Poslednje nedelje mog boravka u Izraelu na studentskoj razmeni, sećam se da sam dan pre odlaska i dalje mislila da ću tamo ostati još dva meseca, u zavisnosti od toga šta će se dogoditi nakon situacije sa COVID-19. Sećam se da je, na sreću, pre nego što su se prvi pozitivni slučajevi COVID-19 dogodili u Izraelu, albanska ambasada u Izraelu stupila u kontakt sa svim albanskim studentima sa Kosova, pa smo se sastali sa svima njima i dobili njihove kontakte. I sećam se dan pre naše mini mature, osoba iz ambasade nas je kontaktirala i pitala da li ćemo da ostanemo u Izraelu ili ne. I, posle mnogo razgovora sa njima, shvatili smo da bi verovatno bilo najbolje da se vratimo kući zbog poslednjeg leta iz Izraela u Albaniju. U tom trenutku aerodrom na Kosovu je bio zatvoren, pa je poslednji let iz Izraela za Albaniju bio dan kasnije. Bila je to spontana odluka u poslednjem trenutku kada smo odlučili: “Dobro, sutra cidemo kući”.
Sećam se da je poslednjih nekoliko dana bilo veoma haotično, jer sam bila pomalo uzbuđena što se vraćam kući, ali, u isto vreme, svi moji prijatelji su odlazili i bilo je poslednji put da sam ih videla. I takođe, dan kasnije, mi bismo diplomirali. Trebalo je da imamo veliku ceremoniju mature, ali zbog svih propisa i pravila fizičke distance, nismo smeli da je imamo. Tako je poslednjeg dana škola sprovela svojevrsnu mini maturu. Sve je bilo napolju, držali smo fizičku distancu i nije se događalo mnogo toga. To nije bila ceremonija. Uglavnom smo se slikali. Sećam se da je moj let bio sat vremena nakon toga, tako da smo se ja i ostali studenti sa Kosova i moji prijatelji slikali nekoliko puta, a zatim brzo spakovali sve što nam je ostalo da spakujemo i otišli pravo na aerodrom.
Sećam se da je to bila odluka u poslednjem trenutku, nismo imali dovoljno novca da platimo autobus. Vozovi u tom trenutku nisu radili jer je celo mesto bilo zatvoreno. Tako smo prikupili nekoliko kovanica koje smo imali i srećom imali smo dovoljno da stignemo do aerodroma. Obično imam loše iskustvo sa aerodromima, jer mi se ne sviđa kako su prepuni, ali se sećam da je aerodrom u Tel Avivu bio gotovo potpuno prazan i tamo sam videla samo troje ili četvoro ljudi. Tako da je to bilo lepo za mene. To mi se svidelo.
Otišli smo avionom, ali u tom trenutku se još uvek nisam osećala kao da se vraćam kući jer je to bila odluka na brzinu. Sećam se da sam bila malo emotivna, plakala sam na maturi, ali uplašila sam se jer nisam znala šta će se dogoditi i znala sam da moramo da budemo u karantinu kad se vratimo kući. Dakle, sećam se da je to bio vrlo zbunjujući put kući. Prvi put mi se svidelo da letim, jer su i avioni bili prazni, tako da je ceo red bio slobodan i nisam morala da se približavam ljudima, pa nisam mogla da dišem. Mogla sam da podignem noge, da se dobro provedem i dobro se naspavam.
Čitav problem što smo se vraćali kući bio je taj što smo leteli iz Izraela za Albaniju, neko je morao da dođe po nas na aerodrom. I sećam se da smo kontaktirali neke ambasade. Kontaktirali smo kosovsku ambasadu u Turskoj, a zatim smo kontaktirali Ministarstvo spoljnih poslova. Kontaktirali smo mnogo ljudi jer smo morali da nađemo nekoga ko bi došao po nas, a tada roditelji nisu bili voljni da dođu, jer je to značilo da su i oni morali da budu u karantinu dve nedelje sa nama u gradskim [studentskim] domovima. Ali, posle mnogo pokušaja, a zatim i neuspeha da nađemo nekoga da nas pokupi, otac jednog od mojih prijatelja javio se dobrovoljno i dočekao nas na albanskom aerodromu u Tirani.
