Drugi deo
Anita Susuri: Mitrovački zatvor u kome ste bili je bio ozloglašen, mislim da je direktor bio Šemsedin [Šerafedin], on je takođe bio ozloglašen. Interesuje me, uslovi su sigurno bili teški. Šta ste vi videli? Kako vam je bilo u toj ćeliji? U tim sobama? Te njihove kancelarije?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Da, pričaću o tome. Kad ste već našli moje ime upravo u toj knjizi i to je razlog što ja, što ste me pozvali da dođem ovde. Biću vrlo jasna i trudiću se da ispričam što više priča. Jer čovek živi da se ispovedi, dakle živi da bi ostavio neki trag. To je izraz koji često koristim: “Živi da bi ostavio trag”. I ja sam danas mnogo srećna što ste me pozvali da ostavim neki trag, da ostavim malo istorije. Dakle, nakon toliko godina ove stvari su bitne za vas. Okružni zatvor, bivša Titova Mitrovica, ja uvek kažem bivša Titova Mitrovica, jer su tada namerno dali to ime, Titova Mitrovica, dakle to kažem namerno da bi se znalo.
Zašto je Mitrovica danas veoma loše? Zašto je danas Mitrovica podeljena? Mitrovica nije slučajno podeljena, jer se tada zvala Titova Mitrovica. Nije se zvala Titova Peć ili Dečani ili Prizren, nego baš Mitrovica. Ima nešto u tome. Taj zloglasni zatvor je bio okruglog oblika, tako su nam rekli. Ali kad sam ja ušla, mislila sam da tu ima samo mladih devojaka, ali sam videla da je bilo i starijih [žena]. Međutim, uz pomoć́ mojih drugarica koje su me tamo dočekale, uz njihovu pomoć́ smo prevazišle najteže trenutke, savladale smo ih. Nismo prešle, nego prevazišle. Uvek uz međusobnu pomoć, uvek smo savetovale jedna drugu, uvek smo davale snagu jedna drugoj, hrabrost jedna drugoj, jer inače nisi mogla da budeš toliko jaka jer sama ne možeš da uspeš unutar ta četiri zida.
Bilo je i slučajeva kad su te samo ostavili, ali ja sam tu mnogo toga naučila, tu sam učila jednu školu. Tih dana sam učila školu i videla sam dosta snažnih devojaka koje su ostavile utisak na mene. Mnogo je zanimljivih slučajeva koji su proizašli iz tih dana koje nikada neću zaboraviti. Ima interesantnih momenata, ima… ja sam odlučila da 2021. objavim knjigu i nakon mnogo godina sam skupila hrabrost da objavim jednu knjigu. Jer je teško da objaviš knjigu, jer se plašiš kako će ispasti, kako će čitaoci to prihvatiti, ali kolege i porodica su mi pomogli da prevaziđem taj strah.
I u toj knjizi piše jedan deo, jedan dan u zatvoru, jedan veoma poseban dan u zatvoru i važno je da se zna. Jer ću to verovatno raditi kao dramu, jer su događaji u toj knjizi iskreni, dakle oni su… jedan deo je vrlo interesantan, postavila sam na Facebook-u, interesantno je kad smo jedan dan, naslov je: “Devojke sa štiklama”, to je deo u knjizi kojem sam ja sama dala naziv i nikad neću zaboraviti. Neke su zaboravile. Onda sam pričala sa drugaricama na Facebook-u, sastale smo se nakon mnogo godina zahvaljujući društvenim mrežama i našla sam našu mrežu, tako sam saznala gde smo i razotkrila sam mnogo sećanja.
I danas postoji ta mreža, ako potražite naći ćete. Priča se o našim životima, šta smo postigle sa porodicom i gde živimo. Većina živi u inostranstvu. Kad sam ih pitala, rekle su: “Mnogo ti hvala što si nas podsetila na taj dan”. Dakle, zašto je dobilo ime “Devojke sa štiklama”, nije da u zatvoru ima štikli, nije da smo ušle u zatvoru sa štiklama. Odveli su nas tako kako smo bile u kući, na ulici, na fakultetu, u biblioteci, iz porodica su nas odveli. Međutim, jednog dana jedna drugarica iz Gnjilana, malo starija od mene, mnogo je bila sposobna i dobra, [iz] Prilepnice kod Gnjilana. Ona je u toj knjizi pod svojim imenom. Rekla je: “Danas”, rekla je, “ćemo uraditi jedan drugačiji hod”. Kad kažem hod, moram da objasnim vama kao mladim devojkama da smo jednom dnevno izlazile u dvorište da uzmemo malo vazduha, to je bilo kao pravilo zatvora.
