Drugi Deo
Ana Di Lelio: Okej, dakle, posle Mozambika?
Kristofer Del: Da, posle Mozambika sam raspoređen u Stejt department da radim na poslovima NATO-a u Evropskom birou. Mislim, imao sam iskustvo u Evropi i NATO poslovima, ranije iz svog prethodnog iskustva. Tako sam postao zamenik direktora tamošnje kancelarije i bio sam zadužen za NATO deo te kancelarije. I to je bilo veoma zanimljivo vreme, sećate se, ovo je bilo pet godina nakon pada Berlinskog zida. Velika pitanja o budućnosti Evrope i bezbednosnih struktura i gde će završiti zemlje koje su ranije bile deo Varšavskog pakta.
A to je bilo leto ‘94, vratio sam se, a predsednik Klinton je utvrdio da podržava ideju proširenja NATO-a, dovođenja novih članica, i angažovao Ričarda Holbruka da bude pomoćnik sekretara za Evropu da se to dogodi. I, moram da vam kažem, Ana, to je bilo moje najgore profesionalno iskustvo u radu sa Ričardom Holbrukom, koji je bio nemoguć čovek. To nije baš popularno u određenim krugovima, znam, da tako kažem, da govorim istinu o tome, ali on je bio brutalan momak za saradnju. Imao sam i ranije teške šefove, ali Holbruk je na neki način bio zaljubljen u svoju briljantnost i nije se stideo da vam to kaže, a takođe je bio nasilnik po prirodi. I zato je voleo da se ljudi osećaju malim, tako da to nije bilo dobro iskustvo. Najbolja stvar koja mi se dogodila je tragedija u Sarajevu, gde su Amerikanac Bob Frasure i još par ljudi poginuli u nesreći na planini Igman.
Ana Di Lelio: Ron Braun?
Kristofer Del: Tako je, i Holbruk se vratio iz toga. U međuvremenu, Holbruku je rečeno da mora da sklopi mir u Jugoslaviji. I bilo je fascinantno gledati ga kako pokušava da izbegne da bude obeležen ovim jer je znao da mu se namešta da bude krivac za neuspeli proces, i nije želeo da učestvuje u tome. Batrgao se i pokušavao da se izvuče iz toga. Ali poslušno je, znate, uradio šta mu je rečeno i uključio se, a onda se dogodila ova tragedija na planini Igman i on se vratio preobražen. Mislim, video sam kada sam izašao na aerodrom sa dosta mojih kolega iz Evropskog biroa da dočekam avion gde su vratili tela i Holbruk je izašao iz aviona. I bio je potresen, mislim, mogli ste to da vidite.
I, mislim, uz svo poštovanje, to je imalo dubok psihološki uticaj to što je odlučio, uprkos postavci u Vašingtonu i lošoj politici i samoj težini problema, da će to učiniti. I iz ovoga je rođen Dejtonski proces. I moram da kažem, mislim, znate, uprkos svim svojim ograničenjima, to je bio pravi uspeh. I mislim da je to zbog lične volje i posvećenosti jednog momka. Za mene je dobra vest bila to što mi je svakodenveno skidao sa vrata pitanja o proširenju NATO-a, što je bilo veliko pitanje na strani NATO-a. Jednostavno više nije imao vremena da brine o tome. Bilo je mnogo lakše raditi na ovim pitanjima bez da je svakih šest nedelja skočio padobranom i rekao da si budala, da ne znaš šta radiš, i da počne iznova.
Jedna od najsmešnijih stvari koja se desila je da se u Njujorku održavala Generalna skupština UN. Ovo je moralo biti, morala je biti jesen ‘96, zaboravio sam sada datume, ili ‘95 ili ‘96, mora biti ‘95. Da, ‘95, i telefon zvoni i to je Dik Holbruk, {kao da prislanja telefon i govori tiše} “Krise, imam sastanak danas popodne sa Tuđmanom,” i bla bla bla. “Morate doći i održati sastanak Kuint-a,” {pokret kao da spušta slušalicu i vraća se na normalan glas.} Sada je Kuint bio, znate, SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija. Pretpostavljam da je to bio sastanak Kuad-a. Održali su ga politički direktori. Ovde sam oficir srednjeg nivoa u Stejt departmentu.
Sedam u avion i idem u Njujork. A politički direktori su britanski ministar spoljnih poslova, nemački ministar spoljnih poslova, svi ovi ljudi, Polin Nevil Džons i Volfgang Išinger, sve ove veoma visoke diplomate. A tu je i ovaj niko FSO, koji sedi tamo i predstavlja Holbruka i govori im šta će se dogoditi i šta je trebalo da bude. Bilo je to, mogao sam da vidim da nisu svi, {odmahuje glavom} da nisu baš srećni zbog onoga što su smatrali nekom vrstom šamara od Holbruka, za šta pretpostavljam da je trebalo da bude.
U svakom slučaju, proveo sam dve godine u osnovi radeći na proširenju NATO-a. I ja sam bio glavni autor, pisao sam uputstva Vlade SAD koja su poslata našim NATO kolegama, pregovarajući o ovom procesu. Zvala se Studija o proširenju NATO-a i trebalo je da bude studija o tome da li bi se alijansa trebala proširiti i pod kojim okolnostima i kako. I, naravno, dosta protivljenja tome unutar alijanse. Mnogo protivljenja tome dolazi iz Moskve, što mislim da je pošteno reći, nastavlja se do danas. Ali, na kraju dana, studija je odobrena i ona je tada postavila scenu za prvo proširenje nekoliko godina kasnije u koje je uvedena Poljska. I, bože, zaboravio sam sada ko još. Bio je to početak procesa sukcesije proširenja.