Nosio je jedan od onih hazmat kostima. Ne znam kako je to dobio, ali pokušavao je da bude siguran i tako dalje. Putovanje iz Albanije na Kosovo bilo je zaista smešno, posebno kada smo stigli na granicu. Svi policajci tamo su se uplašili kad smo im rekli da se vraćamo sa leta iz Izraela. Sećam se da su svi vikali da ostanemo u automobilu, ali nismo imali svež vazduh nekoliko sati, pa smo vrlo tiho izašli napolje i samo otišli na ivici granice pokušavajući da pobegnemo od svih samo da bismo došli do daha. Postavili su nam puno pitanja, odradili neke rutine, a onda smo napustili granicu i otišli u gradske [studentske] domove.
Sećam se trenutka kada sam tamo stigla, samo sam želela da briznem u plač, jer su mi studentski domovi preblizu kuće i odatle sam mogla da vidim stan i naselje, ali nisam mogla da odem. Zapravo sam prvi put videla studentske domove iznutra. Izgledali su sitnije kad sam ih gledala dok sam šetala gradom. Ali kad sam ušla unutra, videla sam mnoge zgrade, a bilo je nekoliko lekara koji su stajali dalje od nas i vikali da ne prilazimo, postavljajući nam puno pitanja. Samo se sećam da sam bila toliko umorna i toliko emotivna što sam morala tako rano da napustim Izrael. Mislim da sam pustila suzu. Nisam sasvim sigurna, ali mislim da sam skoro počela da plačem.
Praktično, nakon svih tih pitanja, do tog trenutka nismo spavali dvanaest sati, morali smo da čekamo, imali smo jako dugo presedanje u Istanbulu, i u međuvremenu su nas poslali u sobe. Srećom nisam bila sama u studentskom domu, jer su sa mnom bili i neki prijatelji. Sa mnom su studirali u Izraelu. Bila sam u sobi sa jednom od mojih najbližih drugarica, to je bilo je lepo.
Ali sećam se prvog trenutka kada smo ušli u sobu, videli smo da smo u maloj sobi sa dva kreveta i gotovo da nemamo prostora za hodanje. Dakle, moja drugarica i ja smo se samo uspaničile i otvorile prozore jer nam je bio potreban vazduh i osećale smo se vrlo klaustrofobično. Počele smo da čistimo i dezinfikujemo sve jer su nam dali opremu za čišćenje, što je bilo jako lepo od njih, a takođe i šampon i pastu za zube i slične stvari. Dakle, bilo je dobro što smo mogle ponovo da čistimo, iako su sobe dezinfikovane pre nego što smo ušli. Bilo je dobro da se uverimo: “Hej, sve je čisto”. Sećam se da sam zaspala veoma dugo čim sam ušla u sobu.
I nakon što smo večerali prvi put, prvog dana, videli smo hranu, i bila je to hrana iz menze, kao i u bilo kojoj drugoj menzi. Nije bilo tako loše, ali znajući da je moja kuća udaljena dva minuta, gde bih mogla da imam vrlo ukusnu kućnu hranu, bila sam zaista tužna. Takođe mislim da ta hrana nije bila dovoljna. Bili smo jako gladni jer nismo imali o čemu drugo da mislimo osim o tome kada ćemo jesti doručak, ručak i večeru. Takođe, moja cimerka i ja smo u to vreme čvrsto spavale, pa nikada nismo čule kada je doručak došao, jednostavno nismo doručkovale nijedan dan. Tako da smo jele dva obroka svaki dan, a oni nisu bili toliko dobri. Ali bilo je u redu.
Mislim da su te dve nedelje koliko smo ostali tamo dobro počele. Da, bilo je stresno i u početku smo se uspaničili, ali ipak smo se azabavljali i smejali. Ali na kraju te dve nedelje, sećam se da nisam nijednom razgovarala sa mojom drugaricom. Samo bismo se probudile, na telefonu bismo bile čitav dan i nismo imale ni najmanjeg razgovora. Tako je u roku od dve nedelje počela da nam nedostaje privatnost i umorili smo se od svojih prijatelja. Volim ih svim srcem, ali posle dve nedelje smo se toliko umorili i nikad više nismo poželeli da se vidimo.