I tu, sigurno sa vezanim rukama, morale smo da se šetamo po improviziranom dvorištu. Tu su bili stražari, oni stražari gore {objašnjava rukama} pratili su nas i bile smo postrojene jedna za drugom. Rekla je: “Danas ćemo obući cipele na štiklu”, “Zašto?” Mi joj kažemo: “Zašto? Čemu to?” Rekla je: “Znam ja zašto”. Neke od nas su imale cipele na štiklu, neke. Čak se sećam da je ona imala veoma lepe cipele. Ja sam je pitala: “Gde si ih kupila?” Bile su crvene sa trakom. Rekao je: “Kupila sam”, rekla je, “od moje ušteđevine”, ali rekla sam: “Kako su ti lepe cipele”, ne znam, sviđale su mi se. Samo što ih je kupila. Bile su nove, rekla mi je kako je kupila od ušteđevine jer u toj oblasti duvan, mnogo gaje duvan u tom delu Gnjilana, i s tim novcem… mi smo rekle “Dobro”, i odlučile smo da sve obujemo cipele sa štiklama.
Pre nego što smo izašle, doneli su nam hranu, doručak, malo hleba, malo sira, malo soli, malo šećera, malo čaja. Dakle, hrana za doručak je bila slaba, ali bile smo mlade i hrana nam nije bila bitna, ionako nismo imale apetit jer smo bile mlade. I izašle smo u dvorište, međutim, koji je cilj cipela na štiklu naučile smo kad nam je rekla: “Hodajte svaka u istom ritmu”, rekle smo: “Koji je to ritam?” Rekla je: “Hodaćemo [marširaćemo] vojničkim ritmom”, što znači vojni marš, rekla je: “Jer cipele na štiklu odjekuju jače, i svaka će imati isti ritam”. Rekle smo: “Okej”, i izašle smo.
Počele smo u dvorištu, i bio je jedan vojnički ritam, i to je bio jedan bum {onomatopeja}, bilo je nešto neočekivano za stražare gore. Međutim, mi smo počele sa tim zamahom da hodamo i niko na svetu nije mogao da nas zaustavi, ne što smo bile toliko hrabre, nego nam je došla znači neka mladalačka snaga. Mi tog dana nismo bile uplašene i svaka od nas je hodala u vojničkom ritmu {opisuje rukama}. Mislim da je to odjekivalo po celom zatvoru tog dana. Taj odjek se čuo veoma visoko. Stražari nisu intervenisali dok nismo završile. Ne znam. To improvizirano šetalište je bilo okruglo, shvatile smo da su gore na drugom spratu bili uhapšeni muškarci, momci. Mi smo bile sprat niže, shvatile smo da je gore bilo muškaraca jer unutar ta četiri zida ti nisi imao nikakvu informaciju. Ali shvatile smo da ima muškaraca.
I iznenada čujemo jedan glas odozgo, kaže: “Vi ste vojska Kosova. Vi ste vojska albanskog naroda”. Jer to je podsećalo na vojsku i to je za nas bilo mnogo. Dakle, zamisli, ‘83. godine da se priča o vojsci, to je bilo mnogo rano. Nakon toga, iznenada neko baci neki papirić. Bio je maj, možda kraj aprila, u maju je već sunce počelo, zraci sunca su već izašli kao u rano proleće. I neko baci odozgo, taj papirić je sigurno bio papirić iz kutije cigara jer papir tu nije bio dozvoljen, možda olovka ali papir ne. Pocepao je sa cigara i napisao, nismo znali šta je pisalo na papiriću, samo smo videli da je taj papirić pao i mnogo se sjajio.
