Četvrti Deo
[Video razgovor je isečen]
Zatim, naša grupa je otišla u… sa našom grupom podrazumevam sa Mirvetom, sa Ademom, sa Brahimom, sa Ljuljom i ja, to je bio osnovna grupa, kako da kažem. Bili smo… uzeli smo različite zadatke i proširili smo se u drugim regionima Kosova. I, mi, mala grupa inicijatora, smo otišali u Orahovcu u to vreme, sreli smo ljude, naravno to su bili prvi ljudi koje smo sreli u našim krugovima dok je cela nacija bila uključena. U akciji su biio uglavnom prijatelji i porodica bivših političkih zatvorenika, zato što si imao poverenja [u njih], a poverenje je bilo jedan od najbitnijih preduslova. A zatim, odatle smo aktivirali druge prijatelje, i sećam se da je Orahovac bio prvi, onda je sledeća stanica bila u Prizrenu, takođe. Zatim se proširila na Drenicu, na Kosovu, Akilja se pridružila, bila je važna ličnost za okolinu Kosovo Polja a za okolinu Prištine bio je Rahman Dini. On je bio… mnogi intelektualci, možda je potrebno da se napiše ceo jedan spisak ljudi koji su bili svesno angažovani… oni su… oni su se relativno brzo mobilizovali i taj broj se povećavao relativno brzo… dobijen je veliki broj učesnika. I ideja kao takva nije bila, nije više bila ugrožena, jer se veoma raširila i onda smo mi nastavili po ovom principu, radne grupe, pripremu za oproštaj krvi. Opraštaj krvi tokom jedne ceremonije, i ove ceremonije su zatim postale neka vrsta… neka vrsta sastanka, gde i ljudi koji se nisu pripremili za oproštaj krvi su dolazili i oprostili krv.
I, vrhunac ovog okupljanja bio je skup 1. maja kod Verat e LLukes, gde su verovatno u pravu kada kažu da se okupilo pola miliona ljudi. I mi… planirani broj izmirenih krvnih osveta je bio mnogo manji od broja krvnih osveta koje su posle usaglašene. Gde su ljudi počeli da osećaju moralnu obavezu da urade nešto i to je bila neverovatna slava gde se sećam da nikada nisam videla i doživela narod Kosova koji je bio toliko ubeđen u sebe, sopstvenom snagom, od tog dana, iako smo bili okruženi vojnim snagama, policijom, sa pancirima, sav taj prostor. Postojala je velika opasnost od eskalacije, ali ljudi su bili toliko disciplinovani kao nikada ranije, toliko sigurni u sebe kao nikada ranije, toliko dostojanstveni za oproštaj krvnih osveta kao nikada ranije. To je trenutak koji ja ne zaboravljam, i naravno nije jedini trenutak, ali je vrhunac od ovih ceremonija, kako da kažem, veličanstvenih ceremonija oproštaja krvi.
Eremire Krasnići: Koji su bili govori koje ste napisali, i u vezi kojih tema su bili?
Hava Šalja: Dozvolite mi da kažem nešto, ja sam to rekla i ranije, i ja ću to i sada reći, mi… bivši politički zatvorenici smo uvek putovali, putovali smo sa malim nesigurnim osećajem da ako odemo, mi ćemo se ili vratiti svojim kućama ponovo ili ćemo se vratiti gde smo počeli. Za nas, nismo bili sigurni da neće uhapsili na putu, zato smo uvek trebali da budemo oprezni, da ne nosimo stvari sa sobom, posebno beleške, jer bi to uvek bio razlog da se oteža naša situacija, u slučaju da bi bili uhapšeni. I to je razlog zbog kojeg mi je žao, ali nažalost ja nisam bila u mogućnosti, i neki od mojih prijatelja i prijateljica nismo imali priliku da vodimo precizne podatke o tome. Ali ja skoro tačno znam koje su teme bile, naravno.
Imali smo… Prvo smo organizovali ove ceremonije na planski način, na primer, u Rugovi, u selu Rugova, opština Has, i na drugim mestima, da im ne nabrajam, mi smo ih planirali, jer je naš cilj bio da se podigne svest ljudi, a istovremeno da se nekako mobilišemo u unutrašnji svet čoveka u to vreme. I onda, zatim su te ceremonije pretvorene u apele, kao vođenje beleški gde su ljudi pokazivali svoju burrëri. Na primer, bilo je planirano da kod na Verat e Llukes, bilo je određenih slučajeva koje smo pripremili. Tu su bili pozivi, oni su zapravo bili usmeni, i mi nikada nismo pismeno pozivali ljude, ali su ljudi došli, došli su sa ženama, sa muškarcima, sa starcima, sa mladima, sa decom, sa porodicom. Neverovatno, neverovatno!
Ja se sećam i mislim da je akcija donela sa sobom viši nivo civilizacije. Postoje mnoge dimenzije i naravno razni ljudi su govorili i o različitim aspektima i dimenzijama akcije, ali mislim da je tu muškarac ode, tu žena kuće, tamo… prešla se i sama naša granica, mislim, naša granica, muškarci su stvorili prilično teško ograničenje za sebe u muškoj ode. Žene su imale neku granicu koja je vremenom… dajem sebi za pravo da to čak nazovem samo-ograničenje, prva žena je smatrala činjenicu ’ostati kod kuće’ normalnom. A onaj čovek ko ostaje kod kuće sve vreme više ne veruje u njegove snage da može ići napred. Te žene, ti muškarci, ti ljudi su izašli iz ode, oni su izašli iz kuće, oni su videli, oni su čuli, videli su veliku silu koja može da se prevaziđe, i naravno svako može prevazići sopstvene granice, i naravno da onda mogu prevazići i granicu neprijatelja. I ta sila, ova emancipacija ostaje u mom sećanju i naravno ostaje u sećanju naroda. Tada često tokom rata, kada sam videla žene na televiziji ili… tokom raznih prevoda, kada sam prevela za žene koje su došle same sa svojom decom u brda, na… možda minska polja, na teškim područjima. Ali one su došle i bile su odlučne, rekla sam, možda je to bio izazov u to vreme, kao da su žene testirale svoju snagu koju su onda i realizovale, kako da kažem, nosili su je sa sobom za vreme rata. Sećam se, ovo je neka vrsta izazova, kako da kažem, za sebe.