A najtužnije je bilo to što sam, u pola karantina, napunila 18 godina. Odrastate s idejom da će vam 18. rođendan biti fenomenalan, napravićete žurku i sve ostalo. Napokon ste odrasli. A ja sam praktično proslavila 18. rođendan uz parče hleba, jer je to bilo sve što smo imali u sobi. Ali bilo je dobro. Moji prijatelji iz škole u Izraelu, svi – sećam se da je bilo 2:00 ujutro kada je moja najbolja drugarica napisala u školskoj grupi kao: “Hej, sastaćemo se na Zoom-u za Lisin rođendan”, ali svi su spavali , tako da je na sastanku bilo oko pet ljudi, a četvoro čak nisu bili ni ljudi sa kojima sam bila bliska. Samo su bili budni. Rekli su: “Srećan rođendan” i to je to. Bio je to dobar dan, jer sam dobijala puno poruka od svojih prijatelja, i to uglavnom prijatelja koje dugo nisam videla. Definitivno sam malo zaplakala na svom rođendanu. Ne znam, poruke su uticale na mene i učinile me osetljivom.
To je sve, manje-više. Moj rođendan je bio najniža i najviša tačka karantina. Na kraju dve nedelje bili smo veoma uzbuđeni što se vraćamo kući. I tokom karantina dolazili su moji roditelji. Naravno, nisu smeli u studentske domove, ali mogla sam da ih vidim sa prozora kako mi mašu. Oni su mi mahali i zvali telefonom. A na prozoru imam slike na kojima imam vrlo tužno lice, ali svejedno je bilo prelepo. Onda su prošle dve nedelje.
Nemam mnogo uspomena, jer su te nedelje prolazile vrlo sporo i nije bilo događaja. Apsolutno se ništa nije dogodilo, i samo se sećam da sam napokon izašla i zagrlila roditelje. Prvo što sam rekla bilo je: „U redu, znam da je naša kuća udaljena dva minuta, ali idemo dužim putem da bih mogla ponovo da vidim grad i ponovo da vidim ljude“. Otišli smo u prodavnicu i kupili jagode i kupili svu moju omiljenu hranu, a najveće olakšanje mi je bilo kad sam se vratila kući. Ali posle toga, dve nedelje sam morala da ostanem u samoizolaciji kod kuće, tako da nisam izlazila iz kuće, nisam izašla napolje ceo mesec.
Prvi put kada sam izašla napolje, bio je još uvek policijski čas gde smo mogli da izađemo samo sat vremena [i po] na dan i te stvari, tako da sam otišla u prodavnicu dole, kupila čokoladu i vratila se, i tako je manje-više u potpunosti tekao moj karantin.
Domovi su imali različite zgrade. Bili smo u jednoj zgradi, dok je otac moje drugarice, koji je takođe bio u karantinu dve nedelje, bio u drugoj zgradi. Uopšte nismo smeli da napuštamo svoje zgrade. Bile smo četiri drugarice u karantinu, četvoro ljudi iz iste škole u karantinu, tako da smo bile ja i drugarica i još dve drugarice u drugoj sobi. Bile su na drugom spratu. I, tehnički, nismo smele da idemo, ali mnogo ljudi je to radilo bez obzira. Čak i kada smo izašli napolje, videli smo komšije kako se druže i puše u hodniku. Tako da tehnički nismo smeli da idemo, ali pošto smo nas četiri došle na isto mesto i već tri nedelje bili u karantinu, oni, oni [zvaničnici] su nam dozvoljavali da se povremeno vidimo ukoliko ne razgovaramo sa drugima.
Na početku, na početku su roditelji smeli da nam donesu nešto hrane. Nakon toga, oni [zvaničnici] su stvorili neka pravila koja su ljudima omogućavala da hranu nose samo trudnicama ili dijabetičarima u karantinu. Ali u početku, kada su nam roditelji donosili hranu, nismo smeli da silazimo na poslednje spratove po nju. Morali smo da sačekamo da ljudi koji rade tamo, na primer volonteri, donesu to u naše sobe. To je to.
Zvala sam mnogo mojih prijatelja iz škole i moje roditelje. Takođe, u to vreme smo još uvek imali zadatke a radimo, prilično važne zadatke. Ali uvek sam pokušavala da ostanem budna da bih sve pokušala da završim, ali, iako sam bila u karantinu u studentskom domu, sećam se da nisam ništa radila za školu, jer jednostavno nisam mogla da se koncentrišem. Pokušavala sam nešto tu i tamo. Bili smo u karantinu, ali su nas još čekali školski zadaci.
Lisa Nagavci je studentkinja koja trenutno živi u Prištini. Nagavci je podelila sa nama svoju priču u prvom licu o iskustvima tokom karantine pandemije COVID-19.
Ilustracija Renea Begoli