Šta da radimo? Bio je izazov šta ćemo mi sad i mi smo jedna drugoj znakovima pokazale da hodamo u pravcu papirića kako bi ga zgazile da ne svetli da ne bi videli stražari. Da zaštitimo onoga ko je bacio, moramo ga zaštititi. Jer mi smo bile svesne da taj koji je bacio papirić, da će naći tog ko je bacio papirić i ko zna kako će on završiti. Ali šta ćemo sad mi, kako ćemo se snaći da zaštitimo njega i nas. Svaka koja je prolazila je zgazila kako ne bi svetlilo, da ne bi upadao u oči. Jedna koja je bila niža od nas imala je sreće i spustila se i uzela papirić. Jedna koja je bila niža, da je ne bi stražari primetili.
Međutim, ta koja je uzela papir je bila u opasnosti, kako da prevaziđe tu opasnost? Sve smo se sporazumevale samo očima i ona brzo uzme papirić i stavi ovako ruku {sastavlja ruke iza leđa} i da drugoj pozadi. Dakle, to je bila naša strategija. Zaustaviću se malo na ovom delu jer je jako interesantno. Niko nas nije naučio kako da se ponašamo tu, ne znam, sam život i trenutak nas je naučio. Život nas je naučio. Mi nismo znale kako da se tu snađemo. Sam život nas je naučio i taj papirić smo dale jedna drugoj i taj papirić je stigao do sasvim druge [devojke]. Stražar je to primetio.
I kad se završila ta šetnja, to što smo radile u krugu, to smo svaki dan radile, to je bilo zatvorsko pravilo i zaustavili su tu koja je stala da uzme papirić, stražari su je zaustavili. Rekla je: “Ja nemam”, kontrolisali su je, nije imala. Onaj nije, nije mislio logično da je mogla nekome drugom da dâ papirić, i tako smo mi spasile taj papirić. Spasile smo taj papirić dok smo ga smestili i bile smo najsrećnije devojke na svetu zato što smo spasile taj papirić. I ušle smo uplašene, svaka “bez kapi krvi” od straha. Nije da smo se plašile za sebe. Ne znam, taj dan nismo bile uplašene, možda i ta šetnja, ali htele smo da papirić sakrijemo, da se ne sazna od koga je.
I uzele smo, pročitale, svaka od nas, ali sa strahom jer je bila jedna rupa kroz koju su špijunirali, mi nismo mogle da vidimo šta se napolju dešava i onda smo se plašile te rupe. Uzele smo taj papirić i pocepale na nekoliko delića i htele smo da bacimo, da bacimo u smeće. Tu nije bilo smeće nego je bio kontejner gde smo vršile nuždu i… takav je zatvor. Rekla je: “Ali ako tu bacimo”, jedna od drugarica je rekla: “ako bacimo tu i dođu vide to, onda će sve nas maltretirati”.
Taj papirić nije bio veliki {objašnjava rukama}, šta sad da radimo? “Da li da progutamo, svaka od nas delić papirića?” I svaka od nas je progutala deo papirića kako bi izbrisale trag. Jer je tu bilo i nečije ime i prezime, čudno je što je napisao i ime i prezime. I mi smo izbrisale trag tog papira, izbrisale smo trag. Dakle to je priča o “Devojkama sa cipelama na štiklu” koju neću nikad zaboraviti. U knjizi su i imena i bilo je interesantno, jer ‘83, da čuješ vojničke korake je bilo dosta rano. Dakle, kasnije je došla Oslobodilačka vojska Kosova. Ohrabrile smo, mladalačka hrabrost koju je svaka od nas verovatno imala.
Anita Susuri: Da li je posle bilo posledica?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Tog dana ne. Taj dan je tu počeo i tu se završio i nismo imale posledice jer smo izbrisale trag. Druge posledice su bile… svaki dan smo bile, svaki dan je bila neka priča tu. Dakle, tu je bilo nekih priča, bilo je kad, kad smo uzele tanjir i na tanjiru smo našle ime i prezime i onda su maltretirali svaku od nas: “Šta je to ime?” Mi smo znale ko je ona, ali nismo govorile. “Gde si ti bila kad je ona napisala ime?” “Ne znam ko je napisao”. Ali maltretirali su nas. Htele smo da svaka od nas ostavi tragove u toj sobi, da ostavimo malo istorije.