Možda, u ovom trenutku je važno da se kaže nešto, nešto posebno. U to vreme, prilikom ulaska u muške ode, muškarci, manje-više sam videla da je taj kruti svet oda malo počeo da se kreće. I ne retko, kada je došlo blizu do dobijanja jednog: „Da,“ da će krv biti oproštena, tu se osetila neka vrsta straha među muškarcima, koji kao gube redosled u muškim ode, kao da, kao da je to je neka vrsta [situacije] kada se čovek plaši da se čak i pomeri, ne zna šta će se posle desiti. Also [nemački: prema tome] drugim rečima, bilo je slučajeva u kojima su muškarci rekli: „Videćemo do sledeće nedelje.“ Na primer, u jednom slučaju, u selu Isnić, je rekao: „Pomirenje je skoro gotovo,“ ili „Reč pomirenja je data.“ I muškarci su zatim rekli, muškarci iz ode su rekli da čak i ako mu oprostimo, moguće je da se žena žrtve i njegova deca neće složiti i mogu zgaziti našu reč, našu besu. I, sećam se da sam sedela pored Mirvete i… also [nemački: prema tome] drugim rečima, između Mirvete i profesora Antona Četa, i ja sam tiho pitala profesora Antona: „Da li bi ja i Mirvete smele da idemo kod žene, ako je to toliko važno za njih?“ I to je i za nas naravno bilo važno, ali, ovo je prvi put kada su muškarci počeli da nekako izbegnu redosled ode i nismo znali do koje mere je to strah muškaraca ili ode, ili do koje mere je to bilo jedino izgovor da ne daju poslednju pozitivnu reč. I on je rekao: „Ljudi, imamo dve burrneshe, dve studentkinje,“ baš kako je profesor Anton znao to najbolje da kaže. On je rekao: „Mi bismo želeli da vam olakšamo, mi bismo želeli da pošaljemo njih dve da razgovarju sa ženom, kako vi ne bi nosili taj teret sa ženom žrtve.“
I mi smo otišli tamo po prvi put , otišli smo… bilo je još uvek pre skupa kod Verat e Llukes. I mi smo otišli kod žene, a ona njena svekrva je hodala u krug, ona je bila zabrinuta, na kraju krajeva ona je bila majka sina kojeg je izgubila, i onda smo mi nju molili. Ja sam joj rekla da: „Nas su muškarci poslali ovde“, u stvari mi smo se igrali reči zato što su nas poslali muškarci da razgovaramo samo sa ženom i isključimo svekrvu iz razgovora, jer razgovor ne bi bio toliko detaljan. Ali mi smo joj rekli da mi moramo da razgovaramo nasamo. Naravno da se to njoj nije dopalo, ali nije ništa rekla, bila je ljubazna i mi smo ostale same. I mi smo se suočile sa ženom.
Eremire Krasnići: Šta ste joj rekli?
Hava Šalja: Rekli smo joj da su se muškarci složili, ali su zabrinuti da se vi možda nećete složiti i kada tvoji sinovi odrastu oni mogu [da se osvete], ako se njihova majka ne slaže, onda je to polu-pomirenje. I mi smo počeli polu-pokret sa rečima i ona je rekla: „Ne, ne želim da ostavim svoju decu u neprijateljstvu. Moja deca su mala, ako su muškarci rekli tako, i danas se nešto radi u vezi budućnosti naše dece“, jer smo razgovarali malo i o drugoj vrsti budućnosti za Kosovo i budućnosti svoje dece i svake dece na Kosovu, ona je rekla: „Onda što se mene tiče, i ja dajem reč baš kao i oni muškarci tamo“ (osmeh).
Mi smo otišli tamo i rekli smo im da je ona dala svoju reč i da ne želi da raspravlja u vezi sa vašim mišljenjem, to je bila neka vrsta diplomatije. Ali onda su nas iznenadili jer nisu ponovili njihovo „Da“ za koju smo mi smo se nadali da će oni to i reći. I profesor Anton im je rekao da imamo novu situaciju, molimo vas da razmislite do sledećeg susreta, a sledeći put se nadamo da ćemo dobiti ’više muški’ odgovor. I sledeći put kada su došli na Verat e Lukes oni su im oprostili krv. Jedan ovakav slučaj, samo da bi ilustrovali situaciju.
Još jedan slučaj, kako bi se ilustrovala situacija, kada se uzme u obzir uloga žene i prevazilaženje ove granice koju smo mi često postavljali pred sobom ili zbog socijalnih okolnosti, političkih okolnosti, stvorila su se takvi statusi. Imali smo jedan slučaj u selu Morina, i otišli smo zajedno sa Musom, Musa Beriša, jedan od naših najboljih prijatelja, aktivista i od prvog susreta. I morali smo da idemo poprilično uzbrdo, bilo je veoma teško da stignemo do tamo, ali smo oboje otišli. I starac je rekao: „Sa mnom ne treba i nemorate da razgovarate uopste. Uveren sam da krv treba da bude oproštena, ali on je brat moje supruge, nije do mene, ni prema Kanonu, niti po zakonu, da oprostim ili ne oprostim krv brata moje žene. Ali moja žena je“, rekao je: „u svojoj sobi,“ ispratili su me do tamo, i on je rekao: „I da vam iskreno kazem, ona se razbolela od kad je saznala da ćete vi doći ovde.“ I ja sam ušla unutra i ona je stvarno ležala na krevetu i ona je bila umorna, tužna. Rekala sam da sam došla, ona je rekla: „Da, znam i moja ćerka mi je rekla“ njena ćerka je bila učiteljica i ona je tog dana bila u školi, radila je kao učiteljica.
