Moj posao se znatno povećao od početka pandemije! Dakle, da vam rezimiram, ja sam visoka zvaničnica u Ministarstvu finansija, u sektoru za međunarodnu finansijsku saradnju. Dakle, praktično ono što ja i moja divizija radimo je obezbeđivanje finansiranja za Kosovo, za razne kapitalne projekte.
U ovom trenutku to je jako potrebno za COVID-19. Pošto je pandemija započela 13. marta [2020] prvom prilikom, mobilisali smo se da obezbedimo sredstva što je pre moguće, znajući da kapaciteti zdravstvenog sistema na Kosovu nisu baš dobri i da će biti potrebno više opreme i drugih intervencija za borbu protiv pandemije. Takođe nam je potrebno više sredstava za PPE testove i druge stvari.
Započeli smo konsultacije sa Ministarstvom zdravlja i drugim kolegama kako bismo odredili potrebe zdravstvenog sistema. Započeli smo pregovore za razne kredite. Tada smo u kancelariji bili samo nas troje: šef odeljenja, moj šef i kolega. Imali smo još jednog kolegu koji je u to vreme bio u Vašingtonu i radio na jednom programu u Svetskoj banci. I posle toga, angažovali smo drugo osoblje iz Young Cell Scheme, nudeći iskustvo i stručnost u raznim oblastima.
Moje kolege i ja smo ostajali u Ministarstvu do kasnih sati kako bismo razgovarali o potrebama i pokušavali da ih identifikujemo tačno u to vreme. Započeli smo pregovore sa Svetskom bankom, gde sam ja bila glavni pregovarač. Takođe smo započeli pregovore sa Razvojnom bankom Saveta Evrope. Počeli smo da pregovaramo o zajmu sa Evropskom unijom za pomoć u mikrofinansiranju. Takođe sam bila glavni pregovarač sa EBRD-om da pomognem javnim subjektima da prevaziđu ovu pandemiju. A takođe i instrument brzog finansiranja, koji je u saradnji sa MMF-om, i drugi delovi finansiranja. Imali smo puno različitih sastanaka i svi ti sastanci su održani gotovo sa svim finansijskim institucijama i potencijalnim donatorima, tako da smo radili Vebex ceo dan. Bilo je to čudno vreme.
U početku je Ministarstvo zdravlja odlučilo da zapošljava samo osnovno osoblje, a mi smo smatrani osnovnim osobljem, pa smo svakodnevno išli u kancelariju. Dakle, pravilo od 90 minuta dnevno nije važilo za mene. Radili smo puno radno vreme – čak i više od punog radnog vremena. Bili smo u kancelariji do kasnih sati. Duplo radno vreme. Dakle, kretali smo se napred-nazad sa Ministarstvom zdravlja i drugim ministarstvima, jer smo takođe koordinirali neke mere paketa za vanredne situacije, koje je vodilo Ministarstvo finansija. Išli smo ili u Ministarstvo ekonomije ili u Ministarstvo zdravlja, u Ministarstvo rada. Dakle, bili smo svuda, samo nas troje, jer smo morali da se koordiniramo. Naš drugi kolega nam se pridružio u aprilu.
Većinu vremena provodili smo u kancelariji na raznim sastancima. Tada je moja porodica bila prisiljena da ostane kod kuće nakon što je njihov posao ukinut po nalogu vlade. Ja sam jedina u svojoj kući radila, tako da sam imala dvostruku odgovornost u smislu da ako dobijem virus, onda bih prenela i mojoj porodici. To mi je u to vreme bilo prilično veliko opterećenje, jer sam jedina išla na posao. Svaki put kad bih se vratila kući, plašila sam se da li imam nešto.
Bila sam na sastanku u Ministarstvu zdravlja sa medicinskom ustanovom koja je, naravno, bila najugroženija, gde je momak na sastanku ispao pozitivan. A onda nas je pozvalo Ministarstvo zdravlja i rekli su nam: “Ostanite tu. Ne idite nigde jer smo na testiranju. I ako smo pozitivni, onda morate da se testirate”. Tako da, trebalo je da ostanemo do kasno na poslu, ne znajući da li treba da se testiramo, da li imamo virus. Bilo je nekako zastrašujuće.