Neko s nečim, neko sa nekim tekstom, neko… ja se sećam kad sam ušla u zatvor rekli su: “To je bila soba Šote Galjice”, od Drite Kući, nju su zvali Šote Galjica. U kontaktu sam sad nakon mnogo godina sa njom. Tako da, ostavile su tragove, svaka je ostavile svoj trag u toj sobi. Dakle, tu smo ostavile trag. To je bio jedan interesantan deo. Onda su se stvari promenile, kad smo izašle iz zatvora, stvari su se promenile, bile smo progonjene…
Anita Susuri: Kako je proteklo suđenje i koliko ste bilu u zatvoru?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Bile smo progonjene. Nakon izlaska iz zatvora, nismo imali dozvolu za rad, nismo imali dozvolu da se krećemo, nismo imali dozvolu da imamo kontakt s drugim ljudima, bili smo porodično progonjeni. Sećam se jedne farmacije u gradu Dečanima, farmacija, bolje reći apoteka. I meni nije bilo dozvoljeno da tu radim, nisu mi dali da radim, bila sam bez posla. I izađe jedan konkurs za farmaceutskog tehničara, a ja nisam imala dozvolu da radim. Otišla sam u Mitrovicu da radim, tu su me primili, radila sam dva meseca dok nisu dobili moje podatke. Kad kažem podatke, želim da istaknem da je u to vreme opština, mesto gde si živela, prikupljala tvoje podatke. Ako si bila hapšena ili progonjena, išli su u drugu opštinu i dakle tebe bi udaljili s posla. Tako da, nastavila sam sa studijama jer… i život tada nije bio lak, jer su ljudi bili drugačiji naročito, prema meni kao ženi. Ne znam.
Bile su te predrasude, ona je bila s policajcima, bila je u zatvoru, bile su te predrasude. Neko me je voleo, neko nas je voleo, ali neko [je govorio]: “Ona je drugačija”. Dakle, naše ime je bilo: “Ona je drugačija”, ne znam zašto. Govorili su nam: “Ona je drugačija”. Dakle, život za nas nije bio lak, nije bilo lako. Bilo je… tako da, život se nastavio sa svim tim. Onda se i aktivnost nastavila, naravno da smo nastavljale kao još jače, bile smo još jače i još organizovanije. To je uticalo da mi još više ojačamo i sa punom odgovornošću mogu da kažem da smo u zatvor ušle manje svesne, a izašle kao još veće patriote. Tu smo videli nepravdu. Zašto to kažem? Jer sam tu videla kako stoje stvari. Tu sam videla još više nepravde nego kad sam bila mlađa, dok nisam ušla u zatvor.
Tu smo postale jače, odatle smo izašle još jače. Pokušali su da nam naude, da nas unište, da nas oslabe, ali mi… oni nisu znali da smo mi izašle još jače. Oni su samo ojačali… ljude koje su odvodili, koje su maltretirali, koje su hapsili, samo su uticali na to da postanu jači. I mi smo nastavile, sa grupom drugarica smo nastavile aktivnost. Naravno, u još težim okolnostima, jer smo neprijatelju već zapali za oko, sada su već znali naša imena. Tako da, aktivnost nije stala, i kad sam dobila decu. Ne zato što veličam sebe, nego sam ušla u taj red sa mnogo drugarica i svaka je podržavala onu drugu. Tako da, ja se sećam i kad sam ostavljala malog sina, taj deo je mnogo interesantan.
Anita Susuri: Koliko ste vremena proveli u zatvoru i kakvo je bilo suđenje? Kako su vas oslobodili? I kako ste doživeli tu vest o izlasku [iz zatvora]?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Ne znam, mi smo tu bile s vremena na vreme. Izašle smo. Kad sam izašla, znam da je došao otac i pokupio me je, otac je bio star. I znam da mi je rekao [policajac]: “Doći ćeš opet”, dakle to su bile njihove provokacije. I ja sam kao mlada devojka nosila pletenicu i znam da su mi psovali i pletenicu koju sam imala. Ne znam zašto, možda im se učinila kao neki simbol, kao mlada devojka. I bio je neki drugačiji život. Onda smo se plašile… u njihovom oku je pao svaki pokret. Jedno vreme sam malo došla sebi, odmorila sam se, došla sam sebi. Onda smo nastavile studije sa svim drugaricama, trudile smo se da savladamo, da to savladamo jer si im već zapala za oko.
