Prvi Deo
Anita Susuri: Ako možete da se predstavite, datum rođenja, nešto o vašoj porodici, precima?
Boban Petrović: Ja sam Boban Petrović, trenutno smo u turističkoj organizaciji u Gračanici, gde sam i direktor ove nevladine organizacije. Inače poreklom odavde iz Gračanice, rođen sam u Prištini 29. januara 1985. Godine. Osnovnu školu sam završio ovde, srednju školu u Sušici {palcem pokazuje iza sebe} nedaleko od Gračanice i fakultet u Nišu. Inače sam po struci diplomirani inženjer telekomunikacija. A sledeće pitanje (smeje se). Izvini [obraća se sagovornici] ja ću možda ovako vi ćete to da seckate ili nećete ili će da ide direktno sve?
Anita Susuri: Nije uopšte problem. Ja ću sad da vas pitam o vašoj porodici da li vas je bilo puno?
Boban Petrović: Okej.
Anita Susuri: Da li ste živeli u zajednici? Kako je bilo?
Boban Petrović: Pa od, bukvalno od mog rođenja živeli smo u zajednici otac ima… je imao brata i dve sestre. Sestre su živele jedna u Prištini, jedna u Boru, ali tokom leta se cela porodica okupljala {sklapa ruke} i svi smo bili zajedno. Inače ja imam još dve sestre i brata svi žive ovde na Kosovu u Gračanici. Kao i sve porodice pre živeli smo zajedno u istoj kući, svi smo zajedno sedeli, ručali, družili se, pričali i tu smo učili dosta uglavno od starijih, otac i majka su uglavnom radili.
Uglavnom dosta su veliki uticaj na svu decu ne samo na nas ovde, na mene konretno imali baba i deda. Ali uglavnom deda pošto deda voli sa muškom decom da i radi i sve ono što ima obaveze oko kuće je tada bilo. Mislim pre ‘99-te deda je i posle ‘99-te deda dok je bio živ držao je i krave, imao je i svinje i dosta pilića bilo je to jedno veliko dvorište, kao i kod svih ovde domačina. Danas to nije slučaj u Gračanici jer što se tiče poljoprivrede ljudi se i dalje bave poljoprivredom ali je manji broj stočni fond, da tako kažem ljudi drže krave, manje drže svinje, manje drže kokoške i druge domaće životinje generalno.
Anita Susuri: Kakva je bila porodica tad? I čime se na primer i bavio vaš otac, vaš deda?
Boban Petrović: Otac je radio u elektroprivredi, odnosno u termoelektrani “Kosovo B” i od ‘99-te je kući ne radi, majka je nešto pre bombardovanja, pre rata krenula da radi u obdaništu i dan danas radi u obdaništu. Deda je penzioner radio je u Ajvaliji, odnosnu u {pokazuje pravac desno} rudniku Kišnica kao i većina ljudi odavde koji su u to vreme živeli ovde. Veliki broj ljudi je radilo u rudnicima. Baba je bila domaćica, što se tiče nas mi smo svi ovde išli i školu, osim mene koji sam kasnije išao u Niš, i brat i sestra su studirali ovde u Mitrovici. Molim te (smeši se) moraćeš opet da mi postaviš neko pitanje da bih nastavio [obraća se sagovornici].
Anita Susuri: Ja bih više htela da nam pričate o vašim precima i…
Boban Petrović: Aha, okej. Ono što sam saznao od dede i šta smo kasnije ovaj, čitali bilo je tu… pošto je naša porodica baš velika, moji su se u Gračanicu uselili 1880. godine pre toga su moji živeli u Sušici koje je selo nedaleko odavde. A pre toga na Šar planini {pokazuje palcem iza sebe} u selo Sušiće. Pre toga se tačno ne zna, pretpostavlja se da je okolina Skadra, Andrijevice. U srednjem veku su inače te migracije ljudi zbog naizbe turaka, zbog drugih stvari, zbog krvnih osveta. Bilo ih je ogromno i ljudi su se šetali po Balkanu.