I onda oko 22:00 sati, obavešteni smo da su svi negativni. Ovo je bilo olakšanje jer mi je svašta prolazilo kroz glavu: koga sam srela i sve moje kontakte. Na početku pandemije bilo je tako. Kada smo bili zatvoreni, imali smo veći pritisak kada smo išli na posao, jer smo morali više da razmišljamo o svojim porodicama. S druge strane, morali smo osigurati finansijska sredstva kako smo znali. Sve ostale zemlje su tražile finansiranje od istih finansijskih institucija i donatora, a mi smo morali ići istim putem i osigurati finansiranje. U roku od mesec dana obezbedili smo više od 250 miliona evra za Kosovo. Obično ne zaradimo 250 miliona u periodu od dve godine i morali smo to da uradimo u vrlo kratkom vremenskom periodu.
Sa svakim projektom se emocionalno povezujete jer treba identifikovati potrebe. Takođe smo se sastajali sa raznim kolegama koji će se baviti projektom i videti koje potrebe postoje. Imali smo projekat Svetske banke koji pokriva šeme zdravstvene i socijalne pomoći i druge mere hitnih paketa za porodice s niskim primanjima. Morali smo da se bavimo tim potrebama. Morali smo da vidimo koliko ljudi ima i da se potrudimo što je brže moguće. Bila su to zanimljiva vremena. Za mene je to bilo sjajno iskustvo jer se pandemije ne događaju često, a obezbeđivanje finansiranja za našu zemlju u ovom trenutku učinilo je da ja i moje kolege postanemo i borci na prvoj liniji. To je manje-više ono što smo radili tokom pandemije.
Sada nam je lakše, iako se sada bavimo implementacijom projekta. Sada se sastajem sa Univerzitetskim kliničkim zdravstvenim centrom, gledam kako možemo intervenisati na Infektivnoj klinici, šta treba uraditi, šta je najvažnije, šta je hitno i koje su druge potrebe. Sada je zanimljiv deo projekata o kojima smo pregovarali, da se vidi njihova primena, da se vidi kako se oni odvijaju. Generalno, obezbeđuju se sredstva za pomoć zdravstvenom sistemu kako bi se lakše nosio sa pandemijom.
Udata sam i živim s mužem, ali nisam mogla da posetim roditelje. Prva tri meseca ih uopšte nisam posetila, jer su stariji i plašila sam se da im ne prenesem koronavirus. S druge strane, na mene je najviše uticao pritisak koji sam osećala. Osećala sam teret kad sam svakodnevno odlazila na posao, jer sam mislila da mogu nešto da dobijem i prenesem porodici. To je bila najvažnija stvar, za koju mi je drago što nije rezultirala ničim. Do danas nisam imala COVID-19 i nadam se da neću ni imati.
Provodila sam puno vremena na poslu i susretala sam mnogo ljudi, tako da sam bila u riziku od infekcije. Ja se do sada nisam videla ni sa jednim svojim prijateljem, samo s kolegama. Svaka odluka koju moram da donesem, da li da idem na odmor ili nešto slično, moram mnogo puta da razmislim da li je to pametna odluka ili ne. Kao i svim drugim, COVID-19 je promenio način na koji živim i način na koji gledam na stvari. Dajem prioritet onome što je važno.
U početku, pošto sam provela vrlo malo vremena kod kuće, nisam često viđala voljene osobe. Ja sam spavala sama kod kuće. Ali srećna sam i zahvalna mužu koji je kuvao za mene. Samo sam jela i spavala [kod kuće]. Bilo je zanimljivo vreme za život na početku. Sada kada je ekonomija malo otvorena, drugačije je. Moramo da izađemo još malo. To pomalo podseća na stvarnost u kojoj smo živeli.
Tokom ove pandemije shvatila sam da sam sposobna da uradim puno posla za kratko vreme i vidim stvari šire i da imam energije da to sve uradim. Pre pandemije, samo sam živela jednostavnu rutinu svog života. Naše odeljenje funkcioniše drugačije od ostalih, sve dok iniciramo projekte i ideje i radimo kao poslovno orijentisan sektor u okviru Ministarstva finansija, razmišljamo o novim projektima i susrećemo se sa različitim korisnicima i potencijalnim korisnicima. Bavimo se sektorima obrazovanja, zdravstva i energetske efikasnosti, kao i drugima. Trudimo se da sagledamo potrebe u ovim sektorima i da ih poboljšamo.
