Na početku pandemije nije bilo zatvaranja u Antverpenu. Postojale su samo prepreke za prelazak granice, postojale su kontrole na putevima i usluge su bile zatvorene kako bi se sprečila komunikacija. Ovih poslednjih dana Antverpen je postao centar pandemije. U momentu je počeo policijski čas, a to je regionalno i primenjuje se samo u Antverpenu. Na primer, granica sa Holandijom je vrlo blizu, ovde ima mnogo ljudi iz Holandije, a ako žele da putuju tamo, to im nije moguće.
Policijski čas je poslednji put primenjen tokom Drugog svetskog rata 1944. Ljudi su zbog toga malo frustrirani, ali ovo je mesto koje je veoma dugo bilo građeno na temeljima socijaldemokratije, i kada su birokratija i pravila u pitanju, dolazi do velike zbrke. U propisima postoje različiti članovi, dok vam prilikom susreta sa saobraćajnom policijom postavljaju pitanja i imaju drugačiji pristup od tih članova. Zatim, postoje tri vlade, tri kantona. Imate Holanđane, Francuze i Nemce. Brisel je, u stvari, potpuno samoupravan i primenjuje svoje zakone.
Ovaj deo zabune me najviše frustrira, jer ja radim i u jednom baru da bih preživeo, i morate biti vrlo oprezni jer kaznu dobija bar, a ne ja kad radim. Prošlo je mnogo vremena otkad sam video ljude kako se plaše jedni drugih, ali to se više dešava tokom zatvaranja. Za mene je to bilo posebno, jer nisam osoba koja može mnogo da ostane u kući. Ja volim kretanje i da stalno radim nešto.
Srećom, imam atelje koji ima baštu. Atelje pripada udruženju umetnika, a devedeset odsto su Belgijanci. Postoji velika grupa ljudi koji rade i stvaraju već šezdeset godina, deo ove zajednice su stariji, a drugi deo čine mlađi. U to vreme radio sam po ceo dan u ateljeu, dok smo uveče igrali ping pong sa distancom od dva metara. Onda bismo popili po jedno pivo i išli svojoj kući.
U to vreme sam imao drugove i drugarice, imao sam krug od troje, četvoro ljudi sa kojima sam provodio dan i noć. Oni su odavde i iz različitih zemalja. U udruženju postoji stara liberalna generacija koja se slabo zanima za ova pitanja identiteta. Imamo šale na račun moje nacionalnosti i za njihoe nacionalnosti. To su šale koje se dešavaju između nas i koje sam ja pokrenuo. Na primer, kada bih udario loše ping—pong loptu, neko bi rekao: “Nema veze, ti imaš ratne traume”.
Smatram da sam prihvaćen, ja sam napravio tu šalu sam i crni humor u vezi sa tim kažem i njima. Ovaj odnos za mene je prilično dobar i važan. Zaista, te šale utiču da se oslobodim tereta oko toga odakle sam. I jedni I drugi to razumemo. Kroz šalu primećujem neku vrstu oslobođenja misli kod ljudi, neko prihvatanje. Ja sam migrant, ali ovo je trenutno moj dom.
Ovde živim deset godina. Teško je, i kada odem u posetu na Kosovo, nije dobra ideja da ostanem duže od nedelju dana. Nekako sam turista kad odem tamo, jer je to nešto što radim u slobodno vreme. Mislim da sam integrisan u Antverpenu, to je multikulturni grad. Antverpen je neka vrsta Vavilona, gde sistem integracije nikada nije funkcionisao i sve vreme se žale zašto stranci ne govore holandski, ali istovremeno nisu učinili ništa da integrišu te ljude.
Postoje mala geta, pod navodnicima, različitih kultura koje su prilično egzotične. Ti ljudi su samo imigranti, koji ostaju imigranti jer imaju svoje veze, imaju svoje male kafiće, svoje prodavnice, sve vreme pričaju svoj jezik u tom njihovom okrugu. Ovaj deo kulture je naročito multietnički, jer je Antverpen jedna od najvećih morskih luka u Evropi. Mnogo ljudi ga posećuje. Onda, Akademija umetnosti, katedra za savremenu umetnost, svake godine dovodi po petsto studenata iz celog sveta. Ja se osećam kao kod kuće i tretiraju me kao da sam odavde.
Do sada se niko od ljudi koje lično poznajem nije zarazio. Čuo sam za neke ljude koje znam koji su mušterije u baru, ali nisam imao kontakt sa njima. Antverpen je proglašen epicentrom, i ova činjenica je pojačana kroz vesti, kako bi povećala strah među ljudima, a sa strahom i zabrinutost. Tada su ljudi izlazili i bez maski, grlili bi se kad su razgovarali. Sad odjednom svi moraju da nose masku i vrlo je čudno imati ljude u blizini. Naročito se sad oseća strah i zabrinutost je mnogo veća, što je i bolje.
