Kada je počeo period zatvaranja, za mene to nije bilo nešto jako teško zbog moje svakodnevne rutine koja je više zatvorena nego što je izložena. Ali posao nije stao i to me je donekle održalo aktivnom čak i iznutra, i nisam osetila puno pritiska u karantinu, osim opšte situacije. U početku, ovaj period nisam shvatila jako ozbiljno. Takva je ljudska priroda, imamo tendenciju da nešto shvatamo kao neozbiljno dok se ne zarazimo ili dok nas to ne pogodi.
Jer je bilo u Kini, dimenzija koja mi se činila veoma dalekom, bila je kao neka šala koju ne možeš da shvatiš ozbiljno, jer ne znaš težinu koju može da nosi. Na početku sam ignorisala u celosti: “To je samo virus, idemo dalje”. Momenat kada je virus počeo da bude prisutniji je kad je počeo da se širi i u našoj zemlji. Dva člana moje porodice su verovatno bila među prvima koji su se zarazili, u to vreme su došli iz Nemačke, i počela sam da to shvatam malo ozbiljnije. Njihovo stanje nije bilo baš dobro, ali za mene je to bilo prvo suočavanje sa virusom i trenutak kada sam počela da menjam svoj stav.
Kad je grad ušao u karantin imala sam dozvolu za rad koja mi je priuštila da mogu sve vreme da budem napolje. Pored pet sati koje sam provodila u kancelariji kod kuće, paralelno sam radila i na izložbi “Public heroes and secrets” [Javni heroji i tajne]. Snimali smo. Sviđa mi se što u videu koji sam snimila vlada atmosfera COVID—19. To su pejzaži grada. Snimila sam određena područja Prištine i Kosova uopšte. Bili su to meseci, što je meni dobro došlo da nema ni ljudi, ni automobila.
Možda je bilo automobila, ali ljudi apsolutno nigde nije bilo. Vrlo, vrlo čudno. Grad je bio baš pust. Čini mi se da mi treba vremena da obradim ovu situacije, jer je vrlo nejasno šta sam videla i kroz šta prolazimo. Veoma nova situacija za mene lično, ali i opšta situacija kroz koju prolazimo.
Kada sam izašla da snimam, ova praznina grada bez ljudi bilo je dominantno prisustvo, ali u isto vreme vrlo, vrlo pusto, tamo gde više ništa nije ostalo, neka vrsta postapokaliptičnog sveta. Sve je tu, nije uništeno, sve stoji zaleđeno u vremenu. To je vrlo čudno. Najduži period života provela sam u Prištini i poznajem urbani haos u kojem živimo, Priština je pomalo nezamisliva bez ljudi, bez automobila. Ako bih pokušala da sagledam kako je bilo pre tri meseca i uporedim sa sadašnjim trenutkom, to su dve potpuno različite stvarnosti. Ideja povratka u stvarnost, pomalo sam skeptična, mislim da nije bilo sasvim normalno vratiti se.
Kada sam počela da snimam na gradilištu, radnici u tom periodu nisu bili prisutni, jer je rad bio obustavljen. Radnici je bilo samo kod džamije Lapa i kod bulevara Bila Klintona. Tu su fizički radnici koji čekaju da ih neko zaposli tokom dana. Inače, gradilišta su u potpunosti stala. Rad nije nastavljen. Kao i sve ostalo, posao su ostavili na pola, nije se znalo da li je nešto propalo ili treba da se nastavi. Sve u kolapsu. Teško je objasniti, vrlo je teško opisati. Za mene je situacija bila vrlo nejasna, šta se dešava, šta će se dogoditi sledećeg dana, sledećeg meseca? Prošlo je skoro pola godine od proglašenja pandemije, a ja jednostavno ne znam šta će se dogoditi.
Kad sam zamišljala 2020. godinu, rekla sam: “U redu, to je definitivno moja godina. Izložbe se dešavaju, posao ide dobro, investirala sam u taj trenutak i konačno to vidim. Mogu da ga dodirnem, to se dešava”. I jednostavno se ne dešava, nismo tu. Tri ili četiri za mene izuzetno važne izložbe su se dešavale iz meseca u mesec, projekti u koje sam mnogo uložila ove tri ili četiri godine. I ja sam želela da odrastem sa njima. Neka promena koju sam i sama osetila, zrelost koja se dogodila u mom poslu uopšte.
Ovo je psihološki uticalo na mene. Razgovarala sam sa ljudima sa kojima sam bliska, sa prijateljima. Imam neku brigu zbog nedostatka koncentracije, koja je bila prisutna i pre ovog perioda. Nedostatak koncentracije, ne baš dobar san, poneka anksioznost, možda promena rutine, promena… Ne baš redovan san, anksioznost koju osećam, nervoza ili veća osetljivost na situacije, za koje verujem da bi trebalo da budu iz ovog perioda.