Ali ono što znam jeste i da se naše prezime dosta često menjalo, tad su se vodili ti plemenski savezi, znam da je porodica iz nekog praoca Marka, pa smo svi mi, naša porodica {širi ruke} Markovčani, kao potomci praoca Marka. Takođe znam da su bila tri brata Petar, Petko i Jovan, i da su moji… sada se prezivam Petrović zato što je jedan od Markovih bio Petar pa smo mi Petrović. U Gračanici ima od praoca Petka, Petkovići i ima Jovanovići od praoca Jovana. Tako da smo svi mi rodbina u generalnom, neko koleno rodbine. Ono što još znamo jeste da smo se na Šar planini prezivali Ilić, Ilković ili Naćković.
Međutim za detaljnije istraživanje treba pogledati crkvene knjige koje su o tome dosta vodile brigu, ako postoje, naravno. Ne znamo tačne razloge selidbe, verovatno, kao što sam već rekao to je uglavnom bilo otomansko doba i bilo je tu dosta krvnih osveta i bežanja i svega. Ali ono što je bitno jeste da znamo da smo od 1880 u Gračanici i moji su prvu kuću imali odmah pored Manastira međutim zbog velike poplave koja je po dedinoj priči bila ja mislim 1947 u Gračanici dok još nije postojala brana i Gračaničko jezero, odnosno Badovačko jezero.
Kuća i sve oko Manastira je bilo potopljeno, bila je velika šansa da dedina najmlađa sestra se utopi, umalo se nije utopila u toj poplavi. Onda je pradeda Vasilije rešio da kuću iz mesta koje je domah kod Manastira na samo desetak metara od zvonare prebaci malo više u brdo, odnosno sada smo tu u okolini škole i to je malo veći nivo {podiže ruku} od gledano ovaj udaljeno, po udaljenosti od reke i mnogo više iznad nivoa vode. Međutim izgradnjom brane i akumulacionog jezera ti problemi oko poplava su se rešili.
Ali eto kuća je ostala tu, postoje neke stare slike gde smo videli da gotovo kuća u tom delu brda {pokazuje rukom ispred sebe} da su tu bile prve kuće u tom delu. Vrlo je malo kuća bilo, ovaj ali od ‘99-te veći broj ljudi koji su živeli u okolnim mestima i uopšte na celom Kosovu koji nisu hteli da idu u Srbiju gravitirali su ka Gračanici tako da Gračanica danas broji negde, cela opština broji negde oko 20 hiljada stanvonika. Gde je oko 85 posto srba, oko deset posto roma i oko pet posto albanaca, koji žive skladno nadam se, nije bilo većih problema u prethodnih desetak godina.
Anita Susuri: Koja su vaša prva sećanja kao dete i kakva je tad bila Gračanica?
Boban Petrović: Pa tada je Gračanica bila mnogo manja, mnogo manja. Moja prva sećanja su uglavnom sećanja iz porodične kuće sa mojim roditeljima, sa bratom, sestrama, sa bratom od tetke sa kojim sam se družio kao mali bili smo nerazdvojni. On je živeo u Prištini pa se odselio i onda smo se tek tokom fakulteta družili. Ali takođe moja sećanja iz detnistva se vezaju za školsko dvorište i za našu ulicu gde je uglavnom bilo puno dece i gde smo se svi družili i igrali igrice koje danas nisu igrice sa kompjutera i telefona ali su igrice svakako sa loptom, sa štapom, pravili smo kolibe.
Tu je bilo u školskom dvorištu dosta drveća pa smo u dvorištu uglavnom školskom se igrali i pored toga što nije bilo puno automobila i pored toga što je ulica bila dosta slobodna. Mi jesmo se igrali na ulici ali je škola ipak bila to neko da kažem zborno mesto za svu decu koja su tu živela, u ovom delu oko škole. Imali smo igralište i za fudbal i stvarno puno zanimacije. Bilo je, bio je drugačiji vid igre nije bilo multimedialnog sadržaja kao danas i telefona da bi to bilo interesantno nego smo se spontano snalazili na ulici, spontano pokretali igru, družili se, igrali žmurke.
A danas, danas nisam video decu da igraju žmurke, nisam video decu da igraju žmurke (smeje se) možda par godina. Tako da drugačije, stvarno je drugačije bilo, nije bilo tolko moderne doba da kažem da, da… kao što je to danas da sve informacije budu na dohvat ruku, da sve bude tolko pristupačno da je to… i deca drugačije, drugačije odrastaju, drugačije je sredina, drugačije pristup životu i drugačiji pristup svim elektronskim i, i uređajima, i medijama, i svemu onom što moderan život nosi.
