeci, Ljubljani, i ovde u Splitu, sećam se tog vremena. Ali, je u to vreme bio sistem voza, morali su da ih pošalju u Peć, a zatim u Peći bi ih stavili u vagon. Zatim, znam da nismo viđali svoje roditelje tokom cele zime, mi ih bi ih videli samo tokom zimske pauze koja je tada trajala 21. dana. Nismo ih viđali jer je neko bio u Zagrebu, neko u Rijeci, neko u Ljubljani, malo su prodavali, malo su prodavali na tržištu [u vrećama od] dva-tri kilograma, ali su tamo duže ostajali.
Govorili su nam kako su mnogi ljudi spavali u istoj sobi, znači, ljudi iz različitih mesta i ostali iz našeg regiona koji su tamo otišli i prodavali. Ponekad su nam slali razglednice iz Ljubljane, sećam se bilo mi je zanimljivo, Frank Purser ako se ne varam, zatim Emona, Ljubljana, reka Emona i tako dalje.
Eremire Krasnići: Šta se desilo sa ovim suživotom? Da li ste se ikada podelili?
Salji Cacaj: Da, da, povećanje broja članova porodice i potrebe da neko sad živi sam… jer su obično ranije ljudi živeli u porodičnim zajednicama, uglavnom, zato što, rekao sam ti da smo imali naš mlin. Naša porodica je imala oko tri stotine ari zemlje u selu na periferiji opštine Đakovica, imao je ulogu da dobije pravo na çifçisë, koji je dat nekim lokalnim stanovništvom na duži period u skladu sa zakonima stare bivše Jugoslavije i ne sećam se da li je to bilo u periodu od tri, pet ili deset godina, gde si morao da radiš zemlju, pa bi onda bi bio u mogućnosi da dobiješ oko šezdeset-sedamdeset posto od toga.
Porodična zajednica, ja sam imao ok 13. i po godina, mislim skoro 14, živeli smo u porodičnoj zajednici do oko ’64 -’65. Imao sam oko 13. godina i nešto stariji, 13-14. godina. Razdelili smo se iz porodične zajednice, saglasno. Jedan od mojih rođaka je došao. Nije bilo nikakvih neslaganja, nikakvih neprijatnih osećanja, nikakvih problema, podeljeno je na izvlačenje slamke [izvlačenje ispod šešira], i karakteristično je da se ljudi ne žale kada se ovakve stvari vrše na osnovu izvlačenja slamki, kažu da je to njihova sudbina i to je to. Najmlađi je bio onaj koji je morao prvi da vadi slamku, uvek je najmlađi birao prvi, a najstariji bi uvek dobio poslednju short [slamku]. Ovako, tako da u mojoj porodici, mom ocu je pripala kula, stara kula sa bunarom, gde smo u jednom delu imali trešnje, a na gornjem delu drvo duda, koš i deo posllom.
Posllom je pripao čika Demi, koji ga je premestio na drugi deo koji je bio dalje, oko dve stotine metara od tog dela, on je sagradio svoju kuću u drugom delu polja. Znači dvospratna kula je pripala njima, mi ga zovemo tata Isuf, on je na čelu domaćinstva i izvanredan je radnik, i bio je čovek koji je radio dan i noć, ali je imao samo jednu ćerku, nije imao sina. Umro je malo pre rata, ’98. godine. On je imao oko 95-96. godina kada je umro. Moj deda je bio sto i nešto godina kada je umro, moja baka je bila ’99, ovoliko dugo su puno njih živeli. Neki više, neki manje. Dakle, nije bilo sukoba.
Onda smo živeli u kuli do ’80-ih godina. Živeli smo u kulama do oko ’79 -’80. U ’80-im smo izgradili jednu kuću u centru Dečana, od koje je jedan deo oduzet od nas za potrebe opštine kako bi se izgradila zgrada od pet-šest sprata koja je još uvek tamo. Oni su nam oduzeli 16. ari u to vreme, i sa tim novcem smo izgradili kuću iza tog dela parcele, bila je oko 240. kvadratnih metara. Imali smo veoma dobru kuću. Deo u kom smo živeli je bilo 24. ari, i to je spaljeno tokom rata, još uvek je spaljeno, a ja sam bio aktivista pomirenja u toj kući koja je spaljena tokom rata. Tu su spavali Anton Četa, Azem Škrelji, Bajram Keljmendi, Ramiz [Keljmendi] i Esat Staviljeci. Pajazit Nuši je to pomenuo u jednom intervjuu pre nego što je umro, pomenuo je da su tu spavali, svi su bili deo elite. Zanimljivo je da kada smo se rastali [porodica], sreo sam arbereše ’78, tokom studija, ali možda i kasnije…
Eremire Krasnići: Šta ste studirali?