Inače, tih dana sam nekako bila ni na nebu ni na zemlji, nisam mogla ništa da radim, koncentrisala sam se i sela, jer jednostavno nisam imala sigurnost, nije bilo sigurnosti. Biti nezaposlen u ovom periodu prilično je teško, jer šta drugo ima, gde možes da se prijaviš za drugi posao? Mislim, možeš da se prijaviš, ali definitivno nije najbolji period za promenu posla i pronalazak drugog.
Komunikacija je u to vreme bila potpuno onlajn. Nisam prihvatila da prikažem izložbu onlajn ili bilo šta drugo. Bile su dve zbog kojih… mislim da moj posao nije… možda grešim, ali nisam mislila da se moj rad može percipirati preko onlajn platforme. Ne može se prevesti na onlajn. Sa dve galerije sa kojima sam komunicirala, u kojima je trebalo da izložim svoje radove, one su pristale da izložbu odložimo za sledeću godinu, jer sam smatrala da delo koje trenutno prikazujem ne može da se prosledi preko onlajn platforme. Sve ostalo se prebacuje na sledeću godinu.
Trenutno je jednostavno nemoguće pomisliti da mogu postići nešto što može ostati virtuelno. Možda je ovo nešto o čemu mi treba više vremena da razmislim. Ali moram da zadržim određeni otpor, nadajući se da će se ovo kad—tad završiti. Naravno, ovo će stvoriti novu realnost kojoj smo se prilagodili. Međutim, fizički prostor mi je i dalje veoma važan, to je sam rad na neki način, prisustvo, komunikacija. Ne radi se samo o poslu, već o prostoru oko posla. To bi bio izazov za mene, da pokušam ovo da prevedem, da delo prilagodim nečemu što se čuva od ljudskog pristupa. Fizički prostor je element rada.
Politička situacija u zemlji je zabrinjujuća. Kad vidim ovako veliko prisustvo ljudi na javnim mestima, sa ovim merama koje su se promenile preko noći, čini mi se da su krajnje kontradiktorne. Često sam razmišljala o nečemu, ako bismo mi kao ljudi seli da razmislimo i… to mi je bilo prvi put da posle dužeg vremena razumem ovaj odnos sa državom, šta je država? Izlazak iz zatvaranja je novi period za sve nas, i upravljanje ozbiljnim zdravstvenim stanjem je bilo tako loše, da me je to nateralo da razmišljam.
Tada sam se prvi put suočila sa pitanjem šta je država, kako se njom može upravljati, kako se narod može potpuno srušiti zbog nekih pojedinaca u politici koji su apsolutno nesposobni. Jednostavno ste u rukama nekih ljudi koji… shvatam da nam je sve ovo novo, ali mislim da postoje stručnjaci i da postoje ljudi koji bi drugačije upravljali ovim periodom. Sa lošim zdravstvenim sistemom kakav trenutno imamo i sa tako velikim brojem zaraženih, ne raspolažem ni činjenicama ni bilo čim, ali mislim da se u ovom trenutku dosta manipuliše podacima.
Tokom ovog perioda, bojim se ovog kolapsa koji nas je zahvatio iako sam do juče mislila da ću, ako se razbolim, imati gde da se lečim, sada znam da nemam. Situaciju još više pogoršava kada ste svesni da rešenje ne postoji i da moramo sami da se izborimo sa posledicama. Slike koje se pojavljuju u medijima, pacijenata koji leže na stolicama jer nema kreveta, nisu slike pred kojima ostajete ravnodušni: “Ah, dobro!” i nastavite kroz ostatak dana s idejom da vam je dobro. Za mene je ovo toliko neprihvatljivo da bi moglo tako lako da mi prođe.
Doruntina Kastrati (1991) je vizuelna umetnica koja živi u Prištini. Njen rad je predstavljen na brojnim nacionalnim i međunarodnim izložbama poslednjih šest godina. Godine 2017 imala je samostalnu izložbu “Crveni pejzaž” u saradnji sa Stanicom—Centrom za savremenu umetnost u Prištini. Kastrati je 2014. godine dobila nagradu Umetnika sutrašnjice, a 2016. godine bila je pobednica prve edicije Fondacije Hajde!. Bila je resident umetnica u Međunarodnom programu studija i kustosa (Bruklin, Njujork, Sjedinjene Države, 2015.), Art House (Skadar, Albanija, 2018.) i Initiator (Atina, Grčka, 2018.). Kastrati je rođena u Prizrenu i diplomirala je na Fakultetu umetnosti Univerzitetu u Prištini, na katedri za grafiku.