A ja je pecnem malo rečima, bilo mi je žao, ona je bila umorna, kao i tužna, bilo joj je više muka od tuge nego što je bila stvarno bolesna. Ali, bilo mi je jasno da sam morala drugačije da razgovaram sa njom i ona je rekla, odjednom je malo pokušala da skrene sa teme, da bi napravila digresiju od teme, i ona je rekla: „Kako ste prošli putem?“ Rekla je: „Pošto ove zloće preprečavaju put velikom broju ljudi,“ u smislu da im otežavaju put. Rekla sam: „Oni imaju svoja posla, a mi imamo naša posla.“ Rekla je: „Da. Ali je teško za mene jer imam i drugu sestru, imali smo samo jednog brata jedinca, a sada nam je zatvoren,“ oni su bili iz kruga Dečana,“I naša gjinirod je zatvorena, za nas ne postoji ništa koje je više tragično, vi znate čak i sami kako je jedna ćerka bez roda.“ I ja sam joj rekla: „Da, naravno da znam, zato smo došli ovde, znajući da je to nešto teško, jer kada bi stvari bile lake, onda ne bi bilo potrebe da mi dođemo ovde. “ Ali, rekla sam: „Želim da vam postavim jedno pitanje na koji želim da dobijem tvoj iskreni odgovor (od srca).“ Pitala sam je: „Šta ako bi tvoj brat bio živ danas, bar na jedan trenutak, kad bih mogla da mu dam svoju dušu i da njemu omogućim da mi da jedan odgovor. I kad bih ga danas pitala: „Da li bi radije bila njegova krv… Da li bi radije oprostio sopstvenu krv u ime budućnosti ove zemlje, ili ne bi oprostio krv i nastavio biti bez časti? Kako mogu krvne osvete ostati neoproštene i nepoštovane danas? „A ona… {stavlja ruku na njenom obrazu} Sećam se, ona je naglo ustala iz kreveta, ona je zapravo sela i: „Ah“, rekla je ona: „Stavili ste me u teškom položaju „, rekla je ona: „Ali kunem se bogom, bio je hrabar momak, on je bio sokol momak.“ I sad se naježim kada se kada se setim tog razgovora. I ona je rekla: „Ja sam sigurna da bi on oprostito svoju krv.“ I bio je momenat tišine između nas, i ona je rekla: „Vidi ćerko moja, idi. Uzmi svog prijatelja i idi svojoj kući. Ja ću razgovarati sa mojom sestrom. Ćerka mi je rekla: „Kada budem dosla kući, želela bih da čujem nešto dobro od tebe,“ njena ćerka, učiteljica. Ona je rekla: „Ovaj slučaj je završen.“ I onda nas je ispratila do njihovog dvorišta, onda se pozdravila samnom i sa Musom. Ona koja je bila veoma bolesna, neočekivano joj je u tim teskim momentima stigla snaga (smeši se). I posle je njena ćerka došla iz sela Morina i oprostila krv kod Verat e LLukes.
Postoje mnogi mnogi slučajevi koji bi mogli biti ilustrirani, ali sam u ovim slučajevima videla da ljudi mogu i imaju snage da prevaziđu svoje granice, kao što sam rekla, biti žena ili biti samo muškarac ode ili jednostavno biti muškarac ili biti devojčica. Znači, sa svih strana se prevazišlo ograničenje naroda i nastala je jedna veoma velika sila koja je prevazišla zatim i geografske granice ili, bolje rečeno, političke granice Kosova. Onda se akcija proširila u albanskim zemljama, u Makedoniji kao i u Preševu i Bujanovcu. Mi smo imali prijatelje svuda. I u Crnoj Gori, i tamo je bio jedan vrlo karakterističan slučaj porodice, ne nije bila asimilovana porodica ali je imala jednu zastavu na dnu sanduka. Svaki slučaj je ilustrativan na svoj način ali i svaki slučaj je bio ilustrovan istim konceptom to jest pričom. Ljudi su shvatili da cilj nije bio ličnan, ne pojedinačan, ne samo uski interes, ali to je jednostavno budućnost koja je trebala da bude drugačija od onoga što smo doživljavali u to vreme.
Eremire Krasnići: Šta se govorilo o krvnoj osveti u ode, da je ona tuđa… jer se neko vreme smatralo da je to bilo tuđe, ili nam je to ostalo od…?
Hava Šalja: Ovo je rečeno više od strane ljudi koji su bili obrazovani, i da, dobro je bilo to što je rečeno. Ali, dozvolite mi da vam kažem iskreno, ja nisam čula od nijednog koji je bio unutar problema, osveta se nije smatrala kao tuđom. Rečeno je da je krvna osveta bila tuđa, ali ja lično ne mislim da je krvna osveta bila tuđa. Krvna osveta je bila tuđa u smislu da su stvorene mnoge okolnosti od strane ljudi da bi ubijali jedni druge. Na primer, bilo je mnogo zemlje koje nisu bile precizno postavljene, koje je moje vlasništvo i koje je tvoje u tom smislu. Bez sumlje, trenutni režim tog vremena je stvorilo puno okolnosti, bila sam veoma ubeđena da su, okolnosti su bile veoma neprijateljske. Okolnosti su nastale u trenutku kada čovek u odsustvu zakona, u odsustvu pravde, ljudi su činili samoubistva. U to vreme je bilo ubistava i u zapadnoj Evropi, ja onda pročitala razne Kanone, bilo je svašta, ljudi su se ubijali čak i u Engleskoj, ljudi su se ubijali čak i u Francuskoj, kao i u Nemačkoj u srednjem veku, kada zakoni nisu još funksionisali. Baš kao što su zatim državni zakoni radili u vreme civilizovane Evrope. Znači, ubistvo se događa tamo gde postoji nedostatak pravde, tamo gde pravda nije pravda, koja nije jednaka za slabe, za jake, za bogate, za siromašne.
Ali, tako je rečeno, i možda su vremena bila takva koja su tražila da to tako bude rečeno. Nisam ja to tako rekla za sebe, rekla sam da smo svi dužni da uradimo nešto u vezi toga, za mene je baš ovo bolno, važno je naglasiti činjenicu da smo i mi ušli unutra, možda činjenica da smo rekli osobi: „Shvatamo tvoj bol, totalno se osećamo kao u tvojoj koži, ja sam potpuno… spremna sam da hodam na tvojim cipelama, iako je možda nemoguće da se oseti bol drugog coveka.“ Solidarnost, solidarnost za bol je odigralo veoma važnu ulogu. Moram da kažem da se čovek osetio razuman, vi ste znali njihov bol, ti si nosio tu osobu sa sobom, dali ste im snagu, uzdigli ste ih iznad njihovog bola i rekli ste im: „Bol je razumljiva, bol može biti izlečena, može se olakšati, moguće je da se dobije skroz druga smisao ako uradimo nešto protiv daljih ubistava.“ I ja imam snage da uradim takvo burreri.
