Drugi Deo
Šerafedin Sulejman: I puno novih stvari je započeto, kako kažu, bilo je (ohrabreno) podržano. Nakon završetka Drugog svetskog rata, ljudi su bili puni entuzijazma. Jedan, ne… preskočio sam [nešto]… preskočio sam, to se desilo kada su Nemci otišli, kada se stvarala nezavisnost.
Ebru Sulejman: Kada su Italijani došli, tako?
Šerafedin Sulejman: Molim?
Ebru Sulejman: Kada su Italijani došli.
Šerafedin Sulejman: Italijani, gde je muzej, tamo je generalni štab Italijana. Svake noći su podizali italijanku zastavu uz muziku i njihovu himnu, izlazili bismo i gledali to. Onda, organizovali su nešto za decu u školama. Balilla, mali izviđači. Davali su nam ogrtače i kape, tako da se oni [deca] povežu sa fašističkom partijom, da ih formiraju od detinjstva, pokazivali su decu okolo, putovali, kao ekskurzija. Ja sam takođe bio deo te izviđačke organizacije.
Moj brat je radio kao krojač, bio je upisan sa Memduhom u CRZ, sindikalnu organizaciju. Radnici su imali svoju organizaciju tamo, moj politički život je nekako tamo započeo. Tokom ovog četrdesetogodišnjeg perioda, imam radno iskustvo od 40 produktivnih godina, 19 dana i 3 meseca kada sam se penzionisao. Mogu da kažem da je oko 50, 55 posto mog života bilo vezano za politiku. Sav posao koji sam radio, vršio sam razne funkcije, ali sam se bavio i profesionalnim poslom. Većinu posla sam posvetio zdravstvenim problemima.
Ebru Sulejman: Pa, ujače, kako ste se povezali nakon Drugog svetskog rata?
Šerafedin Sulejman: Kada se Drugi svetski rat završio, došla je nezavisnost, 19. novembra 1944, partizani i Bugari su ušli u grad. Čekali smo usred noći u staroj kući [očekujući] da će neko od nekud doći. Ćerke mog ujaka su spremale proletersku zastavu sa srpom i čekićem, crvenu zastavu. Radile su na njoj noću da bismo mogli da izađemo sledećeg dana i pozdravimo ih. Ujutru je došao jedan čovek, Božo Ričkin, Srbin, pokucao je na vrata: „Komšija, dođi, preživelii smo”, vikao je. Remzi i ja smo rekli: „Ovaj čovek je četnik, da li je ovo sloboda?” „Odlazi!” Kada je otišao, otrčali smo do gradske opštine.
Gradska opština je bila, tamo je džamija Čarši, bila je pijaca ispred džamije Čarši, koja je takođe uništena, i baš tamo je bila gradska opština. Otišli smo ujutru, stavili smo crvene zavoje {pokazuje rukama} da pokažemo da smo za partiju. Ispred Menduhove kuće, tamo su bugarski vojnci: „Stop!” Zaustavili su nas. „Ne možete…” Ali, mi smo objasnili {pokazuje „zavoj” na ruci}. Nekako su nas pustili, otišli mo u gradsku opštinu. Čim smo se probili napred, Srba je bilo više! Srpska zastava „Živela sloboda”. Nisu čak ni spomenuli partiju ni „Živela Komunistička partija”. Bili smo šokirani. Ovome smo se nadali? Jadni mi. Svi muslimani su se zatvorili, zatvorili su vrata. Bugarski vojnici su počeli da lome stvari, okrutnost, od kuće do kuće. Licemeri, Srbi su im pokazivali muslimanske kuće. Evo konkretnog primera: tog dana, svakog dana, ljudi su se skupljali ispred opštine. I videli smo bugarske vojnike sa bajonetama, vezali su Albanca, seljaka, žicama mu vezali ruke i vukli ga do pogibije [tako što bi pucali na njega]. U tom trenutku, Mustafa Hodža Milševci, partizanski komandant i njegov crnogorski komesar, sa konjima i pištoljima napred, belim kapama, plis, ali sa albanskom zastavom.
