Živim sa suprugom i dvoje dece. Imam oca i majku, živimo kao porodica u jednoj kući. Ja sam učitelj i kad je stigao poziv da se prekine škola, da zaustavimo sve aktivnosti, kada sam razgovarao sa porodicom i kolegama, shvatili smo to kao nešto što neće dugo trajati. Kao što se prvobitno mislilo, da će trajati nedelju, dve nedelje, do 27. marta. Ali tokom boravka kod kuće, iz načina na koji se virus širio, shvatilo se da će zatvaranje potrajati.
Zatvaranje ljudi i odlazak do prodavnice kako bi kupili stvari za porodicu dali su osećaj kao u nekom drugom životu. Kao osoba koja je pre dvadeset godina doživela rat, zatvaranje me je podsetilo na bliskost koja se sticajem okolnosti dogodila između članova porodice. Oduvek smo se okupljali i odlučivali, razgovarali, sedeli, šalili se kao način da se to teško vreme prevaziđe. Međutim, pandemija je nešto drugo, sama činjenica da niste u mogućnosti da se sastajete sa drugim članovima porodice koji su u širem krugu, neophodnost fizičkog distanciranja.
U ovom periodu imao sam tri projekta koja sam morao da realizujem, i za kolektivnu i za samostalnu izložbu. Zbog pandemije, ove aktivnosti su prekinute. Ja kao čovek, kao umetnik, moram da komuniciram sa ljudima, moram da posećujem galerije, izložbe drugih umetnika. Nemogućnost da to radim imala je vrlo negativan uticaj. Međutim, tokom zatvaranja čovek mora da bude malo kreativan i da se snađe, a izolacija je bila samopotiskivanje, i to je ono što mi je smetalo.
Svaki umetnik treba da izađe, upozna ljude i bude nadahnut. Jednostavno, to je bilo ono što mi je trebalo. Ostani kod kuće, razmisli i šta? Inspiracija uvek dolazi u šetnji, kroz viđanje, upoznavanje i slušanje različitih priča ljudi. Kada počnete da ih sumirate kao kompozicije, ovaj proces dovodi do stvaranja.
Tokom ovog perioda zatvaranja, sto posto sam razmišljao o umetničkoj i kreativnoj strani svog rada. Ja lično nisam išao dalje od onoga na čemu sam uvek radio, tako da nisam stvarao van svog radnog ciklusa. Međutim, imao sam više vremena da se bavim time. Ali, ovaj period je predstavljao problem umetnicima koji rade ili sarađuju sa drugima, jer nisu mogli dalje da razvijaju saradnju.
Međutim, tokom zatvaranja uglavnom sam se bavio porodicom. Dakle, decom, njihovim domaćim zadacima, savetima koji su morali da se daju. Ponekad bih gledao televiziju, razne vesti, a uveče do kasno nalazio bih vremena da se posvetim svojoj profesiji, da nešto stvorim, da iznesem nešto novo.
Moj sin ide u prvi razred, i za njega je ovo vreme izgubljeno. U prvom razredu dete ima veliku potrebu za druženjem, dakle nije samo učenje ono što treba da uzme iz tog iskustva. Nije samo podučavanje i objašnjavanje ono što pružite deci, u velikom procentu deca uče jedna od drugih. Kritikujući jedni druge, pitajući jedni druge, oni uče. Za moje dete je pandemija bila velika prepreka, jer je počeo da se druži sa prijateljima, da pronalazi prijatelje i u trenutku su ih zatvorili. Ovo je bio veliki problem i za roditelje.
U procesu učenja onlajn, morali su da igraju ulogu nastavnika i rade sa svojom decom. Online nastava je imala svoju prednost, ali, s druge strane, kao društvo nismo bili spremni za taj oblik učenja. Školski kurikulum predviđa onlajn nastavu, ali način na koji je to postalo neophodno snažan je udarac, posebno za obrazovni sistem, za koji smatram da nije spreman. Pokušali smo da podučavamo na različitim platformama, ali nedostaje socijalizacija dece, nedostajala je mojoj deci, i drugoj deci.
Pre, nastavnici su uvek bili kritikovani, sad smo shvatili njihovu važnost. Iz moje perspektive kao nastavnika, za naš rad se oduvek mislilo: “Ma hajde, vi odete na posao na dva—tri sata i vratite se kući”. Svaka porodica i svaki roditelj shvatili su koliko je teško obrazovati i učiti dete. Kao nastavnici radimo sa dvadeset, trideset učenika, dok roditelj radi sa jednim, dvoje, troje, i oni ne uspevaju a da se ne unervoze. Sada svi shvataju koliko je zapravo teško.
