Prvi Deo
Marijana Toma: Dobro, za početak, ako možete, ili ako možeš da mi se predstaviš, da daš osnovne biografske podatke, gde si rođen, ime i prezime i da krenemo u razgovor?
Stefan Surlić: Dobar dan, zovem se Stefan Surlić, rođen sam u Prištini, 30 januara 1989. godine. Trenutno sam doktorand na Fakultetu političkih nauka i asistent na predmetu Uporedna politika.
Marijana Toma: Stefane, je li možeš da mi kažeš nešto o svom detinjstvu, o svojoj porodici, roditeljina, Prištini u to vreme kada si, dok si živeo tamo?
Stefan Surlić: Bio je to jedan vrlo interesantan period, odrastanje tokom ‘90-tih godina i za razliku od svih onih crnih priča o tome šta se sve dešavalo tokom ‘90-tih, ja svoje detinjstvo uglavnom nosim kao lepu uspomenu i to odrastanje u Prištini jeste bilo specifično, ja dolazim iz jedne porodice intelektualaca, znači majka je diplomirani pravnik, otac je mašinski inženjer i jednostavno taj grad Priština jeste neko, neke idealne veličine za funkcionisanje jedne porodice, četvoročlane, ja imam i sestru koja je starija i s jedne strane nije toliko mali da bude baš provincija, a opet sa druge strane predstavlja tada glavni grad Autonomne pokrajine. Imao je sve neke infrastrukturne kapacitete da možete da ostvarite sebe i svoju decu i, ne znam, baš često razgovaram sa svojim roditeljima da nije bilo rata, da nije bilo sukoba, da li bi mi danas i dalje živeli u Prištini i da li bih ja studirao u Beogradu ili Novom Sadu, kao moji roditelji ili bih možda se odlučio da ostanem tamo, ali…
Ono što bi možda bilo interesantno da neko čuje tokom tih ‘90-tih godina, bili smo svesni da nešto nije u redu i ja kao i dete osećao sam to, ali vrlo se dobro sećam, da kad god smo dolazili u Beograd za letnji ili zimski raspust, ovde je i značajan deo naše uže i šire rodbine ili u inostranstvu, i tako dalje sećam se tih reakcija ljudi da su oni mnogo gore posmatrali šta se ono dešava na Kosovo nego što smo mi koji smo živeli dole. Zato što je svakodnevni život uključivao i dobre i loše strane, a uglavnom mediji prenose samo nešto najgore i najcrnje što se desi na Kosovu. Priština je bio grad koji je imao značajnu populaciju Srba i naravno većina stanovništva jesu predstavljali Albanci i ja se mog detinjstva sećam kao jedne multikulturalne zajednice, jer početak sam zgrade u kojoj smo živeli bilo je ustvari dominantno stanovništvo su predstavljali Albanci, albanske porodice i svega nekoliko stanova gde su živele srpske porodice tako da ja sam se družio u dvorištu, nije bilo razlike između srpske i albanske dece. Naravno, jezik jeste predstavljao barijeru ali postoji mnogo igara gde uopšte jezik i taj nekakav (nerazumljivo) direktne komunikacije uopšte nije potrebno, tako da ja se tog nekakvog prvog perioda od svoje treće godine pa do šeste, sedme sećam kao jednog pozitivnog perioda.
Tek kasnije kao politikolog, kao neko ko proučava srpsko-albanske odnose, ono što se dešavalo na Kosovu, sagledavam čitavu tu društveno-političku dimenziju onoga šta se dešavalo upravo tih ‘90-tih godina i čitam mnoge istraživače koji govore o podeljenom društvu, o maltene apartejdu albanske zajednice, da oni nisu imali prava na obrazovanje, da su, da su dobijali otkaze i tako dalje. Mi opet sa druge strane koji smo živeli tamo sagledavamo neku drugu dimenziju i možda nije bilo sve tako crno-belo. Jeste da sa dolaskom Miloševića dolazi do neke vrste promene političke situacije, zato što se ta autonomija u velikoj meri smanjuje, ali opet i to su Srbi smatrali da je, bar po onoj priči iz detinjstva i tako dalje, da nije normalna situacija da je Srbija republika u Jugoslaviji koja ima autonomne pokrajine, da te autonomne pokrajine mogu da glasaju u Skupštini nešto što se tiče centralne Srbije al’ da poslanici iz te centralne Srbije ne mogu da se pitaju šta se to dešava u Vojvodini i Kosovu. To bilo ko, ko ustavno posmatra ovaj jeste bila neka čudna situacija.
Ali ona je doživela jednu reakciju koja je bila očekivana, znači kada vi date jedan stepen autonomije onda je vrlo teško da oduzmete sva ta moguća prava i naravno da je došlo do pobune i albanskih predstavnika. I ja sam to kao dete ovaj, sad se vraćam, osećao kroz te neke poglede pogotovo roditelja dece sa kojom sam se družio, kao: “E, on je Srbin, pazi, i tako dalje.” Ovaj, a opet sa druge strane nailazio sam na mnogo pozitivne ljude koji uopšte nisu pravili razliku i na srpskoj i na albanskoj strani, tako da nije sve crno-belo, da.
Marijana Toma: A reci mi, ovaj, u kom kraju Prištine si odrastao?
Stefan Surlić: Taj kraj je dosta velik, zove se Dardanija, znači ja sam bio blizu takozvanog tog tržnog centra “Kičma”, s tim što sam sa jedne strane u početku detinjstva odrastao, posle smo se preselili u drugi kraj, koji je bio bliži zgradi Elektroprivrede ili kako se popularno zvala “Lepa Brena”, i dan danas je tako zovu. I to je taj prostor blizu sada i katoličke katedrale koju su izgradili koja je posvećena Majki Terezi.
Marijana Toma: To je sam centar skoro Prištine?
Stefan Surlić: Da.
Marijana Toma: A škola u koju si išao?
Stefan Surlić: Škola se sada zove “Dardanija”, ona je blizu toplane u Prištini i isto tog tržnog centra “Kičma”, a ranije se zvala prvo “Lenjin” a potom “Miloš Crnjanski”, znači kada sam ja upisao školu, tu je taman došlo do prelaza, znači više nije bio “Lenjin” nego je škola nazvana “Miloš Crnjanski”.