Salji Cacaj: Bio sam u Subotici, [studirao sam] Spoljnu trgovinu neko vreme. Onda posle dve godine studija Spoljne trgovine tamo, kako da kažem, dali su najavu da se javimo kod [univerzitetskih] referenata. Otišao sam do referenta. Oni su rekli: „Ti nisi registrovo Spoljnu trgovinu, nego Poljoprivredni.“ Rekao sam: „Ne more, položio sam ispite, imam indeks [studentsku knjižicu], imam ovo, ali ne.“ „Ne“, rekli su: „di kod dekana.“ Dekan mi je rekao da: „je to naređenje i to je pravilo, nema šta da se žališ, zakon je zakon onako kako su ti rekli oni gore.“ Bio sam iznenađen jer sam živeo blizu njega, moja kuća je bila u blizini njegove, na suprotnoj strani, tada kada sam živeo u Subotici. I kada je izašao na vrata, nisam očekivao da će izaći, rekao je: „Nemoj da se baviš tim poslom, jer je država iza toga.“
Onda ja nisam znaoo tome, nisam razumeo te stvari. Nisam bio zainteresovan za poljoprivredni. Vratio sam se ovde. Razgovarao sam sa ocem. Otišli smo u Đakovicu, Bardulj Čauši je bio naš porodični prijatelj. Razgovarali smo sa njim, i prema Bardulju postojao je trend među onima koji su orijentisali ljude uglavnom ka poljoprivrednim a ne ka profilima koji… u nekom smislu, država je imala moć selekcije nad mnogim stvarima, i ovo je bio jedan od izbora države. Onda…
Eremire Krasnići: Kako ste odlučili da idete u Suboticu?
Salji Cacaj: Voleo sam spoljnu trgovinu. Znaš, kao mladi, neki od nas su voleli kameru, jedan od mojih prijatelja je otišao da [studira] Film, Murat je otišao u Češku. On je prvo otišao u Zagreb, a onda tamo, ali ja nisam imao prilike da odem tamo. Izgledalo mi je veoma daleko od moje porodice. Voleo sam da postanem kamerman, mi to više u smislu imidža, jer kamerman je servis koji danas svi mi poznajemo, o tome smo tada drugačije razmišljali.
Moj otac je dobio prve signale orijentacije ka spoljnoj trgovini u Subotici od strane Ibrahim Muškoljaj, dečanasa koji je bio na čelu carine i moj otac mi je rekao da je ovaj profil važan i ima jaku perspektivu, i da budem iskren to je istina. Onda sam se vratio ovde na ekonomski [fakultet]. Tako.
Eremire Krasnići: Koje godine?
Salji Cacaj: U ’74, ’73, otprilike tada.
Eremire Krasnići: Da li ste bili deo protesta u ’81?
Salji Cacaj: Ne. Protesti su kasnije počeli, jer sam ja otišao u vojnu službu u ’78, ’79.
Eremire Krasnići: Možete li opisati taj deo vašeg života. Znači studirali ste, a onda ste otišli u…?
Salji Cacaj: Na studijama smo imali, nismo imali veliki broj osoba u raznim generacijama. Čak sam i tokom srednje škole bio angažovan a sportskim aktivnostima, kao i na dramama. Igrao sam za školsku ekipu u sportskim aktivnostima, igrao sam [fudbal] nekoliko godina za tim Dečana, tim „Kurrsdier“ u to vreme, bilo je nazvano po brdu i takmičili smo se u drugoj ligi, kako smo tada to zvali. Druga liga se sastoji od oko četiri-pet gradova kao što su Klina, Istok, Peć, Đakovica i tako dalje, to je kao region danas, možemo ga nazvati regionalnom ligom.
Igrao sam u drugoj ligi, igrao sam broj dva i broj pet. Igrao sam prijateljske utakmice u tom trenutku, tri utakmice za reprezentaciju Kosova, jednu od njih u Peći i još dve u Đakovici. Osvojio sam prvo mesto u gimnaziji Dečane i jednom prvo mesto na nivou Kosova [nacionalnom] trku tri hiljade metara, zajedno sa rođakom koji je preminuo, oboje smo zauzeli prvo mesto, obojica Cacaj u tri hiljade metara, cross [engleski] koji je bio u to vreme. Tako.
A što se tiče studija, imali smo prijatelje iz naše generacije, živeli smo u domovima koji su se nalazili u blizini Pravnog i Ekonomskog fakulteta. U starim domovima, u krugu bivše vojne kasarne. Onda sam živeo u domu broj jedan, dva, tri. Tri, takođe živeo u domu broj tri.
