Drugi deo
Mia Crocetti Marzotto: Pomenula si džudo, kako to da si se bavila džudom u Ibici?
Kristina Mari: Počela sam da se bavim džudoom kada sam imala, čini mi se, oko osam godina. Nisam sigurna, ali mislim da sam imala osam godina. I uvek sam bila veoma fizički… snažna ako mogu tako da se izrazim (smeje se)… Nisam bila plašljiva, takođe sam se borila, nisam se tukla, nego onako sa dečacima, znate. Takođe je bilo nekoliko dečaka u mom razredu koji su se bavili džudoom. Tako da ponekad… deca nekad mogu biti hiperaktivna. I na kraju bih razgovarala sa njima, a oni su mi rekli da se bave džudoom, sećam se. I ja sam mislila: “Hm, ovo zvuči kao nešto što će mi se dopasti”.
Pa sam rekla mami da želim da probam. Počela sam i bavila sam se džudoom deset godina, do svoje 18. I onda sam nastavila malo, ali, i… Kada sam se preselila u Madrid, prestala sam da radim bilo šta veliko… Mislim, sve što sam radila na Ibici je prestalo, to sam nastavljala da radim samo kada sam se vraćala kući na odmor ili tako nešto. Ali pokušavam da ostanem angažovana na svemu, ali sam, naravno, vremenom prestala. Ali džudoom sam se bavila deset godina i uvek sam se osećala veoma sigurno i samopouzdano.
Imam crni pojas u džudou, tako da… Takođe, kada sam bila u Madridu, išla sam na treninge samoodbrane. Njihova svrha je bila da mogu da se primene na ulici, ne samo zato što je džudo sport i znate… Nije isto kada ste u okruženju gde znate šta radite, i vaš protivnik zna šta radite, i onda se borite. Ali takođe sam osećala da je to nešto od čega ću se osećati sigurno i, konačno, pripremiti me za svaku neočekivanu situaciju na ulici. Ne znam, uvek razmišljam ako se nešto desi, da li bih mogla da reagujem. Zato što se mozak igra sa vama na različite načine. Ali zbog toga sam se osećala jako dobro, a to je bio i sport koji me je naučio mnogo o hmm… O sebi i trudu koji je potrebno da uložiš ako zaista želiš nešto da postigneš.
Imala sam sreću da imam stvarno dobrog trenera, zove se Teo, Teo Blaskez. On je nastavio, i dalje je trener kluba u, u mom gradu, u mom rodnom gradu. Tako da smo mnogo naučili, mnogo više od same tehnike. Bio je to kao proces otkrivanja sebe, svojih kapaciteta, svojih strahova, svojih… Za šta si sposoban… Ili mi se ponekad dešavalo zbog težine, džudo se vežba po težinama, jedno vreme nisam imala rivala zbog težine. Tako da sam išla na takmičenja i nisam imala sa kim da se borim zbog svoje težine. Bila sam laka kategorija, tako da će uvek biti malo komplikovano imati nekoga na drugoj strani.
Tako da me to stvarno nerviralo, jer bih osvojila takmičenje a da se uopšte nisam borila. Bila sam sama, bila sam jedina u kategoriji. Tako da me je to zaista naučilo da ako imaš medalju (smeje se) ne znači da si najbolji. Najbolji znači mnogo drugih stvari. Tako je to bilo malo, postalo je takmičenje sa samim sobom, gde želim da stignem, to je moja pobeda ili moj, ili moj poraz. Tako da da.
Volela bih da sam imala više konkurencije (smeje se). Volela sam to, zapravo, i sada volim da ima više ljudi koji rade isto što i ja. Ljudi od kojih mogu da učim, takođe ljudi sa kojima mogu da radim. Mislim da je to mnogo zdravije nego da budete potpuno sami, da monopolišete celu kategoriju za sebe (smeje se).
Mia Crocetti Marzotto: To je jako zanimljivo. Dakle, kada ste se sa Ibice preselili u Madrid, kako ste se osećali, kako ste se osećali u interakcijama sa drugim ljudima? Biti ona koja dolazi sa ostrva, biti jedina koja dolazi sa ostrva, neka posebna sećanja?
Kristina Mari: (smeje se) Da sećam se, ja… Kada sam se preselila u Madrid, izabrala sam studentski dom, mogli ste… Postoji tradicija studentskih domova u Madridu. I postoje nekakve zajednice, one su kao velike zajednice. I izabrala sam ovaj studentski dom koji je imao bogatu istoriju. Imao je tu istoriju da je u prošlosti bilo mesto otpora, kao i tokom ’60-ih, a posebno kulturno, kulturnog otpora. I imao je taj muzički i džez klub, tako da sam se osećala kao da sam na ovom mestu, osećala sam se kao da mi je čast da budem tu. Ali u stvari, to je bilo zaista izuzetno skromno.
