Pandemije nikada nije lako apsorbovati, zato i niko nikada nije spreman da se nosi s njihovim efektima na naš život. To se dogodilo i meni i mojoj porodici. U tako neočekivanoj situaciji morali smo da se naviknemo na novi način života, sa strahom za zdravlje, praćeno nedovoljnim informacijama. U početku smo, naravno, bili nespremni i uopšte nismo bili spremni za ovu novu situaciju.
Zato i upravljanje ovom situacijom, naročito na početku, je bilo samo na osnovu poštovanja mera koje je postavila vlada i nadležna ministarstva. Ali, kako vreme prolazi i prihvatamo ove uslove, počinjemo da shvatamo neke nove stvari. Sada, zbog količine vremena koje imam na raspolaganju, ovo drugo koristim da radim stvari koje ranije nisam mogla.
Provođenje vremena s članovima porodice učinio je da shvatim koliko mi je takva terapija bila potrebna, koliko mi je nedostajala i koliko su mi bili potrebni u takvoj situaciji. Ali, vreme koristimo i za čitanje knjiga, gledanje filmova, karaoke, male koncerte koje pravimo samo iz zabave. Tada sam se okrenula i kuvanju, ili drugim hobijima, kao na primer ručnim radovima. Sve što ranije nisam mogla udatiti, radim sada.
Što se tiče posla, nije se puno toga promenilo. Na kraju dana, opet sam ja i laptop ispred mene. Jedina razlika je u tome što ne sedim na kancelarijskoj stolici, već na kauču kod kuće. Radim u javnoj ustanovi, a kancelarijski život je takav jer to radim već deset godina. Sad, jer na posao putujem autobusom, poslodavac mi je omogućio da ostanem kod kuće i radim na daljinu. Ali opet, imam iste zadatke, pa ne mogu da kažem da je došlo do tako drastične promene u poslu, kao u životu uopšte, kao što sam ranije pomenula.
Moram da proveravam e-mail tokom celog dana, moram da ispoštujem rokove, budem u kontaktu sa ostalim kolegama za sve novo što se desi, ili jednostavno da pružim maksimum kada je reč o nečem važnom. Moj doprinos je isti i obavezan, bez obzira gde radim ili na koji način.
Primetna je razlika između toga kakva je situacija bila na početku, i kako je bilo u poslednje vreme, i to kažem s najvećom iskrenošću. Pre nego što su objavljene mere za ograničenje kretanja ljudi na osnovu pretposlednjeg matičnog broja, građani nisu bili mnogo zainteresovani za celo pitanje pandemije, stoga mere zaštite nisu bile na nivou, ulice su bile pune automobila i rastojanje među ljudima nikako nije bilo odgovarajuće.
U našem domu tako nešto nije postojalo, jer smo vodili računa da ne zarazimo sebe i one oko nas. Držali smo se pravila i uvek smo imali maske i rukavice kad god smo morali da izađemo u kupovinu ili u banku. Čak i za ovo poslednje, prema pravilima lične karte.
Ali u poslednje vreme, možda shvatajući značaj i opasnost koja dolazi od ove pandemije, građani su postali svesni i više ne prave iste greške, što me veoma raduje. Sad kad gledam prazne ulice, shvatam da nam je bio potreban svež vazduh ili ovo iznenadno zelenilo koje je počelo da se širi. Nadam se samo da ćemo, čak i kada se sve ovo završi, uspeti da sačuvamo ovo drugo i one koji su nam bliski srcu.
Sad kad je prošlo oko mesec i po dana, lagala bih kad bih rekla da se nisam prilagodila celoj ovoj situaciji. Ali s druge strane, iako se kao ljudi pomalo prilagođavamo promenama, mi smo i dalje društvena bića i potrebno nam je da izađemo i sretnemo se sa prijateljima ili porodicom. Ovo je do sada bilo najteže, ništa drugo.
Nadam se da cela ova situacija neće dugo trajati, ali opet ne negiram činjenicu da me je ovaj period pandemije naučio dobrim lekcijama, ne samo mene kao pojedinca, već i čitav svet uopšte. A ova lekcija počiva na dva glavna stuba, koja kažu da je naše zdravlje važno i da naša zemlja vredi. Ona mi je pomogla da se ponovo povežem sa sobom, da upoznam krajeve gde ranije nisam mogla da odem jer nisam imala vremena, takođe da bolje upoznam svoju porodicu, kao i društvo.
Naučila me je da poštujem zdravlje drugog, stranca s kojim nikada nisam imala kontakt. Generalno me je naterala da shvatim mnogo toga što me okružuje, što bi bilo dobro imati sa sobom čak i kad se pandemija završi. Do tada ćemo morati da se malo strpimo, držimo se pravila i uz poverenje ukazano medicinskom osoblju prolazimo kroz sve ovo zajedno.
Manušaće Redžepi je pravni službenik u opštini Kosovo Polje. Gospođa. Redžepi je sa nama podelila svoju priču u prvom licu o iskustvima tokom karantina pandemije COVID-19.
Ilustracija Renea Begoli