On je dosta pomogao prištinskom narodu. Okupio je muzičare sa bubnjevima, tamburama, perkusijama. Ljudi su ga pratili od jedne do druge ulice, otvara vrata: „Izađite. Ovo je i naša pobeda!”, ali u tom trenutku su ga zaustavili preko stola kada su pričali na albanskom. Mustafa Hodža Milševci pita: „Šta je to?” Da li ga šalju na pogibiju ili u zatvor, ne znamo. Naređuje i kaže vojniku da oslobode momka. Bugarski vojnik kaže nas nije briga za partizanska naređenja, samo nadležni mogu da nam daju naređenja. On okreće pištolj, ovaj momak je oslobodio onog čoveka i daje ga dvojici prijatelja da ga vode kući. Sklonio one žice. Onda smo počeli da slavimo, i mi smo imali [pobedu], nije samo njihova. Onda svakog dana na demonstracije. Demonstracije sa jedne ulice na drugu i bila je drugačija atmosfera, ljudi su bili opušteniji. Ali taj (nerazumljivo) koji je kucao na vrata, ubili su ga u Veterniku. Šta se desilo, tako i tako je otišao u Veternik. Čistli su ljude u Veterniku, one koji su hteli stari jugoslovenski sistem.
Pre toga sam detinjstvo proveo u kraju [koji se zvao] Bazar. Ulica Bazar gde je danas bazar. Tamo su moji najbliži prijatelji bila deca mojih rođaka. Na primer, stariji brat, Ilijin sin Munedin, Šemsi, bio je bliži sa Remzijem. Njegov polubrat Necmi, deca moje ujne Kurteš. Kurteš, Parteš, Sulejman. Sin moje druge ujne, Kemal. Opet, sin još jedne ujne, Sulejman, Ševki. Pored njih, Ilijaz iz porodice Haciaguš, koji je bio ministar u Albaniji i Mustafa Haciaguš, brat Ilijaza Aguša. Njegovi unučići Ali Aguš, Burhan, Ridvan, Virdan i njihova sestra Zejnep, mislim da joj je to bilo ime, zajedno sa njima smo odrasli. Još su to deca mojih rođaka.
Zašto u Bazaru? Unutra je sada bazar, gde prodaju stare stvari, tamo je bila velika bašta. Kruške, jabuke i drugo voće, vlasništvo Ilijaza-efendije i Mustafa-efendije. Ono [voće] su uzgajali za njih. Takođe, ulaz je bio uzak, kao sada kad ulazite na bazar. Bazar je bio napred i to je bila zatvorena konstrukcija, bazar se održavao nedeljom, znači utorkom. Pšenica, kukuruz, takve stvari koje je ugoržavala kiša, prodavane su tamo. Sa ove strane su kasnije napravili baldahine, imam fotografije. [Pod] tim baldahinama mlečni proizvodi, mleko, namazi, kiseli krastavčići, šta poželiš, seljani su ih donosili i prodavali, to je uglavnom bio bazar.
Životinjski bazar je bio gde je [danas] Avala, zapravo gde je dom [kuća], tamo je bila kuća zvaničnika. Zahir Pajaziti, taj trg dole, gde je sada, ne znam, UNMIK, tamo je bila predivna građevina sa bazenom, kuća oficira. Tamo smo mogli da ulazimo sa kartom. Ja, deca su takođe uspevala da plivaju tamo, ali ljudi nisu uspevali da kupe kartu. Ja sam imao privilegiju da je dobijem zato što sam bio uključen u administrativne poslove.
Ebru Sulejman: Ujače, kada si preživeo nakon Drugog svetskog rata…
Šerafedin Sulejman: Da.
Ebru Sulejman: Možemo li da nastavimo odatle, kada se Jugoslavija formirala i kako je sve krenulo da se menja?
Šerafedin Sulejman: Nisam ti rekao za gimnaziju. U gimnaziji, 1946-47, završio sam gimnaziju. Nisam nastavio do osmog razreda. Zašto? Situacije na Kosovu su ih okrenule ka našoj gimnaziji, sa potrebom da okupe mlade. Ja sam bio vođa mladih u gimnaziji. „Ko se dobrovoljno javlja da bude učitelj?” Nas dvadeset-trideset se prijavilo. Nove škole su se otvorile u selima, bez učitelja. Kako bismo obučavali učitelje, morali smo da prekinemo sa školom da nastavimo [sa podučavanjem], mi koji smo se izdvojili kao volonteri, nakon nedelju dana su nam rekli spremite se da idete u Prizren kamionom. Tri meseca su nas učili pedagogiju, kako da obavljamo učiteljske dužnosti. Ja sam nastavio sa tim časovima, završio kurs, vratio se u grad, sada čekamo odluke. Stigla je odluka vezana za mene: „Şerafedin Süleymani po emërohet për mësus në katunin Petashnice” [Šerafedin Sulejmani je imenovan za učitelja u selu Petašnica].