Marijana Toma: Je li se sećaš nečega iz te škole, jesi išao u školu koja je, gde je bilo mešovitih odeljenja ili je tad već bilo ono da su đaci učili na dva jezika?
Stefan Surlić: Ne, tada je već bilo, ono čega se ja sećam i to ustvari, škola je bila podeljena, tačno, postojao je kao srpski deo i albanski deo, i ulazi su bili različiti. I to je bilo sve do početka rata. Mi smo imali jedno centralno, ustvari, dvorište i neću zaboraviti tu scenu tokom ustvari, početkom ustvari ‘99 godine, kada se nije znalo da li će doći do bombardovanja ili ne i tu je bilo zaista onako vrlo uzavrela atmosfera i situacija i mi kao deca smo to osećali zato što zaista je bilo…. Misija OEBS-a, pregovori i sve ostalo, šta će se desiti, učestali napadi OVK u svim delovima Kosova, Priština je gotovo ostala kao neki odsečeni kraj u sredini, bilo već ono. Mi smo to kao, sećam se kao dete sam to gledao sa mojim roditeljima vesti, dnevnik – ulazi OVK u Orahovac koji je svega nekoliko desetina kilometara udaljen od Prištine.
Znači, jedna onako situacija koja ne odgovara normali, vrlo učestali bombaški napadi u Prištini i to se dešavalo čak i u prizemlju naše zgrade. I vraćam se na ovu scenu iz škole, to je bio negde februar ‘99 godine, mogli smo da se gledamo preko prozora, mi s jedne strane, oni sa druge strane i znam da smo mi svi deca držali tri prsta a oni dva prsta. I samo smo se gledali i to je bilo nepomično, nigde nije bilo nikakve ni pretnje ni ništa, jedan muk, i preko, ovaj tih stakala. I to je jedna od scena koja će mi ostati zauvek, znači taj jedan muk, nikakva emotivna reakcija, samo podignuti prsti i jedna linija koja mi se tada učinila, a izgleda kako vreme prolazi, koja je nepremostiva i koja je došla i do onih najmlađih.
Marijana Toma: Ti si tada imao koliko godina?
Stefan Surlić: ‘99, deset godina, tačno, da. I sećam se, to mi je isto jako smetalo i dan danas kad odlazim u Prištinu i razgovaram da su oni imali paralelan sistem obrazovanja, gde su po nekim školama, improvizovanim, u kućama, u podrumima učili. Ne sporim da je toga bilo, a opet treba uzeti u obzir da je značajan deo populacije na Kosovu bio ruralan, tako da jesu škole i ranije bile po nekim kućama i tako dalje, domovima kulture.
Ja se sećam tokom čitavog perioda, uključujući i samu ‘99 godinu, da je škola bila jasno podeljena, da su deca znači i albanske i srpske nacionalnosti išli u zvaničnu instituciju, školu, znači nikakva improvizacija, i čak smo mi do ‘98, pošto se naši nisu organizovali kao uprava i direktor da imamo pekaru za vreme velikog odmora, da smo išli na albansku stranu jer su oni imali razvijene pekare i da smo tamo…
I onda su nam dozvoljavali, bila su jedna vrata kroz koja se slobodno moglo proći, i tamo smo u pekari kupovali užinu za veliki odmor, znači kod albanskih pekara i nije bilo nikakvih problema. Znači, pored su i srpska i albanska deca, svejedno. Do ‘99, kada je došlo do fizičkog okršaja ovih starijih, sedmi i osmi razred. Albanci i Srbi, baš tu kod vrata su se dočekali, dogovarali da se ovaj sukobe i tada su direktor i ove strane i one strane škole dogovorili da se ta vrata zaključaju i da deca više nemaju međusobni kontakt.
Marijana Toma: I ustvari, ti kad razmišljaš o tim prvim godinama svoje škole, u principu, deca nisu dolazila u dodir jedna sa drugima, mislim osim u toj, eventualno u kući u tim nekim, dvorištu, zgradi?
Stefan Surlić: Da, nekog direktnog kontakta nije bilo, kažem, velika barijera sam jezik i ne samo to. Kada pogledate neke mnogo razvijenije evropske narode, koji žive jedni pored drugih, koji imaju i zajedničke monarhije i tako dalje, pa traže neka svoja posebna prava. Na Balkanu toliko razlika, znači Srbi i Albanci su stvarno dva sveta, i religijski i etnički i kulturološki, a opet imate itekako pozitivnih primera međusobnog i prijateljstva i mešovitih brakova i malo se o tome priča. Ispada da Srbi i Albanci apsolutno nisu imali nikakvu komunikaciju, da su uvek bili u ratu, u sukobu, i da tu nikakve pozitivne priče u međuetničkim odnosima nema.
Marijana Toma: Je li se sećaš možda neke te pozitivne priče, je li znaš nešto iz tvoje okoline ili?
Stefan Surlić: Sećam se, naravno. Iz primera moje porodice. Znači, moj otac je nakon rada u društvenoj firmi otvorio privatnu firmu, to je bila jedina multietnička firma, znači gde su radili Srbi i Albanci, i mnogi su tada prigovarali mom ocu zašto, kako, i tako dalje, ali ja se sećam te reakcije, kao: “Ja tražim dobre radnike, dobre majstore, ako je neko najbolji u svom poslu, apsolutno me ne interesuje da li je Srbin ili Albanac.” Ali to su bili vrlo retki primeri, da je neko bio spreman da tako nešto organizuje, ali ja se sećam, sa ocem sam vrlo često išao na teren, da su oni vrlo lepo sarađivali, radili zajednički posao, čak je više bilo sukoba međusobno, između Srba i Albanaca, nego što je bilo ovaj direktno između ljudi, radnika koji su bili različite nacionalnosti. Pozitivne primere isto nalazim u tom, u dnevnom boravku mog stana su se okupljali i srpska i albanska elita i ljudi koji su sagledavali neka ipak, razumnije u tom moru nerazuma šta se dešava i da ta situacija ne odgovara ni jednima ni drugima.
Marijana Toma: Šta su radili roditelji?
