Živim sa porodicom u stanu u Prištini. Imam sestru koja je dve godine mlađa od mene i brata, on je četvrti razred, pa je najmlađi. U nedelji kada je započelo zatvaranje, nije mi sve bilo jasno, jer je i u porodici nastala neka panika. Tata je naročito počeo da se brine: “Sve će se zatvoriti, nećemo imati hleba”. Uhvatila ga je panika za brašno. Činilo mi se pomalo čudno, nisam mogla da shvatim. U trenutku kad su odlučili da nas zatvore, ja sam bila napolju, sve je bilo normalno. Kad sam se vratila kući, roditelji su mi rekli: “Gde si? Sutra se zatvaraju škole, svi fakulteti, ne zna se šta se dešava”.
Čitava ova situacija mi se učinila vrlo čudnom. Bilo je teško pomisliti: “U redu, zatvaraju se, ali opet će se otvoriti za nedelju dana”. A za roditelje je to bila veća odgovornost, jer je bio taj aspekt hleba. Često su nam govorili: “Vi niste doživeli rat, ne znate kako je ostati bez ičega. Šta da radimo kad se zatvore prodavnice?” To je bila neka vrsta panike. Kad se fakultet zatvorio, pomalo je bilo čudno jer se sve dogodilo jako brzo, jedan dan smo išli, sledeći dan su nam rekli: “Ne, nemojte dolaziti!” Dok je moje roditelje uhvatila panika oko hleba, mene je uhvatila panika oko radnog materijala, jer sam sve ostavila na fakultetu.
Otišla sam na fakultet da vidim jel mogu da uzmem svoje stvari. Čuvari su rekli: “Sad zatvaramo i ne znamo kada će se otvoriti”. I sećam se da sam oko desetak minuta imala paniku u učionici, gde sam skupila sve što sam mogla. Neke suve tkanine koje sam imala, neke boje, neke četke, torbu, čisto kako bih mogla da funkcionišem. U stanu sam imala mnogo manje stvari, osim osnovnih. Poslednje tri godine radim samo slikarstvo na fakultetu, pa me ideja da ih nemam, uspaničila, šta sad? To je početak, nismo znali šta će biti s nama, nismo ni znali kako da reagujemo toliko, šta sada? Sve nam je izgledalo jako trenutno, samo nekoliko dana i sve će biti gotovo. Ali nije bilo tako, zatvaranje je trajalo i trajalo.
U početku mi se činilo kao dugačak odmor. Mama ne radi, samo tata ide na posao. Njemu je to izgledalo pomalo kao odmor, sve je to u početku izgledalo kao neki odmor. Počela je da me hvata panika, koliko će ovo trajati? Neka panika od pasivnosti, i nije mi se svidelo samo da sedim. Onda smo počeli da budemo aktivni unutar porodice. Imamo takav odnos da stalno radimo stvari zajedno. Pogotovo se brat bavi porodičnim aktivnostima. Ima svoje ideje i kaže: “Da radimo nešto?” Organizuje neke kvizove. Imamo porodične koncerte koje pravimo čisto da bismo bili na okupu i da ga usrećimo, ali i da provedemo vreme zajedno.
Kako su počele ove aktivnosti preko interneta, počela sam da osećam stres. Generalno, pritisak se povećavao, ceo život koji smo proveli izvan kuće počeo je da se koncentriše unutra. Počelo je da stvara neku sasvim drugačiju dinamiku među nama. Na primer, to je pre svega bio problem prostora, što je svima bio potreban lični prostor. Prostor u stanu nije bio dovoljan da svi imaju mir, jer je to bio životni prostor, a ne prostor za držanje predavanja i za rad. Odmah je krenula mnogo drugačija dinamika.
Počelo je da mi se sviđa to što se održavalo online, jer sam mogla mnogo toga da radim, a profesori su počeli da budu aktivniji. Zanimljivo je bilo, jer neke predmete do tog trenutka nismo držali zbog nedostatka učionica, profesora ili organizacije. Razvijali smo celokupno nastavu kako treba, ali do tog trenutka su mi nedostajali. To me je motivisalo da budem još aktivnija, jer pored toga što sam slikala iz zadovoljstva, imala sam i konkretne zadatke. Počelo je da mi se sviđa jer sam od njih mnogo naučila. Imali smo priliku da imamo komunikaciju sa profesorima koju do tog trenutka nismo imali. Čudno, ali nismo imali pristup.