A onaj moto koji je bio veoma važan je: „Samo oni koji su pravi muškarci, koji su jaki, koji imaju dovoljno ljudskosti imaju snage da učine takav veličanstveni čin.“ Ne muškarci, na neki način je govoreno, ne direktno, govorilo se, oni koji su muškarci, a ne u smislu muškaraca kao pol, ali muškarci u pravom smislu kao što znači muškarac ode [oda je mesto gde muškarci razgovaraju o ozbiljnim stvarima] – ljudi sa karakterom, ljudi sa moralom, ljudi sa visokom svešću, ljudi koji su bili spremni da se žrtvuju, ljudi sa patriotskim osećanjima, to su bili oni koje smo zvali muškarcima. I oni su ti koji su pružili ruku pomirenja.
Sećam se jednom na jednom mestu, ja ne želim da imenujem selo, iako sam jednom javno rekla, mi smo razgovarali, pričali, i pričali, i pričali i onaj muškarac je rekao: „Ne! Neću oprostiti!“ I profesor Anton, nikada neću zaboraviti, on mu je rekao: „Ja razumem da vi nećete da oprostite“, a on je rekao, „E, pa,“ u tom smislu da mu je laknulo što ga razume. On mu je rekao: „Ja razumem da vi ne možete oprostiti, jer je potrebno imati veoma veliko burreri da bi danas bio u mogućnosti da oprostiš,“ I onda je zaćutao i onda nije… to više želeo ni da raspravlja, on je shvatio šta to znači. I on nije išao dalje, i ostavio mu je jednu poruku, znači, vi ćete samo oprostiti krv ako imate snage, ako imate burrëri o kojoj sam malo ranije govorila o značenju burrërie. Drugim rečima, bilo je jasno ko će oprostiti krv. Ne opraštanje krvi u to vreme, i u tim okolnostima je bilo za mene i za mnoge druge, neka vrsta sebičnosti. Iako razumem bol ljudi, ali ti bi izašao na ulice i bio bi ubijen na ulici i ne bi imao kome da se osvetiš od policije, od vojske, bili bi ste uhapšeni, bili bi ste mučeni, vi biste bili… bili bi ste dovedeni do ivice vašeg života i kome bi ste se osvetili?
Jedina osveta je bila borba za dostojanstven život. Ljudi koji nisu imali snage da oproste krv, imali su sopstvene probleme, imali su problem sa sobom, nisu imali nikakvu moć. Iz kojeg razloga? Svaki slučaj se može pogledati pojedinačno, ali ipak, generalno većina ljudi su iskazali snagu i uradili izvanrednu burrëri. Burrëri koja je prevazišla mnogo mnogo toga, osim one definisane burrëri muškaraca u muške ode.
Eremire Krasnići: Kada je akcija počela, vi ste se raštrkali i na druga albanska govorna područja. Da li ste i vi odlazili tamo?
Hava Šalja: Da, odlazili smo. Na primer, mi smo delili, ne u strogom smislu reči, ali se to podrazumevalo da će neko ići u Crnu Goru, neko u Makedoniju, neko će otići u Preševo, neko u Bujanovac, neko će ići u ovu oblast, neko… U zavisnosti od teških slučajeva ili inicijativa, osetila se potreba za nekim ko je imao iskustvo i neko ko je počastvovan u… sećam se u visoravni Golaka, otišli smo tamo jednom sa Akilje Dedinca, Rahman Dinijem i još jednim prijateljicom koju je Akilja više poznavala, žao mi je ali se ne malesia sećam se kako se ona zvala. Rahman Dini je umro odmah posle rata, bio je učesnik rata. On je bio izvanredna osoba, osoba bez političke sklonosti, bez partije bez… jednostavno jedna patriotska osoba. Išli smo u Golak, u jedno selo Golaka. I, tamo je bilo… ostavili smo kola dole i otišli smo tamo gore i razgovarali i doček tog domaćina te kuće je bio vrlo interesantan.
On je rekao: „Dobrodošli, jer nikada niste znali da pogodite u koje vreme da dođete, ali ste danas uspeli.“ I mi smo počeli sa tim ceremonijama: „Kako ste, kako ide?“ A on je rekao: „Ne morate da mi kažete ko ste, jer ja znam ko ste.“ i rekao je: „I da ti kažem nešto. Došli ste u pravo vreme. Nije da nije bilo dobrih ljudi koji su bili kod mene u ode,“ pa je rekao: „Nego ili su mi došli dobri ljudi u loše vreme ili su mi došli pogrešni ljudi u pravo vreme.“ On je rekao: „I niko od njih se nije uklapao, oni nisu pronašli pravi trenutak. Vi ste došli u tačno vreme“, rekao je on: „Dobri ljudi u dobro vreme.“ Nikada neću zaboraviti! To je bilo nešto, neka njegova izuzetna artikulacija. Razgovarali smo i približili smo naša gledišta i on nas je ispratio. Naravno, nijedan slučaj se nije izmirio iz prvog pokušaja, ali si na neki način na prvom sastanku manje-više mogao znati da: „Dobar dan se po jutru poznaje“, što narod rekao.
Nakon toga nas je ispratio dole, napolje i on je imao… mi smo, moram da kažem još nešto. U većini slučajeva, godinu dana zaredom, u mnogim slučajevima smo uglavnom bili gladni i žedni. Ovo moram javno da kažem, da kažem, da ilustrujem ovim slučajem u Golaku. Kada smo izašli napolje, on je rekao: njegove ovce su bile na brdu i samo radi razgovora, ja mu kažem: „Imaš dobre ovce“, rekla sam mu: „Da li sirite masni sir ili nemasni sir?“ A on je rekao: „Gde se ti razumeš u ovo…“ „Ne [ispravlja sama sebe]“da li prodajete masni sir ili nemasni sir?“ rekao je: “ Gde se ti razumeš u ovce“, rekoh, „Kad sam bila mala, ja sam odrasla uz ovce. Nisu mi se mnogo dopadale, ali smo prodavali masni sir, dok smo posni sir jeli kući. Kao šala, ali je ustvari bila istina. Život u velikim porodicama nije uvek bio tako kako se činilo, i on je rekao: „Ha, ti znaš šta je masni sir?“, Rekoh: „Da, mi smo ga jeli ponekad, ali takodje i prodavali.“ I on je rekao: „Sačekajte malo.“ i on je pozvao svoju suprugu na njeno ime i rekao: „Moja žena je stavila hleb u ćerep, i hleb je vruć. Vi nećete ići nigde a da ne uzmete parče vrućeg hleba sa posnim sirom, jer ja ne prodajem sav naš posni sir.“ I on nam nije dao da idemo i brzo je otišao, podelio je veliki hleb na četiri dela, jer nas je bilo četvoro. I on je stavio po jeno parče posnog sira, posni sir je onaj koji je nemasan, i jr vrlo je dobar, vrlo je ukusan.