Stefan Surlić: Mama je radila u Izvršnom veću, ona je bila član Izvršnog veća u Autonomnoj pokrajini, a moj otac je radio na više mesta, poslednje pre tog, pre te privatne firme “Robotika”, u fabrici amortizera, koja se nalazi između Prištine i Kosovog polja. Čuvena, mislim, fabrika amortizera, u ono vreme Jugoslavije, mislim da su radili za Pežo amortizere i tako dalje, da, da, to. I dan danas neko kaže: “A da, da, znamo, pored Prištine je bila ta velika fabrika, koja je zapošljavala nekoliko hiljada ljudi.”
Marijana Toma: Jesu roditelji poreklom sa Kosova, jesu oni rođeni na Kosovu ili su se doselili?
Stefan Surlić: Ne. Ne, vrlo specifična situacija. Ustvari, moji su kolonisti iz Like, došli na Kosovo, a, a moja majka je iz mešovitog braka, baka je Austrijanka, a deda je Beograđanin. I tu je sad vrlo duga priča, trebalo bi nam još jedan sat, dva da vam objasnim kako je…
Marijana Toma: Može ukratko?
Stefan Surlić: Ukratko, da, moj deda je ovaj bio u ratu, ratni zarobljenik u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Moji roditelji su dosta starija generacija, znači ‘46 i ‘50 godište, njihovi, znači, moji baba i deda negde od ‘14-og, ‘17-og do ‘26-og- ‘27-og godišta dvadesetog veka, tako da pamte vrlo živo Drugi svetski rat i moj deda je upoznao baku Austrijanku u Salcburgu i tamo je ostao da živi.
Međutim, oni su bili pro-monarhistička porodica, beogradska porodica stara, živeli na Dedinju, sve. Jedan brat je bio komunista, međutim, nakon onoga što se dešavalo ‘45 godine, taj njegov brat nije želeo da učestvuje u onim čistkama koje su se dešavale ovde u Beogradu, iako je bio zakleti komunista i pre Drugog svetskog rata, i onda je on po nekoj kazni partijskoj valjda dobio da bude neki komesar u Prištini. I tek negde ‘50-tih godina, na samrti je tražio da vidi još jednom brata i onda je po majci, znači, moj deda došao sa bakom Austrijankom iz Salcburga u Beograd. Tada je dobio savet da ipak ne bude tu u Beogradu, jer je već bio na granici sačekan od UDB-e, i trebalo je da dođe i do likvidacije i tako dalje, međutim, zahvaljujući ovom drugom bratu je spašen i savetovano mu je da ode upravo u Prištinu gde je bio njegov brat. Njegov brat je ubrzo umro, oni su ostali tamo i tako.
Ovaj, sećam se samo mojih, priča moje bake Austrijanke koja je rekla da, pitao sam je: “Kako je to bilo, ‘50-tih, ‘60-tih, ti iz jednog Salcburga, koji je onako lep da dođeš u Prištinu?” Ona kaže da se ta struktura stanovništva značajno promenila, da je ustvari Priština bila jedna turska kasaba, ustvari, najviše je bilo Turaka i starih onih begovskih porodica koje su tek u tom nekom programu ‘60-tih odlazile u Tursku masovno i da je dosta manji broj stanovnika su činili Srbi, Albanci. I da je izašla u nekoj najobičnijoj haljini ovaj na ulice Prištine i do pijace i da su te žene sve nosile tada još uvek dimije, marame i da je ona bila kao neko čudo koje su počeli svi da pipaju i da nije tu bilo nekog ovaj gradskog policajca da je spasi, kaže: “Ja sam stvarno bila u čudu, to je stvarno bio sudar civilizacija u to vreme.”
A s tatine strane su Ličani, oni su došli iz Like u više talasa, znači i ‘20-tih i ‘30-tih godina, odmah znači posle Prvog svetskog rata i tada se zemlja dodeljivala, znači pogotovo onima koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu. I tu je postojao taj neki momenta zavetne zemlje, svi su se oni sećali da su oni sa Kosova pre stotine i stotine godina došli u Liku i da je ovo ustvari povratak tamo odakle su došli, da li je to neko crnogorsko, kosovsko krilo i tako dalje. Uglavnom ta mesta, uglavnom, Kosovo polje, okolina Lipljana, ima mnogo sela i mesta gde su Ličani, Hercegovci, Crnogorci.
Marijana Toma: Interesantno. A roditelji su studirali oboje u Prištini i tu su se upoznali?
Stefan Surlić: Ne. Ne, znači, moja majka je studirala, Beograd i Priština, a otac je studirao u Novom Sadu. Tako da su se oni opet ustvari još jednom opredelili da se vrate, i da žive, da žive u Prištini.
Marijana Toma: A šta je, jesi li možda nekada razgovarao sa svojim roditeljima, šta je kod njih, mislim, sad prosto, ja idem iz nekih drugih pozicija, šta je na njih uticalo da se vrate nakon studiranja u Beogradu i Novom Sadu, da se vrate dole u Prištinu?
Stefan Surlić: Mislim da je taj porodičan momenat bio ključan, jer su roditelji ovaj već bili dole, uveliko i znači i mislim da što se oca tiče da je on imao tada poslovne mogućnosti i za zaposlenje više, jer je on ustvari i počeo da radi, budući da je ‘46 godište, sada ne znam tačno faktografski da vam kažem, ali ‘60-tih godina, ali on je kao neko ko je završio srednju tehničku školu, počeo da radi u fabrici i kao stipendista fabrike otišao da studira mašinstvo. Tako da je on već na neki način i bio vezan i da se vrati, doduše kasnije je i menjao poslove i koliko znam, on je uvek bio opredeljen da živi na Kosovu.
Moja majka je doduše uvek bila protiv toga i uvek je ponavljala reči svog oca da iz tog grada i sa Kosova treba bežati hiljadu kilometara jer tamo nema normalnog života, da će tu uvek biti sukoba i ratova i to je ona tokom čitavog mog detinjstva, sećam se tih reči da je to njoj i otac rekao i da…. Međutim i sama baka Austrijanka, na primer sa druge strane, kada je moja majka potezala tu priču: “Ajmo u Beograd, ‘ajmo u Novi Sad, hajde tokom već ‘90-tih, jer ovde nema života”, upravo je moja baka rekla: “Ja sam se već jednom preselila i nemoj sad ove stare kosti” (…) “da me seliš iz Prištine.” Tako da…
Marijana Toma: A čega se još sećaš iz tog perioda, znači to kad kažeš ‘90-te, i taj, to što mama se podseća dedinih reči, je li bilo, ne znam, znam da je u jednom trenutku ‘95-e došla, da je jedan deo ljudi koji su izbegli iz Oluje pa su došli, pa su došli na Kosovo, je li bilo nekakvog odjeka tih sukoba dole, čega se ti možda sećaš kao dete, iako si tad bio dosta mali?