Tako da, prevazišle smo to dobro, zahvaljujući, zahvaljujući roditeljima, prijateljima, prijateljicama. Onda je život tekao dalje, došlo je vreme porodice, dakle vreme ravnoteže, jer je porodica ravnoteža, taj deo [osnivanja] porodice. Ali ja sam uvek imala volju da nešto uradim. Sećam se kad, kad… jer sam se posla udala u jednom selu, postala sam snaja u tom selu i bilo je malo teže kad postaneš snaja, bila si snaja, to je nešto drugačije. Međutim, bile su jedne velike demonstracije u Dečanima, sećam se, i ja sam imala dva izazova. Prvi izazov je bio kako da kažem svekrvi i svekru da ću da idem u Dečane, jer su oni bili stariji i nisu razumeli zašto. Drugi izazov je bio kako ću stići i kako ću se pridružiti demonstracijama.
I ja sam ostavila malog sina. Otišla sam peške iz sela do Dečana. Bile su to najopasnije demonstracije, bile su. Bili smo opkoljeni. Nisam znala da li ću uspeti da se vratim ili neću. Tu sam shvatila da sam ostavila jednu malu bebu i da više nisam ona devojka iz vremena studija, ostavila sam iza sebe i jedan život, jedan dah koji sam ja donela na svet. Bio je to nezgodan trenutak neko vreme, jer sam imala i odgovornost prema sinu. Taj dan se ništa nije desilo, rekli su nam da će sve da nas unište taj dan: “Sve ćemo vas eliminirati”, “Opkoljeni ste tenkovima”. Srećom, nije se nešto loše desilo i ja sam se vratila.
Ali, dok sam se vraćala, celim putem sam mislila: “Pa kako da kažem svekru i svekrvi gde sam bila”, kako da se opravdam. I jedna drugarica kojoj sam mnogo zahvalna je rekla: “Ja”, rekla je, “ja ću ti pomoći. Ja ću doći s tobom”, rekla je: “objasniću im i neću te pustiti da uđeš sama”. I ona se odvojila od drugarica, došla je sa mnom. I ja nađem svekra na vratima sa mojim sinom koji čeka svoju mamu. I kaže: “Gde si bila toliko dugo, zašto si toliko zakasnila?” Ona drugarica se umeša, dâ neko opravdanje. To je bio nezgodan trenutak jer nisam imala nikakvo objašnjenje, jer je bilo malo tabu da kažeš svekru da si bila na demonstracijama, otišla sam. Rekao je: “Ja znam da si takva, ali da ostaviš bebu”, bilo je malo teško jer sam bila mlada, mlada majka. Bila sam mlada majka i možda je trebalo da me neko savetuje jer sam imala malog sina.
I tako taj dan sam se spasila. Spasila me ta drugarica i taj dan, taj momenat je bio jako nezgodan kad sam izašla, mnogo, jer nisam znala opasnost. Ne samo ja, nego svaka moja drugarica je bila takva. I ona koja me je dovela je uradila nešto izvanredno, ja neću nikad zaboraviti što me je opravdala. Svekar je bio jako dobar i svekrva, dobra porodica. Ali, da jedna snaja napravi te korake je bio tabu u to vreme. I to je deo jedne interesantne priče koju neću nikad zaboraviti.
Anita Susuri: Kako ste se upoznali sa svojim suprugom?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Na drugoj godini fakulteta, pre nego što su me uhapsili, ja sam ga upoznala, verili smo se. On je bio student Medicinskog fakulteta, ja sam bila studentkinja i tako smo se upoznali na fakultetu, u [studentskom] domu.
Anita Susuri: Da li je i on bio u Ilegali?