A onda smo imali i ove, naravno prve godine ponekad je… Kao pridošloca, postojale su neke šale od strane veterana koji su tamo već dugo živeli. Mrzela sam taj deo (smeje se) Nisam baš, nije bilo tako strašno. Bilo je u redu, nekako nas je ujedinilo. To je više od: “Ne, ne sviđa nam se taj deo”. Ali bilo je nekih, sećam se u to vreme, mislim da je to bilo iste godine… A bila su i dva momka sa Ibice, bili su sa krajnjeg severa, a ja sam skroz sa juga. Tako da nisam imala nikakve veze sa njima. I to mi je takođe bilo zanimljivo. Zato što se navikneš da kažeš da dolaziš iz… i znaćeš sve, ali zapravo nije bilo tako kada, kada se to desilo, kada sam otišla u Madrid.
Dakle, to je bila jedna dobra stvar, pretpostavljam. To me je nateralo da shvatim da je to mesto, da je svet veći nego što misliš. A tvoje ostrvo odakle dolaziš uopšte nije malo. Ali tada je takođe bilo, takođe je bilo lepo jer nisam poznavala nikoga, uopšte. I to je bilo stvarno dobro. Osećala sam se zaista dobro jer sam osećala da je sve što se dešava od sada na meni. Ja sam ta o kojoj će se suditi, ljudi će sad najviše moguće suditi o meni na osnovu onoga što radim, a ne odakle dolazim ili nečeg drugog. Tako da je to bilo zaista lepo. A takođe upoznala sam ljude koji su mi otvorili um.
Išlo je jako brzo. Prve godine kada smo bili, bili smo grupa… Mislim mi, obično smo se družili sa ljudima iz našeg hodnika. Ali onda biste takođe dobili, na kraju je bilo i mnogo radnih grupa. Kao da se možete angažovati u radio klubu, ili možete da se bavite sportom, ili možete da se angažujete u grupi za ljudska prava, baveći se nekim aktivnostima. Tako da je bilo malo kao ova stvar sa malim univerzitetskim klubovima za svaki studentski dom. Tamo je živelo 400 ljudi. Tako da je to bila velika… To je bila zabavna zajednica na neki način. Tako da sam, kada sam bila tamo, takođe preduzela mnogo ovih inicijativa… I imala sam sreće da vidim mnogo veoma jedinstvenih koncerata. Jer kao što sam rekla, ovo mesto ima veliku istoriju kulturnih događaja koji su se tamo odvijali.
Tako da ćemo kao studenti u pidžamama ići da vidimo koncert najveće flamenko pevačice u zemlji ili tako nešto, ili početak neke džez world svirke ili tako nešto. I bukvalno bismo otišli u pidžamama i gledali celu stvar besplatno. Tako da sam zaista imala privilegiju da budem tu. Sećam se, iako je bilo i zvuči jako kul, kauči su svi izgoreli od ljudi koji su pušili cigarete i samo ih uništavali (smeje se). Zaista nije bilo tako zabavno. Sobe su bile posebno male. Zato što je ideja arhitekata kada su gradili to mesto bila da ljudi, studenti, većinu vremena provode u zajedničkim prostorijama. Dakle, sobe su bile izuzetno male. Bilo je mesta samo za krevet i umivaonik, mali ormar i radni sto. I sve je bilo kao bukvalno mali krevet, orman {objašnjava rukama} ispred, lavabo i to je to.
Ali tada su zajedničke prostorije bile zaista velike i prilično frekventne. Između svakog hodnika postojao je prostor. I često niste poznavali ljude. Ali nekako polako, kada odete u toalet i nađete istu grupu ljudi kako sedi, sede tamo svake noći, na kraju se i vi pridružite i samo provodite vreme, jer da… Tako da mislim da i to ima neke veze sa…
Mia Crocetti Marzotto: I živeli ste u studentskom domu sve vreme studiranja…
Kristina Mari: Dve godine…
Mia Crocetti Marzotto: Dve godine…
Kristina Mari: Dve godine sam provela tamo, pa sam se preselila, pa sam se preselila u stan. Spremali su se da zatvore studentski dom. I zbog istorije, njegove kulturne istorije, postojao je i pokret (smeje se) u kome sam se angažovala da zaustavim, zatvaranje. Zato što je banka preuzimala, preuzimala vlasništvo i hteli su da ga obnove. Ali postojao je veoma veliki strah da ga više nikada neće otvoriti jer će obnova cele zgrade zahtevati mnogo novca i ulaganja. I postojao je strah da se neće uložiti u to. Tako da sam se i ja angažovala u tome. I na kraju sam se povukla i preselila, preselila sam se u stan sa dvoje prijatelja, Havijem i Rakel. I tu smo živeli godinu dana. Sledeće godine se uselio još jedan moj prijatelj, plesač koreograf. Moj drugi cimer je bio muzičar koji je studirao telekomunikacije. Tako da je u tom stanu bilo puno muzike. Malo se bavim i muzikom, tako da mi je bilo lepo tu da živim.