Naša ćerka ima dve godine, i sve vreme tokom onlajn nastave koju je moj sin pohađao, često mu nije dozvoljavala da uči, uzimala je njegove stvari, sveske. Mi smo uvek morali da pravimo distancu između njih, jedno od nas bi se bavilo sinom, a drugo ćerkom. Njihova razlika u godinama onemogućavala je da budu zajedno u istoj sobi.
Moj otac je u penziju otišao iz prosvete, dugo je bio nastavnik, sada je u penziji već tri ili četiri godine. Mama takođe, ona je penzionisana domaćica, nema neku posebnu profesiju. Tata je navikao da uvek hoda, da izlazi napolje i šeta. Stariji imaju drugačiji način razmišljanja: “Ma, to je običan grip”. Nije stvar u običnom gripu, običan grip vas pogađa, treba da znate da imate i druge bolesti, poput krvnog pritiska, masti, ovo, ono.
Ako vam se sutra nešto desi, dovodite porodicu u nezavidan položaj, jer svi osećaju krivicu zbog vaše zaraze. Došli smo do razumevanja i čuvali smo se, držali smo distancu, nosili smo maske, u početku su bile i rukavice. Kada bi jedan roditelj odlazio na pijacu, šalili bismo se s njim: “Pazi, ideš u rat, imaš nevidljivog neprijatelja”.
Tokom ovog vremena, komunikacija s familijom, rođacima, tetkama, ujacima, bila je teža. Mi kao Albanci imamo tradiciju, ako se nešto dogodi, idemo u posetu jedni kod drugih. Ove porodične posete su uvek bile česte. U to vreme, možda ne sto posto, ali 99 posto vremena smo bili izolovani. Kontakt je bio putem onlajn platformi, gde smo razgovarali: “Šta ima kod vas? Šta se dešava?” Srećom, u našoj užoj porodici nije bilo zaraženih.
Ja, i svako od nas, kad izađemo iz kuće, idemo zbog potreba koje imamo. Ne izlazimo bez potrebe, izlazimo za lične i porodične potrebe, posebno kada imate decu, uvek vam nešto treba. Kad izađem iz kuće, šanse počinju sa 50/50, nikad se ne zna kako, kada, šta, iako ste zaštićeni maskom. Na primer, juče na supermarketu, iako sam imao masku, dok sam plaćao, približilo mi se dvoje ili troje ljudi, jer pokušavaju da plate što pre, jer im se žuri. Iako su informacije na supermarketu dobro razjašnjene i podstiču fizičku udaljenost od jednog i po metra. Prodavačica im kaže: “Gospodine, pazite i držite distancu”, ali to je neočekivano i ne znaš ko ti se približava, ko… tu je problem kod svih nas, nismo baš sigurni.
Desilo se krajem marta, s osobom koju sam nekoliko puta sreo, pokušao je da razgovara sa mnom, da me zagrli. Zanimljivo, rekao mi je: “Ma to nije ništa, nema virusa! Artane, ovo je samo nešto što su ljudi uradili, politika”. Prošlo je manje od dve nedelje od kad se ta osoba zarazila Covidom—19 i već dve nedelje je u karantinu. Sad čujem da savetuje druge: “Ne, ne, bolje se čuvajte”. Oni jednostavno priznaju svoju krivicu, priznaju da korona virus postoji, ima virusa. Pre nego što se to dogodi, ti se grliš, rukuješ, ne poštuješ preventivne mere koje je odredio Institut za javno zdravlje.
Bilo je slučajeva u našem okrugu, ali oni su samoizolovani i to nije predstavljalo veliki problem. Jednog dana sam razgovarao sa svojim prijateljom, on je u Prištini, rekao mi je: “Ja sam u izolaciji”. I rekao sam mu: “Jesi li pozitivan?” Ta stvar pozitivno, negativno nas je prilično zbunila. Rekao je: “Pozitivan sam, ali nisam izlazio”. Znam da je vrlo smirena osoba i da se pridržava pravila. Činjenica da se zarazio je interesantna.