Ne, ne, nije to, prvo selo koje su mi dodelili, zaboravljam ime, plašio sam se da odem tamo, još uvek je bilo aktivnih bandi, nisam otišao. Onda je stigla druga odluka za mene za katunin Rrufc, Rrufci vjetër [selo Rujce, Staro Rujce]. U opštini Lipljan, Lipljan gradska opština. Moraš da pešačiš dva-tri kilometra od Lipljana do škole. Odlučio sam se i tamo je bio pomoćnik, koga su poslali u školu, čekao me je na (nerazumljivo) stanici. Znao je kada je trebalo da stignem, čekao [je]. „Hajde daskal. Hajde daskal” [Hajde, učitelju. Hajde, učitelju]. Ali, hodali smo uz pomoć štapa, prošli neka groblja: „Ku o bre ai katun?” „Edhe pak, edhe pak” [Gde je, bre, to selo? Samo još malo, samo još malo]. Onda iznenda, bam. Išli smo i seljaci su čekali: „Na ka ardh daskali! Na ka ardh!” [Učitej je stigao! Stigao je!]. Rekao sam hajde. Te noći, poslužili su [hranu], večera je spremna, flija, pite, gde ću se smestiti. „A nesër po shkojm në shesin e shkollës, me ndreq, me rregullu” [Sutra ćemo otići do školskog dvorišta, da popravimo, da obnovimo].
Sutra (nerazumljivo) zastoj u školi [zastoj u obnovi škole]. Došli smo u školu i šta očekivati? Prozori su polomljeni, stolovi su rastavljeni komad po komad, tabla na kojoj se radilo je nestala, ljudi žure da očiste, da poprave. Nekako smo uspeli da je popravimo i ispravimo, nastavio sam sa decom na albanskom. Bilo je oko 90 učenika. Prvi razred, drugi razred, treći razred, četvrti razred. Nisu mogli da nabave sveske na uobičajen način. Radili smo to, crtali smo, radili smo stvari koje smo ocenjivali i šta sve ne. Ali uslovi nisu dobri. „Këtë javë me Mulla Shabanin” [Ove nedelje kod Mule Šabana], jedno ćebe preko mog ramena. Hrana i stvari u njemu. Ova druga nedelja u jednoj, sledeće nedelje nemam gde da se istuširam, nemam gde da se okupam. U međuvremenu, još uvek držim časove noću, prilikom okupljanja sa žiteljima. Kakva šteta, kako je ovo loša sreća, ovo je nepodnošljivo. Ipak, ljudi su me zaista voleli. Verovali su mi.
Inspektor Šefket Velihu dolazi, bilo je poznato da je dobra osoba, nedavno je umro. Pokušao je da pita decu, pre nego što je otišao dva dana kasnije, zapisao je svoja mišljenja. Super. Pre nego što sam otišao kući, kažem: „Shoki inspektor, kom dy fjalë. Unë me kto kushte ktu nuk rri.” [Druže inspektore, imam reč-dve; ne mogu da ostanem ovde u ovakvim uslovima]. „Mo, katunarët me ty po bojnë be” [Nemoj, seljacima je [dobro] sa tobom]. „Ja thash unë jom shehërli” [Ne, rekao sam da sam gradski čovek]. „Ne mogu da nastavim u ovim uslovima. Nemam mesto na kojem mogu da se okupam, nemam mesta da radim stvari, samo me izbavite odavde kako god znate”. „Ne brini, samo nastavi dalje”. Nije prošla ni jedna nedelja, stigla je odluka. Idi u Novo Rujce, udaljenost između Starog Rujca i Novog Rujca, ne znam, možda oko jedan kilometar. Ali, u Novom Rujcu Crnogorci. Škola je onakva kakva škola treba da bude. Srbi, na srpskom. Šta ja radim ovde? Na moje iznenađenje, albanska deca iz pet albanskih sela idu [u školu] ovde. Oni su zajedno, ti Srbi i Albanci u istoj zgradi. Ali dali su mi sobu, dali su mi pušku za svaki slučaj. Još uvek je bilo bandi na Kosovu.