Stefan Surlić: Sećam se. Bilo je velikog odjeka, a pogotovo stanovništvo koje je poticalo iz tih krajeva, uključujući i mog oca je imalo neke i rodbinske dalje kontakte sa svima njima, i tada nije bilo toliko razvijenih ni telefonskih konekcija usled rata, interneta, bilo čega tako da, sećam se nakon Oluje, ‘95-e da li je bilo pitanje ko je preživeo, ko je stigao do Srbije, i već su se brzo organizovali. Značajan broj porodica je došao na Kosovo, tokom ‘90, znači pete i šeste godine. Moj otac je čak i formirao neku organizaciju neformalnu, da se pomognu ti ljudi, da nađu zaposlenje, da ostanu tu normalno da žive.
Oni su bili smešteni u sportskoj hali i sećam se da sam išao sa njim i da je to bila jedna od najsablasnijih scena, gde čitave porodice stanuju na nekim najobičnijim dušecima, leže, potpuno bez ikakvih sredstava, pomoći finansijskih, data im je samo ta sportska hala, bližila se zima. Jedna neverovatna situacija i onda je bilo što pre da oni nekako nađu neki normalan smeštaj. A dugo su, neki su i godinama živeli tako ovaj po nekim barakama, improvizovanim prostorima.
Posle su, dosta njih je otišlo, bili su neki programi iseljavanja u Sjedinjene Američke Države i Australiju i ti ljudi se i dan-danas javljaju, zahvaljuju se mom ocu i to ovaj… Sećam se da je jedna žena prišla i mom ocu rekla, kao: “Izvinite, ja nemam za kruh, možete li meni da date nešto?” Bilo je da li 50 dinara, onaj Miloš Obrenović plavi, da li je to bila pedesetica ili neka tako da je tata izvadio, da je to bilo ipak onako kao novčanica i da se ona do, do, do neba zahvaljivala, to mi je. Sećam se sad kao dete tih nekih slika i scena, sad možda ovako zvuči banalno i da je tata u toj jednoj, toliko deprimirajućoj situaciji doneo flašu rakije i ne znam koliko kila kobasica i kad je ušao u onu salu i rekao: “Gde ste ljudi, kako ste?”, kad su oni videli ono, odjednom su se svi okupili, svi da nazdrave, svi da iseku, imali su neki sir i te kobasice i najedanput se stvorila neka pozitivna atmosfera i oni su osećali da nisu toliko napušteni.
Ali postojao je jako veliki otpor Albanaca, sećam se da je to bio kod njih protumačen kao akt nove kolonizacije, da oni uvode neki jezik koji oni ne poznaju, pa odbijanje na primer prodavača da im prodaju na primer ako kažu “kruh” ili tako nešto, ovaj reč, jer ne razumeju šta to znači. I tako, eto, toga, toga se sećam. Ali brzo je deo tih porodica otišao, ili je uzeo nešto u Srbiji, ili u okolini Beograda, oni koji su se organizovali, ili u tim programima, većina njih je u Australiji, Americi danas.
Marijana Toma: A reci mi sad, ti si krenuo u školu, ‘86-e, ‘96-e je li tako?
Stefan Surlić: ‘96-e.
Marijana Toma: ‘96-e?
Stefan Surlić: Ustvari, ranije, ‘95. Ja sam sa šest godina krenuo u školu.
Marijana Toma: I ti si ustvari, kada počinje rat na Kosovu, koji razred si bio?
Stefan Surlić: Pa dobro, sukobi kad su već krenuli, intenzivirali su se ‘97-e. Ja se sećam tog mog straha da idemo van Prištine, bilo da je reč o izletu bilo da je reč o kući na selu koju smo imali, koja je u okolini Lipljana i uvek sam tatu pitao: “Jesu tu došli teroristi?”, kao, je li sigurno. I tata onda: “Ne brini sine, ima i policije, i vojska čuvaju to, neće se desiti ništa.” “Kako se neće desiti, vidiš da javljaju ovo, da javljaju ono?” Onda te priče ljudi koji su, pogotovo mladih rezervista koji su bili na Košare i uopšte uz granicu, u Drenici.
Onda je tata jednom zbog posla trebalo da ide do Peći, isto smo se brinuli do kasno u noć, zato što su ti putevi bili presečeni potpuno. OVK jedinice su presretali ljude, vadili ih iz auta, ubijali i sećam se jedna, nekoliko slučajeva tako da tata dolazi kući ili mama i kaže: “Znaš li koga su ubili, znaš li koga su presreli?” I tako, uglavnom, jedna onako… A čovek je čudno biće, prihvata nešto za normalno i prilagođava se vrlo brzo nenormalnim situacijama. Sada kada nekome to pričam kaže: “Kako niste odmah kad je neko, da ste čuli da je neko ubijen, spakovali se i to?” Ne, to je tada delovalo, to je to, živimo tu, i sada kada pratimo te neke stvari u svetu, pitamo se kako ti ljudi žive, ne znam u Siriji, u Palestini, ako je svaki dan neki bombaški napad, neka pucnjava, jednostavno najedanput čovek prihvati to kao neku normalnost života i ne odbija do poslednjeg onog najgoreg momenta da uopšte preduzme bilo kakav korak.