I mi smo tamo jeli i nastavili dalje, Rahman bog da mu dušu prosti je rekao: „I ako nikada nisi video neku korist od tvojih koza, danas smo mi videli tu korist.“ (smeje se). Mi smo tog dana jeli posle dugog vremena, i ne retko smo bili gladni i žedni, ali smo, svremena na vrenme, ljudi su, kada smo prošli kroz njihova sela su nam dali nešto za poneti. Ili su kuvali kao što je slučaj kod Verat e Llukes gde je celo selo dobrovoljno kuvalo, ili su samo čuli da smo bili tamo, na primer, u Istoku, čuli su da smo bili tamo. Kada bi izašli, ljudi su nas čekali sa pitom, sa stvarima koje su oni imali… svi su doprineli na svoj način. Ali, sećam se, ne retko bilo je stvarno, mi bi smo ostali gladni bez jela i pića. Posebno zbog policijskog časa koji je počeo u osam sati, imali smo priliku da odemo kod nekoga da jedemo večeru ili da se vratimo kući, bilo je prilično teško. I ovo je bila jedna od činjenica.
Eremire Krasnići: Iz kojeg razloga, mislim gde su oni našli motivaciju da oproste krv, jer nisu živeli na Kosovu pod pritiskom Srbije? Koja je bila njihova motivacija?
Hava Šalja: Vi govorite o ljudima van Kosova?
Eremire Krasnići: Da.
Hava Šalja: Bilo je osećaja, nacija je bila tu, nacija je bila kompaktna, postojalo je patriotskog osećaja, osećaj domovine, osećaj da moramo biti ujedinjeni, mi smo ujedinjeni, ali smo i nepravedno podeljeni. Često se govorilo u različitim kontekstima da je narod kao jedna reka, kada se kreće, kreće se u celini, ne može se reći: „Neka ovaj deo ostane sa strane.“ I ovako je bio i narod, deo albanskog naroda u to vreme, još uvek u Jugoslaviji.
Eremire Krasnići: Kako je ukratko akcija za pomirenje krvnih osveta usaglašavana?
Hava Šalja: U stvari, mi smo mislili da akcija pomirenja krvnih osveta traje još godinu dana sa uslovima stvaranja nove svesti, uz uslov davanja jasne poruke, ne više uz krvne osvete. U cilju stvaranja još jedne vrste kulture za pregovore o problemima, nismo jednostavno išli za krv [krvnu osvetu]. Razgovarali smo o mnogim drugim stvarima, razgovarali smo o životu, o nestašicama, o mogućnostima. To je bio mnogo više kompletan postupak od… bilo je mesta gde smo otišli na opraštanje krvi i mi bi smo pričali isključivo o krvi, pričali smo o budućnosti pričali smo i o aktuelnim političkim okolnostima, o, o ograničenjima, o nepravdama, o novim mogućnostima koje bi imao naš narod morao imati ako se jednom oslobodi, za naše prilike, kao narod, za naše veštine, za miran život.
Primetili smo, često smo suočili i sebe i ljude sa kojima smo razgovarali sa nemogućnostima koje imamo i sa mogućnostima koje bi mogli imati, dok smo više pomenuli naše mogućnosti, nama nedostaje ništa, ne postoji ništa što imamo manje od drugih naroda, ali su nam samo okolnosti drugačije. Nedostatak obrazovanja je posledica okolnosti, na primer. U suprotnom, mi smo isti kao i svaki drugi narodi. Znači, na neki način smo digli samopouzdanje od osobe sa kojom smo razgovarali i jedno… Čak smo promovisali novu svest za nas same danas i našu budućnost. To je razlog zašto sam to nazvala jedan napredni pokret, a sa napredovanjem ne mislim samo na žene, nego mislim i na muškarce, kao, mislim o tome uopšte.
Eremire Krasnići: I kako… šta se dogodilo uz ovo sveobuhvatno učešće građana? Da li je došlo… kada se pomirenje krvnih osveta zaključalo, da li se primetila neka nagla posredna promena, neko olakšanje?
Hava Šalja: Akcija nije završena na strogom načinu. Na primer, kako da kažem, akcija je započela 2. avgusta, ’90. godine, počela je 2. avgusta, ’91. godine. Akcija nije zaključana na naglašenom načinu i počela je ona druga faza koja se još uvek zove problematična, posebno na Balkanu, politička strana, politička dimenzija akcije pomirenja krvnih osveta. I sećam se da je to bilo tačno tamo gde je malo počelo da se primećuje izopačenost, ja ne želim da kažem da posle toga nije urađen dobar posao. Apsolutno svako pomirenje krvnih osveta ima istu vrednost kao i svako pomirenje koje je u to vreme urađeno, ali kao da su počeli: „Ne to sam ja uradio“, „Ne, to si ti uradio,“ „Ne to je stranka uradila,“ „Ne to stranka nije uradila,“ „No ovo,“ „No ono.“ Ja sam kao osoba bila pod pritiskom da proglasim da se to postiglo sa inicijativom ove stranke, a sdruge strane druga stranka je bila protiv toga, i rekla sam: „Ne“. Apsolutno nije bilo istina da je akcija bila inicirana od strane jedne stranke.
Mi smo bili, ja nikada nisam bila [član] bilo koje stranke nakon zatvora. Jednostavno sam imala svoj politički stav, osetila sam se ograničenom u raznim političkim strankama, na kraju krajeva svako ima pravo da se oseća tako. Ali ni ostali nisu bili u različitim strankama i potpuno je lična stvar ko se gde nalazio. Ali sam ja bila ubeđena, i bila je istina da akcija nije bila vlasništvo ili terminant bilo koje političke stranke, apsolutno. To je jednostavno bila sveobuhvatni nacionalni pokret svih ljudi različitih političkih mišljenja, od različitih političkih stranaka, bez bilo kakvih političkih stranaka. Crkva i džamija su bile deo toga, savesni ljudi, ljudi koji su voleli, koji su voleli da čovek bude slobodan u ovoj zemlji i slobodu ove zemlje.