Zurafete Beriša-Ljušaj: I on je bio. Tu smo se upoznali, nakon nekog vremena smo se verili, onda su stvari tekle, došlo je do porodice. Do zasnivanja porodice.
Anita Susuri: Čuli smo da su se ljudi, devojke i muškarci koji su bili u Ilegali, venčavali jedni s drugima?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Da, bilo je toga. To se zove drugar iz ideala. Mi smo tada to zvali drug ideala, što znači da samo imali isti ideal. Tada je postojao jedan ideal i da, tačno je da je taj ideal spajao ljude, ideal ih je spajao. Tada je bio jedan ideal. Tako da, nakon rata je taj ideal izbledeo, sada je stranka. Dakle, stranka je ta koja ljude odvaja na više strana. Tada nije bilo stranaka, bio je jedan ideal. I mi smo međusobno bili prijatelji, možda se tu rodila i ljubav, desila su se upoznavanja, poznanstva tamo u, u…
Anita Susuri: Dakle, vaš suprug je shvatio da…
Zurafete Beriša-Ljušaj: Da. Mnogo su me dobro dočekali. Zahvalna sam i familiji mog supruga, i svekru i svekrvi, jer kad ih je neko pitao: “Da li ćete uzeti snaju jer je bila u zatvoru?” On je rekao: “Ako sam je jednom zavoleo, sad ću je voleti desert puta više”. I to mi je dobro došlo, učinilo me mnogo jakom. I danas sam im zahvalna za to vreme jer su me jako dobro primili, jer je bilo prilika kad su se ljudi plašili i… međutim, ja sam ostavila jako dobru porodicu i našla sam porodicu koja me je dobro primila. Onda…
Anita Susuri: Dok ste bili u zatvoru, niste imali pravo za posete ili?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Imali smo posete da, da, bilo je poseta. Dolazili su u posetu, dolazila je mama, dolazio je tata, dolazio mi je verenik, dolazili su u posetu. Sigurno da smo bili ograničeni, nisi smeo mnogo da pričaš samo: “Je l’ si dobro?” Dakle, malo. Ali ne znam, kao mlada [žena], nije da sam, ojačala sam, i ne znam da sam plakala pred njima. Ni oni, ni mama, ne znam. Možda sam danas slabija, ne znam. Ali, dobro…
Anita Susuri: Koliko ste bili u zatvoru?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Dobro, dobro smo prošli na posetama. Učile smo jedna drugu: “Kaži to, ovo uradi, jer oni odmah reaguju”. Jednom sam slučajno rekla: “Majk,o ja sam dobro, imam drugarice, imam to”, i kaznili su me tako što su mi oduzeli jednu posetu. Ali zamalo da kažem da imam jednu mnogo dobru drugaricu, jer imam mnogo dobrih drugarica, ali tu je bio stop, dakle. To nije dozvoljeno. Međutim, spasile smo se. Bilo je i onih koje su se razbolele od maltretiranja, bilo je… ali hvala Bogu, hvala Bogu izašle smo, uspele smo da izađemo i onda se život promenio jer su stvari tekle, stvari… nakon rata bio je drugačiji život, ni to nije bilo ništa lakše.
Ti mnogi izazovi koje imaju žene, kao što je porodica, porodična ravnoteža, kad počneš da se suočavaš sa drugim stvarima. Onda rat, onda nakon rata ove političke stranke, višepartijski sistem. Posle rata to nije bilo dobro uređeno, nije se dobro prihvatilo. Mislili smo da ćemo biti svi zajedno, mislili smo da višepartijski sistem neće doneti podele, neće funkcionisati kao “zavadi pa vladaj”, da ta izreka neće važiti. I da neće biti zid nego most. Mislili smo da će biti most, dakle višepartijski sistem. Ali svako je odabrao svoj smer, mislim sad nakon rata, sad ’20, ’15, ‘20. godina pa nadalje. Sad živim u Dečanima, imam petoro dece. Živim sa suprugom i petoro dece. Naravno da se porodica uvećala, imam unuke.
Anita Susuri: Htela bih malo da se vratim na završetak fakulteta?