Zatim u ’74 -’75. održavao se jedan seminar za kulturu i albanski jezik. Tu sam se upoznao sa arberešima. Tu je bio Antonio Beluši, koji je još uvek živ, kao i Karmelo Kandreva koji je bio regionalni direktor za obrazovanje i kulturu u Kozenci, onda je tu bio i Zef Keramonta ili Mozakaj koji još uvek često dolazi na seminare, zatim Ernest Stoći, koji je bio geolog. Bio je Nat Furtino koji je preminuo pre tri godine, jedan arberešski sveštenik, jedan od najvećih čudotvorca katoličke crkve u Vatikanu, koji je napisao mnogo knjiga o jedinstvu religije.
Emanuelo Jordani je takođe bio sveštenik, a zatim je postao kardinal, bio mi je dobar prijatelj. Ja ga znam, ja sam…. U to vreme sam ih znao kroz arbereša, želja da upoznam naš narod. Oni arbereši su imali dve-tri knjige: „Shpirti i Arberit Rron“ [Duh arbera živi], „Gjaku i Arbrit Rron“ [Krv arbera živi] i „Gjaku i Shprishur“ [Pokvarena krv]. I, tu postoje nekoliko vrlo različitih motiva, sasvim drugačijih, za mene je to bio drugi motiv uzimajući u obzir okruženje u kojem sam se nalazio, jer smo u to vreme gledali samo, slušali smo samo [radio] „Kukes“. Slušali smo [Radio] „Tirana“ i televiziju, uglavnom smo… „Tirana“ gledali smo filmove. Možda je osnovni motiv da spasi svoj identitet prvo porodica, drugo škola, a onda televizija, inspiracija nacionalnog osećanja kroz razne filmove i drame.
Što se tiče arbereša, posle sam upoznao Imera Jaka u to vreme, Antona Četu, profesora Antona, Mark Krasnićija, iako je Mark Krasnići više puta posetio našu kuću kada sam ja bio mlad. On je prikupljao usmene priče, on je pitao starešine i ljudi iz bližje okoline u vezi sa kanunskim običajima. To je kada sam upoznao Latifa Berišu, predsednika Rugovu, od tada se poznajemo, od tada smo se poznavali, isto tako sam poznavao Zekeria Canu i od tada sam imao dobro prijateljstvo sa njim.
Otišao sam u Skoplje sa njima, možda dva puta. Upoznali smo tamo Dževata Gegu i Petra Januru, bili su profesori u to vreme i sećam se, u njihovim kućama su imali biblioteke koje su bile velike oko četiri sa šest metara, nešto što nisam imao prilike da vidim u našim privatnim kućama, jer smo mi došli… ja sam dolazio iz potpuno ruralnog područja. I od ’74. sam obilazio arbereše možda sedam-osam puta…
Eremire Krasnići: Da li ste ih studirali ili kako?
Salji Cacaj: Ne, otišao sam u posetu, oni su me pozvali i ja sam otišao. Da budem iskren sva ta sela sam poznavao, i tu je motivacija da se orijentišem ka fotografiji stigla, od kula, motivacija od strane naših staraca, video sam filmove sa kaubojima i slično i video sam neke kanunske običaje i neku našu karakterističnu odeću koju nikada nisam video u nekom filmu. Imao sam prilike da je vidim u samo nekim albanskim filmovima kasnije, a zatim u školi „Kapedan Lleshi“ [Kapetan Leši] i jedno dva-tri filma u kojima su korišćeni naši kostimi. Tako je stigla moja inspiracija da se bavim fotografijom.
Onda kada sam iz Subotice došao ovde, imao sam neke probleme takve prirode da sam se tada potpuno okrenuo ka fotografiji. I to više kako bi doprineo kulama, za figure staraca kao kreatori u fotografiji, imao sam možda, imao sam oko pedeset hiljada slajdova iz tog vremena. Bilo je preko deset hiljada [slajdova] od Kalabrije, arbereša, sa raznim izgledima, svačega…
Eremire Krasnići: Da li ste imali nekakvu obuku ili je to bio samo vaš hobi?
Salji Cacaj: Fotografija? Literaturu za fotografiju sam obezbedio u Zagrebu, dve-tri knjige koje su oni imali. Sećam se da je Milan Fizi imao [literaturu] i mislio sam u sebi da on mora da bude kao… jer je bio jedan film koji se zvao „Kulla e Fizajve“ [Kula Fiza] i mislio sam da mora da postoji veza između njih, znaš, naše deformacije su takve… I ja sam imao takvo znanje. Onda sam otišao, pratio sam neke fotografske časopise, i imao sam možda oko pet-šest knjiga koje je trebalo imati i naučiti kako bi postali fotografa. Takođe sam tražio knjige koje su se učile na Akademiji, Odeljenje za fotografiju u Zagrebu, prošao sam kroz sve njih, studirao sam ih jer [nije bilo] prilike da odem tamo, i za ono što sam ja želeo nije bilo potrebno da se uradi više od toga.