Zato ne mogu da dozvolim sebi da kažem da ovo ili ono, on ili ona imaju više ili manje. Svako od nas je dao svoj maksimum i da to maksimalnost je ono što nas čini svim jednakim. Ako sam ja mogla da uradim nešto više, dok je neko drugi možda uradio nešto manje od mene, ali to je za tu osobu bio njegov maksimum, i to je za mene isto. Oni su dali svoj maksimum kao što sam dala svoj maksimum. Onda sam napustila Kosovo u avgustu, ’91. godine i znam da su počeli da se u to vreme održavaju sastanci. Naravno da je cilj bio da se sistematizuju stvari, bilo je potrebno činjenica, ja razumem te stvari, ali sam imala utisak da je postojala politička klasa u kojoj su se odrazile tendencije, bes i pohlepa. Nije dominiralo, ali manje-više je bilo zabune. To je bilo nešto što se dogodilo paralelno sa samom akcijom. Čula sam kasnije, nisam bila svedok daljeg pomirenja, ali uvek je bilo ljudi, u određenim grupama koji su pomagali, i koji su imali uticaja.
Sigurno još uvek ima, naravno, svakako to je ljudski čin, ja sam bila ubeđena da, bila sam ubeđena da je poruka bila jasna. Pokret je bio čist i nema potrebe da se vratiš… čak ni minimalno, nekoj vrsti tendencije da personalizuješ akciju ili da to prepisuješ sebi ili bilo kome drugome. Bila sam tada a i dalje, ubeđena da je akcija bila sveobuhvatnog karaktera, ona je odigrala svoju izuzetnu ulogu u mobilizaciji ljudi, na savest ljudi, i emancipaciju naroda, i dan danas imam tu pomoć, i tada sam je imala.
Eremire Krasnići: Da li je među vama bilo aktivista koji su bili progonjeni? Možete li nam nešto reći o ovom aspektu?
Hava Šalja: Hm, Nurie Zeka je zapravo moja sestra od tetke. Slabo sam poznavala Naser Veliju, vrlo slabo, ako se ne varam srela sam ga jednom, nisam baš sigurana u vezi toga, više imam… ako se ne varam ja sam ga srela u Peći, ali nije bitno. Ona je, oni su otišli, odnosno su otputovali za Švajcarsku, sa automobilom Nasera Veljiaja. I u to vreme, vreme akcije za pomirenja krvnih osveta je kao kuća sa mnogim krivinama. I pored te velike krivine, takozvane Ankcija za pomirenje krvnih osveta bilo je i drugih krivina koje su se dogodile, raznih pokreta kao deo pokrreta u to vreme.
I jedan od tih pokreta je bilo angažovanje ljudi koji su istraživali, da bi definisali situaciju… u kojoj je u tom trenutku bilo aktuelno trovanje, trovanje studenata i učenika. To je bilo jedno poglavlje u okviru ovog velikog poglavlja. I koliko sam ja upoznata, Nuria je imala neke podatke iz jende bolnice ili od različitih bolnica, različitih analiza pojedinih studenata ili otrovanih ljudi. I, oni su otišli sa nadom da bi te analize bile bolje ispitane u Švajcarskoj i da će se saznati nešto više o tome, jer je neko to nazivao kalo kolektivna histerija , neko je to nazivao ruski otrov, neko je to zvao… Bila je to jedna nedefinisana situacija, takođe je bila jedna vrsta traume. I oni su imali saobraćajni udes u Beogradu. Rečeno je, napisano je, rečeno je, čulo se da se udes namerno dogodio. Za mene e bilo važno, bez obzira na način na koji je udes izazvan, Nuria, za Nasera znam vrlo malo. Za Nuriu, ona je bila član akcije za pomirenje krvnih osveta. Krenula je za Švajcarsku kod brata i imala je te stvari sa sobom, o kojim sam ti pričala, sa željom, sa nadom da bi mogla da saznam nešto više o tim stvarima. To je sve što znam i sve što mogu da kažem o sebi.
Ali naravno, bez obzira da li je to Nurija, ili je Hava ili je Ilirja ili bilo ko drugi sa bilo kojim imenom. Ako si ti bio progonjen, bio si aktivista na bilo koji način za nacionalno pitanje u to vreme, bio si uhapšen, u stvari, ti si bila opasna. Nije bilo potrebno mnogo da se definišeš kao opasna od strane policije i drugih institucija.
Eremire Krasnići: Razlog zbog koga ste emigrirali kasnije, jel je to imalo veze sa ovim?
Hava Šalja: Da, između ostalog. Fakultet je zatvoren u junu, ja sam dala svoj poslenji ispit u to vreme, bila je to Narodna književnost. I, to je bilo zabranjeno, poznato je svima, u međuvremenu počela su druga hapšenja, Mirvetja je već ranije bila uhapšena bila. Kasnije je moj muž, jer sam u to vreme bila verena, u to vreme je predavao u školi Štjefen Đećovi, povremeno i u školi… na rudarsko metalurškom fakultetu u Mitrovici i tu mu je stigao poziv. U to vreme su stizali kolektivni pozivi za… masivni kolektivni pozivi za vojsku, i vremena u bila vrlo teška. I mi smo neko vreme mislili o odlasku kao i svi privremeni i stalni imigranti. I otišli smo u avgustu, nakon što smo se ilegalno venčali, u selu Baran, u subotu tajno, jer mi nismo imali mogućnosti da se prosto slobodno krećemo u to vreme. Mi smo imali zakazano jedan datum, to jest jedan dan za venčanje, međutim sve je otišlo u drugom pravcu. Razlog je bio taj, a posle i drugi razlozi.
Bilo je totalno razočarajuce, totalno razočarajuce zbog političkih okolnosti. Ja sam imala sam mišljenje da je politika, naravno pasivna politika je imala… Svaki čovek ima svoju ulogu i može da uradi nešto dobro, bez obzira gde se nalazi. I svaka partija tog vremena, sigurno je imala je dobru nameru i uradila je nešto dobro, kao i svaki političar koji je sebe doveo u opasnost da nešto kaže, da nešto uradi, da se organizuje na bilo koji način, sigurno je to učinio.