Ebru Sulejman: Ko su oni bili?
Šerafedin Sulejman: Oni koji nisu hteli partizane, komunizam.
Ebru Sulejman: Ko? Srbi?
Šerafedin Sulejman: Balli Kombëtar, albanska stranka, da. Ali tu u sredini, nekako nelogično, ta žena direktor Vera Stanojević, njen muž, nisu još uvek bili venčani, ali su bili zajedno, čuvali se od mene. Ona je dugo bila upravnica škole, ali ja sam se stalno svađao sa njom zato što sam dozvoljavao da se učionice koriste za sastanke. Socijalistički savez, mladi ljudi bi se povremeno okupljali. Ljutila se zato što se škola prljala, morala je da se čisti i šta sve ne.
Onda je jednog dana stigao poziv: „Moraš hitno da izvestiš, oblasni komitet, direktor za mlade i ti treba da obavestite, bio je Lazo Razović i Refki Davut iz Prizrena”, ali on je takođe bio u komitetu, plaćeni službenik. Sledećeg dana sam otišao u Prištinu, rekao sam: „Ovo je stvarno dobro”, čekajući u kancelariji. Kancelarija je bila gde je sada RTK. Video sam [ga]: „Znašlo, zdravo, mirë se je ardh” [Kako je, zdravo, dobrodošao] i šta sve ne. „Çka ka? Šta ima novo?” [Šta ima?] „Pripremi se ti”, Kosara Balavanović, žena Ramadana Vranića, bila je Srpkinja. Ramadan je bio oženjen njome. Ona je bila novinarka, imala je dečji i seoski program na Radio Prištini. Tahir Beriša iz Gnjilana, Fahri iz Uroševca. Nas petoro i Drita Dobroši. Naša Dobroši izgleda kao, vidiš koliko dugo unazad ide priča. Ta Drita je bila prelepa devojka, devojka, ali požudna. Nas petoro u Beogradu. Gde? Tromesečni trening za osposobljavanje budućih trenera, direktora i organizacija mladih u budućnosti. Bile su najpoznatije firme Boris Kidrić, Egber Kadlec (nerazumljivo) te firme su nam držale predavanja. Tamo sam usavršio svoj srpski. I to sam završio.
Ebru Sulejman: Koje godine?
Šerafedin Sulejman: Molim?
Ebru Sulejman: Koja je to godina?
Šerafedin Sulejman: Koja godina, to je pre ‘49. Mogu da kažem pre ‘49, ali ne znam tačno, jer kad sam se vratio odande, počeo sam da se brinem pošto sam u opštinskom komitetu, partijskom komitetu, bio plaćeni službenik. Pre sam bio zadužen za sektor Agit Prop i za sekretarijat. Godine prolaze, ja sam samo neko ko završava srednju. Vreme će me samleti. ‘49. konačno, kurs pedagogije je ponovo otvoren u Peći. Tamo se osoblje opet spremalo za škole, škole se konstantno šire i otvaraju.