Živela sam u centru grada, pa sam se osećala malo drugačije. Osećala sam se možda malo odraslije, na neki način odraslije (smeje se), kada živiš sa samo dvoje ljudi… Bilo je lepo, bilo je zaista lepo. I onda sam na kraju odradila svoju poslednju godinu u Rumuniji na razmeni. Bila sam u Bukureštu sa jednom od ovih Erasmus stipendija. I radila sam, studirala sam tamo poslednju godinu studija. Tako da je to bilo pomalo zatvaranje univerzitetskih, dok nisam došla ovde.
Mia Crocetti Marzotto: A zašto baš Bukurešt za tvoju poslednju godinu?
Kristina Mari: Hmm {pije vodu}, u Španiji kao i u drugim zemljama u Evropi imate te Erasmus stipendije i one vam daju samo nekoliko opcija. Mislim nekoliko, ima ih dosta u Evropi. Mogla sam da pristupim samo onima koje su bili na engleskom jer nisam govorila francuski, nisam govorila nemački, tako da je engleski bila jedina stvar sa kojom sam mogla da radim. I postojala je neka, neka prilika da odete u severnu Evropu jer ste mogli da se školujete i na engleskom. Mislim da u… nisam sigurna jel bila Norveška, Švedska, takođe Danska. A takođe ste mogli da idete u Veliku Britaniju i onda ste takođe mogli… Najdalje dokle ste mogli da idete bile su Rumunija i Bugarska.
Jedno je bilo Univerzitet u Bukureštu, a drugo američki Univerzitet u Blagoevgradu, na koji su zapravo otišli mnogi Prištevci, što je sada smešno. Pošto sam se spremala, to je bila moja druga opcija. Moja prva opcija je bila Rumunija, jako sam želela… Posle četiri godine u Madridu, ponovo sam želela da odem na novo mesto, nekako da počnem od nule. I to sam uzela kao slobodnu godinu, u kojoj ću se zaista potruditi da se više bavim novinarstvom. I kako je to bila poslednja [godina] i takođe pomalo kao most prema, možda, radu, potencijalno novinarskom ili… Nisam bila sigurna gde će me to dovesti. Bila sam sigurna da želim na skroz drugačije mesto gde bih zaista mogla mnogo da naučim.
Sve što sam znala o Rumuniji u to vreme, sve što sam znala, su neki Rumuni. Moj, moj tata, jedan od tatinih prijatelja, on je, i on je vodinstalater, sa njim radi u građevinarstvu. Znamo ga tako što on svake godine iz Rumunije dolazi u Španiju da radi. I živeo je sa suprugom mnogo godina takođe na Ibici. Sve što sam znala, uglavnom od ljudi koje sam imala oko sebe, je da je bilo dosta migracija. To je bila tema koja me je zaista zanimala i kao novinarku, kao novinarku. Tako da sam mislila da bi to moglo biti mesto u kome bih zaista mogla da učim.
I otišla sam u Bukurešt, dobila sam stipendiju da odem tamo na devet meseci. Značo, to je bila poslednja godina, cela poslednja godina. A onda kada sam bila tamo, ponovo se desio ceo ovaj protest (smeje se). U šta sam se ja, naravnom malo uključila. I upoznala sam mnogo zaista dobrih ljudi tamo kroz te proteste. A to je bilo vreme kad su hteli da privatizuju hitnu pomoć. I sve se skupilo {pokazuje svojim rukama}, to je bila samo kap u prepunoj čaši mnogih drugih politika koje nisu dobro funkcionisale. A protest je upravo počeo da se dešava svaki dan na, na trgu Univerziteta u Bukureštu. Počelo je u drugom gradu, ali zatim i u Bukureštu, postajalo je sve veće i veće.
Bili su inspirisani i protestima Occupy Wall Street u, u SAD, Indignados protestima u Španiji. I sećam se kada sam rekla da sam iz Španije da sam bila na protestima Indignadosa. Oni su bili zaista zainteresovani da saznaju kako se to dogodilo i ja sam samo objasnila da nisam ništa uradila, ali to… I oni su imali ovakav pristup, gde su seli da razmišljaju šta možemo da uradimo da promenimo stvari osim protesta. O čemu je bilo zaista, zaista dobro svedočiti. I srela sam mnogo ljudi u pokretu otpora, umetnike koji su zaista napredni ljudi koji su možda tamo sreli ljude koji su više bili u umetnosti. I, saznala sam više o tome kako umetnički prostori menjaju način na koji pristupamo zadrugama i to je bilo zaista zanimljivo videti i tamo. A zatim, prvi put sam putovala sama. Otišla sam, otišla sam na izlet.
