Zenun Čeljaj je bio novinar u dnevnim novinama “Riljindja”, kada ga je Gazmend Zajmi kontaktirao da mu pomogne da otkuca u pisaćoj mašini ustavnu deklaraciju od 2. jula 1990. To iskustvo je podelio sa nama u intervjuu za usmenu istoriju koji je održan 1. februara, i 1. i 7. marta 2019. godine.
2.jula 1990. godine pozvali su me sa ustavnom deklaracijom koju je napisao pokojni Gazmend Zajmi, on je bio akademik. Bio sam prijatelj s njim, stekao sam ime kao novinar, Zenun, i bio sam prijatelj i sa Fehmijem Aganijem i drugim profesorima.
I dok smo šetali jedne od tih tmurnih noći, Gazmend mi je rekao: “Zenune ti ih znaš, ti ih kao novinar znaš, poznaješ ove delegate”, dakle poslanike, jer su se tako tada zvali poslanici. Rekao je: “Bilo bi dobro da izvadimo ustavnu deklaraciju, jer je legitimni organ”. Tada je Skupština Slovenije, koja se odvojila od Jugoslavije, izdala ustavnu deklaraciju. Izdalo ga je nekoliko parlamenata balkanskih zemalja koji su bili deo Sovjetskog Saveza, Litvanija, Estonija. Dakle, verovatno je Gazmend tako došao na ideju.
Rekao je: “I za naše ljude je dobro da to učine. Imaš li s kim razgovarati?” Imao sam. Imao sam šuraka i nećaku. Moj šurak, Sabri Hašani, bio je poslanik, druga je bila Leonora Ibiši iz Đakovice, sada je lekarka u Švajcarskoj, ona je i tada bila lekar. Rekao sam: “Da, imam”, rekao je: “Dobro, vidimo se sutra”. Video sam se s njom. Došla je do mene automobilom do moje kuće u Veljaniji. Deklaracija je bila ručno napisana. Poznat je sadržaj koji je sad objavljen. Diktirao mi je i ja sam to otkucao na pisaćoj mašini. Prisilio sam ga, nije hteo, ali da sam tada znao da to sačuvam, ali tada smo čuvali jedni druge.
Očekivao sam da ću biti uhapšen i nisam hteo da to imaju kao korpus delikt, pocepao sam onaj koji je napisan rukom. Našao sam ovog, tog dečka, tog šuraka. Već su otpustili albanske poslanike iz Skupštine. Beograd, Srbija je preuzela kontrolu. Dao sam mu tekst i poslanici su se organizovali i oni su održavali sastanke. Čak i tada su postojali odbori poput sadašnjeg parlamentarnog odbora. Ali ovako po zgradama i negde kod Kičme u kući jednog poslanika iz Prizrena. Okupili su se u njegovom stanu i pozvali me.
“Razmatramo ovu ustavnu deklaraciju, hoćeš li doći? Imamo samo jedan zahtev”. Tražili su da uklonim tačku… bilo je šest tačaka, ako ne grešim. Ta šesta tačka se zaista činila previše, nije bilo potrebe jer je kazala, da kad se ovo i ovo završi, obavestite te i te. Nije bilo potrebe za tim. Rekli su mi: “Hoćeš li razgovarati sa Gazmendom?” Zato što sam im rekao ko je to napisao: “Dakle, da li on pristaje da se to ukoni”. Sreo sam se sa Gazmendom, uklonili smo tu tačku. Dakle… što se tiče 2. jula… okupili su se i nisu im dozvolili da uđu unutra, okupili su se ispred skupštine, na ulazu i tamo pročitali deklaraciju. Izglasano je prstima, ljudi su sa svih strana posmatrali šta se dešava. Sa strane prema opštini, vojska je dovela tenkove, policiju na sve strane, ali oni su to izjavili i aplaudirali.