Moja porodica je mešana. Tata je umro kao musliman i izbacili su ga iz partije zato što je postio za Ramazan, dok je majka albanska jevrejka. Mi smo u porodici odrasli sa svim tradicionalnim religijama. Mi deca smo većinom kršteni. Dakle, mi smo, rekla bih, zanimljiva mešavina različitih kultura. Jer, na kraju krajeva, religija je nešto što je za sebe, a ne i za druge. […] Odrastanje u okruženju gde su vaši rođaci druge veroispovesti i gde imate mogučnost izbora je… Nije bilo dobro primljeno u to vreme. […] Sećam se, kada su verski praznici bili, a posebno Bajram, sav komšiluk je pravio baklave, i moja majka je pravila baklavu. Došli bi drugi praznici, moja majka bi pravila posebnu hranu, ali bila je suptilna, tako da je bilo zanimljivo. Ono čega se sećam su septembarski praznici, kada se mesio hleb i kuvala se pšenica i grožđe i sve to. To je nama bilo interesantno, “Ah, dedovi dolaze…” i bilo je zanimljivo. Tek kasnije smo shvatili da je to jedna druga tradicija.

Kada je zvonilo na vratima. Kada sam krenula prema vratima, tu je napolju bila jedna moja komšinica nemica, jer smo se slagali sa susedima tamo, rekla je: ‘Gospođo Gervala,’ reče: ‘Dođi brzo,’ reče: ‘jer ovo se desilo.’ Rekla je: ‘oni su ranjeni,’ rekla je’ ‘oni su…’ Izašla sam onako kako sam bila obučena kod kuće. Brzo sam izašla. Kada sam tamo stigla, vrata su bila otvorena. […] I jedno telo je ležalo na zemlju, bio je Kadri [Zeka]. Jusuf je bio nazad. Kadri je pao na zemlju. […] Kada sam se približila, videla sam, jer ja nisam znala ko je bio gde, videla sam telo, shvatila sam da je bio Kadri. Kada je Jusuf rekao, jer…. uvek me je zvao çikë [devojčice], jer me je poznavao od kada sam bila mala devojčica, i çikë, çikë… ‘Çikë’, reče: ‘evo me ovde.’ […] Ja sam mu rekla: ‘Ha, Jusufe, gde ti je, gde je…’ reče on: ‘jedan mi je u stomaku’, rekao je: ‘i na leđima.’ Jer je Jusuf sedeo pozadi i on je mogao da se pomeri. Rekao je: ‘Ali, proveri Bardija,’ rekao je: ‘da li je živ?’ Reče: ‘Jer ga ne čujem.’ Reče: ‘Brate!’

Policija je celo vreme bila sa nama, sve do pola jedan. U pola jedan je došao jedan drugi policajac i rekao: ‘Jusuf je operisan, on je bolje.’ Mi smo se obradovali. Makar jedan od njih. […] Pozvala sam onog, onog u ambasadi [Albanije]. Obavestila sam ga o slučaju. Onaj iz ambasade je pozvao neku drugu osobu. I u osam sati ujutru, došao je neko iz Minhena, Misin Mavraj je došao. Sa njim smo ušli u kola i otišli smo u bolnicu, jer više nismo znali ništa. Policija je otišla, svi su otišli. […] ‘Došli smo da se raspitamo o Jusuf Gervala, i ovo i ono,’ rekao je on. On je odmah odgovorio: ‘Umro je.’ rekao je njemi: ‘umro je’. ‘Ne, ne“, rekao je: ‘troje njih su došli,’ reče: ‘dva su umrli, a treći…’ Rekao je, podigao je tri prsta: ‘Svih trojica su umrli,’ rekao je on.  