Dakle, bio sam u Kalabriji, čak sam uzeo i dve [fotografije] koje su slučajno bile u mom [džepu]… Kod arbereša kada sam bio u to vreme i sećanje koje je moj prijatelj sačuvao za mene, dao mi je prošle godine, pre oktobra, kada sam ga pozvao… znam mnoge arbereše, tada sam mislio da je to velika stvar, a jedan od arbereša mi je poslao razglednicu iz tog vremena sa Univerzitetom u Albaniji i sa orlom arbereša i vrlo posebnim tekstom. {Daje razglednicu osobi koja vodi intervju i kaže joj da može slobodno da je zadrži}.
Ono što želim da kažem je da… imao sam inspiraciju za nacionalni identitet iz moje porodice, od mog dede, mog ujaka. Moj ujak, brat moje majke, bio je iste generacije kao i Esat Mekulji i profesor Mark otišao je u Albaniju, a zatim su otišli u Italiju, i kada je počeo drugi svetski rat oni su bili u Italiji, a onda je on otišao u Englesku. Iz Engleske se preselio u Australiju, gde je živeo i radio kao lekar i advokat. On je umro pre pet godina. On je rekao da je imao dvoje dece, koje mi nikada nismo upoznali. On je rekao da je jedan od njih bio deo NATO-a, on je pilot, i dve druge ćerke koje su u Francuskoj. Mi ne znamo njihova imena, niti imamo kontakte sa njima.
Eremire Krasnići: Kako ste počeli sa prvom radnjom? Znam da ste imali fotografsku radnju, pretpostavljam?
Salji Cacaj: Od tada, prvi put sam počeo ’75 -’76. u Dečanima sa „Foto Ulëza“ [Foto Ulza]. Onda sam otišao u vojnu službu i počeo sam sa „Foto Drini“ [Foto Drim] kada sam se vratio u ’80. godinama. U stvari, ove godine je moja četrdeseta godišnjica od kada se bavim fotografijom sa dozvolom koju sam imao u ’76, u stvarnosti sam… bio sam angažovan fotografijom i ranije, ’72, ’71, ’70, čak i tokom srednje škole, stalno sam se bavio fotografijom.
Razlog je bio jer je moj veoma blizak prijatelj koji je bio i moj rođak, preziva se Cacaj i bio je i moj tetkić i njegov otac je imao kameru, ali nam u to vreme nisu davali, ali nakon što je njegov otac preminuo, kamera je ostala sa majkom. Uzeli smo kameru i nije bilo teško, dve-tri stvari, otišli smo kod fotografa koji nas je naučio kako da fotografišemo. I ja sam skoro sve fotografije u srednjoj školi sam fotografiso. Odatle se rodila želja, jer ranije nisam to pomenuo. Bila je jedna mama Raze, koliko smo je molili da nam da kameru, kada smo otišli na putovanja, kao učenici, bio je jedan fotoaparat „pravilo dva B“, nikada neću zaboraviti, imala ga je.
I to je način na koji sam nastavio sa fotografijama, jer sam želeo da ostavim svoje tragove u životu, budući da je propala spoljna trgovina. Član sam „Shoqata e Artistëve dhe Piktorëve të Kosovës“ [Udruženje kosovskih umetnika i slikara]. Član sam „Shoqata e Artistëve dhe Piktorëve Gjithëkombetar [Udruženje nacionalnih umetnika i slikara]. Bio sam član „Shoqata e Fotografeve Evropian“ [Udruženje Evropskih Fotografa]. Član sam udruženja, akademija… udruženja, a ne akademije nego „Shoqata Akademike Evropiane“ [Evropsko akademsko udruženje]. To je udruženje sa sedištem u Briselu. Profesor iz Gnjilana je zadužen za naš region, on je dobio tu poziciju nakon rata, dok je…
Ja sam bio zvanični fotograf Miss Evrope 1996. godine. Takmičio sam se na sajmu, pratio sam fotosajmove već 30 i nešto, 40. godina. Možda nisam bio u mogućnosti da učestvujem na dva-tri od njih za vreme rata, i neki drugi put, jer sam bio zauzet sa predsednikom.
Eremire Krasnići: Šta ste predstavljali iz vašeg rada?
Salji Cacaj: Ne, nisam predstavljao svoj posao, ali sam gledao tehničke aspekte, tehnologiju, oblik, način fotografisanja, a zatim sočiva, kamere, štampače, mašine fotografija. Zvanično sam imao [Kodak franšizu], baš kao „McDonald’s“ dečko može da zna {odnosi na kamermana}. Bio je Kodak Express koji je omogućio [franšizu] u skladu sa standardima, kvalitetu, morali smo da testiramo svako jutro, da se testiraju hemikalije u mašinama, da sačuvamo i da ga pošaljemo osobi koja je bila zadužena u Zagrebu, svaka tri meseca su morali da vam obnove pravo da bi zadržili [dozvolu]. Niko na Kosovu je nije imao, osim mene. Niko je nije imao u Skoplju, jedan ju je imao u Beogradu u to vreme. Znači, [zvanično] Kodak Express. Imam i onu njihovu dozvolu, imao sam dozvolu od njih. I tako što se tiče fotografija.