Anita Susuri: Vi takođe mislim da slavite Božić? Kako…
Boban Petrović: Slavimo Božić, moja porodica takođe kao što i svaka srpska porodica slavi slavu, mi slavimo Svetog Nikolu. Kao i svi naši rođaci one koje sam pobrojao Petkovići, Petrovići, Jovanovići. Ono što jeste jedno od stvari koje povezuje svoje porodice jeste slava. I slava se slavi, kod nas postoji glavna slava i preslava ali je uglavnom svi slave Svetog Nikolu u maju, i u decembru. Slava je kod srpskog naroda kod pravoslavaca, srpske pravoslavne vere pošto se malo razlikuje drugi pravoslavci ne slave klasičnu slavu i to je po onome što sam uspeo da pročitam zadržan još iz ranih doba ovaj, slovena.
Gde su sloveni slavili svoje bogove i onda su srbi to malo teže prihvatili da nešto ne slave pa su slavili svetce i mislim da je, ne mislim nego znam da je Sveti Nikola jedna od najrasprostranjenijih slava najviše srba slavi Svetog Nikolu. Slava se slavi kod nas ovde na Kosovu i u Gračanicu i uopšte u mojoj porodici se slavi dva eventualno tri dana. Slavi se veče slave to je dan pre glavnog dana slave, dan slave i onda se dešava da neko slavi i treći dan ukoliko ima puno gostiju, ukoliko ima rodbine koje nemogu da dođu na veče i dan obzirom da je velika slava, neko slavi treći dan.
Ono što je svakako interesantno jesu i običaji oko slave i tu je u glavnom dok je deda bio živ deda je vodio ovaj ceo običaj. Onda je to preuzeo otac, kasnije ćemo to preuzeti ja i brat i verovatno će se slava podeliti u dve kuće obzirom da je normalno da svako ima svoju porodicu i svoju kuću da se slava podeli. Običaj neki po kućama jeste da kad neko preuzima slavu dobije kolač, slavski kolač koji, koji se seče u manastiru. Na dan slave se za glavnu slavu koja se slavi u decembru ide u manastir tamo se seče kolač, gosti dolaze tokom celog dana. Služi se ručak, večera, tradicionalna kosovska jela.
Jedna od najbitnijih i najglavnijih stvari koja se služi jeste kosovska pogača. Tu su uvek na svakoj slavi vino, pšenica kuvana, tu je sveća obavezno. Postoji taj veći i manji kolač {rukom pokazuje veličinu} odnosno krstnik, krst mali od hleba koji se seče, nazdravlja se. Mislim sad zavisi od kuće do kuće, domaćinstva do domaćinstva blagosilja se, drži se govor, sve to zavisi kako je nasleđeno od predaka. Ali ono što je svakako interesantno jeste da dosta tih nekih sitnih stvari se menja kroz modernizaciju i kroz vreme tako da se dosta i slava promenila.
Imamo… mi smo igrom slučaja 2015. godine sa USAID-om radili ovu brošuru {dotakne brošuru} nematerijalne kulturne baštine gde je opisan i Božić i slava i svadba i sve ono što je nematerijalno kulturno nasleđe. Ne samo srba nego ima tu i za rome i albance, pa smo napravili, napravili neko upoređivanje, mi smo ovde u knjizi, u ovoj brošuri ubacili slavu koja je slavljena tokom 1812 i 1912 po knjizi koju smo našli i dosta toga se razlikuje.
Drugačije, danas se kaže ne poziva se niko na slavu zna se kad je slava i onom kojim si bio taj treba da ti dođe na slavu. Međutim bilo je tu u toj knjizi koju smo koristili za brošuru, našli smo da se slala pogača, parče hleba da se tako pozove na slavu. Jer kao što već znate, kao što sam već i pomenuo menjaju se ti običaji ali ono što je najglavnije i, i, i cilj zbog koga se ljudi skupljaju na slavi ostaje isti. Jeste da se, da se proslavi zaštitnik porodice da kažem i Sveti Otac.
Anita Susuri: Pričali ste mi o vašoj slavi i Božiću ali dok ste vi bili mlađi, mislim dete da li je bilo nekih drugih kulturnih događaja na primer u Gračanici, ili da li ste negde drugde išli?