I mnogi revizionistički istoričari govore o tome kako su SAD pogrešile što su vodile ovaj proces, a NATO je pogrešio što se širio, i to je ostavilo loš ukus, i to je dovelo do toga da Putin bude ono što je danas u traženju osvete za poniženje. A ono što revizionisti uvek zgodno zaboravljaju je ogroman napor uložen da se Rusija uključi u ovaj proces, da se pronađu novi načini da se dopru do njih i da budu uključeni, ne kao saveznici, već u bliži odnos sa NATO-om. Mislim da su se SAD čak pomalo zafrkavale sa idejom da Rusija zaista uđe u NATO, ali Evropljani ne bi bili deo toga, što je nešto što se često zaboravlja.
Oni koji su bili najbliži nisu želeli ništa s tim. Ali, ono što revizionisti, mislim, uvek, zaista, gde njihova analiza ne uspe uvek, jeste, pa šta biste uradili sa svim ovim zemljama da im niste ponudili put napred ka Zapadu? Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, kako je to još tada bilo ja mislim, itd., svi ostali. Gde ih ostavljate? Zarobljeni u sivoj zoni između ljute, ogorčene Moskve, koja vidi kako njeno staro carstvo nestaje iz nje i sve prosperitetnijeg i integrisanijeg Zapada. Mislim, nije bilo trećeg izbora. Mislim, oni će biti deo nečega, šta će to biti?
I mislim da je odluka bila ispravna, da ih približimo Zapadu, i da za njih uradimo ono što je deceniju ranije urađeno za Portugal i Španiju, da im ponudimo mesto u zapadnoj strukturi. Obe su, naravno, sve vreme bili saveznici NATO-a, ali ovde EU. I mislim da je to bio pravi poziv, i to je bila vizionarska odluka da im se na neki način ponudi stabilnost i sigurnost velikog dela nečeg većeg i nečeg što je bilo prozapadno i demokratsko, liberalno demokratsko po svojoj orijentaciji. Mislim da uspeh tih zemalja posle 1989. godine, uglavnom, govori sam za sebe. Najbolje su prošli oni koji su prvi dovedeni, najviše su stradali oni koji su zaostajali i zaista im do danas ne ide tako dobro kao zemljama koje su rano ušle.
Ana Di Lelio: I to je bio period kada ste počeli malo više da se upoznajete sa situacijom…
Kristofer Del: U regionu, da.
Ana Di Lelio: …u Jugoslaviji.
Kristofer Del: Da, mislim, uključio sam se u to. Moj posao na početku, na prvom Dejtonskom sastanku sam bio pomoćnik koji je organizovao sendviče za pregovarače (smeje se), ali to je tipično za diplomatsku karijeru.
Ana Di Lelio: Dakle bili ste u Dejtonu?
Kristofer Del: Ne, ne, to je bilo u Vašingtonu.
Ana Di Lelio: U Vašingtonu.
Kristofer Del: Pre nego što su se preselili. Holbruk je samo shvatio da treba da izoluje sve dalje od ometanja i medijskog blještavila, i tako ih drži skrivene. Kasnije, i tada su pronašli vazdušnu bazu u kojoj će to uraditi. Ali uvek sam bio na marginama dejtonskog procesa, nisam bio duboko uključen u njega.
Moje pravo izlaganje regionu počinje mojim sledećim zadatkom, koji je bio u Bugarskoj. Imao sam sreću da upoznam i radim jer, kada sam bio na kancelariji Španija-Portugal, direktorka kancelarije bila je žena po imenu Avis Bolen. Ona je ćerka veoma poznatog diplomate, Čipa Bolena, koji je bio jedan od “mudraca,” predsednik Kreacije. I kasnije je ona bila na višem položaju u Evropskom birou, a ja sam radio na poslovima NATO-a.
I onda je nominovana za našeg ambasadora u Bugarskoj i pitala me je da li bih i ja bio njen zamenik. Odmah sam rekao da. Mislio sam da je to odlična prilika jer je bila veoma vešt diplomata i dobar šef. Mislim, stvarno mi se sviđa. Prijatelji smo do danas. I tako je to bilo moje prvo izlaganje. Tada sam prvi put služio onome što smo nekada zvali Istočna Evropa, a sada se zove Južna Centralna Evropa, verujem (smeje se). Otišao sam i završio godinu dana obuke bugarskog jezika i završio u Sofiji u leto 1997.
Ana Di Lelio: Gde su počinjale stvari, zahuktavale se na Kosovu?
Kristofer Del: Gde su se stvari zahuktale na Kosovu. Bugarska je prolazila kroz sopstvenu krizu. Njihova ekonomija je propala u zimu ‘96-’97. Mislim, u tom trenutku je bilo nestašice hrane i svega. Zemlja je samo na neki način izašla iz sopstvene ekonomske implozije. Opet smo imali pune ruke posla, radili smo mnogo, pomagali im, nekako, nekako, da se oporave od niske tačke koju su dostigli. Tako da sam se uključio u Kosovo, prilično, mislim da je rano bilo problema oko šverca benzina u Jugoslaviju iz Bugarske, znate, nešto na crnom tržištu koje se obavljalo na granicama. Zaista sam se uključio u vreme vazdušne kampanje NATO-a. Ja do danas tvrdim da sam bio, ako ne i jedini, jedan od jedinih američkih diplomata koji su bili na u samom ratu tokom vazdušne kampanje.
Ana Di Lelio: Bukvalno ili metaforički?