Što se mene tiče, nisam bila ubeđena da se nešto može uraditi na pasivan način. Da budem iskrena, nisam, ja sam bila, a sam bila, ja sam bila malo više razočarana, ne od jedne osobe već od okolnosti u celini. Ljudi su masovno dobijali pozive za vojnu službu, to nije bilo slučajno. Tendencija je bila da se odvedu svi muškarci. Mi smo bili loše organizovani, po mom mišljenju loše organizovani. Da budem iskrena, to je bila neka vrsta razočarenja. I to je bio jedan od faktora. I zatvaranje fakulteta, kao i… nisam bila ubeđena da se nešto može uraditi samo sa miroljubivim politikama.
Eremire Krasnići: Kako si to zamišljala?
Hava Šalja: Na primer, za mene kao čovek je bilo teško gledam poniženja, svakodnevna proganjanja i da ništa ne uradim u vezi toga. Da izađete u javnost i da kažete nešto, naravno to je imalo svoju težinu. I velika kuća je imala svog predstavnika, izabrala je svog predstavnika, obično bi izabrale najpametnijeg muškarca, slali bi ga na različite slučajeve gde je predstavljao svoju porodicu na slavama ili na sahranama. I drugim rečima, i Kosovu je u to vreme, naravno, bilo joj je potrebno da ima ljudi koji su bili vešte diplomate, koji su dobro govorili, hrabro govorili. Bez sumje ne želim da kažem da samo ovo što sam ja mislila bi trebalo da bude jedini put. Ljudi imaju različite mogućnosti, ali je i granica, granica samo na jedan način bila relativno uzka uz mene, relativno. Bila sam ubeđena da su ljudi morali da urade nešto više. Bila sam uverena, kao sto je to i sam život kasnije pokazao, da bez organizovannja, tada sam mislila o jednom gerilskom pokretu koji se kreće i ne dozvoljava policiji da se slobodno kreću. Prosto jedan pokret koji se kombinuje malo sa politikom i malo i sa diplomatijom, i sa… Kao i sa pokretom u svakodnevnom nivou.
Na primer, jednom sam rekla jednoj švajcarskoj učiteljici, jednom sam imala predavanje za… ja ću napraviti jendu malu digresiju, za neke od švajcarskih učitelja. I jedna učiteljica kada sam rekla da je Kosovo oslobođeno ove godine, rekla sam to spontano i za mene se podrazumevalo, rekla sam: „Gott sei Dank“ [nemački: Hvala Bogu], i ona je napravila izraz lica koja mi se nije svideo. Kao jedno… kao da je hteo da mi kaže: „To nema nikakve veze sa mnom da li je Kosovo slobodno ili ne, da li je oslobođeno ili ne.“ Međutim, ja sam joj rekla, jer ona u stvari ništa nije rekla, ali nisam mogla preći preko toga, jedan postupak koji mi nije dao mira. I ja sam joj rekla, kažem: „Da, moram da kažem još jednom, jer ono što ja govorim je veoma važno, oslobođenje Kosova, i to je važno i za temu o kojoj o danas govorim.“ Tema je bila: „Saradnja sa roditeljima različitih kultura – način, empatija,“ i tako redom.
Ja sam bila kvalifikovana za Međukulturne komunikacije u Švajcarskoj. I, rekla sam njoj ovo što sada kažem i za vas oboje [obraća se prisutnima], rekla sam joj: „Zamislite kada bi vi došli danas ovde kod mene jednim autobusom iz jednog sela, i autobusom ovde i na putu vas zaustavi policija i vojska druge zemlje. I, jedan od policajaca je ušao unutra i izveo jednog nastavnika koji je bio najstariji među njima, recimo da su bili jedno 20-30 ljud, i zamislimo da je to bio vozač, ovaj gospodin ovde je vozač. I policajac je ušao, on odvodi vozača autobusa gde ste svi vi u abutobusu. Okrene ga lice prema vama, ošamari mu lice, pljune ga u drugi obraz i kaže mu: „Sedi!“, Pogledaj na nas, kezi se i kaže mu: „Vozi!“, kažem: „Zbog toga je za mene važno da kažem da od onog vremena do danas drugi emigranti koji dolaze ovde, imaju drugu istoriju. I albanski migranti do današnjeg vremena, imaju drugu istoriju, to je razlog zašto i govorim o ovome.“ Na neki način, ja sam to povezala unutar teme.
I ja ću se vratiti na tvoje pitanje sada, za mene je to bilo nezamislivo da se život ljudskog bića može biti toliko ograničen, toliko da čovek ne može ni na pijacu ode ada prodaje, seljan da proda vreću pasulja ili… Jedini način da postojiš ili da preživiš. Ili da budeš pljunut, koji budeš gađan, da budeš ponižen i da se kaže: „Za mene je dovoljno, čak i ako i sama izađem i izjavim jendu političku deklaraciju.“ Ja govorim o sebi, na sreću nisu svi ljudi isti, ali sam bila uverena od samog početka da će biti potrebne i druge snage, ne jedni protiv-drugog, ali zajedno sa jedni drugom, ili rame uz rame. To je bio moj utisak i jedan od najdubljih razloga zašto sam izašla, tačno razočarenje je bio jedan od prvih razloga zašto sam izašla.
Eremire Krasnići: Kako je vaš život u Švajcarskoj bio nakon toga?
Hava Šalja: Onda smo otišli kao izbeglice. Ja imam veoma pozitivno iskustvo u intervjuu tamo, bilo je pravilo da budeš intervjuisan dva ili tri puta. Ja sam razgovarala samo jednom, sasvim malo da bi se upoznala, i dva puta relativno dugo gde sam… u nedostatku dokumentacije, trebalo je ispovest o događajima na Kosovu je moralo da bude veoma detaljan, za opasnost, rizičnost, stepen opasnosti za sebe. Ja sam dala izjavu o tome, dal sam izjavu objašnjavajući okolnosti. Opisujući opasnosti, objašnjavajući moju prošlost, objašnjavajući svoju ličnu prošlost. To je bilo pouzdano, slušali su me i da ovo sta sam ja rekla je korišćeno za proveravanje drugih izjava tada. I posle dva-tri meseca, posle puna tri meseca smo prihvaćeni kao izbeglice i onda smo napravili naš životni put tamo. Sa zdravljem nisam bila dobro, imala sam mnogo problema sa nogom, posle izlazka iz zatvora, sa stopalima. Tako da, prvo sam se uglavnom bavila medicinom.