Moj sekretarijat je bio, ne želim da kažem nepismen, ali tvrdoglav. „Partija misli o tebi”. Rekao sam: „Slušaj Miloše ostavi partiju, vreme prolazi. Ja hoču da idem da pohađam kurs da stićem kvalifikaciu”. “E idi pitaj Džavita Nimanija”. Džavit Nimani je bio bog i batina. „Dobro”, otišao sam kod Džavita i rekao: „Tako je i tako, ja hoću da idem tamo”. Ali morali smo da pitamo Predraga Ajtiča (nerazumljivo) za tebe. Predrag Ajtič i Đoko Pajković su bili visoko rangirani u Pokrajinskom komitetu. Predrag je pričao turski, bio je iz Prizrena. Otišao sam kod njega i rekao tako i tako, on je rekao: „Ne dozvoli Džavitu da se igra sa tobom, samo ti idi tamo”, ja sam napisao pismo za Peć. Kurs u Peći je srpski i albanski. Srpski za Srbe, albanski za Albance…
Ali Redža je bio glavni direktor. “Qet’ letër ka dhënë shoku Xhavit” [Ovo pismo je od druga Džavita]. “Po, po, për juve funksioner gjithmonë intervenime” [Da, da, za vas službenike uvek preko veze]. Thashë “unë nuk di çka pe shkrunë, po m’ka thonë me dorrëzu” [Rekao sam: „Ne znam šta tu piše, samo su mi rekli da ga predam”]. Pročitao ga je, tamo je pisalo primi ga i upiši ga. Rekao je: „nuk bon, gjysa kursit ka kalu, programi ka kalu, gjysa” [ne možeš, pola kursa je prošlo, program je prošao, polovina]. Trajalo je tri meseca, polovina programa se završila. Počeo sam da se tresem. Radovanović je bio direktor celog kursa pedagogije. Poznavao me je. „Ajde, Alija, nemoj da se zezaš, daj čoveku”. Pustite me da se upišem. Rekao mi je idi u tu učionicu, rekao mi gde da idem, „profesor će biti tamo”. Ja kucam {pokazuje kao da kuca na vrata}, Bekir Maloku.
On je poznati pedagog, poznati profesor, imam čak i sliku sa njim. „O, hajde, Šeraf”, mislio je da sam došao preko veze. Rekao sam mu: „shoku drejtor dërgoj si ndegjusë” [drug direktor me je poslao kao slušaoca]. „O urdhëro” [Dobro, sedi dole]. Stavio me je da sedim napred. Onda vidim ko je iza. Izgleda da je svo osoblje koje je konstanto išlo u učiteljsku školu, koja se nastavila u Đakovici. Okupili su ih kao nas. Posle časa su ih takođe slali po selima. Tamo, časovi su bili na visokom nivou zato što su neki od njih dolazili iz škola. Mislio sam da ću biti spreman na kompromis. Otišao sam na dosta dug raspust. Bilo je paralela, paralelnih časova, to su bili pola-pola, kao ja. Svi sa Kosova: „O Şeraf paska ardh” [O, Šeraf je ovde], okupili smo se: „Şeraf erdh, Şeraf po kthehët” [Šeraf je ovde, [ali] Šerf se vraća]. „Mo” [Nemoj], dali su mi motivaciju, jun, jul i avgust, najtopliji meseci. Promenio sam svoj razred, otišao i prešao u razred C. Tamo su predavanja drugačija, sporija, stabilnija, pribrao sam se malo. Ipak, razmišljao sam kako ću savladati tu stvar, mesec i po je već prošlo.
Oni bi išli na odmor, ja sam zatvoren u učionicama, pišem, čitam, pišem, čitam. Shvatio sam srž stvari, ali u svom životu generalno nisam mario za matematiku, fiziku, hemiju, ikada. Za fiziku i hemiju [su imali] samo jednog profesora, Mimina Jakupina iz Gnjilana. Imao sam problem sa njim, svađu, pre odlaska u školu. Polako sam mu se približio: „Zotni Mymin” [Gospodine Mimin]. „A çka ka Şeraf?” [Da, šta je bilo Šeraf?] Thashë „ti e din çë jom ardh ktu me përcjell mësimet.” [Rekao sam: „znate da sam ovde da bih pratio časove”]. Thashë „jom n’hall me kimi edhe me fizik.” [Rekao sam: „Imam probleme sa fizikom i matematikom”]. „Hajde mëso mëso ti, mëso, mëso.” [Hajde, uči, uči, ti uči, uči]. Zapravo je mislio da ne brinem. Sad sam ustao, svi su već položili ispite, ja sam jedini. Idi do table. Ja odem do tamo, kao deca kad naprave neki nestašluk u školi. Ja nemam pojma, ali davali su mi formule, brzo, ja se pravim da pišem kao da on ne gleda. „A u bo?” thom, „Po, po” thotë [Da li je gotovo? Ja kažem. On kaže: „Da, da”]. Još uvek gleda: „Mirë shko n’vend” [Dobro, idi na svoje mesto]. Dao mi je prolaznu ocenu. Tako sam položio fiziku i hemiju.