Kristofer Del: Pa, ja sam bio… skoro bukvalno. Mesto gde sam živeo u Sofiji bilo je nekako prema zapadnoj periferiji grada i jedne noći sam bio u teretani u koju sam išao, tuširao se, i dogodila se ta ogromna eksplozija, i jedan od naših projektila je zalutao i prošao kroz krov kuće oko kilometar od mesta gde sam stajao. Tako da mislim da mi to omogućava da kažem da sam bio bliže nego bilo ko drugi pucanju na mene. Ispostavilo se da rakete, kao i fino vino, raketno gorivo stari i gori sporije. I tokom vazdušne kampanje, ove protivradarske nišanske rakete koje smo imali, mi bismo, znate, ispalili jednu na Jugoslovene, koji su naučili da dosta brzo isključe radare, a onda bi se raketa vratila u režim traženja, gledajući za metu.
A Bugari su koristili iste radarske setove i bili su radoznali i posmatrali šta se dešava sa njihovim radarima, da bi rakete uhvatile bugarski signal. I tako smo naknadno shvatili da je postojala serija od oko šest ovih projektila koji su pogodili u krugu od jednog kilometra sa obe strane prave linije na ovaj radarski nišan u Bugarskoj. Rekli smo Bugarima da zaista moraju da isključe radar jer će pre ili kasnije biti pogođen. I bilo je izvan dometa ovih projektila, jer je gorivo bilo staro, i one su putovale sporije, ali su išle na veće udaljenosti. Tako sam se našao na udaru u vazdušnom ratu na Kosovu (smeje se).
Ana Di Lelio: Skoro je, sledeće godine će biti 20 godina od intervencije.
Kristofer Del: Već.
Ana Di Lelio: Da, šta vi mislite o intervenciji? U to vreme, ako možete da mi kažete, u to vreme, da li ste mislili da je to bila ispravna stvar ili?
Kristofer Del: Da, mislio sam, mislim, znao sam dovoljno o tome šta se dešava u tom trenutku da sam razumeo agresivno etničko čišćenje koje je bilo u toku na Kosovu od strane Srba i verovao sam da to treba da zaustavimo, tako da nisam imao nikakvih problema sa intervencijom. Svi smo već prošli Bosnu i Hrvatsku i sve ove ratove. I mi smo nekako, postojali su rezultati za koje ste znali da ne možete da stojite skrštenih ruku i da se nadate da će Milošević u Beogradu odjednom, znate, početi dobro da se ponaša. Dakle, ne, nikada se nisam dvoumio oko ispravnosti odluke da se interveniše i da se Srbija zaustavi na tom putu.
Mislim da smo to uradili prilično efikasno, sa minimalnim gubitkom života na svim stranama. O nekim posledicama drugog reda tih intervencija na mestima kao što je Avganistan možemo govoriti kasnije. Ali nisam siguran da bi to bilo da nismo usvojili našu taktiku, prilagodili svoju taktiku. Bilo je prilično jasno da sami vazdušni napadi ne funkcionišu, tako da mislim da je potrebno partnerstvo sa ljudima na terenu, odnosno OVK. Nešto što smo naučili tokom toga, i mislim da je onda to učinilo našu intervenciju mnogo efikasnijom. I naravno, Milošević je promenio taktiku i onda smo krenuli. Mislim da je podrška za ovo bila kolebljiva na Zapadu. Ali kada su počele da izlaze slike da je celokupno stanovništvo proterano i, na neki način, primorano da ide niz železničku prugu i izbeglice u Makedoniji itd., mislim da je u tom trenutku presudio sopstvenu propast. Njegova taktika je propala, nije uzeo u obzir reakciju zapadne javnosti na slike koje su izašle. I mislim da je to učvrstilo podršku za intervenciju u vreme kada je bila kolebljiva i omogućilo nam da uspemo.
Ana Di Lelio: Kada je bio prvi put da ste otišli na Kosovo?
Kristofer Del: Prvi put je to bio februar 2000. godine, možda krajem januara, ali mislim da je to bio februar. I, sećate se, bila je to veoma teška zima, veoma sumorna. A ti bi došao iz, vozio sam se od Sofije do Skoplja i tamo me je dočekao tim obezbeđenja, koji me je doveo do Kačaničke klisure do Prištine. Ne sećam se tako jasno klisure, sećam se kako sam izlazio iz nje, a ova prazna polja, nekako veoma sumorna, sve je bilo sivo i smeđe, korov je rastao, smeće svuda. A mi smo bili zaglavljeni iza nemačkog transportera tenkova, kretali smo se do skretanja za Prizren. A jedine boje koje se sećam da sam video bile su albanske zastave i američka zastava. Gde god da pogledaš, ove dve zastave. To je bio moj prvi utisak, i prilično dramatičan, a onda sam stigao u Prištinu. Prvo veče kada sam bio tamo, otišli smo na večeru, bilo je to prvo jedno ili dve noći, živeli smo u istom objektu gde je još uvek ambasada SAD bazirana danas, ali svi su živeli u sobi, kao u spavaonici. Sve je to bilo prilično primitivno. Nije bilo usluga, tako da su veliki generatori iz vijetnamskog doba lupali po ceo dan i noć tražeći struju na imanju.
Ali idemo na večeru u rezidenciju Bernarda Kušnera negde u gradu, a naš veliki teški oklopni SUV nije mogao da se zaustavi na brdu. U osnovi smo se sankali niz ovo brdo. Ne znam kako nismo svi poginuli. Tip za volanom je vešto vozio (smeh), ali je bilo tako ledeno. Naravno, te zime niko nije očistio sneg ili led. Došlo je do potpunog kvara svih usluga, bez odvoza smeća. KEK je bio, znate, u meri u kojoj je uopšte radio, izbacivao je, kada je padao sneg, padao je crveni sneg od, šta god je izlazilo iz dimnjaka. I to su bila neka moja rana vizuelna sećanja na ono što je Kosovo.