I do poslednjeg trenutka su moji roditelji bili ubeđeni da nema ništa od bombardovanja, da se niko neće ni u Evropi ni u Americi neće dosetiti da, da na takav način bombarduje jednu celu zemlju i da to prouzrokuje mnogo žrtava a da opet Miloševića je sam narod zbacio a ne NATO bombardovanje, mesecima kasnije. Dobro, ja sad uvodim jedan politički momenat, ali zaista sećam se tog momenta samog, 24. mart i ta noć, mi nismo imali nikakve rezerve u kući, nestala je struja, ubrzo nije bilo vode, čule su se detonacije. Onda, budući da moja majka govori dobro nekoliko stranih jezika, pogotovo RTL nemački i druge kanale, na nemačkom koje je pratila, tu se govorilo o tome da kreću iz Avijana avioni ali da NATO trupe iz Albanije i Makedonije kreću na Kosovo i uopšte nije bila isključena opcija kopnene ofanzive. I onda su moji roditelji mislili zaista da je to kraj, da njima treba samo nekoliko sati da iz okoline Kumanova, Tetova dođu do Prištine i da to krene opšti rat i da niko živu glavu ne izvučemo. Moj otac je govorio: “Da mi je neko u tom trenutku, te noći, pošto sam bio potpuno nepripremljen, ponudio i rekao, sve što imate od imovine, od vrednosti, bilo čega, dajte, mi vam sada vodimo decu na sigurno, stići će do Beograda, potpisao bih i rekao idite.” Jer je to zaista u jednom momentu ono erupcija panike i straha da samo najgore u narednim satima možete da očekujete.
Ali da se vratim ranije, ovaj ceo taj period ‘90-tih godina, kažem osećala se ta atmosfera, ali uvek je bilo tih nekih pozitivnih primera. Međutim, ja se ipak sećam masovnih protesta i već ‘97-’98 nismo bili najsigurniji da idemo iz škole sami do kuće, i uvek, da li nas je učiteljica okupljala, da li su se neki roditelji organizovali pa neko prati decu, pogotovo ako pešaka idu. I onda su se čak i sačekivale grupe dece, Srbi i Albanci jedni druge, tačno se znalo da idu iz škole i sad će neko tu da naiđe i onda je to bilo konstantno u nekom sačekivanju, u nekoj dečijoj tuči koja je, deluje bezazleno ali opet je govorilo o tome da se čitava politika reflektuje na sve članove društva, uključujući i decu.
Drugo što je jako bilo čudno i to sada može da zvuči toliko i ovaj i rasistički i šovinistički, ali dan-danas da pitate Srbe i Albance, oni će vam reći da poznaju po liku ko je Srbin, a ko je Albanac. I zaista se to dešavalo, ja se sećam mog druga koji je živeo u jednom kraju koji je baš bio onako potpuno albanski, etnički, i koji me je molio da ga pratim, da idemo zajedno, prepoznaće ga da je Srbin. Po fizionomijama, ne znam kako i dan-danas ali Srbi i Albanci su jedni druge prepoznavali. Bez, bez reči. I to je onda bila ta situacija pred rat da vas je strah ako kao prepoznaće vas da ste, da ste Srbin. Ili da, sećam se mojih drugara koji idu i vide neke ljude koji su Albanci i hoće da im dobacuju, tačno su znali da, oni su Albanci, hajde da kao nešto dobacujemo, ali…
Marijana Toma: To ustvari, da to onda znači da je čitavo društvo, čak i oni najmlađi su u tom ne učestvovali, ne fizički, nego se oslikava na njih.
Stefan Surlić: Da, da.
Marijana Toma: A reci mi sad, ustvari, počeo si, rekao si kako je bilo sa roditeljima kad je počelo bombardovanje? Vi ste bili sve vreme u Prištini dok je trajalo bombardovanje, ili?
Stefan Surlić: Ne. Znači, već sutradan, moja majka, budući da je radila u Izvršnom veću je došla i rekla: “Saznala sam da vojska ide prema Mitrovici i da je taj put slobodan.” I dalje je bila ta opcija kopnene intervencije, i to je onda potaklo mog tatu, koji budući da je ‘46-o godište i da uopšte nije bio vojni obveznik, on je takozvani ‘trećepozivac’ kako se to zvalo, već u petoj deceniji, šestoj, života, ovaj da izađu iz, odnosno da mi izađemo ovaj bar do Kosovske Mitrovice i da napustimo Kosovo, jer je bilo ključno da ne ostanemo na Kosovu zbog toga što će nastupiti sveopšti rat, a majka budući da je radila u državnoj instituciji, ona je rekla: “Ja ću ostati, ipak govorim jezike.” Drugo, imala je moja majka i nadimke kao “Pravda”, budući da se bavila sektorom prava i kao Austrijanka po majci, kao “Nemica”, “Švabica”, šta već. Ona je smatrala da nju neće ugroziti ni komšije Albanci, sa strancima može da govori i na nemačkom i na francuskom, i na engleskom, tako da ona je rekla: “Ja ostajem da čuvam imovinu”, jer sve što imamo to je stan, to je ono što imamo u stanu i to je to.
Tako da smo mi samo sa najosnovnijim stvarima otišli sa Kosova, neki mali koferčići, torbe, čega se sećam, imao sam jedan mali geografski atlas, voleo sam tad mnogo da gledam atlas i voleo sam geografiju i uzeo sam samo taj atlas sa sobom, sestra još neke knjige i eto, ustvari sa tim stvarima smo mi ustvari napustili Kosovo i nismo se vratili do ono prve neke neformalne posete, ja mislim da je to bila 2004, peta godina.
Marijana Toma: A je li možeš da mi ispričaš sad nešto o tom vašem izlasku, kako je to izgledalo, pošto ja prosto, kad gledaš to iz perspektive deteta, kako to izgleda, taj put, ta vojska?
Stefan Surlić: To je bila jedna od najsablasnijih scena koju ja pamtim i dan-danas, moj otac govori: “Ostario sam pet godina prolazeći taj put od Prištine do Kosovske Mitrovice.” Zato što nije bilo, vojska je već prošla, nijedan automobil nije bio na tom putu, ni u oba pravca. Sela, i albanska i srpska, potpuno prazna, kapije potpuno otvorene, znači, da je postojala kamera neka da snimi, kao u onim najgorim filmovima kada se neki užas desi i gde nema žive duše.
Znači, ceo taj potez do Kosovske Mitrovice, apsolutno je bio sablasno prazan i budući da smo mi imali stari i polovan auto, tata je samo brinuo da, da se nešto ne desi, da ne stanemo u ovoj nedođiji, on sa dvoje maloletne dece i to je bilo onako. Tek kad smo došli, znači onaj deo južne Mitrovice i fabrike, tata kaže: “Dobro je, stigli smo.” I onda je bilo lakše, od Mitrovice do Raške, i tamo smo se i zaustavili.