Zurafete Beriša-Ljušaj: E ta priča o fakultetu. Naravno da nisam imala pravo da studiram. Uz pomoć nekih dobrih profesora uspela sam da apsolviram, dakle da apsolviram sa ispitima. I kad sam se udala, kad sam se udala, u to vreme mi je ostalo još malo ispita, ostalo mi je i trudila sam se s vremena na vreme da putujem iz sela. Bila mi je velika želja da diplomiram i iz sela sam dolazila, nekad sam možda i s bebom dolazila. Nakon dugog vremena, ne odmah, uspela sam da diplomiram. Jer mi je ostalo malo ispita, ali i profesori su mi pomogli, uz pomoć dobrih profesora sam uspela da diplomiram.
Onda ovaj drugi deo kad ja, ne znam zašto, ne znam zašto nisam imala toliko sreće nakon rata. I dan danas, možda zbog zaposlenja, ako me pitaš u čemu si ostala neispunjena u životu. Ja sam ostala neispunjena jer sam već dva puta dobila otkaz u Dečanima zbog političkih stavova. Ipak, ja sam se trudila da diplomiram jer nije bilo lako diplomirati, s vremena na vreme, dakle, na određeno vreme, davala sam po neki ispit onda… uspela sam da diplomiram. Međutim, to je ova bolna priča da sam zbog partijskih ubeđenja dva puta dobila otkaz s posla u Dečanima.
Anita Susuri: Sad poslednjih godina?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Da, da, ja sam nezaposlena. Danas kad govorim, dakle ja sam nezaposlena. Iako sam diplomirala, profesorka sam albanskog jezika, završila sam i sertifikovana sam za rukovodeću poziciju u prosveti, odnosno za direktora. Iako sam završavala obuke i dobila sertifikate i za biblioteku, jer je to vezano za profesiju književnosti i jezika. Iako sam završila obuke za zdravstvo koje sam povezala sa farmacijom, ne znam, Dečani nisu… zbog partijskih stavova ili ne znam zašto oni… ovo je i velika prepreka u životu ja sam diplomirala a nisam imala priliku da obrazložim moje ime i prezime. Međutim, imam zdravu porodicu, to je taj deo gde sam ispunjena.
Anita Susuri: Htela da pričamo i o ’90-im godinama koje su bile veoma teške godine i kad su većinu otpustili s posla zbog sistema…
Zurafete Beriša-Ljušaj: Da.
Anita Susuri: Kako je za sve to bilo za vas?
Zurafete Beriša-Ljušaj: ’90-te godine su me zatekle kao majku sa decom. To je bilo vreme kada sam ja bila majka, imala sam velike porodične obaveze. Naravno u ne toliko dobrim uslovima. Onda se desio rat i kao sve majke, kao svi građani Republike Kosova koji su se suočili sa puno izazova, sa puno…
Anita Susuri: Da li ste se udaljili u to vreme? Šta se desilo?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Jedno vreme smo bili tu na selu. Neko vreme. Onda sam uzela decu i otišli smo, dakle ja sam ih, dakle, htela sam da spasim decu. Imala sam četvoro dece. Tako da, bili su ti udari, to maltretiranje, svačija patnja je posebna tema o kojoj ne bih volela mnogo da govorim jer je bio teror, nešto užasno, jedan nejednak rat, nešto užasno, veliki priliv stanovništva iz sela u selo. Međutim to ostaje u istoriji. Iz sela u selo je bio najveći priliv naroda. Veliki prilivi naroda, trovanja po školama. Nisi znao kuda da ideš, nisi znao gde su ti deca najsigurnija, gde ti je porodica najsigurnija. Pričam o majkama, govorim o pitanju majki koje su imale odgovornost za decu.
Anita Susuri: Ako možete da nam kažete nešto o tome kako se desio oporavak nakon rata? Nastavak života?