Boban Petrović: U Gračanici pa uglavnom su sabori, seoski sabori bili izuzetno interesantni za svu decu, pogotovu što je ranije pre verovatno korišćeno Manastirsko dvorište {pokazuje prstom iza sebe} koje je bilo ogromno. Sa, sa južne strane, gde je bio ceo lunapark i tu su bili različiti ringišpili, balerine i… Stvarno puno, puno različitog sadržaja gde je deci bilo interesantno da odu tamo. Danas je to u mnogo manjem obimu, uglavnom je više fokusirano na kulturne događaje, kojih ne kažem da nije bilo ranije.
Od ‘89-te u Gračanici su slavili Vidovdan kao od 600 godina Kosovske Bitke, su stavili kao jedno od većih manifestacija i stvarno okuplja dosta ljudi. I dosta, veoma, veoma puno kulturnih događaja od početka do kraja juna. Među kojima je poznat izbor za “Kosovku devojku”, {nabraja na prste} tu su “Pesničko bdenje” odnosno “Pesničko pričešće”, koje se svake godine održava od ‘99-te. Takođe liturgija, odnosno pomen žrtvama Kosovske Bitke koja se radi svakog 28. juna i odlazak na Gazimestan i još stvarno puno nekih tradicija vezanih oko Vidovdana.
Ali glavni dan slave same crkve pošto Manastira Gračanica, pošto je posvećen uspenju presvete Majke Bogorodice, Gospođindan koji je 28. avgusta. Tako da i 28. avgusta smo imali taj neki period raspusta gde smo imali dva sabora, jedan na kraju školske godine, jedan na početku pre početka sledećeg. Mnogo značio deci, postojali su tu različite druge manifestacije kojima se ljudi animirali, postojale su “Gračaničke večeri” gde sam i ja bio jedan od učesnika. Pisao sam neke seoske vesti koje su eto bile malo humorističkog karaktera.
Takođe učestvovao sam kao i većina mojih vršnjaka u glumačkoj sekciji Doma Kulture u Gračanici, nekoliko predstava smo izvodili. Ne samo ovde u Gračanici učestvovali smo i u Prizrenu, i u Suvoj Reci, u Mušutištu smo davali ovaj predstave tad. To je bilo izuzetno interesantno, mislim da ovaj većina publike u Suvoj Reci su bili albanci i mi smo ipak imali tu predstavu, to je bila predstava “Biberče”. Ne znam koliko ste upoznati sa pričom a ovaj, takođe sam igrao i folklor kao i većina mojih vršnjaka. Mislim to je ono, svi su pratili jedni druge, društvo se tako, tako fokusiralo na određene stvari. Folklor sam igrao skoro deset godina. Sa folklorom smo prošli skoro celu tadašnju Srbiju, učestvovali na različita, različitim takmičenjima…
Anita Susuri: Kako se zvao taj ansambl?
Boban Petrović: Kulturno umetničko društvo “Simonida”.
Anita Susuri: Simonida.
Boban Petrović: Simonida. Ovaj bilo je stvarno interesantno, imalo je svako ko je želeo nečim da se bavi, jer sam imao drugove koji su se bavili fudbalom. Više su voleli fudbal od folklora ali svako je sebe pronašao u svojoj priči. Meni je to bilo interesantno, voleo sam da se družim (smeje se) kao što i danas volim da se družim. Voleo sam da se krećem da, da upoznajem nova mesta. Isto i danas kroz turističku organizaciju i sve moje aktivnosti koje imam.
Anita Susuri: Možete malo više da nam pričate o tim ansamblima u kojima ste bili, kakve ste organizacije tu imali i ko je bio vaš koreograf, koje su igre bile?
Boban Petrović: Da. Uglavnom smo igrali igre sa centra Kosova, igre iz Pomoravlja, čačak se igrao često, hajdučko kolo. Bilo je tu stvarno puno koreografije (smeje se) više ne mogu ni da se setim kako se zovu, obzirom da skoro 20 godina je prošlo od toga. A do svoje 15 – 16 godine sam, sam igrao folklor, isto tolko sam i glumio u tim sekcijama i prošli smo, učestvovali smo… jedan od interesantnijih takmičenja za folklor bio je u Ratini nadomak Kraljeva, bili smo u Loznici, bili smo u Beogradu, opet ponavljam Prizren sa folklorom isto.