(nerazumljivo) stigao. Imam ispite iz svih predmeta. Tog dana u toj komisiji pred kojom su se radili ispiti, došli su iz Pokrajine da slušaju. Morao sam sad da položim i istoriju uz ostale predmete. Dolazi novinar sa Rilindja. Sutra u novinama naslov: „Şerafedin Süleymani ka ardh me vonesë në kursin pedagogjik, kur ka dal me dhonë përgjegjet prej nga landa historisë mes tjerash…” [Šerafedin Sulejmani je došao kasno na kurs pedagogije, objašnjavao odgovore iz istorije pred drugima…]. [Novine] sada citiraju moje reči. Položio sam sa odličnim uspehom, taj kurs pedagogije. Sa time sam dobio svoju diplomu, postao msusi diplomuar, i diplomum [diplomirani učitelj, neko sa diplomom]. Nisam više bio polovičan, bio sam kompletan. Završio sam kurs i vratio se ovde. Sada moram da proverim svoje beleške.
Kada sam se vratio iz vojske ‘51, čim sam se vratio, prava turskih građana su se umnožila. Dok sam bio u vojsci, situacija se poboljšala. Sada čekaju da vide kako ću se opredeliti. Pošto sam oduvek učio na albanskom, nadali su se da ću nastaviti kao Albanac. Sada moram da uzmem ličnu kartu, vratio sam se iz vojske. Idem (nerazumljivo) do sekretara Branka Ćurovića, to mu je bilo ime. On kaže: „Ovde nacionalnost kako da pišem?”, „Kako da pišeš, Turčin!”. Tada sam prvi put odlučio ko sam, njemu se svidelo, tada sam bio autoritet.
Ova dužnost sekretara koju sam obavljao, pozvali su i rekli: „Molim vas, ako napustite ovaj posao, postoje turski programi koji će početi sa emitovanjem na Radio Prištini. Možete da budete krye redaktor i emisjoneve gjuhën turke” [izvršni direktor programa na turskom jeziku]. Napustio sam posao i otišao na radio. Sada, na radiju, program se nastavio na turskom. Tamo sam upoznao Selahatina Kelmendija, gospodina iz Prištine, nedavno su njegova deca, dvoje njegove dece je umrlo. On je preminuo ranije. Pre nego što je došao tamo, bio je zadužen za elektriku, direktor je bio Aluš Gaši, stari, poznati ratnik iz ‘41. On je takođe bio zadovoljan što sam se prebacio. Zato što niko od njih nije dobro govorio turski, ali su mislili da ću postići Boga pitaj šta. Čestitao mi je, rekao platu, mala kancelarija. Ta kancelarija je bila ispred našeg stana.
Zatim, zaboravio sam da ti kažem kako smo se selili. Ispred nas, ispred, trebalo je da bude izgrađena kuhinja, ali su sagradili kancelariju. Tamo [su bili] pisaća mašina, ormar, sto, Selahatin i ja. Selahatin je prevodio sa srpskog na turski, ne znam da li je sa albanskog, nije to radio, prevodio je sa turskog. Često se dešavalo da je morao da ide i čita vesti na turskom. Ja sam jednom probao, iako nisam znao baš dobro, ali on je pisao, ja sam čitao na pravilnom starom turskom. Ali kakva sreća i entuzijazam, tek što smo počeli. Polako sam odradio tri godine tamo.
U međuvremenu je osnovan Turski muzički orkestar sa Rasimom Salijem i njegovom grupom: Bairuš Kirveš, Adem Macula, Šukru Girnataći, on je bio Rom. Onda, Društvo kulturne umetnosti, Jeni Hajat grupa, muzička grupa, oni su se takođe pridružili, svakodnevni programi su se emitovali, širilo se. Sa turskim smo imali skoro sedam procenata udela na programu. Obične vesti, posebne emisije za decu. Onda smo se bavili radio programima iz inostranstva. Još poznatih prijatelja, Sireja Jusuf, Ali Aksoi, Ejup Safči, Emin Mecihan, posebno Enver Baki i mnogi učitelji. Uključili smo ih u radio program. Tako da je program brzo napredovao.
Kao što sam rekao, tamo sam radio tri godine, onda je neko drugi to preuzeo, ne mogu da se setim ko je posle preuzeo. Postojao je još neki problem, opet su mene zvali. „Skoro si završio svoj mandat ovde. Moraš da budeš izabran za mlade, kosovski predsednik omladine”. Tada sam imao 28 godina, kada sam postao predsednik Omladine Kosova.