To je jedno malo mesto, Brvenik kod Raške, koje posle bombardovanja, mi smo izašli iz ruševina, ovaj jer tokom bombardovanja nije bilo sigurno da dalje putujemo, znači napustili smo Kosovo ali hajde da ostanemo tu negde da vidimo i tada je takođe, kao što svi vidimo, političke elite mislile da će bombardovanje trajati svega nekoliko dana, da to neće trajati toliko dugo. Hajde kao proći će bombardovanje, smiriće se, napustili smo Kosovo da vidimo možda će doći do ono, direktnih sukoba na kopnu, ako se ne dese, da se mi vratimo. Međutim, mi smo bili u Brveniku i u zoru, 6. aprila su pale bombe, odnosno rakete na Brvenički most, jedan običan most koji vodi dole do sela ali i do pruge, koji je vazdušnom linijom od tog motela bio na svega 20 metara, tako da smo mi u poluruševinama izašli iz tih soba, i to je negde bilo znači četiri, pola pet ujutro.
Toga se sećam, to je isto bila jedna trauma velika, jer su najednom počeli zidovi da se razdvajaju, u sred noći se budite, pada malter po vama. Sećam se da nas je otac zagrlio i posle on priča, kaže: “U tom momentu sam samo mislio na to da ako nešto padne i sruši se na nas, ja sam vas bar zaštitio i da eto bar nekako u ruševinama preživite.” Na sreću, razdvojio se znači samo zid na dve strane, prozori, vrata, štokovi, to je sve proletelo, znači neverovatnom brzinom i mi nismo imali ni ogrebotinu iz tog jednog užasa koji se desio i svega, ali za divno čudo. Znači, i posle smo gledali, mi smo učestvovali, to je bila ta kolektivna akcija, nikada veće solidarnosti među Srbima nego tokom bombardovanja, zato što su ljudi iz Raške, iz svih okolnih mesta došli da pomognu, da očiste i tako dalje. Svaka soba je imala iznad kreveta prozor, ovo je bila jedina soba gde je prozor bio sa strane u odnosu na krevete, tako da staklo i štok, kada je leteo, nije padao na krevet, nego sa strane na sto i to je nas spasilo.
Inače da smo bili u tom nekom, u silini te detonacije, direktno bi… Onda milion gelera koji su na sve strane, u toj sobi gde smo mi bili to su sve bili kamenčići, da nas je jedan pogodio mi bi smo bili na mestu mrtvi. To je zaista neka Božja volja da mi preživimo i da nekako iz ruševina izađemo, jer bile su srušene potpuno krov, stepenice razrušene, mi smo kao kroz neke katakombe prolazili da bi izašli iz tog motela, “Markov konak” se zvao. I sećam se…
Marijana Toma: Kog datuma je to bilo?
Stefan Surlić: 6. april. 6. april. Ima, mislim da je čak i došla jedna TV ekipa RTS da snimi, oni su snimali po celoj Srbiji, odnosno po SR Jugoslaviji tada gde su pale bombe i to je… Da, sećam se tih žena koje su radile u tom modelu, u motelu, gde su već plačući dolazile jer su one izdaleka videle da taj motel više ne stoji, da je to ruševina, a znaju da smo mi jedini gosti, sami u tom motelu. Oni su plačući i jecajući dolazile do ruševina i kada su videle mene i sestru, to je bio izliv emocija, mi smo se grlili satima, ovaj, eto, preživeli smo.
Marijana Toma: To je… A da, za to vreme je mama na Kosovu?
Stefan Surlić: Da. E sada, i to je bila, znači, to je bio šok za moje zato što su, naravno, samim tim oni su imali broj od motela, ali sa bombardovanjem su prestale bilo kakve komunikacije, motel je bio presečen a one su na televiziji videle vest, odnosno moja majka i baba koja je isto bila ostala videle kako je bombardovan Brvenik, u neposrednoj blizini motel, slika ruševine, kaže: “Još se ne zna da li ima žrtava.” I, moji su već bili potpuno ovaj u šoku, i mislili su da se desilo ono najcrnje. Kaže moja mama, pored toga što u jednom momentu je osetila šok i tugu, baba je već bila van sebe, počela da plače, onesvešćivala se, kaže: “Tako da sam ja pored te muke, imala problem i sa bakom.” I u tom momentu ovaj nisu znale šta da rade ni kako da saznaju da li smo mi uopšte živi, da li nam se nešto desilo, da li smo samo povređeni.
Mi smo tek uveče došli do broja zato što, zahvaljujući nekim ljudima došli smo do Baljevca, mislim, tog mesta i jedan čovek nam je dao da pozovemo, dobili smo vezu, ja sam prvi koji sam se javio, sećam se tog glasa majke, gde ste, jeste živi, šta je, kako je, preživeli smo, sve u redu. I onda su one došle autobusom, i da nas vide da se uvere da je sa nama sve u redu, mislile su čak da nešto možda ćutimo da se možda tati nešto desilo i to i opet odlučuju da se vrate, kaže… Moj tata je isto mislio da se mi svi vratimo u Prištinu, jer kao, bombarduje se cela Srbija, svejedno da li ste u Prištini ili nekom drugom gradu, mada je na Prištinu najviše bombi i raketa palo i tada moja majka moli tatu da idemo za Crnu Goru, jer je tamo ipak manje. Mi smo tada već tamo imali stan, ovaj u Tivtu i da odemo tamo.
Međutim ono, ponavljam, što je bio razlog zašto mi nismo nastavljali dalje od Raške bio je em što smo mislili da ćemo se vratiti, em što u vreme bombardovanja, svaki most, svaki tunel, svaka pruga može biti meta i da vi jednostavno u saobraćaju stradate usled NATO bombi. I tata je bio jako skeptičan, upravo zbog broja mostova koje on zna po Crnoj Gori i plašio se da mi dok dođemo do Tivta da je to jedan veliki put, međutim ipak na kraju odlučujemo i stigli smo do Crne Gore.