Ana Di Lelio: Zašto ste bili tamo?
Kristofer Del: Pa, novembra ‘99, Bil Klinton je došao u Sofiju. Organizovali smo posetu, izuzetno uspešnu Klintonovu posetu. Prva ikada poseta američkog predsednika Bugarskoj i tokom toga nekoliko visoko pozicioniranih ljudi u Evropskom birou mi se obratilo i reklo, “Tražimo nekoga da vodi kancelariju SAD u Prištini, da li biste bili zainteresovani?” A ja sam rekao, “Pa, dozvolite mi da razgovaram sa svojom ženom, ali u principu da.” I to se dogodilo.
U februaru, momak koji je postavio kancelariju, Lari Rosin, kolega, je odlazio, i želeli su da odem tamo i radim sa njim najmanje nedelju dana, samo da bi stekli osećaj za stvari i samo nekako videli o čemu se radilo. Zato sam otišao. Spremao sam se da preuzmem kancelariju SAD. Vratio sam se u Sofiju, završio svoje poslove u izvesnoj meri i onda se vratio u Prištinu, otprilike nedelju ili dve kasnije.
U međuvremenu je izgorela teretana. Sećate se te velike te velike zgrade koja je bila stari sportski centar iz jugoslovenskih vremena, izgorela je do temelja za dve nedelje mog odsustva. Vau, kakva promena, baš u to vreme.
Ana Di Lelio: I koji je bio vaš prvi veliki zadatak na Kosovu? Ili koja je bila stvar koje se sećate? Koliko dugo ste bili na toj poziciji?
Kristofer Del: Pa, bio sam tamo 18 meseci. Trebalo je da prođe godinu dana, ali sam ja, tokom toga, nominovan za ambasadora u Angoli, i nisam morao da odem na godinu dana u februaru, tako da sam ostao celo leto, kada sam dobio priliku da tamo dočekam Džordža Buša kao predsednika, tako da sam bio neka vrsta veze između dva predsednika.
Mislim da je prva velika stvar koja se desila, a koje barem sada mogu da se setim, zapravo pregovaranje o prekidu sukoba u Preševskoj dolini. Sećate se da je u Preševu bio taj gerilski pokret i ja se sećam da sam otišao u Đakovicu i ponovo igrao neku posredničku ulogu sa Albancima. Morali su da pregovaraju o nekoj vrsti sporazuma između Tačijevskih Albanaca i preševskih Albanaca kako bi pokušali da to kontrolišu i prekinuli borbu. I, znam da se stvari zaboravljaju, ali ja zaboravljam sve uslove diskusije, ali to se dogodilo. A prozvan je vođa preševskih Albanaca, kako se zvao? Jonuz, kasnije je završio u zatvoru.
Ana Di Lelio: Ne sećam se, OVPMB [Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca].
Kristofer Del: Izvinite.
Ana Di Lelio: OVPMB je bila …
Kristofer Del: OVPMB je bila organizacija.
Ana Di Lelio: I možda ste bili u Gnjilanu, ne u Đakovici.
Kristofer Del: Gnjilane, izvinite, izvinite, Gnjilane. Da, zaboravio sam i imena, Gnjilane. I tamo smo proveli težak dan u pregovorima, ali je Tači na kraju uspeo da natera ove momke da se slože da im je potreban prekid sukoba. Ne bi trebalo da pucaju. I, naravno, to je još dugo potom bila krhka situacija i još uvek je tema, kao što sam rekao, to je sapunica, mislim da se ove priče nastavljaju. Ali primirje je uglavnom održano, bilo je povremenih incidenata.
Sećam se kada smo prvi put izašli, tamo je bio, čini mi se da se zvao OP-63, gde je bio vidikovac u Preševskoj dolini, gde je američka vojska postavila stražarnicu i, nekako, virila kroz dvogled u ovo veoma problematično područje. I na moje iznenađenje, shvativši da u daljini vidim Bugarsku, planine zapadne Bugarske. Šok o kako maloj geografskoj oblasti govorimo, mislim, to je bila direktna linija, verovatno trideset do četrdeset kilometara najviše, južna Srbija u tom trenutku je veoma uska, možda malo veća od toga, ali svejedno možete videti planine Bugarske.
Ana Di Lelio: To je kao Golanska visoravan.
Kristofer Del: Da, baš tako, ili zapravo, kao da ste u Maputo i ne možete da vozite do Južne Afrike, što sada možete uraditi u roku od četrdeset pet minuta. Drugi, druga stvar zbog koje sam bio baš zadovoljan što sam mogao da uradim, što mislim, bilo fer ili ne, preuzimam sve zasluge. Tokom jugoslovenskih izbora, kada je to bilo? Oktobar 2000.
Ana Di Lelio: Prve?
Kristofer Del: Ne, morala je da bude 2000. Do tada sam već bio otišao.
Ana Di Lelio: 2000, da.
Kristofer Del: Dobijate uputstva iz Vašingtona. UN moraju da odu i posmatraju ove izbore na Kosovu. Ne da ih posmatraju u smislu, znate, da daju neki potvrdu ili da budu na biračkim mestima, ali smo hteli da osiguramo, želeli smo da znamo koliko se ljudi pojavi na biračkim mestima tog dana. Jer ono što su svi očekivali, Milošević će tvrditi da na Kosovu ima dvesta hiljada glasova i da ga je njih 98 posto podržalo i tako ukralo izbore. Cilj je bio da na kraju možemo reći, “Ne, znamo da je X broj ljudi ušao na biračko mesto tog dana. A X bi bio daleko ispod dve stotine hiljada. Ne znamo kako su glasali, nemamo pojma, ali samo, ovo je maksimalan broj birača koji je mogao izaći.”
