Dogodilo se vrlo brzo. Sećam se da sam početkom marta u Splitu, u Hrvatskoj, imao prezentaciju na rezidencijalnom programu. Na aerodromu i u autobusima tamo sam video ljude koji su nosili maske, imao sam neko ogorčenje prema ljudima s maskama. U Evropi je pandemija već bila u vazduhu. Čim sam se vratio na Kosovo, zatvaranje se došlo vrlo brzo. Možda zato što imam ratnog iskustva, to zatvaranje me je mnogo podsetilo na rat. Bila je to velika istina koja se krila iza vrata. Pokušao sam da ne shvatam tako ozbiljno, ali kao što kažu: “Došlo je, i udarilo te pravo u lice”.
Sećam se da je prvih dana, to je iskustvo svih ljudi, vladala neka vrsta euforije pomešana sa strahom, sa strahom da čovek nije sposoban da upravlja celom ovom situacijom. Rad koji sam stvorio tih prvih dana pomalo je inspirisano delom Dana Perjovschija. Dan je moj virtualni prijatelj na Fejsbuku i mislim da on realnost seče nožem suši majstora. On je rekao: “Ako ne možete da izađete napolje, uđite unutra”. Ako postoji neka pandemijska platforma koju možete iskoristiti, i što se meni činilo vrlo pametno, budistički i ljudski, to je ta.
Sećam se da sam napravio rad na kome se vidi glava otpozadi i piše: “Sve je već ovde”. Ja sam to tako doživeo. U stvari, uvek mi se činilo da sam puno emocija uspeo da dodam u te šine i čak uđem u sebe. Pandemiju nisam doživeo kao kaznu, kao patnju, već sam je doživeo kao eksperiment sa psihom i ljudskom sposobnošću da upravljaju ovom situacijom.
Na neki način, vrlo često sam nalazio sebe i moju ženu Bljertu, i decu u situacijama vrlo sličnim Robertu Beniniju u “La Vita è Bella” [Život je lep]. Ipak, u Prištini smo često videli dugu, iako nismo mogli da izađemo. Često smo verovali u nešto što je neverovatno, jer smo bili zaglavljeni u svom stanu u Arberiji. Problem je bio u tome što smo mi, Bljerta i ja, morali da se bavimo 24 sata dnevno šestogodišnjim i trogodišnjim detetom. Najveća napetost je bio tempo dana.
Nismo više imali ljudsko otkriće koje zovemo vrtić. U jednom delu na terasi smo postavili velike jastuke, jednog dana smo za njih taj ćošak pretvorili u kuću za njih, kuću u otvorenom okruženju terase. Dobio sam strukturu koja je vrlo slična Stonehendžu. Moja ćerka Hera je tražila da joj svaki dan napravimo istu strukturu. Sećam se da smo se igrali sa pločicama unutra, napravili smo garažu za Ljeku, koji ima trista automobila.
Tokom pandemije koristio sam taj moj izlazak i svakog četvrtog, petog dana sam odlazio u “Viva Fresh” i kupovao sam hamere, hamere sa bojom, lepak za papir, i pravili smo kolaže. To je serija dela koja sam proizveo. Ovo je bio jedan od najistaknutijih trenutaka koje smo imali konstantno. Pravili smo kolaže, Ljeka je pravio kolaže, Hera je slikala, Bljerta nam je pomagala.
U početku se sećam tog velikog stresa sa brašnom, neki stres: “Hoćemo li imati brašna, ili nećemo imati brašna?” Pitanje je bilo: “Brašno ili ne?” Paralelno između brašna i toalet papira. Možda su naše brige bile toliko različite, jer ti ljudi u zapadnoj Evropi nisu nedavno doživeli rat.
Često sam koristio zatvaranje kao platformu za čitanje i istraživanje. Uvek se trudim da dekodiram, ali i na način da odbijem, da preispitam način na koji se nešto projektuje prema meni. U ovom slučaju, vrlo dobro se sećam da sam upao u veliku zamku albanskog televizijskog programa. Posle nekog vremena, čak i sa Bljertom, često imao tenzije zbog toga što smo 24 sata jedno pored drugog, ali i zato što sam non—stop gledao ovaj idiotizam lokalnih analitičara.