Marijana Toma: Kad ste otišli u Crnu Goru?
Stefan Surlić: Pa posle, znači šestog, to je bio negde 10-i, 11-i april. Posle četiri, pet dana na sreću, jer je taj most i jedan most do, jedan sporedni put gađan u toku čitavog NATO bombardovanja još tri puta. A sećam se da nas je vlasnik tog motela molio kao: “Slušajte, pun je magacin hrane i pića, ne morate ništa da plaćate, to ionako kao će propasti, prazan je motel, kakvi gosti, ostanite, tu je blizu Kosovo, Priština, šta god se desi, i tako dalje.” I onda moj tata kaže, jedino što je presudilo: “Ajde da ne bude da neću da poslušam ženu i majku, pa da se nešto desi pa da sam posle ja kriv.” Tako da, eto na sreću, mi smo otišli iz tog mesta koje je posle bombardovano još tri puta.
Marijana Toma: I to sad znači vi u aprilu odlazite u Tivtu i ti tamo sad, (nerazumljivo) to te nisam pitala, koliko ti sestra ima godina?
Stefan Surlić: ’84-to godište.
Marijana Toma: Ona je starija od tebe?
Stefan Surlić: Da.
Marijana Toma: Vi tamo nastavljate školu, odnosno upisujete i kako to sad već ide? Vi se smeštate u vaš stan, ako možeš samo to da mi ispričaš?
Stefan Surlić: Da, da, doduše taj stan nije još bio skroz otplaćen tako da smo mi bili ustvari kao podstanari, sa gazdom neko kratko vreme, posle smo se preseljavali i tako dalje, na kraju ipak smo ovaj tu bili i ostali i odlučili smo da ostanemo. Moja majka je ovaj došla u Tivtu, posle bombardovanja, posle dolaska KFOR-a na Kosovo i povlačenja vojske.
Marijana Toma: A ona se vratila na Kosovo?
Stefan Surlić: Da, ona je ostala. Znači majka i baka su odlučile da se one vraćaju na Kosovo da čuvaju imovinu i nisu htele da napuste, tako da su ostale sve do kraja i do onog najgoreg perioda kada sa ulaskom KFOR-a dolazi ne samo veliki broj Albanaca, ne samo onih koji su živeli u Prištini, već i ljudi koji nikada nisu živeli u Prištini, koji počinju da pajserima obijaju sve žive srpske stanove, da ulaze, pljačkaju. I kaže majka da je za tih, koliko je ona ostala, mislim do jula, avgusta meseca doživela najstrašnije scene u smislu konstantnih jauka, pucnjave, krikova u sred noći, lupanja po vratima, ona se zatvorila potpuno, orman je stavila, pribila uz ulazna vrata, nije izlazila uopšte iz stana, ko u onim filmovima je vezala čaršafe sa, vezala za gelender od terase da bi mogla da izleti u slučaju nekog napada. I…
Ona je bila odlučna da ostane do kraja dole i moj tata je zvao i: “Pusti imovinu i sve pobogu, valjda ćemo nešto steći ponovo u životu, nije nam prvi put da krećemo od nule. Ti si pravnik, ja inženjer, pa ako ne nađemo neki posao šta sad, propao stan, šta sad, važno je da smo živi i zdravi, ako ostanu deca bez majke, to će biti najgore.” I pogotovo kad je poslednji put smo se mi čuli telefonom, ni ja, ni moj otac i moja sestra nismo mogli da prepoznamo glas moje majke, znači da ona je bila u tolikom jednom stresu i agoniji koju je preživljavala svu tu zatvorenost da je na kraju je bukvalno rekao: “Izlazi iz tog stana, što pre.” I ona je jednim od poslednjih autobusa srpskih koji su izašli iz Prištine, došla prvo do Raške, potom od Raške do Tivta.
Marijana Toma: I sve je tamo ostalo?
Stefan Surlić: Tamo je sve ostalo. Mi smo zvali neke prijatelje još, odnosno moja majka i naše porodične prijatelje, Albance, ako mogu da dođu da bar nešto sačuvaju. Ona je ponela albume slika, eto to da ostane kao uspomena, a sve ostalo, nije moglo ništa da se ponese, i tako, to je.
Eto zahvaljujući nekim dobrim ljudima Albancima, ostao je taj stan, ovaj neke stvari smo kasnije i dobili, neke nismo, ali jednostavno u ratnim uslovima razmišljate samo da preživite i da ste svi na okupu i apsolutno vas nije briga šta je ostalo od imovine i šta ste mogli da iskoristite.
Razmišljali smo, to je vrlo važna dimenzija, da se preselimo u Beograd i moja majka je imala mogućnost kao svi državni službenici da dobiju negde u drugom gradu u Srbiji mesto zaposlenja, međutim od toga su nas odgovarali svi ostali prijatelji koji su već bili i u Beogradu i u Novom Sadu i Nišu, pričajući da njihova deca uopšte ne mogu da se integrišu i uklope, zato što ih u odeljenima zovu ‘Šiptarima’, zato što ih gađaju, maltretiraju, šikaniraju, da su oni krivi za sve.
Na primer, prave se rođendanske žurke, “svi ste pozvani, oni Šiptari sa Kosova nisu pozvani”, i tako dalje. I to baš onako u Beogradskim školama, nisu to neke male sredine, tako da… To me navelo na neko razmišljanje koje i dan-danas imam da smo mi kao narod koji voli teritorije ali ne volimo nas same i ljude i to je činjenica koja se potvrđuje i u Hrvatskoj, i u Bosni i na Kosovu. Govorimo o ‘Svetoj zemlji’, o tome da se treba do kraja boriti. A onda kada ti ljudi zbog takve politike ispaštaju i dođu do tih centara odakle se slala takva politika i kreirala takva politika, e onda su oni glavni krivci što se sve desilo, onda su oni tamo prodali, došli s puno para i okupirali su sve što je ovde moglo da se okupira, tako da smo u tom smislu zaista nacija koja je uvek vrednovala više terirtoriju nego svoj sopstveni narod i zato nas na Balkanu mnogo manje ima u odnosu na narode koji su trpeli i da imaju manje teritorije, ali da sačuvaju svoj narod bez obzira na sve ostalo.