U ovom periodu nisu imali nikakve obaveze osim da se pojave pred kamerama i razgovaraju sa studentima. Tako da su nam predavali lekcije koje su trebali normalno da nam predaju. U početku mi se to svidelo, jer sam mogla da ih pratim. Ali vremenom je postalo previše. Jako težak plan i program, mnogo predmeta, zadaci, posao, druge obaveze. Vreme koje sam imala za sebe počelo je polako da nestaje, a do maja je potpuno nestalo. Međutim, takođe sam želela da ostvarim sve ove poslove koje sam imala, jer su mi se svideli zadaci koji su mi dati i sva dinamika učenja.
Činjenica da se održavalo online i da sam od jutra do večeri bila pored laptopa, to mi je donelo veliki fizički i mentalni umor. Postala sam vrlo pasivna, provodeći vreme ispred laptopa. I sestri i bratu se sve dešavalo na internetu, ne znam, bilo je zanimljivo. Na primer, brat je ujutru na televiziji gledao objašnjenja lekcija. Neka zanimljiva atmosfera: “Ustaj, učiteljice su ti na TV—u!” Ponekad smo i mi pratili. Onda je takođe i on počeo da prati predavanja na zoom platformi, gde se ceo razred okupljao. Interesantno je, na primer, čestitati nekome rođendan, i sva ona deca na zumu pevaju ili prave neke aktivnosti. Za mog brata je na početku bilo dobro, ali nam je posle pravio dosta problema oko domaćih zadataka i to je imalo loš efekat.
Jednostavno ga nije zanimalo šta ih uče, nisu ga zanimali zadaci koje su dobijali, uopšte ga nije zanimalo. Imao je takođe rokove da preda zadatke, ovo je stvorilo neku vrstu panike čak i u nama. Govorili smo mu: “Uradi domaći!” I nije hteo. To je nešto čega se sećam, jer je uticalo na opštu situaciju, i nastala je bezvezna situacija. Mi teramo brata da uradi domaći, on ne želi da uradi domaći. Onda smo bili kolektivno angažovani na njegovim zadacima, i to je kod njega stvorilo lenjost. Dakle, svakog dana oko 19:00 nastao je trenutak panike da predamo domaći u 18:59, neposredno pre isteka roka, jer kasnije učiteljica nije htela da prihvati.
Vreme od sat i po nisam mogla da iskoristim za svakodnevni izlazak, jer sam imala obaveze, zadatke ili predavanja. Veoma me je pogađalo kad nisam mogla da izađem, trebalo mi je da se malo odvojim od celog zatvorenog okruženja. Iako sam ponekad samo malo prošetala, opet mi je ta šetnja stvarala jako loš osećaj praznoće. Navikla sam da vidim Prištinu uvek prepunu, sa ljudima koji prolaze. Na primer, sa terase se uvek vide automobili, kolone, sada je sve bilo prazno, kao da gledam u potpuno drugo mesto. Bila mi je potrebna ta šetnja, ali s druge strane bez ljudi je to bio drugi grad, vrlo loše što je grad bio drugačiji kada nije bilo ljudi, dok su prostori poput trga bili blokirani, okruženi trakama. Tako da sam mogla samo da kažem: “U redu, izašla sam!” I dalje osećaj izolacije, jer je i sam grad bio u karantinu.
Kad se desila politička drama, konstantno smo je pratili, bili smo prilično informisani. Zatim su usledili protesti sa balkona. U početku sam pratila politiku, jer nisi mogao da se ne zainteresuješ šta se dešava. Međutim, postalo je suvišno, vlada je pala, krenula je neka nestabilnost. Takođe sam primetila da mi je to bilo vrlo zamorno, izgledalo je kao da gledam neku sapunicu. Nisam shvatala šta se dešava, ali stvorila se nepotrebna drama, a ne konkretno rešenje.
Onda sam počela da gledam opšte vesti. Kakva je situacija? Koliko je zaraženih? Da li je vakcina pronađena, da li se zna, ima li dešavanja? To me je više zanimalo od: “On je to rekao ovo, onaj je uradio ono”. Delovalo je kao gubljenje vremena, potpuno nepotrebno i ni na koji način nam nije pomagalo. Počela sam da izlazim iz dnevne sobe, stvar je bila u tome da su stalno pričali neki analitičari, i nervirala sam se zbog stvari o kojima se raspravljalo. Tako da sam samo rekla roditeljima: “U redu, vi gledajte, kad se to završi zovite me”. Ja nisam mogla, stvaralo mi je previše nepotrebnog stresa. Oni su imali besmislene debate među sobom i nisu ni slušali jedni druge, nisu našli nikakvo rešenje, govorili su samo beskorisne reči.