U političkoj sferi se dobro sećam kada se dogodio ovaj pad Kurtijeve vlade. Pio sam čaj i osećao sam se nekako, ne znam, kao da nije preostalo ništa drugo, samo da stavim čaj na glavu i zavežem ruke. Videlo se da je to bio brod koji će udariti santu leda, ali problem je bio što nije bilo vremena, nije bilo ni mesta za okretanje kormila kako bi promenili kurs, nije više bilo! To se videlo, ali bilo je tragično i tu sam tragediju video na horizontu. Kao građanin, nisi imao šta da uradiš, ali to je na neki način najbolje objasnilo ovu pohlepu i politiku.
Dve stvari su se dešavale, i zato sam se ja borio za džez. Borio sam se za džez, jer je džez bio svojevrsno pozorište apsurda koje sam voleo. Nisam želeo da se opterećujem ovim realističnim pozorištem koje se dešavalo napolju, ovim dizajnom propagandnih mašina koje su radile punim kapacitetom. Bili smo povezani sa internetom, sa portalima za koje znamo kakve su kategorije, na neki način ste bili uključeni i orijentisani. Pošto nisam bio u Švedskoj, pratio sam vesti u mojoj zemlji. I vesti u mojoj zemlji, znam kakav nivo tačnosti i istinitosti imaju u većini slučajeva.
Primetio sam da smo unutar nekog mehurića, da su i mali događaji imali veliki uticaj na naše svakodnevno raspoloženje, ali i ideju kuda idemo, šta se dešava. Meni su jako pomogli Majls Dejvis, Džon Koltrejn, itd., puno, puno, puno su mi pomogli da napravim distancu, dovoljnu da vidim gde smo i šta se dešava.
Da opišem jednostavnim rečima, možda u teoriji pozorišta, ova vrsta pozorišta koja se dešavala u prošlosti je od Šekspirove tragedije—komedije do Beketove potpune apstrakcije. Nisam mogao da se izborim. Možda je to sposobnost ljudskog uma, koji se proteže, proteže, proteže, ali jednog dana vidite tri zida jedan ispred drugog. Jednostavno prođeš kroz nešto nezamislivo. I, odjednom sam počeo da palim sve to smeće džezom, što mi je mnogo pomoglo.
Kada sam na nekom okupljanju, grupi ili javnoj raspravi, obično ne postavljam previše pitanja u javnosti, ali ta pitanja postavim sebi. To su uvek neka vrsta beskrajnih razgovora koje vodim sa sobom. Možda je ovo gorivo koje pokušavam da sagorim. Ali uvek pokušavam da dekodiram unutrašnje porodične situacije, postavljajući misli u ovoj stvarnosti. Ponekad pokušavam da dam definicije onoga što mislim, ali uvek držim žicu povezanosti sa sobom, a ne pokušavam da govorim u ime drugih.
Postoje dve stvari koje su zanimljive i povezane sa zatvaranjem tokom pandemije; ritual stvaranja novih radova se totalno promenio. U to vreme nisam imao luksuz da odem u studio, ali šta sam uradio? Posle 16:00 časova, posle ručka, zaključavao bih se u sobu gde stoji garderoba, a deca su u to vreme spavala. Uzeo bih zvučnik, puštao muziku. Uzeo bih skalpel, makaze i pravio sam kolaže, koje do tog dana nikada nisam pravio. Znam da radovi koja sam napravio nisu slični drugima, na umetničkom nivou ne mogu da sudim, ali oni su neka vrsta dnevnika. Sto dana na petnaest hamera, što je za mene dovoljno.
Prvo, ne usuđujem se da sebe zovem pesnikom, ne usuđujem se da se nazovem piscem, ali pokušavao sam da spojim dve—tri reči o onome što me je grizlo celog dana ili neko vreme. Drugo, ne radim samo da bih bio deo umetničkog pokreta ili da bih drugima rekao: “Hej, pogledajte šta ja radim”. Niko nije video ova dela, osim galerije koja me trenutno predstavlja. Ne znam da li su dobra, ne znam da li su loša, ali znam da će postati dobra vremenom, jer su arhiva jednog važnog procesa. Ništa više.