Da vam kažem, motiv od arbereša u gimnaziji liceja „De Rada“, u ’74, ’75, ’76, kada sam u to vreme bio kod arbereša, sa arberešima tu… Jedna od njih je moja verenica {pokazuje ka fotografiji} u to vreme, moja supruga. Kao mladi, avanturisti, otišli smo a nismo bili racionalni možda u ekonomskom i profesionalnom smislu, nego jednostavno sa željom da tamo upoznamo naše ljude.
Ali sam tamo iskoristio vreme da fotografišem mnogo fotografija staraca i ulica, i mogu reći da znam bar tri-četiri ulice od preko 50. arbereških sela. Oni koji se nazivaju arbereša, ali oni ne kažu „rruga“ [ulica], nego „udha“ [put], udha [put] De Rada, udha [put] Garibaldi, udha [put] Iliria, udha [put] Skenderbeg, dok je u Shen Mitri [Sveti Mitar] (San Demetrio Corone), gde je bio De Rada, trg je nazvan Skenderbeg, škola vožnje je imenovana Skenderbeg, kao i radio, bioskop se nazvao Skenderbeg, sve je bilo inspirisano od Skanderbega, bukvalno sve.
Učestvovao sam na nekim arbereškim javnim manifestacijama koja su se obično održavale u jesen. Neki od njih u proleće za vreme uskrsa. Kostimi su bili izvanredni i osećam se veoma loše da su mi [fotografije] spaljene u kući i mogu slobodno da kažem da sam posle toga izgubio želju da živim, možda grešim, ali mi se i moj život učinio ništarnim, jer smatram da je moj identitet spaljen jer sam imao fotografije umetničkog nivoa, ali i dokumentarnog nivoa. Bio sam neko vreme tamo četiri puta, i u… i takve su moje inspiracije bile od arvanitisa. Fotografisao sam mnogo fotografija tamo, ja sam lično poznavao Aristio Kolju. Sve sa izgubio…
Eremire Krasnići: A šta je sa fotografijama pokreta pomirenja?
Salji Cacaj: Ne, nisam fotografisao fotografije pomirenja niti nasilja. Slikao sam fotografije pomirenja od prvog dana do Verrat e Llukes.
Eremire Krasnići: Kako ste postali aktivista za ljudska prava?
Salji Cacaj: Ljudska prava, to je bila moja volja i želja, jer u ’90-im, na početku, nakon proglašenja Demokratskog saveza, osnivanja Demokratskog saveza, bio sam na aktivnostima sa predsednikom Rugovom od prvog dana, kao što sam ti rekao da sam ga sreo u ’74 -’75, imali smo sastanke sa arberešima, sreli smo jedni-druge. Važno je da je predsednik bio deo kolonije pisaca koja je održana u Dečanima, gde su se sastali pisci i umetnici.
To je mesto na kojem sam ga najviše sretao, bio je čak u mojoj kući dva puta. Večerali smo, a onda smo ga poveli noću, nismo imali auto, bilo je dva kilometra od dole do gore i noću, oko 10. uveče, leti, 11. sati, smo ga poveli u hotel zajedno sa bratom od strica. Ispratili smo ga kako ga ne bi ostavili samog. Drugi put smo ga poveli sa sinom od komšije, uzeli smo njegov auto i poveli ga zato što nije želeo da pešači. On nije voleo kukuruzni hleb, nije to voleo. Bili smo u stalnom kontaktu sa predsednikom, i mi smo imali veoma dobre odnose sa Bardhilj Čaušijom. On je ostavio svoje pčele izvesno vreme kod mene, on je porodični prijatelj. Takođe sam znao Profesora Marka, naročito od 90-ih godina u Savetu za ljudska prava, kao što sam vam rekao, kada su se dogodila prebijanja od strane policije, Idriza Cace i nekih drugih, i moj brat ih je fotografisao brzo, onda sam ih i ja fotografisao, jer je i moj mlađi brat bio tu, i fotografisao ih je vrlo brzo. Onda su te fotografije postale slavne jer je fotografija važna zbog svoje vizuelne strane. Onda smo fotograsfisali fotografije, možda, možda, možda i preko deset hiljada snimaka samo o nasilju do blizu rata. Nemam ništa od rata.
Eremire Krasnići: Da li oni [Savet] imaju neki primerak, koji im je ostao? Mislim na fotografije koje su korišćene za dokumentaciju?