I idemo, dakle, sa ovim uputstvima, idemo kod Bernarda Kušnera, i kažemo, znate, “Bernarde, evo šta moraš da uradiš za nas.” I bilo je, bilo je to kasno popodne, u njegovim kancelarijama dole u zgradi Vlade. I sećam se da je razbio flašu Džoni Voker Red, i sedeli smo okolo i pili viski i ja sam ga ubeđivao da UN moraju da preuzmu ovu ulogu, koja je, kao što možete zamisliti, bila kontroverzna, jer je se približava ideji da se UN nađe usred političkog procesa. Nisu sve države članice podržavale ovo, ali sam vremenom razvio prilično dobar lični odnos sa Kušnerom. I tako osećam da ga je, znate, ovaj sastanak zaista, na neki način naveo da kaže, “Da, to je prava stvar i mi ćemo to podržati.”
Džok Kovi, koji je bio zamenik i Amerikanac, mi je kasnije rekao da je, godinama kasnije, rekao da je mnogo njegovog osoblja bilo veoma otporno, i on im je u suštini rekao, “Vidite, SAD su najveći doprinosilac UN. Oni plaćaju trećinu vaših plata. Ovo je vreme povrata. Uradićemo ovo.” I jesu. I svi smo išli okolo, a ja sam išao i gledao izbore tog dana. Izdaleka su imali ljude koji su nadgledali svako biračko mesto, mislim, bukvalno sedeli nekoliko stotina metara dalje i gledali dvogledom, i brojali broj ljudi koji su tog dana ušli i izašli na vrata.
Dakle, pre objavljivanja rezultata izbora, mogli smo da iznesemo broj. I verujem da je broj bio, sada se ne sećam. Hoću da kažem da je bilo dvadeset hiljada. Sa Kosova je tog dana bilo dvadeset hiljada potencijalnih birača. I, naravno, to je sprečilo Miloševića da tvrdi da je osvojio ogromnu, znate, ogromnu većinu i da je, dakle, pobedio na izborima u celini.
Ana Di Lelio: Spomenuli ste ranije svoju ženu. Da li je, da li ste je upoznali u Bugarskoj?
Kristofer Del: Da, pa, upoznao sam je na kursu jezika za Bugarsku.
Ana Di Lelio: Okej.
Kristofer Del: Da, ona je bila… njen tadašnji muž je dobio Fulbrajtovu stipendiju da dođe u SAD. Bila je mlada majka, pohađala je postdiplomske studije na Američkom univerzitetu, a bugarskom odseku na Institutu za spoljnu politiku trebalo je, imali smo veći od normalan razred, bio im je potreban dodatni nastavnik. Tako je primljena na tri meseca da bude profesorka bugarskog jezika. Bio je to njen prvi profesionalni posao u Americi. Sada je i sama američki diplomata i služi u Pakistanu u USAID-u.
Tada smo se upoznali i onda smo ostali u kontaktu u Bugarskoj samo zato što su nam deca istih godina. Njen sin je bio tri meseca mlađi od moje ćerke, tako da su se tokom leta u Bugarskoj nalazili i igrali, a ja sam upoznao porodicu i ostao u kontaktu. Ali, kada sam prešao prvo na Kosovo, a zatim u Angolu, izgubili smo mnogo godina dok nisam došao u Zimbabve i ponovo smo se našli. I do tada smo oboje bili razvedeni i imali smo drugačiji život, i onda je jedna stvar dovela do druge (smeje se).
Ana Di Lelio: Da, zapravo, znate, moje pitanje je vodilo i ka tome, ovakav život… problematičan za, za porodični život, mislim, ako puno putujete, preselili ste se, samo imate osećaj za…
Kristofer Del: Porodicama je veoma teško, posebno u modernom dobu gde, znate, supružnici imaju svoje karijere. I to je veoma ometajuće za supružnika koji nije u diplomatskoj službi. Znate, vraćate se u Vašington na nekoliko godina, i svake tri ili šest godina, primorani ste da se preselite u drugu zemlju. Kako to utiče na karijeru supružnika?
Stejt department se zaista borio sa ovim, i to ne baš uspešno. Tako da se mnogi FSO na kraju udaju za druge službenike za spoljne poslove i onda pokušavate da upravljate svojim karijerama. Ono što za neke ljude veoma dobro funkcioniše je supružnik koji zaostaje, često je ovih dana to muškarac koliko i žena, iako su istorijski bile one koje su očekivale da slede, karijera freelensera. Znate, imao sam koleginicu u Mozambiku, na primer, ona je bila grafički dizajner. Moderna tehnologija, ona bi mogla da radi skoro bilo gde, ali da, to je jedan od izazova sa kojima se suočavaju diplomate, i teško je za porodice.
Sve to zvuči veoma romantično i lepo, ali, znate, iščupati se svakih nekoliko godina, seliti se je noćna mora. Otkačite nove situacije, nove prijatelje, nove šefove, novu školu za svoju decu, ako jeste, ako imate decu. Ljudi u Sjedinjenim Državama puno govore o žrtvama sa kojima se suočava naša vojska, i to svakako stoji, ali diplomatska služba ne zaostaje mnogo u pogledu uticaja koje ova karijera ima na porodice. Većinu vremena nas ne šalju u ratna područja i ne pucaju na nas; ali ovih dana, a odnedavno, i to je slučaj. Dakle, da, to je pravi izazov. To je kao i sve drugo, postoje kompromisi. Postoje divne nagrade u karijeri. Možete da odete na mesta i upoznate ljude o kojima niste ni sanjali. Nikada nisam razmišljao o odlasku u Afriku kada sam se pridružio diplomatskoj službi, i otvorio sam čitav deo sveta za mene koji nisam očekivao, ali postoji i cena.