U početku su zaustavili sve biznise, sve je bilo zatvoreno. Tada su, uz strogu kontrolu, dozvolili da rade supermarketi, pekare, ove osnovne stvari za snabdevanje. Posle otprilike tri nedelje, ova druga preduzeća su počela da prodaju građevinski materijal, jer su svi počeli na neki način da obnavljaju kuće, da se bave svojom okolinom, jer su svi imali vremena i bilo je potrebno otvoriti radnje.
Moj posao se odmah zatvorio i kod mene je krenula neka finansijska neizvesnost. Država osigurava sve one koji ostanu bez posla. Izgradili su sistem koji se zove “tehnički nezaposlen”, i u periodu kada ste nezaposleni primate šestdeset, sedamdeset odsto plate. Ali realno, radim dva dana u nedelji. U drugim slučajevima posao koji radim je u studiju, slikam ili crtam ili sam u nekom izložbenom prostoru. Zbog sistema, čak i ako radiš višak dana, to se smatra plaćanjem na crno.
U međuvremenu, kada su počele da se otvaraju ove građevinske radnje, dobio sam priliku da uredim jednu sobu i jedno kupatilo. Baš kao umetnička instalacija. Rekao sam da mogu, i zbog finansijskih razloga sam počeo da radim. Nije da imam puno iskustva. Strast mi je da radim sa materijalima koje ne znam i nikada zapravo nisam odbio, da kažem: “Ne znam”. Sve vreme sam molio da mi se pruži prilika da vidim kako to mogu da radim. Zatim sam istraživao online i nešto sam pročitao i pronašao materijale i ispalo je prilično dobro.
To je velika laž oko vas, ali gradi neko samopouzdanje da dokažete drugoj osobi da možete da obavite posao. Ne znam, ja to tako vidim. Pomalo je intrigantno i čini mi se prilično zabavnim. Radio sam tamo nekoliko nedelja na nekoj vrsti građevine, otvarao mesta za prozore, farbao, onda sam izolovao jednu spavaću sobu. Radio sam sam ili mi je poslodavac pomogao. Kad bih završio, otišao bih da igram ping pong, popio dva, tri piva i vratio bih se kući.
U to vreme sam komunicirao sa mamom i bratom. Sve vreme smo govorili jedni drugima: “Čuvajte se, molim vas”. Postojao je strah s obe strane. Jednom kada smo prilično dugo razgovarali, rekli su: “Šta ako se tamo neko razboli ili šta ako se ja ovde razbolim i situacija se pogorša?” Mogućnost kretanja ne postoji, ali čak i da postoji mogućnost da se vidimo, nije dozvoljeno. Opet postoji određena nega koju možete pružiti na neki način putem ove online komunikacije. I znam da strah postoji, to je jedan od razloga koji me je naterao da se brinem o sebi i budem pažljiviji.
Dosta pričamo o broju zaraženih u Gnjilanu i kakva je tamo situacija. Brat ima dosta komunikacije sa drugima jer on igra fudbal, što je riskantno. Mamin posao, i ona ima posla sa raznim mušterijama. Trudim se da ih uverim da je sve u redu, i oni mene da je sve u redu s njima. Imamo osećanja koja ne artikulišemo kako bismo održali optimizam. Ne govorimo sve stvari, samo smo jednom išli dotle.
Zbog moje finansijske situacije uhvatio me je strah i oglasio sam nešto online za prodaju. Prijatelji koje imam ovde ili ljudi koje poznajem bez obzira na njihovu nacionalnost, baš oni ljudi koje volim su počeli da me zovu i da mi daju podršku. Rekao sam im: “Ne, ne, finansijski sam okej, ali se plašim da će u budućnosti postati gore”. Započeo je nekakav pomak ka digitalizaciji poslova ili digitalnoj komunikaciji. Izložbe su prestale, sve je stalo i na trenutak su kolekcionari počeli da komuniciraju sa umetnicima putem društvenih mreža. Međutim, posrednika i galerije su izbacili iz igre, i zbog toga se cene rada menjaju sve vreme.
Što se tiče vizuelnog dela, nemam mnogo živaca, želim sve vreme da se krećem, čak i ako nešto slikam obično postoji mogućnost da radim četiri slika dnevno, a ponekad samo jednu sliku. To je za mene vrlo brz proces, takav sam, ne radi se o kvalitetu i brzini. Obično brzina ne daje kvalitet slikarstvu, ali se broj radova na neki način povećao. Nisam studijski umetnik, postoje umetnici koji su u studiju i slikaju kao da su na radnom vremenu. Ja sam više čovek koji se kreće i sve tretiram srazmerno prostoru u kome je neko delo izloženo.
Međutim, tokom zatvaranja počeo sam da postajem studijski umetnik. Bio sam zatvoren sve vreme i suočio sam se sa svojim materijalima koje sam imao u blizini. Pokušavao sam da radim sa stvarima koje nikada ranije nisam radio. Počeo sam da radim s betonom, ovo je neposredno pre zatvaranja, s metalom, sa zavarivanjem. Nikad nisam zavarivao, čak imam i mašinu tamo. Počeo sam samo kako bi probao, to je zaista najgore zavarivanje koje je iko ikada video. U međuvremenu, ostatak vremena kada bi mi dosadilo da radim nešto novo, vratio bih se slikanju i crtanju.