Ebru Sulejman: Koje godine?
Šerafedin Sulejman: Te godine, 1956-1957. Ali na kratko vreme, radio sam to jednu godinu. Šta se desilo nakon toga? Hej… (smeje se) ja, kao predsednik Omladine Kosova, išao sam u Prizren, na konferenciju mladih, prizrenski okrugli sto. Ja sam prisustvovao i trebalo je da ih pozdravim u ime Pokrajine.
Prvog dana koneferencije, počelo je popodne, svečanosti i sve to, sledećeg dana je postalo ozbiljnije, naredbe i to. [Neki ljudi] su došli do prizrenskog komiteta. „Šeraf, auto je spreman, moraš odmah da ideš u Prištinu”. „Kako da odem sa konferencije?”, „Molim te, to su javili iz Pokrajinskog komiteta; za tebe da odeš do Pokrajinskog komiteta”. Kakva šteta, šta je ovo?
Tog dana, na moje iznenađenje, poslanici sreza su se okupili da izglasaju gradonačelnika. Tamo je Elhami Nimani, brat Džavita Nimanija, bio predsednik. Bio je i nosilac spomenice, ali mu je nova dužnost bila izvršni direktor najveće firme u Beogradu. Mora da ide tamo, ko će ga zameniti? Ovde su državni poslanici sreza, koga da izaberemo? Ali, postojala je navika biranja onog za koga se uvek glasalo. Monopol, niko drugi ne može da dođe. Morao je da bude borac iz ‘41, morao je da ima pozitivne osobine. Zato ne mogu da nađu nekog lokalca, gradskog čoveka. Morali su da imaju te osobine, uvek.
Otišao sam i odšetao do te žute zgrade, gde je sada Ministarsvo prosvete, ono u centru. Tamo je pre bila velika sala. Tamo su se savetnici okupili, šetali ukrug, čekali da sastanak počne. Istovremeno, gde je bio RTK, Dušan Mugoša sa njegovom grupom poslanika priča ko bi to trebalo da bude? Ko, ko, ko? Ali ovde ljudi čekaju. Neko ustaje i kaže: „Evo predloga, Šerafedin Sulejman!”
Hašim Mustafa, nikad ovo nisam nikome pre spomenuo, bio je jako ljubomoran: „Jeste odličan je ali mlad, neiskusan”. Dušan Mugoša odgovara: „Neka je neiskusan, bacimo ga u vatru, ako je sposoban neka ugasi, ako ne, nek izgori. Odluka pala”. Dolaze dole u salu, ja šetam dole: „Hajde počinjemo”. Seo sam u prvi red sa Hašimom. Hašim kaže: „Gotovo je?” „Šta je gotovo?”, „Čućeš”. Pre nego što su uopšte razgovarali sa mnom, da li ja to prihvatam ili ne. „P’e nisim” [Hajde da počnemo].
Najstariji je počeo sa procedurom. „P’e hapim mbledhjen e srezit, a ka kush propozim për predsednik?” [Počinjemo opštinski sastanak, ima li neko predlog za gradonačelnika?]. Ponekad na albanskom, ponekad na srpskom (smeje se)… Stanoje Aksić ustaje, on je bio sekretar Opštinskog komiteta, jak čovek koji je verovao u mlade ljude, u pružanje mogućnosti mladima. „Unë në emrën krejtve, bazë nenit [Ja, u ime svih, na osnovu ovog člana] takvog i takvog, na osnovu zakona, kemi propozim Şerafedin Süleyman, momentalisht osht’ në Prizren.” [predlažemo Šerafedina Sulejmana, koji je trenutno u Prizrenu]. Oni čak nisu ni znali da sam ja stigao. Neko kaže: „Jo, jo këtu osht’!” [Ne, ne, on je ovde!]. „Le t’çohët” [Neka ustane], ja ustanem. Hodnik je pun, svi su jako uzbuđeni u iščekivanju ko će biti izabran. „ A ka kush ndonjë propozim tjetër?” [Ima li neko drugi predlog?] „Nuk ka.” [Nema]. „T’lutna kryetarin” [Neka gradonačelnik istupi]. Penjem se stepeništem [na pozornicu]. Bio sam baš mlad, 28-29 godina. Ne mogu nikoga da vidim dole. Oči su mi zaslepljene. Otišao sam tamo, seo, uzeo moju svesku. Zahvalio sam im se u nekoliko reči na srpskom, na albanskom.