Ana Di Lelio: Kada ste bili na Kosovu, bilo je, odmah, to je bilo stvarno, stvarno odmah nakon konflikta…
Kristofer Del: Da.
Ana Di Lelio: Jer se rat završio nekoliko meseci ranije. Kako biste to uporedili sa recimo mestom poput Mozambika? Mislim, bili ste, kako ste se, da li ste se osećali bezbedno, da li ste se osećali bezbednije?
Kristofer Del: Znate, kada sam prvi put stigao na Kosovo, to je bilo moje prvo iskustvo da imam svoj bezbednosni tim. To je bila prva zemlja u kojoj sam živeo gde je to bilo neophodno, a to su bili vrhunski profesionalci, vojne jedinice koje su postale prilično poznate iz drugih razloga. Ali nikada se nisam osećao nesigurno, možda zbog njihovog prisustva, nikada se nisam osećao nesigurno. Mislim da je postojao potencijalni rizik da bi Milošević nešto pokušao, znate, pa je to razlog zašto su oni bili tamo. Ali što se tiče albanskog naroda, oni bi me zaštitili mnogo pre nego što je to bio potreban moj bezbednosni tim. Nikada se nisam osećao nesigurno na taj način. Postojao je rizik od nagaznih mina, neeksplodirana ubojna sredstva i sve to, tako da ste znali da morate paziti kuda hodate i izlazak na nepoznate livade nije nešto preporučljivo. Ne, ali generalno, svidelo mi se od samog početka. Dobro sam se osećao tamo.
Osećao sam da smo dobrodošli, očigledno, osećao sam da se rad nagrađuje. Bog zna da je bilo izazovno, posebno na početku. Živeo sam u jednoj sobi. Neću previše šokirati vašu publiku pričom o pacovu koji je bio na meni, na mom krevetu tri puta jedne noći, uključujući i poslednji put, na mom vratu. Uslovi su bili teški. Nabavio sam mačku. To je rešilo taj problem, a mačka je tek ove godine preminula. To… ali bilo je sjajno, bilo je uzbudljivo, bilo je važno, bilo je u centru pažnje Vašingtona. Mislim, tako da za profesionalnog diplomatu, to nije bilo bolje mesto za život, uprkos ličnim poteškoćama života u takvom mestu.
Ali, znate, imali smo struju, imali smo vodu, što je bilo nešto što je imalo mnogo stanovništva. Jedno od velikih problema sa kojima smo se i dalje bavili bio je pokušaj da stvorimo tople prostorije za ljude kako bi mogli da prežive zimu, tu prvu zimu kada je došlo do potpunog kvara svih sistema i usluga. Dakle, nikada se niste osećali kao da imate pravo da se žalite, mislim, znate, za nas je to bilo kao, bilo je kao da živite u studentskoj sobi, dok su se drugi ljudi borili sa mnogo težim situacijama. I tako je bilo zaista korisno vratiti se deset godina kasnije, jedanaest godina kasnije, i videti oporavak zemlje.
Sećam se da sam izašao, a vaša perspektiva se stalno menja, u jedno od sela tamo u Dukađinu, gde su Srbi prošli kroz selo i uništili ga, i sve je bilo spaljeno i izrešetano i sravnjeno, a džamija je bila srušila, minaret je bio srušen, i nikada ranije nisam video takvo uništenje. Ali kasnije sam bio raspoređen u Angolu, kao što sam rekao, i tamo sam video gore stvari. Mislim na gradove koji su dvadeset godina bili prva linija građanskog rata (smeje se). Ponovo vratite sve na Kosovu u malo drugačiju perspektivu.
Kosovo je imalo veliku sreću što je ta faza borbe bila toliko kratka i mogu samo da zamislim koliko bi, koliko god bila loša, još gore bila da je trajala par godina. Ne bi bilo ovo jedno selo, bilo bi, sve bi bilo izrešetano onako kako sam kasnije video da je Angola izgledala, što opet potvrđuje e moje uverenje da smo uradili pravu stvar, što znači da smo to zaustavili pre nego što je postalo još gore nego što je već bilo.
Ana Di Lelio: Dakle sa Kosova ste skočili u, nazad, na neki način, od zime 2000, koje se jako dobro sećam, opet ste otišli u Afriku?
Kristofer Del: U jesen 2001, da, ili, naravno, proloće na južnoj hemisferi, ali, da, oktobar 2001. Da, napustio sam Kosovo, pa je Džordž Buš došao u posetu. Sreli smo se u [kampu] Bonstil. Proveo je jako malo vremena tamo. Sećate se da je bio izabran na osnovu “Vojska SAD, najbolja vojska na svetu, ne gradi nacije,” a Kosovo je bio projekat građenja nacije. Tako da on nije došao ovde ubeđen u sve to, to je ipak bio rat njegovog prethodnika.
Ana Di Lelio: Bili ste na Kosovu tokom 9/11?
Kristofer Del: Ne.
Ana Di Lelio: Ne.
Kristofer Del: Samo što sam otišao. Mislim, otišao sam pre nekoliko nedelja. Otišao sam nedelju dana nakon Bušove posete.
Ana Di Lelio: Okej.
Kristofer Del: Vratio sam se, uzeo sam odsustvo i šta god. Moja, ne moja saslušanja u Senatu, 11. septembra, ja sam zapravo bio na onome što u šali zovem “ambasadorski kamp za obuku” u Stejt departmentu, gde vas na neki način vode kroz ovaj kurs o tome šta je to, i na neki način pokušavaju da dovedu ljude koji napreduju i političare i vi pokušavate da pomognete političkim službenicima da shvate u šta se upuštaju, mnogi od njih nemaju prethodnu državnu službu. A mi smo sedeli u sobi u Stejt departmentu, i svi ovi ljudi su počeli da jure tamo i vamo, znači nešto se dešavalo.
