Tretiranje je bilo užasno. Bilo je to veoma ponižavajuće tretiranje. Možete zamisliti, na primer, svaki put kad su nam donosili ručak, nije prošlo ni dva-tri minuta tražili su da im predamo te porcije koje smo imali. Ili, to nije toliko loše, da kažem. I kada su nas vodili u kupatilo, tri-četiri minuta: ‘Izlazite, izlazite, izlazite!’ Pa… nas je bilo pet-šest ljudi, sedam u drugim sobama, i tako dalje. […] Bilo je užasno, bilo je teško, bilo je, bilo je na neki način, na neki način najgore vređanje dakle našeg dostojanstva. Međutim, kažem još jednom, srećom sačuvali smo to dostojanstvo, niti smo se revoltirali u smislu da reagujemo neobuzdano. Uvek smo reagovali sa pisanjem i kad… sa štrajkom glađu. […] Ali usamljenost je ponekad… kažu: ‘Ponekad nije težak zatvor, koliko su teški zatvorenici’, jer pošto smo mi imali posebno gori tretman, nisu nam ni dali status političkog zatvorenika. Zato su nas ujedinjavali sa drugim zatvorenicima, sa običnim zatvorenicima. Ne pričam o onima koji su bili zatvoreni zbog ubistva, opet su imali neki… ali sa lopovima, sa zlostavljačima i drugim, to je bilo izuzetno teško.
Binak Uljaj je rođen 1944. godine u Vusanje. Završio je Gimnaziju u Prizrenu i studirao albanski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini. Od 1969. do 1981. g. Uljaj je tri puta bio u zatvoru zbog svog političkog delovanja. U međuvremenu je bio zaposlen u Društvenom subjektu za invalidsko osiguranje Kosova i ostao do 1989. godine, odakle je otpušten zbog nasilnih mera Miloševićevog režima. Dok je od 1996. do 2003. godine bio direktor srednje škole “Dževdet Doda” u Prištini. Gospodin Uljaj je predsednik Udruženja bivših političkih zatvorenika Jugoslavije. Trenutno sa porodicom živi između Prištine i Vusanja.