„Po kalojmë pikën e dytë” [Hajde da nastavimo sa brojem dva]. Ja sada nastavljam, gradonačelnik. Smajo Jusufi, stari službenik, on je prošao kroz mnogo stvari koje su se ticale ekonomije. „A ka propozim tjer?” [Ima li još jedna pozicija?] „Nuk ka” [Ne, nema]. Došao je i seo pored mene. Prelazimo na treću tačku. Drugi predsedavajući, Aleksa Vučinić, Srbin iz Uroševca. Zato što smo morali da pređemo celu agendu. Izabrali smo i njega, trećeg predsedavajućeg: „Abdullah Hoxha prej Kaçanikut” [Abdulah Hodža iz Kačanika]. Izabrali smo i njega: „Me këto mbarum” [Sa ovim smo gotovi]. Završili postupak. „A dëshiron dikush fjalë?” [Da li neko želi nešto da kaže?] Fadil Hodža: „Ja želim.” Ustaje, Fadil. Dužnosti! Obaveze! Kažem [sebi] {drži se za glavu kao da brine} kako sam završio ovde, nikad nisam radio u vladi! U redovima mladih, dragi-drugovi [među prijateljima], nije bilo pravnih klauzula, da li ću tačno zapamtiti paragraf, zakon, ako omašim, gotov sam!
Sastanak je gotov, čestitaju mi, grle me, šta ne. I mislim, ovde sam prošao lako, ovo je visok položaj, kako ću se snaći? Elhami Nimani je primetio da sam se uplašio, radio je sa mnom, moje oči širom otvorene nedelju dana, podizao mi je moral: „Ovo je ovako, ono je onako, ne radi ovo, ne sumnjaj. Samo ga uradi, imaš ljude oko tebe da ti pomognu. Samo se pazi velikog, on je megaloman!” Pored toga, te zgrade na Kosovu Polju su napravljene u njegovo vreme. Prištino Gračanićki Srez je započet, od Podujeva do Generala Jankovića. Srez je imao 20 opština, dvesta pedeset hiljada domaćinstava, dvesta pedeset hiljada ljudi, najveći srez na Kosovu. Na celom Kosovu je bilo pet predstavnika. Kadri Reuf u Mitrovici, Lazar Ivkov u Gnjilanu, Mehmet Maliki u Prizrenu, Aljuš Gaši u Peći i ja iz Prištine, ja sam bio najmlađi.
Sutradan u novinama: „Najmlađi predsednik sreza Kosova i Metohije”, sa slikama, tekstom, cela Jugoslavija je kupovala. Jadan ja, kako ću uspeti. Počeo sam staloženo, polako. Našao sam ljude na koje sam mogao da se oslonim, kojima mogu da verujem. Kako kažu, radio sam taj posao jednu godinu, časno. U međuvremenu, pre nego što se godina završila, došlo je naređenje iz Beograda: „srezovi se ukidaju u Jugoslaviji”, rekao sam hvala Bogu, spašen sam. Srez izumire, ustanovljavanje države. Pre nego što se nastavilo, predajem [dužnost] Smaji Jusufu, on je najstariji. Kažem mu, Vi nastavite i završite. Ostao je još mesec ili nešto tako do kraja mandata. Dali su mi sedam knjiga Ive Andrića kao poklon, onda sertifikat zahvalnosti, onda lepe reči, zahvalnosti, šta ne, aplauzi jer sam svoj posao obavljao časno. Sa ovim je srez ugašen, čekaj, onda, šta se desilo posle…
Tada, imao sam 28-29 godina. Onda sam se prebacio u Socijalističku državnu zajednicu, kao visoki službenik kako ne bih bio nezaposlen. Na funkciju sekretara tog udruženja. Tada je predsednik bio Sinan Hasani, ako spomeneš Sinana sada, on je postao izdajnik, naterali su ga o, moj Bože! Proveo sam tamo, da vidim…