Zaista sam želela da putujem sama s ruksakom na leđima. I došla sam na Balkan jer je bio blizu, relativno blizu, tako da sam zaista mogla da posetim različite zemlje sa malo para, tako da je to bilo dobro i tako sam prvi put došla na Kosovo.
Mia Crocetti Marzotto: Koje ste druge zemlje posetili?
Kristina Mari: Otišla sam iz Beograda u, iz, iz Bukurešta sam otišla u Beograd, pa sam otišla prvo u Zagreb, pa sam otišla dole u Bosnu, Crnu Goru, Albaniju. Prešla sam sever Albanije, srela sam neke ljude na putu i pridružila im se na par dana. Sećam se da sam se pridružila jednom Australijancu, bilo je par Australijanaca i jedan Kanađanin. I zato što me je zaista interesovalo da učim i od drugih iskusnih putnika. Moja ideja je bila da postanem putnica na duži rok, ali samo jedan (smeje se). Dakle, pridružila sam se ovom Kanađaninu koji je bio zaista iskusan u stopiranju. Zaista sam želela da naučim da stopiram, ne samo da učim, već sam se osećala sigurnije ako idem s nekim ko je iskusniji i tako dalje.
I, u Bajram Curiju, koji je [na] albanskoj granici, pomislili smo da bismo mogli da tu ostanemo. Nismo znali mnogo o tom mestu, ali mesto je bilo zaista malo i nije bilo šta da se vidi ili da se radi ili gde da se spava. Dakle, mi, baš smo razgovarali na ulici i sećam se da sam to videla, ali prošli su nam taj muškarac i žena i pitali su, samo su bili radoznali: “Odakle ste? Šta radite ovde?” “Putujemo.” “U redu, srećan put”. Sve je prošlo…
Nešto kasnije odlučili smo da napustimo grad i pokušamo da stignemo do Peći, do grada Peći, i stopirali smo. I ovaj par je stao s autom i pokupio nas i odvezao nas u Peć, i mi smo im rekli: “Pa, nismo sigurni, naći ćemo neki smeštaj i d onda sutra ili prekosutra idemo u Prištinu ili tako nešto”. I ostali smo neko vreme u gradu pokušavajući da nađemo neki smeštaj, uvek je bilo bez vodiča ili bilo čega, stvarno ne, ne, bez knjiga ili saveta unapred. I nismo ništa našli, bilo je malo skupo, ovaj hotel, i opet nekako vidimo tog, tog čoveka, zove se Hasan i njegovog prijatelja, i rekli su nam: “Vidi, možete da budete kod nas i sutra možete da uzmete voz ili, ili, ili možete autobusom u Prištinu ako želite”.
Tako da su nas pozvali da prenoćimo kod njih, u njegovoj kući. I nismo ostali jednu noć, ostali smo dve noći i tri dana, i to je bio veoma značajan način da se prvi put upoznamo sa nekim na Kosovu. Bili su neverovatno gostoljubivi. Prve noći su organizovali roštilj sa svim komšijama, a on je iz sela Ljubenić, jako blizu grada, nije daleko. To je nekoliko kilometara van Peći. I ljudi iz ovog sela su pretrpeli masakr tokom, tokom, tokom rata. I nismo baš mnogo pitali jer sam uvek bila veoma zabrinuta za ovo pitanje rata i kako da mu pristupim. Uopšte nisam želela da budem nametljiva. Ja sam novinarka, ali u to vreme sam bila putnica i nisam htela da im zadiram u život, a pošto sam strankinja moraš da se otvoriš oko najbolnijeg vremena svog života i da im pričaš o tome. Dakle, nisam baš pitala, ali je bilo sasvim prirodno da nam se objasni. I pokazali su nam neke knjige, gde su neki strani novinari dokumentovali te zločine i sve ostalo. I otvorili su mnogo o svojoj istoriji i o svojim iskustvima i bili su neverovatno gostoljubivi i ljubazni i…
To veče smo jeli roštilj, sutradan smo jeli pitu i svašta, ručali smo i otišli u grad na kafu u hotel Dukađini, ako se ne varam. Sve smo uradili, obišli, dovezli su nas kolima, odvezli. Imali su, on je imao neke mlade rođake koji su nam pričali šta studiraju i kako pokušavaju da nađu posao. Sećam se jedne devojke koja je takođe bila iz porodice, koja je izgubila oca u ratu, pa je ostala samo sa majkom i sestrama. A ona, ona je imala muža u Belgiji i jedva je čekala da ode tamo.
