Bili su neki žetoni da bi mogao da odeš da uzmeš hranu. Sa jednim žetonom si mogao da dobiješ jedan tanjir. Ja i moja sestra smo zbog uslova i situacije u porodici, jele sa jednim žetonom iz istog tanjira. Čekale smo satima u red. Red… jer je bilo 30 i kusur hiljada studenata na Universitetu u Prištini.
[…] Kad smo se približile da uzmemo hranu, ja čujem neke muške glasove iza mene, među njih je bio Bajram Kosumi, Kadri Krieziu, Jonuz Jonuzi, ovaj iz Glogovca, Ramadan Dobra tako se tada prezivao a sada Gaši, bivši predsednik [opštine]. Rekli su: ‘Danas moramo da započnemo demonstraciju’. Slušam ih ja šta pričaju i čudila sam se toj rečenici. U sekundi kad sam prišla da uzmem tanjir sa hranom bacila sam im, bila je jedna srpkinja i albanka koje su nam davale hranu. Ne znam, izašla sam iz reda, oni su već očekivali, ta grupa Bajrama Kosumija, Kadrije i Jonuza, počeli smo da preokrećemo sve stolove koji su bili u menzi.
Znam za Kadriju, ali sećam se da mi je i Bajram rekao: ‘Beži, vrati se u studentski dom’. Sve su se devojke uplašile i izašle su trčeći, izašle su kroz donja vrata jer smo se hranili na drugom spratu. Ja sam jedina ostala do zadnjeg stola kojeg smo prevrnuli. Čudili su se i muškarci ali i devojke kako smeš, zašto. Nekako je čudno jer nisam ni strah osetila. Na to je uticala literatura i naravno saveti mog roditelja ali i oca Dževe [Krasnići-Ladrovci].
Bahrie Kastrati Besimi je rođena 1960. godine u selu Turjake u opštini Mališevo. Gospođa Kastrati Besimi je diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini. Godine 1986. bila je zaposlena kao referent u Fondu za invalidsko penzijsko osiguranje u Prizrenu do 1999. godine. Posle rata je izabrana za rukovodioca penzijske uprave u Ministarstvu rada i socijalnog staranja u Prištini. 2006. godine otvara advokatsku kancelariju u kojoj i danas radi kao advokat. Živi sa porodicom u Prizrenu.