Na crtežu pokušavam da vizuelno dovedem različite elemente u prostor koji postaje soba, čak i sada tokom zatvaranja već je išao s određenim nivoom meta, meta… Ja sam bio zatvoren, svi su bili zatvoreni, ali svaki posao koji sam radio izgledao je kao da sam toliko emocionalno povezan sa situacijom da još uvek proizvodim sobne radove. U ove sobe su dodati elementi, ali ja sam nastavio tim istim tokom u kojem sam bio.
Kada počnem da slikam, tendencija je da stvorim nered. Platno je belo ili bilo koje boje. Težnja je uvek stvoriti problem, a zatim ga deenigmatizovati. Ono što trenutno crtam su stolovi, stolice, kola, pakle cigareta ili samo mali elementi koje skupljam iz blokova za crtanje.
Međutim, u njima ima puno nereda. Situacija u njima uvek postaje prilično problematična. Kad sednem da pogledam izbliza, izgleda kao da je bomba eksplodirala u sobi. Tada počinjem da radim s valjcima sa kojima krečimo kuće, s njima pokrijem sve elemente, skidajući tu poslednju boju, počinjem da vraćam predmete u život.
Ono što primećujem na mojim slikama je da na ravnim monohromatskim površinama na šarlatanski način pokušavam da stvorim neki prostor unutar prostora. To stalno radim. Zatim se na slici pojavljuje neki drugi nameštaj. Sad je počeo da se pojavljuje i frižider i nož za hleb, ali čini mi se jer sam poslednje vreme više spremao hranu, jer sam imao vremena, ne znam, možda je to lik majke u celoj ovoj priči. Jedan frižider, daska za hleb i nož za hleb.
U ovom periodu sam psihološki manje stabilan, sigurno ima veze sa zatvaranjem i neizlaženjem. Drugi ljudi i ja, nismo išli na zabavu da plešemo ili nešto slično, što je za mene prilično potisnuta energija. Moguće je da su i svi ovi predmeti malo psihološki teški. Naravno, sada su, uz policijski čas, dani postali kraći. Sada još malo idem na posao, do 11:30 niko ne sme da bude u gradu. Bar se zatvara u 11:00, i onda sam kod kuće i razmišljam o onome što sam danas uradio.
U bliskoj budućnosti ovaj period ćemo videti kao kratak period. Kako sada to tretiramo, tretiramo tačno kao kompleks koji nam je promenio život. Naravno da je do toga došlo, ali nadam se da ću se vratiti u normalu. U isto vreme postoje zakoni koji se menjaju tamo gde se krši sloboda kretanja, sloboda govora, gde postoje zabrane kako se ponašati, koliko se držati na distanci, kako kijati i šta nositi. Oni na neki način u potpunosti utiču na politički deo sistema i ne mislim da se svi ljudi slažu sa mnogim promenama.
O tome će razmišljati jedan deo umetničke zajednice, koliko god se mi s nečim slažemo, ali svako je pojedinac kada su u pitanju politička prava. Ja sam, na primer, sada potpuno protiv policijskog časa. Čini mi se da je opasno da će se sutra, nakon nekog vremena, dogoditi teroristički napad ili nešto slično, i da će se koristiti isti oblik. To je trenutni nered, vrlo jednostavan način za kontrolu zajednice.
Zbog pandemije neki projekti su otkazani jer se nije znalo kada će se završiti. Nedavno su počele da se dešavaju neke nove stvari. Sledeće nedelje imam izložbu. Nema zvaničnih otvaranja, sve je organizovano, otvara se izložba, ali ljudi se pozivaju da dođu u različito vreme. Između umetnika je manje komunikacije. Moji prijatelji koji stvaraju su bliski sa sobom. To je vrsta ličnog zatvaranja koje se dešava svima. To vidim kod ljudi oko sebe koji stvaraju.
U međuvremenu se prijavljujem Heseltu za asistenta na Akademiji umetnosti. Doneo sam tu odluku i probaću. To su rezultati mira koji osećam, nemam mnogo toga da obavim, tako da ažuriram svoju profesionalnu biografiju i shvatam da: “U redu, mogu nešto da učinim”.
Meriton Maljoku (1989) je multimedijalni vizuelni umetnik koji živi u Antverpenu. Maljoku je diplomirao i magistrirao likovne umetnosti na Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Antverpenu, Belgija. U svojim grafikama, crtežima, slikama i instalacijama istražuje politiku, filozofiju i istoriju umetnosti ponavljanjem, zaigranošću i humorom. Izvan Kosova i Brisela, Maljokuov rad pojavio se na drugim mestima poput Londona i Siana. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada na Kosovu i u Belgiji, Maljoku deli vreme između Antverpena i Gnjilana.