Dakle, oni su zaista otvorili svoju kuću, svoja srca, i pričali su nam o svom, svom životu i uskoro, ubrzo, kasnije, mi smo se osećali dobro, dovoljno nam je dato i otišli smo, odvezli su nas u grad. Kad sam došla ovde, bilo je super jer se sećam prvog dana, mislim da je to bio 3. maj, što je Svetski dan slobode medija i… Izvinite?
Mia Crocetti Marzotto: Koja godina?
Kristina Mari: Mora da je bilo 2012, 2012. 3. maja sam stigla u Prištinu i tamo se održavao Svetski dan slobode medija. Bio je koncert u Bulevaru Majke Tereze, bila je zaista lepa atmosfera. I sećam se da sam se tamo družila, razgovarala sa nekim novinarima i nekim ljudima iz Srbije koji su došli da učestvuju u celom događaju, na festivalu. I zaista je bila dobra atmosfera. A onda kada sam došla da radim, nekoliko meseci kasnije došla sam da radim, ulazim u svoju kancelariju, svoju novu kancelariju, što je bila kancelarija Kosova 2.0 i vidim poster s ovog događaja, Svetskog dana slobode medija. I tada sam shvatila, tek tada da je zapravo Kosovo je 2.0 organizovalo to, taj događaj na kome sam bila nekoliko meseci ranije.
Nisam nikoga upoznala, nisam imala ničiji kontakt, ali bilo je malo, bilo je smešno gledati kako je, kakav je život. Kada sam prvi dan došla ovde, bila sam iznenađena kada sam videla da postoji takva proslava potvrde Svetskog dana slobode medija. Naravno, kao novinarki mi se to jako dopalo jer pretpostavljam da je to nešto što smo možda uzimali zdravo za gotovo, iako nije tu stalno. I mi to ne štitimo kao nešto svoje kao što bi trebalo, koliko bi trebalo, zaista mi je bilo drago da to vidim, da budem deo toga ovde.
I onda sledećih dana u Prištini, šetam ulicama, razgovaram s ljudima. Sećam se da sam otišla u Narodnu biblioteku da vidim zgradu iznutra, jer je spolja [bila]… Sećam se da sam pisala i čitala sam kasnije o zgradi i kako sam se osećala u vezi sa njom od spolja “Osećala sam se zaista klaustrofobično” eto… reči koje sam napisala u časopisu u kojem sam pisala. A onda sam ušla i srela tog čoveka koji je počeo da priča sa mnom. Valjda je video da sam ja neka strankinja koja šeta okolo kao turista i bio je radoznao i počeo je da razgovara sa mnom i ja sam… On, on je pričao italijanski jer je dugo živeo u Švajcarskoj, deo gde govore italijanski, tako da sam ga nekako razumela i razgovarali smo.
Gde god sam išla, ljudi su stvarno buli otvoreni da samo razgovaraju i da te upoznaju i pomognu ti. Sećam se jedne prezentacije knjige. On je radio u Narodnoj biblioteci, ali mislim da je tamo bio neki majstor ili tako nešto, nisam sigurna, nikad nisam saznala. Ali samo mi je dao knjigu koja je tamo predstavljena. Samo je hteo nešto da mi pokloni, nešto po čemu ću se sećati svog boravka tamo. I to je bilo zaista lepo, mislim, ovakve stvari su se stalno dešavale. Pa sam kasnije otišla, otišla sam iz Prištine. Bila je to zaista lepa poslastica, trebalo je da ostanem tamo jedan dan, ostala sam tri. Svidela mi se atmosfera u vreme kada sam bila ovde.
A onda sam nekoliko meseci kasnije završila studije. Otišla sam u Amsterdam, Utreht, da radim neki letnji posao na nekoliko nedelja. Moja ideja je bila da budem tamo i da nađem neki kao posao ili… Nisam želela odmah na master jer nisam bila sigurna šta želim da radim, ako ću ponovo dve godine da učim, želela sam da budem veoma sigurna šta radim, a nisam bila. Tako da sam uzela malo vremena. A kada sam bila u Utrehtu, shvatila sam da je previše čisto (smeje se), ako mogu tako da kažem. Nije se radilo o čistoći, već o tome da nisam znala čime ću doprineti ovom mestu. Nisam bila sigurna kako bih kao novinarka mogla da radim tamo. Pokušavam da nađem neke poslove, ali za sve je uslov bio da govorim holandski. Vrlo brzo sam shvatila da to jednostavno nije mesto za mene, znate, ljudima su bili, činilo se da je veoma komforno da imaju, naravno da nije sve tako i sigurna sam da ima mnogo problema o kojima ljudi vode računa, ali jednostavno je bilo malo teško izvodljivo ili, ili nije bilo toliko zanimljivo za novog novinara.