Ovde u Gračanici, u Prištini je bilo gostovanje i takmičenje za glumu i za folklor. Bilo je tu raličitih nekih tv emisija u tv “Prištini” ranije, gde smo isto učestvovali. Mislim da smo čak imali jedno takmičenje u tadašnjem sportskom centru “Boro i Ramiz” koje je bilo izuzetno interesantno pošto je publika bila multietnička, niko nije vodio računa o tome ko je koje nacionalnosti ili koje vere jer su svi živeli zajedno i bilo je, bilo je okej tad, ovaj.
I mislim da nismo osvojili neku ne znam koliko značajno mesto ali je to za mene bilo jedno veoma lepo iskustvo, uopšte baviti se folklorom i učiti o tradiciji svojih predaka, o tradicionalnoj igri, o nošnji. Svakako, o kosovskom vezu koji je izuzetno interesantan o onim cvetovima koji, koji su izuzetno karakteristični, karakteristični čak od srednjeg veka gde su se i dame koje su bile kneginje, odnosno iz plemstva uopšte bavile vezom, pošto je to bio jedan deo tradicije i…
O srednjem veku tek možemo da pričamo koliko god hoćete pošto smo tu i počeli smo da se bavimo ja i moji prijatelji i brat, počeli smo da se bavimo oživljavanjem sredovekovnih veština i zanata. Takođe u saradnji sa Švajcarskom donatorskom agencijom “Swiss contact” sam započeo prvi privatni svoj projekat i radimo prvi tematski park, srednovekovni tematski park, u Gračanici će biti.
To je ustvari jedna mala drvena tvrđava gde će biti prezentovani i stari zanati i stare veštine i tradicionalna kuhinja srednjek veka i još stvarno puno toga ali to je tek projekat koji će doći u narednih šest meseci. A ono što svakako jeste bitno da, da ćemo raditi na oživljavanju najviše nematerijalne kulturne baštine. Obzirom da je dosta toga što je materijalno već tu i, i mislim na Opštinu Gračanici očuvano je dosta dobro i naše je samo da nastavimo da čuvamo to i dalje.
Anita Susuri: Gde ste vi najviše izlazili i kako vam je bilo, dok ste bili mladi?
Boban Petrović: Pa do, do ‘99-te ja sam bio relativno mlad osmi razred, do osmog razreda uglavnom nismo izlazili. Sa izlascima se počelo tek negde 2001 – ‘02, kad sam krenuo u srednjoj školi to je prva, druga godina to su uglavnom bile one proslave rođendana, gde smo imali neke manje lokale ovde koje smo iznajmljivali i onda sa društvom slavili rođendane. Bilo nas je tad u toj našoj mahali tu oko, oko, oko same škole bilo nas je negde oko 40-toro dece. I onda smo svi zajedno išli svud, zajedno naravno i to je bilo uvek veliko društvo.
Bili su kafići neki koji su radili. Pogotovu je poznat taj klub u kome smo svi išli i skoro deset godina je bio atraktivan za sve nas. Tu je bila živa svirka, veliko društvo, svi su voleli da se druže, da pričaju. Da popiju po koju, već je krenulo ono kad se uđe u taj, u to neko doba života da ljudi… odnosno mi smo više bili deca tad (smeje se). Krenućemo i da se susrećemo sa, sa pivom, sa vinom i drugim alkoholnim napitcima, i onda nije to toliko popularno biti neko ko će koristiti alkohol i ne preporučujem ovo deci…
Anita Susuri: (smeje se)
Boban Petrović: Ali eto to je ono što se dešavalo i što je činjenica i svakako ne može se izbeći. Od kafića tu je bilo stvarno puno, puno njih počevši od “Milenijuma”, od… više sam zaboravio i kako se zovu (smeši se). Ali su tu bili u centru Gračanice i tu smo izlazili, tu smo se kretali. A do 2007, 2004 ustvari dok nisam otišao u fakultet celo društvo je bilo tu, i svi su se posle svojim putem malo razišli, otišli zbog fakulteta, neki su ostali da rade. Ali povratkom, posle fakulteta sve se vratilo na isto i, i tu smo i dalje da se družimo, i dalje smo povezani.