…jednoj ženi negde u okolini Istoka, su ubili oca, i ona nije htela da oprosti, porodica je htela, ali ona nije htela da oprosti, slučaj je bio užasan. Ona se zvala [Besa], ali je ona dala svoju reč, ona je dala besu svom ocu da neće oprostiti krv, da će se osvetiti za njegovu smrt. Dakle, otišli smo sutradan, ali ona nije oprostila. Kada sam se vratila kući, rekla sam ocu: ‘Tata’, rekla sam: ‘Želim da te pitam nešto.’ Moj otac je rekao: ‘Šta?’ Rekla sam: ‘Imam jedno pitanje’, rekla sam: ‘na primer, ne daj bože ako bi te neko ubio’, rekla sam: ‘a da ti od mene tražiš da se osvetim za tvoju krv, i da ti ja obećam da ću se ovetiti, da ću se krvno osvetiti, i sada, da dođu ljudi, da traže od mene, radi pokreta, da oprostim krv koji sam tebi obećala da ću se osvetiti, ako bi oprostila, šta bi ti rekao? Da li bi trebala da oprostim, ili da održim obećanje?’ Rekao je: ‘Kada je u pitanju nacionalno pitanje’, rekao je on: ‘nikada ne drži lično obećanje. Lična obećanja se lome radi nacionalnog pitanja. Sve’, rekao je on: ‘ne samo ja, nego i ako ti je cela porodica ubijena, ako to narod traži, ako nacionalna zastava traži’, rekao je: ‘moraš ne samo da oprostiš, nego dati i svoj život. Tako da,’ rekao je on: ‘ovo je moj odgovor, za nacionalno pitanje i zastavu.’

Dakle, bila sam manje-više dirnuta, mislila sam zašto ta žena ne oprašta, sledeće nedelje ona se već pomirila, ona je pristala da će da oprosti i otišli smo. Nakon toga, otišli smo posle dve nedelje i ona je oprostila krv, ali se sećam unutrašnjeg sukoba te žene, nikad neću zaboraviti, nje, njene pletenice. Kada je ušla u sobu, vise smo mi plakali nego što je ona plakala. Strašno, užas!

Kad je u jednom trenutku došao jedan saradnik Saveta, on je bio radnik Saveta, imao je dosta godina, Ismet, ne sećam se njegovog prezimena, i rekao, ‘Tako mi Boga, ti devojko, Zahrije, čitav Savet je okružen inspektorima koji traže jednu devojku kovrdžave kose.’ I, imala sam dugačku kosu, dovde {rukama pokazuje dužinu kose} i svu kovrdžavu, svu… I, bila sam jedna mlada osoba tada, drugačija. Tada nije bilo druge devojke sa kovrdžavom kosom osim mene (smeje se). Tu mi kaže Ibrahim, Ibrahim Makoli, ‘Šta imaju oni sa Zahrijom? Zahrija je na nižem položaju. Da li me razumeš?’ Oni nisu znali ko je pod prismotrom, čime sam se ja bavila i kako su me oni pratili i nisu imali saznanja o meni kao što ih je imala, recimo, policija.

I, on nastavi, ‘Ako treba da nekoga privedu, onda treba mene, kao sekretara Saveta, zatim, tu je Behdžet Šalja kao član predsedništva, pa zatim baca Adem kao predsednik, neka uzmu nas velike nemaju oni šta da traže sa Zahrijom’, nastavlja, ‘Dobro, Zahre, jesi li jela?’ Rekoh, ‘Ne, nisam jela.’ ‘Dođi, idemo ovde blizu, tu je jedna burekdžinica, poješćemo po jedan burek.’ […] Čim smo izašli, nekoliko inspektora su munjevito krenuli prema meni, neočekivano su me uhvatili i legitimisali, misleći da nosim oružje i da sam naoružana. I, ja sam samo izvadila ličnu kartu, videli su ko sam; Behdžeta nisu hteli da privedu, sigurno… Samo mene i Ibrahim Makolija, ali za Ibrahima su pomislili da se radi o Agron Ramadaniju. Jer, sve telefonske razgovore sa Laušom je vodio Agron, a oni su bili prisluškivani.

Kada su nas uhvatili, ubacili su nas u kola, zatvorili vrata i obavestili glavnu stanicu na broj 92, na srpskom, ja sam razumela, ‘Priveli smo Zahriju i Agron Ramadanija.’