Dakle, sećam se, dok sam još bila tamo u Utrehtu, tražila sam novinarske poslove preko interneta. Zaista, imala sam jasnu ideju da želim da radim u inostranstvu. Ne zato što je u Španiji bila kriza sa zapošljavanjem jer je nezaposlenost bila velika i još uvek je… Ali više se radilo o tome da sam opet želela da odem na neko sasvim drugačije drugo mesto, da naučim što više od toga i, i nastavim da učim kroz nova iskustva.
I sećam se da sam na tom portalu videla priliku za stažiranje za Kosovo 2.0. I bila sam ovde i imala sam dobar osećaj o tome. Prijavila sam se, poslala biografiju, bilo je nekoliko sati preko, preko roka [za prijavu], ali su mi odgovorili sledećeg jutra i rekli da su prihvatili prijavu. Ovo je bio jedini CV koji sam poslala u tom periodu kada je trebalo da tražim posao. Kada sam videla, mislim tek sam počela, ali kada sam videla da sam bila toliko ubeđena da ću sačekati ovo i videti šta će se desiti. Kupila sam avionsku kartu da se vratim kući u Španiju, odlučila sam da [Holandija] nije za mene. I čekala taj skajp intervju sa mojim budućim šefom i kolegom. I, i, i tri nedelje kasnije bila sam ovde u Prištini radeći u početku kao pripravnica. Nešto kasnije postala sam novinarka, takođe sam pomagala u u koordinaciji projekta, a sada sam menadžer programa.
Mia Crocetti Marzotto: Dakle, tokom ste radili kao novinarka ili, pardon, dok ste bili na fakultetu i takođe u, u Rumuniji, a zatim u, u Holandiji, da li ste objavljivali išta od onoga što ste pisali?
Kristina Mari: Počela sam da budem “novinarka” {prstima pokazuje navodnike}, ako mogu tako da se izrazim, tako što sam stažirala u lokalnim novinama na Ibici. Stažirala sam svakog leta tokom studija, prve tri godine, i to je bilo kao, to je bila prava škola, jer sam bila stažistkinja, ali sam radila posao drugih novinara. To su bile najčitanije novine, bile su to novine koje svi kupuju. Na Ibici postoji duga tradicija čitanja lokalnih novina. I radila sam tamo, pokrivala sam sve teme, kulturu i ponekad i politiku, išla sam na konferencije za štampu, na intervjue, radila priloge. Tako da sam od lokalnog novinarstva, da tako kažem, napravila školu. I to je bio pravi, za mene je to uvek bio pravi proces učenja jer ti omogućava da razumeš sve borbe, sve probleme koje možeš da imaš. Takođe, radiš razne vrste priča, tako da nije uvek bilo ovakvo protokolarno novinarstvo ili ovi su rekli ovo, oni su rekli ono, bilo je i mnogo prilika da se rade… članci i da se teme dublje obrađuju. Ali, naravno, to je ipak dnevni list i nemate taj prostor kao u časopisu ili tako nečem.
Zatim, kada sam bila u Rumuniji, napisala sam nekoliko tekstova za jedan veb portal na španskom sa fokusom na evropske zemlje. I nisam uspela da objavim više od toga dok nisam došla ovde, i onda sam počela da radim za Kosovo 2.0. Ali meni je iskustvo u lokalnom listu Diario de Ibiza bilo najviše, hej, znate… Kad ponekad radiš kao zamena za novinare koji su na odmoru, to je ono što zaista ometa rad ovakvih novina tokom leta. Ali to je bilo, bilo je pravo učenje i mogla sam da učim i od drugih profesionalnih novinara koji su bili tamo, od urednika. I bilo je, bilo je teško, mislim na neke, nije da su bili grubi, ali bili su vrlo direktni. Jedan dan radite vesti, jedan dan radite sve, šezdeset, osamdeset strana koliko ovaj list ima, tako da šta god da uradite, to ide u štampu. Dakle, bilo je, bilo je intenzivno i jako mi se dopadalo, jako volim ovakvo lokalno novinarstvo.
I onda kada sam stigla ovde u Prištinu i počela sam da radim u Kosovo 2.0, koji je časopis, i u vreme kada sam radila, radila sam u, prvi put sam radila u “Seks” izdanju časopisa. Tako da ste, naravno, imali vremena da napravite priču, da istražite, da uradite intervjue. I to je bilo još jedno zaista dobro iskustvo učenja jer imate potpuno drugačiji pristup, morate da obuhvatite sve vesti o ovim temama, ono što ih prevazilazi, da pronađete nove perspektive. I ovo je takođe bio još jedan proces koji me je uveo u još jedan pristup novinarstvu. Tako da je to bilo zaista dobro, a naravno i “Seks” izdanje je takođe bilo pomalo zanimljivo iskustvo.
Mia Crocetti Marzotto: Dakle, da li možete da nam kažete nešto više o napretku Kosova 2.0 u smislu vaše uloge tamo?