U mojoj sobi se nalazi neka vrsta balkonskog prostora koji smo izolovali. Pre fakulteta to je bilo moje radno mesto, ali posle sam se premestila u fakultetski atelje. I ovde sam imala neku vrstu špajza. Kad smo se zatvorili tokom pandemije, morala sam tu da se vratim. Koristila sam ga koliko sam mogla jer je mesto vrlo malo, bilo je puno stvari, nisam imala toliko prostora. Slikala sam konstantno tu. Obično sam slikala subotom i samo sam za sebe radila. Pre neki dan sam bila zauzeta domaćim zadacima i stvarima sa fakulteta. Balkon mi je pomagao da vidim spoljašni život, ako sam želela da izađem malo napolje, to je bio plitki prostor gde sam mogla da udišem spoljašnji vazduh. Definitivno mi je omogućio neku vrstu odvajanja od drugih delova stana.
Obično su moje skice i crteži ličili jedni na druge. Slike su instinktivno stvarane u stilu koji se malo razlikuje od skica. Na skicama radim neprestano, ali obično se skice koje započnem da slikam u potpunosti menjaju. Iz skica sam vadila elemente, i onda sam nastavljala posao sa tim elementima. A ranije mi je proces počinjao tako što bih započela mnogo slika istovremeno. Za mene je bio važan prostor u kome sam radila, jer sam bila raspoređena po učionicama i na različitim mestima i započela bih jedan rad, radila, vratila se drugom, dok se sušilo, i tako mi se sviđalo. Trudila sam se da izvadim te forme, da eksperimetnišem sa bojama.
Tokom zatvaranja, ovo mi je mnogo nedostajalo, jer sam iz veoma velikog ateljea koje sam imala, prešla na mesto gde mogu da napravim samo jedan korak unazad. To mi je dosta smetalo. Nisam mogla dobro da vidim jer je tkanina velika, pa nisam imala mesta. Zato sam počela više da radim na papiru. Svidelo mi se to. Napravila sam svojevrsni ciklus, nekih pet radova, odraz snova. Tada sam počela da sanjam vrlo intenzivne snove, pokušavala sam da ih definišem i radim na njima kao skice. Sada sam te skice pretvorila u crteže, jer mi inače skice sa kojima sam radila na slikama nisu pomogle, nije mi se svidelo kako se odražavaju.
U to vreme sam sanjala fakultetske prostorije, ali su bile drugačije, videla sam vrlo dugačke hodnike, videla sam ljude koje nisam dugo videla. Videla sam lik sa crnom rukom i to mi je ostalo. Od tog perioda počela sam da crtam figuru sa crnom rukom, i sada je to i dalje deo crteža. Sanjala sam ormare, hodnike. Moji motivi su se obično ponavljali. Primetila sam da su u mojim snovima enterijeri počeli da se dosta razvijaju.
Snovi me obično nadahnjuju jer su mnogo dublji odraz svakodnevnog života. Vidim svakodnevne motive i po onome čega se sećam pokušavam da protumačim. Mislila sam da preko njih mogu malo da razmislim o onome što proživljavam, svu ovu izolaciju, možda mi to daje malo značenja. Izolacija je mnogo uticala, dogodila se vrlo brzo i nisam imala puno vremena da obradim celu situaciju, jer mi se činilo vrlo nemogućim do trenutka kada se dogodila.
I sada sam pokušavala da to shvatim kroz radove. U početku mi je mnogo pomoglo da skiciram i radim, provodim vreme na balkonu uz muziku, i trudeći se da nacrtam figure. U martu, aprilu mesecu, počela sam da fotografišem, snimala sam video zapise u kući, na primer, kako neko uči, a neko je u kuhinji. Ne baš kao neka vrsta dokumentacije, da možeš da kažeš: “Dobro, od ovoga može da postane nešto”, ali slike terasa su me jako impresionirale. Naročito one što su ispred moje zgrade. Jedna terasa mi je zapala za oko, jer je baš pusta i deluje kao da tu niko ne živi, ali uvek se jedna krpa menja tokom dana. Neko vreme sam posmatrala tu terasu, jer mi se činilo kao da je to neka kuća duhova.
Imala sam neke ideje, ali u to vreme ste bili svesni kroz šta prolazite. Bili ste svesni da živite trenutak koji će verovatno vrlo brzo proći. Niste znali, bilo je to za danas, ali opet se sve ponavljalo. Bilo je to ponavljanje vremena, ali je istovremeno izgubilo svaki smisao. Zaboravljate koji je dan u nedelji ili u kom ste mesecu, gubljenje vremena koje je počelo da se oseća dok smo bili unutra. I u ovoj formi smo pokušali da snimamo video zapise, fotografije u kući. Jednom smo puno toga uradili, ali sada su i ove aktivnosti izbledele, jer je ovaj period dugo trajao.