Zurafete Beriša-Ljušaj: Da, da. Nakon rata stvari su se promenile, došao je višepartijski sistem što mislim da nije dobro dočekano, umesto da se stvore, umesto da se stvore mostovi stvorili su se zidovi, manje više. Mene je zateklo u, u Dečanima s petoro dece i bila sam profesorka albanskog jezika. Radila sam, radila sam pet godina u predškolskom u jednom selu opštine Dečani. Suprug je radio. Dakle… deca su već odrasla. Najstariji sin je studirao stomatologiju, Arber. Drugi je takođe studirao stomatologiju. Uslovi su bili malo teži jer je u pitanju školovanje dece. Pričaću malo o deci, dakle o porodici koju sad imam. Dva starija sina su studirala stomatologiju, Arber i Miljot.
Onda su tri ćerke, nakon dva sina dolaze dve ćerke. Fortuna, i ona je doktorka, radiolog. Onda Fatbardha, i ona studira fizioterapiju i takođe stomatologiju. I ona je sad na kraju studija stomatologije, jer je završila fizioterapiju. Dakle, to je njih četvoro. A najmlađa ćerka studira muziku na Akademiji umetnosti. To je moja porodica.
Ja se uvek trudim da nešto radim. Iako je velika prepreka to što su me izbacili s posla iz razloga koji ne znam ni sama. Radila sam, nakon pet godina sam radila po ugovoru o radu u gradskoj biblioteci. Radila sam dve godine sa ugovorom o radu. Osam meseci sam radila bez ugovora, volonterski rad za učenike i čitaoce, i tu su mi dali otkaz. Posle mnogo truda, posle mnogo konkursa za obrazovanje za direktorska mesta, nisam uspela da se zaposlim.
Međutim, danas sam u Udruženju književnika Peći, u Udruženju bivših političkih zatvorenika, bavim se pisanjem. Prvu knjigu sam objavila u oktobru 2021. Prva knjiga koja je izašla bila je kao uspomena ili kao poklon, dakle ova knjiga je bila kao poklon. Najlepši poklon koji neko može da pokloni deci, porodici i prijateljima. Postoji knjiga koja je sada objavljena i jako sam srećna, tu ima lepih stvari i to je ta knjiga što bi ja rekla “Živi kako bi ostavio trag”.
Bio je moj isključivi san da ostavim trag. Posle mnogo truda dali su mi otkaz na poslu, posle mnogo truda da motivišem druge, mislim da motivišem u obrazovanju, u kulturi. Nisu mi dali posao da bih mogla da izlazim pred njih svaki dan, da svakodnevno viđam 50 učenika, da bih mogla svaki dan da izađem pred njih i da pričam o ovim stvarima. Nisam imala tu priliku. Dakle, odlučila sam da objavim tu knjigu da bih ostavila trag, da bih manje-više doprinela novoj generaciji i ispoštovala svu svoju rodbinu i život… tako da, moram ponovo da stanem i razmislim šta mogu dalje da uradim, da stvorim nešto drugo osim ove knjige ili je to to.
Anita Susuri: Gospođo Zurafete, ako imate još nešto da dodate za kraj ili nešto što ste zaboravili da ispričate.
Zurafete Beriša-Ljušaj: Ja vam se mnogo zahvaljujem. Ovo je bio jedan intiman razgovor, porodični razgovor. Zahvaljujem se vama mladim devojkama, možda nešto nisam uspela [da ispričam] ali to je zbog emocija, zbog evociranja, jer kad ispričaš neku priču, u tom trenutku si u tim danima [doživljavaš te dane] i upleteš se u te emocije i možda sam nešto propustila i nisam postigla. Vi me razumete. Međutim, sve što sam htela da kažem je da je bio jedan iskren razgovor, intervju sa emocijom, jedan direktan intervju bez dekoracija, ili nečim što će me uzdizati, bio je ovo jedan jednostavan intervju.
Hvala vam puno što ste me izabrali, što ste našli moje ime među svim tim imenima, i volela bih da mogu malo da doprinesem, da malo pomognem i vama kao mladim devojkama, mladim generacijama da to može da služi i drugima za dugi niz godina. To je moja doprinos koju sam ja dala, ali to je i vaša doprinos jer će te i vi jednog dana biti kao mi i nakon vas će neko da čita ove priče i tu je dakle vaše ime. Vi ste uradili ovaj intervju i to je vaš veliki doprinos.
Anita Susuri: Hvala vama na vašem doprinosu i intervjuu!