A onda kada nas je pandemija pogodila, znali smo kada ćemo raditi, ali nismo znali šta će se događati svaki dan. Pojavile su se različite stvari. Naučila sam da sam sposobna za mnogo više. Ranije sam mnogo sumnjala u sebe. Sada imam više energije da radim više stvari odjednom. Mogu da preuzmem inicijativu. Mnoge stvari mogu da vidim u perspektivi.
Takođe sam videla koliko je važan moj rad i rad mojih kolega. O nama postoji dosta predrasuda. I ja sam imala predrasude prema javnom sektoru pre nego što sam počela tu da radim. Mislila sam da ne rade ništa. Zapravo, nakon toga se vidi da je naš rad veoma važan, posebno javni službenici koji se smatraju osnovnim osobljem koje je radilo puno radno vreme tokom pandemije. S druge strane, oni su prvi na frontu COVID-19. Nismo imali posla sa pacijentima, ali smo se bavili drugim pitanjima koja su se nametala.
Mislim da je važno da počnemo da dajemo vrednost javnim službenicima. Ne kažem da smo savršeni. Kažem da postoje ljudi koji se trude i zaista brinu o institucijama u kojima rade. Naučila sam uticaj svog rada. Sve oči bile su uprte u nas dok smo radili ono što smo radili. Važno je razumeti šta se dešava iza scene. Naravno, važno je imati političku volju, podršku vlade i podršku političkih partija, ali podjednako je važno imati javne službenike koji će raditi svoj posao.
Srećom, imali smo ministre finansija koji su nas podržavali. Sadašnji ministri i bivši ministri podržavali su sav posao koji smo do sada uradili. Takođe su bili velika podrška novim stvarima koje smo doneli. Važno je imati političku podršku da se stvari poguraju napred i učine više.
Ne mislim da se pandemija na Kosovu razlikovala od onoga što se dogodilo u drugim zemljama, posebno tokom zatvaranja. Mnoga mesta su bila zatvorena. Ali rekla bih da smo mogli da vidimo kako je priroda cvetala na Kosovu u vreme kada ljudi nisu izlazili. Mogli smo da vidimo više zelenih površina i mogli smo da čujemo ptice kako pevaju. Nikada ih ne čujemo, ali umesto toga čujemo kako bruje svi automobili, autobusi i saobraćaj, posebno u Prištini. Mogli smo lakše da dišemo bez puno ljudi u blizini. Međutim, bilo mi je tužno da hodam ulicama bez ljudi u blizini. Videla sam to tek kad sam išla i vraćala se s posla. Nije bilo taksija ili bilo čega. S druge strane, prirodi je trebalo malo smirenja da bi procvetala.
Ljudi ne bi trebalo da osuđuju jer postoje ljudi koji rade u institucijama, koji se trude. Moje kolege su odlične, rade odličan posao. Svi smo mi mladi ljudi koji imaju motivaciju da dobro rade. Ponekad ljudi moraju da gledaju iza politike. Drugačije je kada radite u javnoj instituciji i imate direktan uticaj, a ne da ste napolju. Mislim da ljudi u javnim institucijama vide uticaj koji imaju, posebno oni koji žele da rade.
Problem je u tome što mladi ljudi, posebno moja generacija i društvo, ne žele da rade u javnoj službi zbog plata i uske perspektive. Ali kada uporedite uticaj i efekt vašeg rada, videćete da su koristi mnogo veće. Znam da ljudi imaju različite prioritete, ali ljudi moraju da razmisle o tome šta mogu učiniti za društvo i obavljaju značajan posao, što ponekad najbolje mogu uraditi javne institucije, kao i organizacije civilnog društva.
Moramo početi da posmatramo rad javnih institucija na drugačiji način i biti motivisaniji da radimo za javnost, posebno mlade ljude koji misle da javne službe nisu za njih. Nekada sam mislila da javna služba nije za mene, ali sada vidim da mogu da radim mnogo posla koji motiviše.
Bjondina Redža je magistrirala na Centralnoevropskom univerzitetu za globalne ekonomske odnose i diplomirala na Univerzitetu u Prištini iz bankarstva, finansija i računovodstva.
Ilustracija Renea Begoli