Kristina Mari: Da, reči ću vam od početka.
Mia Crocetti Marzotto: Možda i neke datume, kako bi, da…
Kristina Mari: Da, počela sam da radim, dobro se sećam dana kada sam stigla ovde, bio je 12. septembar 2012. i počela sam da radim kao pripravnica. Bila sam, završila studije i sećam se prvih dana kada sam dobila prve zadatke za časopis. Bio je to dan kada smo radili na “Seks” izdanju. I bilo je veoma interesantno jer sam uvek bila veoma zainteresovana za rodna pitanja, za feminizam, za bilo šta što se tiče tela i uma. I tako, da imam priliku da učestvujem u projektu koji se bavi seksualnošću i kako ona utiče na naše živote u, u, kao deo društva. Bilo je zaista, zaista inspirativno biti tamo, zanimljivo i izazovno jer sam ja imala svoje ideje, a svako je imao neke druge ideje, pa smo ih spojili.
Ja, ja sam radila, radila sam na priči o transrodnim osobama, pa, to je zapravo bila priča o lekaru u Beogradu koji je jako poznat širom sveta po svojim operacijama promene pola, sa, izvinite, sa, sa, sa ženskog na muški. Tako da je bilo posebno zanimljivo putovati tamo. Takođe sam radila još jednu priču o interseksualnim osobama i kako na te osobe utiče njihova seksualnost i šta se misli o tome, posebno ovde, u ovom kontekstu.
Zatim sam radila i druge priče za časopis, koje su zaista, kao novinarka, naravno ohrabrivalo me je što sam imala priliku da radim na takvim projektima. Svake nedelje smo imali redakcijske sastanke. Što je za mene bio potpuno nov koncept redakcijskog sastanka, jer sam došla iz novina, a kada dođete iz novina imate redakcijske sastanke koji traju deset minuta. I u osnovi, svako dobija zadatak na koju konferenciju za štampu da ide i trči. A ovde, oni, oni, redakcijski sastanci bili su za ovaj i sledeći, i sledeći broj, gde su svi bili uključeni, fotografi, foto urednici, naravno novinari, stažisti. I, i svi su imali, pa, recimo da bi ovi sastanci na kojima se promišljalo i diskutovalo trajali dva sata ili tako nešto, samo iznošenje ideja, pokušaji da se pronađu nove perspektive – kako možemo govoriti o migracijama, kako možemo govoriti o seksualnosti dok uključujemo pitanja koja proizilaze iz migracija, na primer.
Dakle, bilo je zaista, uvek je bilo zaista izazovno. Zato što ste u isto vreme odgovorni za kreiranje novih narativa, za pokretanje novih narativa i novih javnih diskusija o pitanjima oko kojih postoje zaista jaki stavovi i narativi u javnosti, koji su jako ukorenjenim, i vi to dovodite u pitanje onim što radite. Morate to da uradite, na način koji neće uplašiti, već će vam takođe objasniti i, i uključiti vas, u ove diskusije.
U početku sam bila stažistkinja u “Seks” izdanju. Onda je ova praksa trebala da se završi, zapravo trebalo je da se završi posle mesec dana, ali tada sam imala resurse da ostanem duže i zaista sam želela da ostanem i završim svoje priče. I posle tri meseca, morala sam, morala sam da odem, mislim, trebalo je da odem. Ali dogodile su se dve stvari. Prvo, ne po redu ali po prioritetu. Jedan od njih je bilo to “Seks” izdanje časopisa, koje je izazvalo mnogo reakcija iz različitih delova društva. Kada smo pokrenuli časopis, [bilo je] nekoliko grupa ljudi koji su protestovali zbog pokretanja ove publikacije, jer su tvrdili da je to generisanje upotrebe, a časopis je… deo sadržaja bavio se homoseksualnošću i masturbacijom i takvim temama. Posmatrale su se i teme kao što je seksualno obrazovanje u državnim školama ili kako je prisustvo međunarodne zajednice takođe na neki način povezano s povećanjem prostitucije, ilegalne prostitucije i trgovine ljudima. Posmatrale su se mnoge različite teme. Ali možda ovo [izdanje] koje se bavilo homoseksualnošću više privuklo pažnju medija, ali i grupa koje su bile suprotstavljene ovoj publikaciji.
I na dan objavljivanja, bila sam tamo i promovisali smo ga u Bori i Ramizu, Crvena sala, nisam sigurna. I to je veoma centralno mesto i pripremili smo veliku zabavu. Takođe smo tokom dana organizovali neke projekcije, prikazali smo “Vaginine monologe” i neke intervjue koje smo uradili sa umetnicima, sociolozima o njihovim pogledima na seksualnost, seksualnost i još mnogo toga.