Na pauzi, jedan od naših instruktora kaže, “Pa, znaš da je došlo do, avion je uleteo u,” Da li je prvi bio pogođen Severni toranj? “Severni toranj.” I na pauzi, uključimo TV, i baš kad smo to uradili, drugi avion je udario u drugi toranj, a instruktori su rekli, “Ne, ne, ne, ovde nema problema. Da su realna pretnja, rekla bi nam DO, diplomatsko obezbeđenje. I okrenuo sam se jednom od mojih kolega i rekao, “Znaš šta? Odlazim odavde, jer, ne, ne mislim, evo vam lekcije, gospodine politički namešteniče, nemojte se oslanjati na DO da vam spase život” (smeje se); I znate, nekoliko minuta kasnije, naravno, avion je ušao u Pentagon. I sećam se, u tom trenutku su svi napuštali Stejt department. Bilo je prilično jasno da se nešto krupno dešava.
Tako da se sećam kako sam hodao ulicom i čuo eksplozije u pozadini i video stub dima koji izlazi iz Pentagona. A u međuvremenu je Vašington bio, svi su pokušavali da napuste grad. Ogromna saobraćajna gužva, niko nije mogao da ide, odseo sam na mestu blizu, mogao sam da hodam. Ali kasnije tog popodneva, grad je bio jeziv. Izašao sam u šetnju i tražio govornicu da bih mogao da pozovem majku u Nju Džerziju. Ovo je bilo pre nego što su svi imali mobilne telefone, ali mreža mobilnih telefona je bila isključena, a Vašington je bio sablasno ćutljiv. Bio je to grad duhova, bio je to čudan dan.
Ana Di Lelio: I onda odatle?
Kristofer Del: U Angolu.
Ana Di Lelio: U Angolu.
Kristofer Del: U Angolu.
Ana Di Lelio: Koja je zanimljivo mesto.
Kristofer Del: Gde je bio još jedan afrički građanski rat u toku. Jonas Savimbi i UNITA su još uvek bili u završnim fazama svoje borbe protiv vlade MPLA u Ruandi. SAD su tamo imale mnogo komplikovaniju istoriju nego u Mozambiku. U Mozambiku nikada nismo podržavali RENAMO, iako je Džesi Helms pokušao da nas uvuče u taj rat kao što smo bili u Angoli. Stejt department se uvek opirao i vrlo pametno je početkom ‘90-ih objavio izveštaj, Gersonijev izveštaj, o zločinima RENAMO-a, koji ih je tada učinio nedodirljivim. I tako nikada nismo bili uvučeni. Ali mi smo imali ovu istoriju u Angoli, naravno, iako smo se, do mog dolaska tamo 2001. godine, distancirali od UNITA devet godina. Pošto su odbili da prihvate rezultate izbora ‘92, vratili su se u rat. U tom trenutku smo ih prekinuli, i tada je to postalo mnogo više kao pravi gerilski pokret.
Tako sam stigao tamo u oktobru 2001. godine, a rat je još uvek trajao, znate, osećao sam se kao da je Mozambik u toj Luandi donekle izolovan. Jedini način za obilazak zemlje bio je letenje. I pošto smo pružali mnogo pomoći i dosta hrane, imali smo, znate, uslugu čarter aviona koju smo mogli da pozovemo da bismo putovali. Tada sam otišao u Huambo i video sam ovaj grad koji je godinama bio na prvoj liniji građanskog rata. Bukvalno jedna strana ulice nasuprot drugoj, zgrade su bile bombardovane i na njih se pucalo.
A onda u februaru 2002, naravno, Savimbi pogine i UNITA je propala skoro istog trenutka. I u Vašingtonu je postojala velika sumnja da su oni zaista propali, jer je postojao veliki broj ljudi koji su imali te dugogodišnje veze, bilo im je nekako teško da se ostave i prihvate ideju koju je UNITA imala, u zapravo, prestala da funkcioniše kao gerilski pokret, kao vojska otpora. I imao sam dosta napetosti sa Stejt departmentom oko ovoga, govoreći, “Momci, gotovo je. Ne razumete, ovo nije sporazumno rešenje. Vlada je pobedila, UNITA je poražena.” A preživeli iz UNITE, godinama su živeli u udaljenim istočnim provincijama Angole. Hrane nije bilo, preživljavali su od divljeg meda koji bi našli u žbunju.
Postoji čuvena priča: Savimbi je bio dobro uhranjen, a on je ubio svog kuvara jer je ukrao hranu koja mu je bila namenjena. Drugi kuvar je, dakle, umro od gladi, umesto da rizikuje da bude uhvaćen u krađi hrane, zar ne? Tako da su bili u očajnom stanju. Savimbi ode, cela stvar se sruši. Onda se zateknem kako radim veoma poznate stvari, radeći sa AID-om da odnesem limene šolje, šerpe i tiganje i stvari demobilišućim snagama UNITA, koje su dovođene u… Sada sam zaboravio ime, ali vi ste imali ovo, demobilizacija logora. A kasnije je jedan od viših lidera u Birou za Afriku u državi rekao, znate, “Bože, Kris, ti si stvarno bio na vrhuncu stvari. Zaista ste sami uradili dobar posao uprkos nama.” To je bila neka vrsta stvari, pokušaj da se stvari završe bez Vašingtona, prevazilaženje otpora Vašingtona.