Salji Cacaj: Mi smo uglavnom radili u Savetu za ljudska prava, možda zvuči nedostižno za nekoga, ali sam preuzeo više od tri-četiri stotine fotografija tokom deset godina, pet hiljada, četiri hiljade, jer sam imao svoju laboratoriju, i nisam oklevao. Razvio sam ih sam. Zatvorio sam radnju. I onda sam radio od trenutka kada sam zatvorio zavese u prodavnici do kasno u noć, jer sam i ja imao neke radnike, ali nisam hteo da opterećujem nikoga, i uvek sam ih sam razvijao, osim dva-tri puta, sam sam ih i poslao u Prištinu. Onda sam imao jedan deo u automobilu, baš kao bunker, kao što su ih nekada pripremali zlatari, u cilju skrivanja nekih stvari, i neko me je naučio kako da to stavim pod [automobilsko] sedište, i bilo je, kako da kažem, dve-tri stotine fotografija. Stavili smo prvo federe od sunđera sedišta automobila i izgledalo je kao da tu nema ništa. Osman Cacaj, aktivista, ih je nekoliko puta odneo za mene.
Eremire Krasnići: Koji su bili slučajevi koje ste dokumentovali?
Salji Cacaj: Nasilje, prebijanje. Imam jedan broj…
Eremire Krasnići: Od policije?
Salji Cacaj: Da, policije. Imam broj, imam neke [fotografije] kod kuće, ali nemam većinu njih, jer sam imao i negative [filmove] kod kuće. Spasio sam sve što nije bilo u kući, a za ostale ne znam da li su spaljene ili su ih uzeli. Zbog toga što je policija boravila u mojoj kući više od dve-tri nedelje, onda su oni otišli i spalili kuću, a možda su spalili i fotografije. Kuća je još uvek spaljena.
Eremire Krasnići: Koja su bila mesta koje ste uglavnom [fotografisali], u regionu Peći, širom Kosova?
Salji Cacaj: Ne, ne, bio sam svuda po Kosovu. Bio sam tamo kada je [ubijena] Iljfete Humoli, bio sam u Drenici kao i u Mitrovici, bio sam i u…
Eremire Krasnići: Možete li biti detaljniji o slučajevima, jer bi bilo dobro da ih imamo…
Salji Cacaj: Slučajevi… slučajevi su grozni. Jedan od najtežih slučajeva je bilo silovanje Eljizabete Katanoli u Peći. To je bio jedan od slučajeva u kojem nisam mogao da se saberem, uprkos drugih slučajeva, taj je slučaj bio drugačiji. Izgleda da kada se tiče žena, čoveku je teže da se suzdrži, mislim, da to podnese. Suze su mi krenule i nisam bio u stanju da je fotografišem u bolnici.
Fotografisali smo nekolicinu ljudi u bolnici, zahvaljujući doktoru Mahir Morini i njegovom timu, kao i nekim medicinskim sestrama koje su bile tamo jer su svi bili povezani jedni sa drugima. Sabrije Rrustaj je još jedan slučaj tokom školskih protesta, čije je uho potpuno otkinuto pendrekom, Samilje Popovci i neki drugi slučajevi, kada bi samo videli njihova lica… te fotografije su užasne. I novine „Corriere della Sera“ i „Republica“ i „Spiegel“ i „Times“ su ih imali, kao i turski „Hürriyet“ su imali te fotografije na svojim naslovnim stranama. Naravno uzeli su ih od mene, mi bi im slali, jer sam bio član Saveta za ljudska prava u Prištini, tako smo delili fotografije sa njima.
Imao sam, imali smo prednost jer nam nisu bila potrebna sredstva za razvoj fotografija, jer sam ja to radio, imao sam veoma dobru mašinu i koja je bila u mogućnosti da razvije hiljadu i pet stotina fotografija za jedan sat. Mašine su bile velike tada, sa velikim kapacitetima, tako da mogu reći da smo distribuirali preko pet stotina hiljada fotografija tokom deset godina, jer tada nije bilo skeniranja ni interneta, dali smo ih delegaciji, dve hiljade, tri hiljade, jednu hiljadu, pet stotina, ponekad više, ponekad manje.
Eremire Krasnići: Kako biste definisali fotografiju, kao dokumentarac ili više?
Salji Cacaj: Ja? Ne, to je dokumentarac, ne postoji drugo značenje. Tamo je bio jedan drugi specifičan slučaj, to je bilo na naslovnoj strani novina „Republika“, ako se ne varam, kod Isufa Rizi, jer je moguće da mogu pogrešiti sada. Bio je jedan Zonolj Ljušaja iz sela Đonaj u regionu Hasa koji je radio preko 20. godina u pekari u Beogradu, kod njega su uzimali burek i hleb i ceo doručak, on ih je hranio 24. godina, i na neki način baš kao vrana, kao što narodna izreka kaže: „Bez obzira na to koliko hraniš vranu, ona će ti na kraju iskopati oči bez obzira na sve.“ Njemu su iskopali i oči, imam fotografije, bio sam na njegovoj sahrani. To je jedinstven slučaj, ta dva nastavnika koji su ubijeni u selu Ućš.