Jedna od mojih prednosti je ta što nemam problema sa izolacijom, nije mi problem da ne izlazim. Možda iz šale, ali u to vreme smo imali i više komunikacije sa članovima porodice.Supruga i ja smo često govorili: “Vau, ova naša deca imaju ovakve oči, jer ih nikada nismo gledali”. Nije da vam u normalnim okolnostima nije stalo i da ne podnosite porodicu, ali obaveze su te koje vas udaljavaju. Obaveze vam daju drugi pravac, a kada izlazite iz kuće, ne možete da se obavežete koliko želite.
Više od jedne decenije crtam i način na koji radim je prilično delikatan, jer sam koristio reciklirane predmete, papir za uvijanje ili papirne kese. Uvek sam ih koristio i eksperimentisao, radim kolaže, prilagođavam format na kojem ću razviti koncept dela. U ovom obliku rada se osećam mnogo bolje, iako sam nekada radio sa video zapisima i instalacijama.
Onlajn platforme i društvene mreže povećale su vidljivost još ranije, ali posebno u ovo vreme pandemije. Facebook, Instagram uvek dele ili objavljuju moje radove, a to je na neki način dostiglo čak i komunikaciju sa drugima. Na jesen imam izložbu u jednoj od galerija u Prištini, u formatu 360 stepeni, zbog ograničenih mogućnosti. Ove nove mere ne dozvoljavaju prisustvo ljudi, čak i sada je jedini način prezentacija od 360 stepeni.
Ovih dana u kancelarijama Evropske unije u Prištini traje izložba “Umetnici u karantinu”, koja uključuje dela koja je Nacionalna galerija Kosova podelila sa javnošću tokom zatvaranja. Među tim umetnicima sam bio i ja, i svi radovi koji su prikupljeni, sa njima će biti izložba. Zbog novih mera, odlučili su da prikaz bude jednostavno u formatu 360 stepeni, zatim će biti promovisan onlajn kako bi svi mogli da vide i imaju priliku da posete izložbu.
Međutim, umetnik, iako svoja dela predstavlja putem Interneta, putem društvenih mreža, nije isto kao kada je izložen fizičkom prostoru i iskustvima. U mom slučaju, kada vidite na slikama, moj rad objavljen na društvenim mrežama je mnogo drugačiji nego u stvarnom životu, a to je zbog materijala koji koristim. Čak su me i sami ljubitelji umetnosti pitali: “Video sam to kod vas na fotografijama koje ste podelili na društvenim mrežama, sada kada vidim uživo, nije onako kako sam mislio. Koristili ste druge materijale, strukturu, to je drugi senzibilitet”.
Ako se ovo zatvaranje i izolacija nastave onako kako se priča, do 2022. godine, verujem da će to promeniti pristup umetnosti širom sveta, ne samo kod nas, već i u celom svetu. To je zato što u budućnosti ljudi neće biti voljni da idu ili da se negde okupljaju. Kada se umetnost predstavlja onlajn, smatram da je to udobnije, privatnije iskustvo i da se rad lakše apsorbuje. Međutim, umetnost je u krizi. Ne ocenjujem umetnost na osnovu formata, ali ponekad i minimalna strana posla utiče na percepciju rada. Moj rad, moj umetnički proces, prešao je s velikog formata na minimalan format. Moji radovi su u centimetrima.
Proces rada trenutno nije vidljiv za javnost. To nestaje, a mene lično zabrinjava. Mislimo da će u roku od godinu—dve pandemija proći, lek za nju će biti otkriven i nećemo morati da se zatvaramo. Ali šta ako posle dve godine potpuno promenimo način života? Prilagodićemo se i nastavićemo da živimo u istom obliku kao i one dve godine. Prilagođavamo se, i ovaj način života nam se čini lakšim pošto je sve na mreži. To je zabrinjujuće.
Artan Hajrulahu (1979) je vizuelni umetnik iz Gnjilana. Hajrulahov rad usredsređen je na običan život i nostalgiju. Njegovi crteži prikazuju svakodnevne prizore i sećanja iz umetnikovog detinjstva, gde odnos između ljudi i predmeta za domaćinstvo priča poetske priče. Hajrulahov rad bio je izložen na samostalnim i grupnim izložbama na Kosovu i u regionu, kao i u Berlinu i Njujorku. Godine 2013. Hajrulahu je dobio nagradu Umetnika sutrašnjice i proglašen je umetnikom godine u Gnjilanu. Godine 2018. Osvojio je nagradu “Musljim Mulići”. Hajrulahu predaje slikarstvo u srednjoj školi za vizuelne umetnosti u Gnjilanu, njegovom rodnom gradu.