U to vreme krenula sam da se bavim online projektima da bih bila aktivna. Imali smo projekat kod jednog profesora u kojem smo zajedno sa studentima počeli da pišemo knjigu. Bio je vrlo zanimljiv proces koji je započeo negde krajem aprila i nastavio se do jula. Dakle, svake večeri, otprilike sat i po, okupila bi se grupa studenata, to kao projekat nije bilo uključeno u fakultet. To je nešto što smo svojom voljom započeli i predložili smo teme. Ideja je bila da jedan počne, a drugi da nastavi tu misao.
Bio je to zanimljiv proces, jer se niko od nas ne bavi pisanjem i nije da smo se tako dobro poznavali. Razvili smo se tokom ovog procesa, počeli smo da saznajemo šta ko razmišlja, jer smo morali da pratimo proces kako su nastale te misli. Pored fakulteta i zadataka koji su počeli da nemaju smisla, a neki da imaju smisla, to je za nas bilo nešto sasvim novo. Pogotovo sa onim profesorom s kojim se nijedan od studenata nije upoznao, zbog administrativnih problema, započeli smo projekat dok se nismo poznavali, ali sve se to desilo kroz online komunikaciju.
Definitvino je izašlo nešto vrlo apstraktno. Ponekad nije imalo smisla jer je neko nastavio sa nečim potpuno drugačijim od poslednje misli. Ali postojala je veza između nas učenika u pogledu tema, jer su se odražavale na drugačiji način od vizuelne umetnosti. Počeli smo da pišemo o iskustvima koja smo imali. Neko bi napisao do dve ili tri rečenice, pasus, do pet minuta, onda je neko drugi rekao: “Ja ću da nastavim”. I na taj način smo nastavljalijedni drugima rečenice, za sat, sat i po bi bio stvoren tekst. Svaki dan, skoro dva meseca smo imali taj proces.
Sada kada nismo u karantinu veća je odgovornost, svaki od nas izlazi, trudimo se da uvek pazimo. Svesni smo da nije isto kao kad smo bili zatoverni. Ja imam veću odgovornost za svoje roditelje nego za sebe. Mnogi njihovi vršnjaci su izgubili život, bilo mi je teško da to vidim. Čula sam za mnoge očeve prijatelje koji su bili u bolnici u prilično lošem stanju. Možda ne zbog korona virusa, ali posle se to povezivalo sa drugim stvarima. Primećujem veći strah kod roditelja. Ovo je bila i jeste vrsta odgovornosti da se čuvam više zbog njih. Možda ja mogu da opstanem ili neću moći, ali znam da imam mnogo jače zdravlje kako bi se suočila sa virusom.
Srećom, nismo imali prisan kontakt sa zaraženim članovima porodice. Plašili smo se za zaražene članove porodice, čak smo imali i jednog starijeg koji je preminuo. Normalno, to se znalo od trenutka kada je bio zaražen, da će biti teško da se izvuče. Ali ipak je drugačije iskustvo kada ste svesni da od svih stvari koje čovek prolazi, dođe virus i pobedi ga. Ovo je povećalo našu odgovornost. Inače mi je bilo lakše da se suočim od trenutka kada smo počeli malo da izlazimo, jer nisam mogla više da podnesem ovo zatvaranje.
Definitivno je bio težak period. Međutim, generalno je bio produktivan. Imala sam priliku da naučim mnoge stvari i da vidim mnogo toga, ali u isto vreme izolacija je bila mnogo izraženija. Nikad se nisam osećala toliko izolovano, ali i što se tiče Kosova. U to vreme je trebalo da odem u Ameriku, dugo sam čekala na neku promenu i da doživim nešto novo. Da posetim muzeje i galerije. I sada zbog te blokade, sve se dešava online. To me je pogodilo jer sam bila svesna da ću ovde ostati neko vreme. Zaista sam morala da vidim, da doživim nešto novo što mi pomaže kao stvaraocu, da imam lični proces, da se razvijem kao ličnost.
Renea Begoli (1998) je vizuelna umetnica koja živi u Prištini. Na svojim slikama, crtežima i video radovima inspirisanim sećanjima i svakodnevnim životom, predmetima i snovima, Begoli istražuje pitanja izolacije i nedostatka slobode kretanja u mentalnom i fizičkom prostoru. Nedavno je stvorila video rad pod naslovom “Igra čekanja” za izložbu “Dodaci” i “Infracrvena mreža” kustoskinje Bljerte Hočia, u organizaciji “Fondacije 17” u Prištini i Mitrovici u februaru 2020. U protekle dve godine radovi Renee Begoli predstavljeni su i na raznim mestima u regionu. Trenutno studira slikarstvo na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini i radi kao snimateljka i video montažerka.