Eremire Krasnići: Da li je sve ovo dešavalo tokom ’90-ih?
Salji Cacaj: Ne, ne oni su malo… ’90, ’92, ’93, ’94. i malo kasnije, ove stvari su nestale vremenom, sa nekim izuzecima. Ali bilo je specifično tada, da bilo gde gde bi se dogodilo neko i najmanje premlaćivanje, osećali smo kao trn u našem telu. Ali nakon rata, ljudi su postali, žrtve su nažalost postale samo brojevi i ništa drugo. Bio je slučaj učitelja, otišli smo u selo Ućš zajedno sa Zenunom Ćelja i Bajramom Keljmendi, kao i Imerom Jaka i Pajazitom Nuši, otišli smo u selo Đonaj u regionu Hasa, jedan Zonolj Ljušaj.
Eremire Krasnići: Kakvi slučajevi?
Salji Cacaj: Onaj slučaj pekara iz Beograda. To fotografisanje je bilo užasno. Takođe smo fotografisali neke vojnike koji su se vratili mrtvi u mrtvačkim sanducima, i bio je jedan Seljman Meta iz opštine Peć, ne sećam se sela u ovom trenutku. I bilo je karakteristično i ja nisam shvatao u to vreme, u trenutku kada sam se suočio jer je bilo veoma teških slučajeva, jer je bilo veoma teško videti pretučene i silovane i maltretirane ljude na takav okrutan način. Bilo je, kako da kažem, lakših slučajeva, nisu bili laki, ali što se tiče fizičkih povreda, bilo je malo lakših…
Onaj vojnik, jedan Seljman Meta koga se sećam, jer sam zapamtio stotine njih, znam ih napamet. On je bio u uniformi, vezan, skroz na onaj način na koji su stigli u mrtvačkim sanducima, uzeli smo njegovo telo iz kovčega i stavili smo ga u dvorište iza sena, imao je nepodnošljiv miris, veruj mi, morao sam da mu se približim dva-tri puta, kako bi mu skinuo kaiš, onda sam morao da odem dalje kako bi disao. Onda sam se vratio, uglavnom sam ja bio taj koji je to radio. Mogu da kažem da sam stotine ljudi okrenuo sjedne strane na drugu svojim rukama. Ono što je bilo karakteristično kod njega, jer je bio malo… leš je stajao predugo, leš je bio otečen i kad sam ga skinuo, jer sam morao da ga skinem kako bi fotografisao celo telo, ovako i ovako {prikazuje strane sa rukama}. Ja prihvatam realnost, noga mu je bila crna i koža mu je bila ispucala, mislio sam, mislio sam da je nosio helanke. Mislio sam da ih je nosio zbog hladnog zimskog vremena, tek kasnije sam shvatio da mu je koža ispucala. Znaš, vrlo teško.
Posle toga ovi poslednji neposredno pred rat u selu Slup, Glođane, Slupće, dvanaest ili trinaest ljudi u selu Glođan, svi zajedno, jer ljudi ni tada nisu mogli da se suzdržaju, bilo je teško. Ljudi, moj otac i ja smo bili jaki u slučajevima nesreće, moj brat je preminuo na brdu, on je pao sa stene, i niko nije mom ocu video suzu u očima. Mi smo jaki, ali takvi slučajevi ponekad… to je bilo teže za mene u početku, mnogo teže, jer sam morao da ih fotografišem, oči bi mi se napunile suzama, osetio sam sažaljenje, bio sam veoma emotivan, doživljavao sam to. Kasnije sam nekako to doživljavao kao svoj zadatak koji sam morao da uradim i počeo sam da se prilagođavam, radio sam drugačije.
Bio je jedan slučaj tamo u selu Slup, bilo je 13-14. ljudi, jedan od njih je radio na televiziji, bili su dva-tri učitelja. Morali smo da ih izvadimo iz kamiona, bilo je nekih… neke plastične kese, baš kao one koje se koriste za odela, one su imali svoje brojeve i morali smo da ih otvorimo. Bilo je mnogo ljudi iz porodice Haderđonaj, onom Seljmanu iz televizije je oko bilo iskopano, bilo je masakara svih vrsta.
Eremire Krasnići: Da li ste saznali o ovim slučajevima putem Saveta ili… su vam javili?