Strah koji dolazi sa virtuelnim svetom. Publika je tamo gde smo mi, na bilo koji način, ali ono što danas nedostaje jeste da se radovi proizvode u fizičkim prostorima, a ako se ne doživljavaju u fizičkim prostorima, javnost neće videti koliko su nesavršena. Kad ih vidite predstavljene, kad vidite te nesavršenosti, one možda daju osećaj vremena i čak ljudskog stanja koje nije vidljivo. Mislim da je to vrlo važno, i to se vidi kod mnogih, mnogih drugih umetnika, mislim na svetske umetnike. Kada vidite radove na internetu, ne daju vam nikakav osećaj, ali kada vidite dela fizički kažete: “Vau”.
Jedan od umetnika kojeg se sećam je nemački umetnik Olaf Metzel, kada vidite njegovo delo na Internetu, to vam ne daje nikakav osećaj, ali kada ga upoznate kao osobu i vidite njegov rad u fizičkom prostoru, ja sam bio u stanju: “Vau!” Dao mi je potpuno drugačiju perspektivu od onoga što sam mislio o njemu, a to je strah od virtuelnog sveta u meni. Opšti strah, ne samo zbog mog odnosa sa sopstvenim poslovima. Mislim da je ljudski kontakt jedna od najsvetijih stvari koju nam je Bog ili priroda dala i da smo tehnološkim otkrićima danas dostigli takve visine da smo i to gotovo uništili.
U jednom mom radu sam napisao: “Moja priroda je protiv prirode”. Ljudska priroda se okrenula protiv prirode. Čini mi se da je to strela koja nas je sve ubola u petu. Veoma je bolno, jer mislim da poezije više nema, sve je migriralo na onlajn. Ponekad mi nedostaje ono vreme kada nije bilo struje, kada smo imali restrikcije, jer je društvena i porodična mreža bila iskrenija.
Ne razumem šta se tačno dešava. Ovaj polupandemijski trenutak je neka vrsta poluzatvaranja. Ovo poluzatvaranje je najgore i vrlo je slično ostajanju u zatvoru. Međutim, po izlasku iz zatvora, vlasti kažu: “Hajde još dva dana. Hajde još tri dana”. To više nije razumljivo.
Sva ova heterotopija prelazi u određenu likvidnost percepcije stvarnosti. Čini mi se da su ova ograničenja slobode kretanja vrlo, vrlo opasna za psihološki aspekt čoveka. Neko zatamnjenje očiju, za koje znam da je posledica posle zatvaranja, ali ne znam kako se to može lečiti.
Moj um mi samo govori: “Ne vraćaj se izolaciji, ne blokiraj se ponovo jer si završio sa zatvorom, samo idi napred!” Čak je i strah od virusa počeo da mi se smanjuje, samo da ne moram ponovo da se zatvaram još stotinu drugih dana. To više ne mogu da izdržim! Počeo sam da mislim da, ako se zarazim, ako bi moja antitela bila dovoljna, preživeću, ako ne… verujem da će narednih deset godina sigurno biti zaraženo sto posto ljudske populacije. Dakle, pitanje je vremena. Počeo sam da mislim da je bolje završiti, nego čekati.
Normalno, bojim se i nivoa našeg razuma. Ona rečenica: “Ma hajde…!” kad počne rečenica sa: “Ma hajde…!” ja znam šta to znači. Ja se sad plašim toga: “Ma hajde…!” više od drugih stvari. I normalno, plašio sam se da zbog idiotskih susreta neko u mojoj rodbini ne izgubi život. Veoma je teško racionalno razmišljati kad živiš u takvom društvenom krugu, jer često razmišljamo instinktivno i pre razmišljamo o porodičnoj zabavi ili venčanju, nego što razmišljamo o zdravlju tih sto, dvesta ljudi.
Onlajn nastava je bila očajna, ekstremno očajna, to je takođe jedan od razloga možda zašto ne želim da budem virtuelno aktivan, jer sam svake nedelje morao da budem ispred učenika, da im predajem, da im šaljem zadatke, da budu angažovani onlajn. Mislim, stalno sam bio depresivan. Jednostavno sam osećao, i dalje imam taj osećaj, da moja deca nisu spremna da njihovi roditelji provedu jedan deo dana kao virtuelno prisutni, da su fizički prisutni, a da nisu tu. Znači, sedim pored tebe u kuhinji, ali nemoj da me diraš.