Anita Susuri: Tokom ‘90-tih godina da li se i kod vas osećala neprijatnost neka… Da li ste se i vi osećali…
Boban Petrović: Pa ja kao dete nisam mogao da osetim neprijatnost jer se nisam kretao. Moj krug kretanja je bio u mojoj ulici oko škole, gde su uglavnom nisam imao susrete sa albancima, nisam se kretao nešto oko Prištine da bih osetio nelagodu. Ali po rečima roditelja već se osećala određena napetost. Dešavala su se razna kidnapovanja sa svih strana i onda ljudi nisu znali niti kako da se ponašaju, niti koji prevoz smeju da koriste, kako smeju da se kreću, gde smeju da se kreću. Meni je otac radio pre elektrane je radio u Drenici vodili su vodovod, na izgradnji vodovodne mreže, radio je u Uroševcu, otac nikad problema nije imao i ako je bio poslovođa, nikad problema nije imao. Ali mislim, verovatno je postojao neki sitniji problem ne tako značajan, ali to je više vezano za posao.
Anita Susuri: Vi ste posle srednju školu…
Boban Petrović: U Sušici. Ja sam krenuo, srednja škola… ja sam baš ‘99-te završio osmi razred i trebao da upišem srednju školu. Tad je bilo ono baš najkritičnije, u junu su se upisivale škole, prestalo je bombardovanje, srpska vojska se povukla, počeli su albanci da dolaze ovaj, da se vraćaju svojim stanovima, kućama i onda je bilo malo kritično. Dosta kidnapovanja u Prištini i ja i stric smo otišli da, da ja upišem srednju školu, pa su nas šetali, pošto je vreme u Prištini tu bilo izuzetno turbulentno.
Nismo znali gde je elektrotehnička škola, mislim elektrotehnička škola je bila tada u Grmiji, mi smo krenuli u Grmiju oni su rekli ne premeštena je, prijem dokumenata je u “Aci Marović” školi u centru Prištine, Ulpijana gde već. Pa smo krenuli tamo, pa su rekli ne idite u medicinsku školu pa smo tamo otišli. Tamo sam našao ono što je meni bilo interesantno profesorici koja je meni u šestom razredu predavala ovde u osnovnoj školi engleski.
Ona je negde u međuvremenu, već negde u sedmom-osmom razredu, dok sam ja bio sedmi-osmi razred prešla da radi u elektrotehničku školu i tamo sam nju sreo i to mi je bilo jedno lepo sećanje. Ovaj, mislim da se prezivala Martinović, tako smo je svi znali. Nakon toga smo po povratku ovaj iz Prištine ja i stric saznali da su tog istog dana kidnapovali par srba na pijaci da se svašta dešavalo, ali eto hvala Bogu nama se ništa nije desilo i dalje ovaj živim i funkcionišem ovde i tako.
Anita Susuri: Zbog toga ste se posle u Sušici vratili?
Boban Petrović: Pa da, posle škola iz Prištine, generalno znate već za sve škole koje su postojale u Prištini da su, da je većina njih, odnosno skoro sve su premeštane ovde u, na teritoriji Opštine Gračanica. Funkcionišu u srpskom sistemu i ja sam srednju elektrotehničku školu završio u Sušici, nakon toga sam upisao fakultet u Nišu. Interesovalo me, bio sam dosta zainteresovan za elektrotehniku, više me je interesovalo i računarstvo.
Ali bilo je teže da se upadne na računarstvo pa sam upao na telekomunikacije koji je neki spoj, odnosno taj smer koji sam baš ja završio komunikacione i informacione tehnologije to je neki spoj računarstva i telekomunikacija. Fakultet je trajao pet godina, deset semestra, oko pedesetak ispita i, i ja sam krenuo 2004-te, završio 2011-te. Odmah nakon toga sam počeo da radim u Manastiru. Otud i ljubav prema turizmu i kulturnom nasleđu. Počeo sam da radim u Manastiru 2010. godine, znači ostalo mi je negde deset ispita pred kraja fakulteta. Kao turistički vodič tad je KFOR koji je dežurao ispred Manastira otišao i njima je trebalo, više je to bilo kustos i neko ko će kao turistički vodič da radi nego obezbeđenje Manastira.
Ali eto meni je puno značilo upoznao sam se puno sa, sa istorijom Manastira sa freskopisom nešto što do tada nisam znao naučio sam. Tu sam krenuo i da pričam engleski jer pre toga sve ono što sam znao od engleskog jezika bilo je više stručnog karaktera, više vezano za elektrotehniku i nikad jezik nisam upotrebio iako sam znao. Tu sam se više oslobodio krenuo da pričam engleski, nije na zavidnom nivou ali je za komunikaciju dovoljan.