Marijana Toma: Vi ste onda ustvari… Hoću da se vratim na Tivtu pošto imamo još nekih desetak minuta pre pauze kada moramo zameniti karticu… Dakle, do kada vi ustvari živite u Tivtu?
Stefan Surlić: U Tivtu na kraju odlučujemo da živimo ustvari samo otac i ja, jer sestra ubrzo odlazi na studije, doduše ona jeste završila gimnaziju u Kotoru i onda odlazi na studije, tako da…
Marijana Toma: U Beograd?
Stefan Surlić: Da, u Beograd. Tako da smo silom prilika bili podeljeni kao porodica, majka i sestra su bile u Beogradu, majka je radila, sestra je studirala a ja sam ipak odlučio da ostanem, svidelo mi se na moru (ha-ha). I tako. Tivat je bio jedna mnogo dobra sredina za odrastanje, multietnička sredina gde su već ranije došli mnogi ljudi iz Hrvatske i iz Bosne. Zatim domicilno stanovništvo, i Hrvati i Crnogorci i Srbi iz Grblja, jedna vrlo mešovita sredina koja i ja ni u jednom momentu nisam imao ništa negativno da kažem niti sam doživeo bilo šta negativno. I drugo, politika tada vlasti Crne Gore je bila gostoprimljiva prema izbeglim, raseljenim licima, organizovana je pomoć i…
Marijana Toma: Ti si išao u gimnaziju u Tivtu ili?
Stefan Surlić: Da, u Tivtu.
Marijana Toma: I kako sad izgleda tvoj život, pretpostavljam, s obzirom da je velika razlika s obzirom kako izgleda Priština, kako izgleda Tivat, primorski grad, more?
Stefan Surlić: Pa ja mislim da ustvari su mesta u kojima sam odrastao, odnosno u kom sam rođen, proveo detinjstvo i potom mesto u kome sam eto nekako formiran u neku ličnost, doživeo punoletstvo i uticala na to da ja upišem političke nauke, da bih sebi objasnio šta se sve to desilo i ko je to uticao da moj životni put bude baš takav. Sukob na Kosovu, a sa druge strane jedna vrlo da tako kažem nestabilna politička situacija usled refinisanja odnosa između Srbije i Crne Gore, referendumske kampanje, i ja ustvari do proglašenja nezavisnosti Crne Gore živim u Tivtu i tek znači 2007., upisujem Fakultet političkih nauka u Beogradu.
Jeste razlika, Priština kao veliki grad, ipak više od 150,000 stanovnika pre rata, Tivat jedan mali grad između 10,000 i 15,000, ali jedan grad koji je bio vrlo organizovan, koji mi je ponudio neke i vanškolske i školske aktivnosti, bavio sam se i sportom i raznim dodatnim aktivnostima, išao i u muzičku školu, radio i na radiju, zaista jedna sredina koja omogućava da, da, pogotovo u tom periodu odrastanja i formiranja živite jedan lep, miran život, da je sve blizu na pet minuta.
Ali opet taj osećaj pripadništva mnogo znači, ja to često govorim ljudima, pogotovo ako žele da odu negde i da žive u inostranstvu. Bez obzira što ovde u Beogradu toliko toga vas nervira i kao, kakvi su ljudi, kakve su institucije, gužve u gradu, svega toga ima i u velikim gradovima širom sveta, to je pod broj jedan, pod broj dva, taj jedan osećaj da vi negde pripadate, da niste sami, da su tu i prijatelji mojih roditelja, da su tu i prijatelji neki moji iz detinjstva i da je tu neka naša uža i šira porodica, da imate nekog.
Crna Gora je ipak bila mesto gde ja nisam imao nijednog od rođaka, kad je moj otac i uopšte moji roditelji nisu imali nikakve prijatelje, kolege sa posla, to je jedan potpuno novi svet. I lakše je meni bilo da se integrišem u taj svet u odnosu na mog oca koji jeste radio prvo kao inženjer u fabrici “Bokeljka”, potom kao nastavnik u školi, gde je predavao od tehničkog obrazovanja, preko fizike i matematike, ali sve to budi u vama neki osećaj usamljenosti, jer nije to – to, ja i otac sami u jednoj zemlji gde nemate nikakav koren. I to u onom identitetskom smislu i u smislu neke jače integracije je vrlo teško, vi to tek kad odete negde i kada doživite shvatite koliko ste vi jedna ranjiva osoba i osoba koja ne može bez zajednice.
Marijana Toma: U tom periodu dok, ustvari ja bih možda sada stala, možda jedno kratko pitanje, dakle gimnazija, kako sad izgleda, dakle ti si ustvari došao u peti osnovne, to me zanima, kako je izgledao taj prelaz, da li si i ti nailazio na ovakve situacije kao što su…?
Stefan Surlić: Ne, ne.
Marijana Toma: Tamo? Ono što su prijatelji pričali da su deca doživljavala ovde [misli se na otpor prema izbeglicama koji postoji u Srbiji u tom periodu]?
Stefan Surlić: Ne, ni u jednom trenutku, na protiv, bili su još osetljiviji prema meni u smislu da je odmah uz mene bio i direktor i pedagog. Ja sam imao sreću što je taj prelaz, sad ne znam kakva je situacija u osnovnim školama u Srbiji, ali ranije je postojalo da od četvrtog se prave nova odeljenja, tako da svega njih po dvoje troje se znalo međusobno ali većina nas u odeljenju se nikada nije ni poznavala. I onda je bilo mnogo lakše da se uspostavi neki kontakt.
Drugo, bilo je dosta i dece na primer sezonskih radnika, ljudi koji su iz Srbije, dakle, ljudi koji žive, isto govore ekavicu i koji su bili po različitim odeljenjima, ja sam čak potpuno imao ono, bio sam potpuno prihvaćen. Čak sam u petom razredu mislim bio i predsednik učenika, odnosno odeljenja, da su me svi izabrali, ja tu vrstu znači tog nekog, znači neprihvatanja nisam doživeo u Crnoj Gori i to sa sigurnošću mogu da kažem da ko god je bio u Crnoj Gori da se lepo integrisao i da je bio prihvaćen.
Marijana Toma: Super. Je li možemo li sada da napravimo pauzu? Prošlo je 54 minuta.