I pokrenuli su formalne mirovne pregovore. I opet je bilo veoma slično Mozambiku, dve strane, znate, u Angoli, postojala je Trojka, tri zemlje koje su strane tražile da budu uključene su Portugal, Sjedinjene Države i u ovom trenutku Rusija. I tako smo bili tri međunarodna posrednička partnera. Ali nije baš išlo kao Mozambik jer je to zaista bio drugačiji kraj. A UNITA je bezdušno učestvovala u ovom procesu i nije se baš previše borila. I niko od nas nije mogao ništa da uradi da bi ih na neki način otežao da pregovaraju da bi dobili više, znate, da bi se prihvatile više demokratskih normi i omogućili ravnopravniji uslovi za prve izbore.
A onda smo ih jednog dana pozvali na sastanak i oni su u suštini potpisali dokumente o predaji. Samo su sve dali, a ja sam bio besan, pozvao sam, ime je… nom de guerre je bilo Goto, a ja sam sada zaboravio njegovo pravo ime. Svako, svako u Angoli ima nom de guerre, on je bio Goto, bio je preživeli vođa UNITA. I došao je u moju kancelariju i zurio je u svoje cipele. Rekao sam, “Imam jedno pitanje, koliko koštaš?” Nekako je počeo dublje da gleda u svoje cipele.
Istina je da je vlada Angole kupila mir. Iako to nije bio demokratski ishod, on nije izgradio demokratske norme u sistemu, to su zaštitne mere i stvari za koje smo se svi nadali da ćemo videti kao rezultat ovoga. Istina je da je to bio definitivniji kraj njihovog rata od onog u Mozambiku. Platili su novac momcima iz UNITA. Želeli su kuće i automobile i medicinski tretman. I Goto je bio zahvalan vladi. U stvari, on je umirao od gladi. I imali su, poslao sam ga u Južnu Afriku i, znate, i brinuo o njemu šest meseci i hranio ga, znate, striktnim dijetama, da preživi.
Hose Eduardo dos Santos [José Eduardo Dos Santos], bez obzira na mnoge njegove greške kao vođe, shvatio je da ima resurse da obezbedi trajni mir u Angoli, i to je i učinio. Nije vodila demokratsku vladu kakvu želite, ali zemlja se nikada nije osvrnula; i, da, nikada nije bilo nagoveštaja da će se rat ponovo izbiti u Angoli, kao što postoji neka vrsta ovog dugotrajnog, žara na blagoj vatri poput onog u Mozambiku do danas, 24 godine kasnije, skoro četvrt veka kasnije. Dakle, veoma različiti ishodi.
Ponovo je međunarodna gomila trčala okolo, mir i proces pomirenja, znate, jer smo upravo imali biskupa Tutua koji je vršio pomirenje u Južnoj Africi, tako da je to bila atmosfera dana. I opet Angolani nisu želeli da učestvuju u tome, a mislim na obične Angolane, većina običnih Angolaca je samo želela da se završi i da zaborave, i da nastave dalje, da ulože svoje napore i da mi uložimo svoje napore da im pomognemo da stanu na noge i ponovo grade svoje živote, umesto da se obračunavaju ko je šta kome uradio i kada.
Dakle, to je bila Angola, bilo je to prilično uzbudljivo vreme, jer ste zaista videli kako je ova vrsta oporavka počela, i ljudi koji izlaze iz grmlja u užasnom stanju. I ja volim da slikam iz hobija, a jedna od najzanimljivijih slika koje sam ikada napravio jesu ovi ljudi, zaista lične figure, koji dolaze, izranjaju iz žbunja u centralnoj visoravni Angole. I ova jedna slika je bila veoma, nekako upečatljiva, to je slika mlade žene čija je glava u krilu svoje ćerke, a ćerka vadi vaške iz kose, jer to je sve što je ona, majka je očigledno umirala od gladi, i sve što je ćerka mogla da učini je da izbaci vaške iz kose. Žena je verovatno umrla nekoliko sati kasnije, jer je bilo prekasno čak i za terapijsko hranjenje.
Još jedan starac koji nosi krpe koje su poprimile boju zemlje, nekako crvenkasto žute, čuči i skuplja otpalo zrno kukuruza. Postojala je distribucija hrane, znate, američki kukuruz koji je delio Svetski program za hranu, a ovaj tip je stigao prekasno ili se na neki način nije kvalifikovao, sedeći tamo i vadi pojedinačna zrna kukuruza iz, iz zemlje. Takva je zemlja u tom trenutku bila. U međuvremenu, naravno, dijamanti i nafta čine ljude u Luandi izuzetno bogatim.
I jedna od mojih lekcija iz toga su bile nenamerne posledice dobronamerne intervencije, koja se verovatno u izvesnom smislu odnosi na Kosovo. Ali jedan od njih je bio, preko četrdeset godina građanskog rata, prvo kolonijalna borba, ali uglavnom građanski rat. Dvadeset godina građanskog rata, vlada u Luandi, lekcija koju su izvukli je bila, dobrobit tih ljudi u unutrašnjosti, gde su gerilci delovali, oni nisu naš problem, to je na međunarodnom nivou. Ovo sada odražava etničke tenzije i stvari u zemlji, ali je postojao istinski nedostatak posvećenosti da se učini bilo šta da se pomogne ovim ljudima koji su bili u očajničkoj situaciji, a to ostaje izazov u Angoli, do danas, mislim, iako kasnije nisam proveo mnogo vremena tamo, gde vidite da Luanda postaje ovaj kancerogen, monstruozno veliki grad, u koji odlazi mnogo ljudi jer se tamo još uvek dešava, bez obzira na očajan život i užasne uslove u kojima žive. Ipak, bolje je tamo nego na selu, gde se stvari još uvek bore da stanu na svoje noge.