Posle nekog vremena sam počeo da tražim po kući neki deo gde mogu da se sakrijem. Jednostavno nije funkcionisalo, jer deca ne razumeju profesionalni život kada ste kod kuće. Kad sam kod kuće, ja sam tata i ja sam taj koji im pomaže u njihovim igrama i svim tim drugim stvarima. Ideja da nisam bio prisutan pred njima, već sam bio profesor, predavač na univerzitetu, je stvorilo jedno pozorište apsurda. Često nervozan i nepotreban stres koji se ne nadoknađuje bilo čim. To je nešto što me još uvek boli.
Što se tiče trenutnog stanja umetnosti na Kosovu, znajući istoriju kako je kultura preživela i kako se razvijala na Kosovu, ako nema podrške, umetnici su uvek nalazili načine kako da predstave svoj rad. Ovo je jedan od glavnih aspekata ranije umetničke scene na Kosovu i to nam je pisalo na čelu. To je slično jednom mom radu: “Kad ništa ne vidim, moram nešto da zamislim”. Naravno, očekujem od centralnih institucija da me shvate malo ozbiljnije, jer mislim da Kosovo s ponosom predstavlja svoju umetničku scenu i to je nešto po čemu je Kosovo poznato u međunarodnoj areni. Trebalo je to da prihvate jednom zauvek i da daju više podrške.
Za mene je to nešto što ne treba da bude tema svake četiri godine, ali to je trebalo da bude dugoročna strategija institucija, “Ove šine i ovaj voz neće da stane”. Neka ovaj voz poleti. “Dobro je ako možemo da dobijemo još šina, ali ove nas vode od tačke A do tačke B”. To mi je teško da shvatim, jer nedostaje dugoročno planiranje u mnogim važnim sektorima države, poput zdravstva i obrazovanja. Nije ni čudo što je sektor kulture ostao u poslednjem vagonu.
Polazim od sebe, šta god da sam uradio, šta god da radim, i dalje sam vrlo izložen i oko mene nema kontura koje mi pružaju određenu finansijsku sigurnost, da ti barem pružaju neku vrstu vizije, ali i putanju koju možeš da pratiš kao savremeni umetnik. Ako se izjasniš kao umetnik, jednostavno si osuđen na nesigurnost, nemaš nikakvu sigurnost.
Sledeće godine su dve veoma važne izložbe za mene. To je izložba u februaru 2021. godine, verovatno jedna od najvažnijih izložbi na kojima sam do danas učestvovao. Sada knjiga izlazi, to je izložba u Amsterdamu. To su neke tačke sa kojima nameravam da ispletem onu vunenu čarapu. Pokušavam kao Nasradin, da napravim drva za zimu. Postoje neki pop—up događaji koji nas održavaju na površini.
Postoji još nešto, ja imam tendenciju da budem stalno produktivan. Pokušavam da proizvedem rad, pokušavam da arhiviram ono što mi se dešava. Kao što je Denzel Vašington rekao: “Sudbina je sve što se desi i ti si spreman na to”. Sudbinom nazivam priliku koja mi se nudi i već sam spreman za nju. Ne pokušavam da stignem praznih ruku, ali pokušavam da sustignem sa iskustvom koje imam.
Driton Seljmani (1987) je multimedijalni vizuelni umetnik sa sedištem u Prištini. Magistrirao je na Univerzitetu umetnosti “Bournemouth” u Velikoj Britaniji. Seljmanijeva dela se često pojavljuju kao skice ili aforizmi napisani na uobičajenim mestima, koja pružaju jednostavna uputstva o idejama o tome kako živeti, često iskažuje njegova lična iskustva na Kosovu i u Jugoslaviji i kolektivnu istoriju ovih mesta. Seljmani je gostovao na brojnim međunarodnim samostalnim i grupnim izložbama, između ostalog, u Muzeju savremene umetnosti u Rijeci, u Hrvatskoj; Stanica—Centar za savremenu umetnost u Prištini, Ludvigovom muzeju u Budimpešti, “Kunstraum Niederosterreich” u Beču i “Casa Contemporanea” u Sao Paulu.