Kada smo završavali pripreme za, za promociju, za diskusiju koju ćemo imati, na koju smo pozvali umetnika, umetnika, pardon, aktivistu iz Srbije, ali i sa Kosova. Čitali su jedan drugom pismo koje su napisali, što je dosta imalo mnogo veze sa, recimo, prekograničnom saradnjom i, i bilo je mnogo više od razmišljanja o samoj seksualnosti. To je bilo veoma, obuhvatalo je mnogo različitih tema.
Samo nekoliko, sat ili nešto pre toga, grupa ljudi, nasilnika je došla u salu, uništavajući sve i urlajući neke radikalne stvari i “Allahu Akbar” i, takve neke takve stvari. A onda su otišli i sve je bilo uništeno. I to je bilo prilično šokantno, to je bio šok realnosti, ne samo za mene nego i za moje kolege odavde, za ljude ovde, aktiviste koji nisu, koji nisu bili svesni ovog nivoa homofobije ili da se nivo homofobije može manifestovati na tako agresivan način u veoma konkretnom trenutku.
I to se desilo, ali mi smo nastavili sa našim, sa našim događajem, diskusija je održana među polomljenim lutkama i sličnim stvarima. I do večeri oko dve stotine, tri stotine ljudi se okupilo ispred mesta da protestuje protiv žurke koju smo pravili uveče, na koju smo pozvali di-džeja, imali smo ceo prostor. Očekivali smo da dođe možda oko hiljadu ljudi, trebalo je da bude zaista veliko. I to je bila mešavina radikalizovanih islamista i nekih huligana iz fudbalskih klubova i fudbalskih grupa koji su razmenjivali mnogo komentara na društvenim mrežama. Pisali su i u odeljcima komentara na novinskim portalima, koji istovremeno nisu vodili računa o moderiranju tih komentara, i tako, prava, prava zbrka komentara punih govora mržnje, i sve je to dovelo do toga što se dogodilo.
Morali smo da otkažemo žurku jer nismo mogli da obezbedimo mesto. Iako su ljudi želeli da dođu, i mi bismo voleli da se to dogodilo. Bezbednost nije bila zagarantovana i policija je bila tu i sve, ali je zaista bilo neizvesno da li će obezbeđenje biti tu za sve. I na osnovu toga je doneta odluka da se otkaže. Dan kasnije, naravno, sve, sve po medijima, jer smo zapravo imali neke kamere tamo. Tamo smo već imali neke novinare koji su radili neke intervjue za događaj i, tako da je sve bilo uključeno, pred kamerama, i došlo je do velike diskusije u medijima. Ali to je zaista bilo u isto vreme, bilo je dobro što je izazvalo mnogo diskusije, i iako nije uvek bio pravi način da se razgovara o ovim temama, možda se razgovaralo na mnogo vidljiviji način. Postojala je vidljivost, postojala je vidljivost i LGBT zajednice, ali takođe je postojala vidljivost nivoa homofobije i dokle ona može da ide, a sve više su podsticane akcije koje treba preduzeti.
Dakle, nakon što se to tada tada, naravno, osećala sam se kao da ova stvar koju radimo, možda izgleda kao samo 178 stranica papira, ali ima uticaja. Tako da sam zaista želea da nastavim da radim na tome. I u isto vreme sam tada upoznala osobu koja više nije moj partner, i želela sam da to nastavim. Dakle, iz nekoliko razloga, i sve se poklopilo i, i, i ponuđen mi je posao da nastavim da radim i na Kosovo 2.0 kao novinarka i na projektima koji su se više bavili strateškim razvojem organizacije. I tako sam nastavila da radim sve do danas.
I onda sam radila na obe stvari, radila sam kao novinarka za organizaciju i radila sam kao programski menadžer. Kada sam radila kao novinarka, posebno sam pokrivala umetnost, teme vezane za umetnost, volim da radim dugačke intervjue (smeje se) i, takođe, volim sve društvene teme. Tako da sam imala priliku da radim neke, neke članke i da radim kao novinarka. A istovremeno sam otkrila da mogu i da prevedem posao koji radite kao novinar s organizacione strane kao projektni koordinator, a danas programski menadžer, tako što ću takođe biti iza svih vrsta akcija. A mi smo pokušavali da organizujemo diskusije koje sve više okupljaju i uključuju sve više ljudi koji vode neku vrstu, da stvaramo dijalog o temama sa perspektivama koje nedostaju u javnim debatama uopšte i medijima ili…
Dakle, pokušala sam da prevedem, da ovu funkciju novinara prebacim i na stranu aktivnih građana i da radim i jedno i drugo. Sada se bavim, trenutno se ne bavim toliko novinarstvom, jer sam u potpunosti posvećena programu organizacije i razmišljanju o akcionim aktivnostima, zagovaranju koje možemo da uradimo, da unapredimo stvari paralelno sa uređivačkom produkcijom koju radimo.