Salji Cacaj: Ne, u stvari ja sam ih poznavao, uglavnom zbog toga što su bili iz mog regiona, svi bi došli kod mene i kada bi bila [sproveden] pretres policije, jer sam i ja bio član Saveta, i ja sam išao u većini slučajeva sam. Dva puta sam poveo sam dvoje ljudi sa sobom, ali bilo je sa njima bilo teško, jer sam video da je za njih bilo teško dok bi se navikli na to, zato sam uglavnom išao sam. Bilo je slučajeva kada su me moji rođaci otpratili i slično, ali bi mi i Savet iz daljine javio kada bi se nešto desilo u Mitrovici ili Kačaniku. Ne sećam se imena, Zekerija Cana me je pozvao i otišli smo oko jedan ili dva ujutro sa taksistom čijeg imena se ne sećam u ovom trenutku, ali ga negde sigurno imam. Ubili su ga, pronašli su ga mrtvog. Mesec je sijao kao da je to bilo sunce i tamo je bio i jedan pas, kada smo otišli na to mesto tamo, pas mu je ugrizo ruku i ja sam bio mlađi u to vreme, jer je prošlo dvadeset šest godina od tih slučajeva. Možda, možda dve-tri stotine metara, jedva smo uklonili psa od ruke, ni Zekerija nije mogao da trči, taksista je trčao brže od mene, jer je bio mlađi…
I znači, postoje mnogi slučajevi, veoma teški slučajev, i jedan [slučaj] u selu Glođan kada je protest održan… protest u kojem je policija pucala i ubila Agrona Mehmetija i Hima Haradinaja, i još jednog, gde je policija ubila trojicu, trenutno se ne sećam imena treće osobe. Hima je ubijen iza škole i oni su nam rekli da je još jedan ubijen negde drugde. Mi smo ga tražili, uzeli smo one druge, dok treću osobu nismo mogli da nađemo. Otišli smo sa novinarom Cur Mazrekije, Emon Seljmanaj, otišli smo sa Osmanom Cacaj. Tražili smo ga u bazenu Radonjić, ali nismo mogli da ga pronađemo. Rekli su nam da Nuhi Bitići, Nuhi Bitići zna… Nuhi Bitići je novinar. Nuhi je bio zet sela Glođan i bio je više upoznat sa slučajem, i ja sam ga zvao preko satelitskog telefona, koji su tada bili, rekao sam: „O Nuhi, bili smo ceo dan u bazenu Radonjić, tu nema ničega.“ „Ne, bre„, rekao je on: „Salji tražite ga dvadeset metara niz škole kod Šaptejta u Glođanima.“ Pronašli smo ga kada smo otišli tamo. Imao je dve bombe i jedan kalašnjikov sa sobom, on je bio povređen.
Eremire Krasnići: U telo?
Salji Cacaj: Da, da, on je ovde {pokazuje rukama} imao bombe i Kalašnjikov jer je bio vojnik, vojnik OVK bez uniforme.
Eremire Krasnići: Da li se ovaj {događaj} desio u poslednje vreme?
Salji Cacaj: Kao specifičan slučaj. I posle znam da je jadan umro, on je puzio malo i umro. Videli smo da je umro zbog gubitka krvi i niko nije mogao da mu pomogne, jer su već prošla dva-tri dana i znaš, jer je povreda bila ovde i ovde {pokazuje rukama}, ništa više od toga. Bilo je raznih slučajeva, raznovrsnih slučajeva.
Eremire Krasnići: Kako ste došli u kontakt sa ljudima iz Pokreta za pomirenje krvnih osveta?
Salji Cacaj: Sa ljudima iz Pokreta za pomirenje krvnih osveta, počeo sam ranije da vam pričam o tome, žao mi je za digresiju, Nimon Aljimusaj, on bio je profesor u gimnaziji i sa nekim od nekoliko studenata, nekoliko učenika i nekoliko njegovih. Nimon je došao u moju radnju, koja nije imala izlaz na glavnu ulicu, bila je malo dublje i imali smo porodičnu vezu sa njim preko njegovog sina, koji je u stvari bio deo „Shoqëria Shpresa“ [Udruženje Nada] gde sam ja bio organizator, a njegov brat Iljir je bio moj profesor geografije, nastavnik u osnovnoj školi i on je rekao: „Bilo bi dobro kada bi došao da fotografišeš i da nam pomogneš“, jer kako je rekao: „Ti si dobar u organizovanju, bio si organizator pre i bio si organizator na fudbalskim utakmicama gde si igrao, kao i u udruženju „Shpresa“, rekao je on: „I verujem da bi mogao da nam puno pomogneš kada počnu Pomirenja krvnih osveta, ovako i ovako“. Rekao sam mu: „Da, ja sam dostupan u svakom trenutku“.
Eremire Krasnići: I kada je to bilo?
Salji Cacaj: To se događalo u ranim 90-im. godinama.
Eremire Krasnići: Imate li neki datum?
Salji Cacaj: Ako se ne varam, bio je februar, početak februara, odprilike tada, tako nešto.