Moj muž je završio studije relativo brzo, pedagoški deo matematike, jer ona socijalistička pedagogija nije bila prihvaćena. I on je relativno brzo počeo sa prevodima, sa druge strane ja sam bila, počela sam da radim kao uciteljica albanskog jezika i kulture. U to vreme bez nadoknade, jer naravno, kursevi su su bili finansirani od strane jugoslovenskih ambasada u to veme, nisu dalje bili finansirani, podrazumeva se. I mi smo bili mobilisani kao migranti i radili smo godinama, radili smo besplatno ili uglavnom besplatno. To je bilo dobro za mene, to je bio ispunjenje sebe u imigraciji. Onda sam kasnije postala majka i ja sam htela da uradim nešto drugo za moju decu, htela sam da se izazovem sebe na neki drugi način podizanja, na neki drugi način edukacije. I ja sam završila školu za vođenje grupe igre. Radila sam za četiri godine sa decom u vreme rata, sa uglavnom traumatizovanim decom, sa profesionalcima trauma i ne samo to. Radila sam sa zadovoljstvom i mnogo volim decu, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo. Iznad svega, generalno volim ljude.
Zatim, shvatila sam da međukulturalna komunikacija među ljudima u institucijama švajcarske, nije bio jednostavan, nije bio lak. Ljudi su bili uplašeni, ljudi su bili zabrinuti, ljudi su bili zahtevni, ljudi su bili… došli su, na primer, od teških okolnosti na Kosovu, i mislili su da se podrazumeva da švajcarci već znaju da je na Kosovu teško i da oni to treba da razumeju. Švajcarac ne razume ništa ako mu se ne kaže, ono što kažeš je to, ono što tvoj deo. U suprotnom nema, ništa se ne podrazumeva. I institucije su istovremeno videle da ljudi dolaze, a ako us radili kao vođe grupe igara, ljudi su dolazili da dovedu svoju decu, ali čak su ponekad su tamo ostajali sat ili dva sata duže, sa svojim beleškama, sa različitim savetima. A onda je onaj kulturni centar bio… upadalo je u oči da ljudi stalno dolaze.
Idan za danom, u posteu mi je došla jedna žena koja je bila vođa profesionalnog centra, bila je vođa kancelarije grada Vinterthur koja se zove Fačstelle fur Integration Vintertur [Agencija Vinterthur za integraciju]. Ona je rekla: „Čujem, ljudi dolaze kod vas.“ Oni su imali, ispred njih je bila jedna srpkinja, ali ljudi nisu više odlazili kod nje, iako je ona u stvari dobra osoba. Ali ljudi nisu tada pitali, znači sam jezik, samo ime je bila jedna granica. To se podrazumevalo, i ona mi kaže: „Mi bismo želeli da dođete i povreeno radite kod nas kao savetnik.“ I onda sam tamo počela povremeno raditi i delimično i tendencialno sam uvek bila sve više tražena, a onda sam otišla na dodatne školovanju za nastavu u mešavitim razredima jer je integrisana nastava različitih kurseva, postala je sastavni deo redovne škole. Za mene je bilo vrlo interesantno stvari koje su se na drugi način radile. Uvek sam želela nešto drugo.
I tako, ja sam se tu školovala celu godinu, onda sam pratila dva modula za međukulturnu komunikaciju. I možda je na ovom polju mnogo, mnogo, mnogo, mnogo pomoglo oko komunikacija tokom akcije pomirenja krvnih osveta. Bez sumnje mogu reći da je ovo bila studija posebne vrste, ja sam uverena u ono što vam kažem. Bilo je to iskustvo, to je bio izazov, bio je jedan ispit za mene. A možda su i drugi primetili i onda sam postala, bila sam aktivnijia. Duže vreme sam pratila porodice, završila sam dodatnu školu kao nastavnica predava mešovitim razredima. I sa ovim kvalifikacijama za međukulturalnu komunikaciju bila sam kvalifikovana kao socijalni pedagog i naravno da je ovo bila nova prilika za mene. I ja radila i još uvek radim sa različitim institucijama u slučajevima u kojima se porodice suočavaju sa teškoćama, obrazovanje dece je jedna od tema, deca imaju različite nedostatke i prepreke. Porodice ne mogu naći prava rešenja, jednostavno, i dan das još uvek radim 60. odsto kao socijalni pedagog.
I, delimično sam radila 20. odsto kao savetnik u kacelariji grada Vinterthur, i ono varira 10-5, 15-20. manje-više, varira rad koji obično dobrovoljno radim za ljude koji imaju potrebu za time. Na primer, pišem dopise besplatno ili ponekad idem da im nešto prevedeš besplatno, jer nemaš šta da im uzmeš osim da im uzmeš dušu. Ovaj element akcije pomirenja krvnih osveta, gde čovek shvati da novac nije sve ono što se može nazvati korisnim, to je takođe i dobar osećaj, to je takođe jedan… osećaj solidarnosti je najmoćniji osećaj za mene, i verujem i kod puno ljudi. I ja sam to radila sa zadovoljstvom, ja ću to radiću i dalje, u zavisnosti od okolnosti i mog zdravlja. Dok moj muž radi kao nastavnik matematike na… i on je ranije bio tri godine politički zatvorenik, kao i. I radi i dale kao nastavnik matematike na raznim gimnazijama.
Eremire Krasnići: Da li želite da dodate još nešto? Mislim da možemo ovde završiti.
Hava Šalja: Čula sam jednom, jedan moj prijatelj, onaj koji je bio, bio je visoko rangiran u politici, prijatelj i moj bližnji. Rekao je, posle mog dolaska iz Švajcarske, kaže: „Ti si dobro, odradila si svoj posao, i sada gledaj svoj život.“ I to me je manje više dirnulo, jer to nije bilo tako. On je mislio da ako je čovek daleko, i domovina jedaleko. To zavisi od toga kako čovek, kakve odnose stvara sa domovinom. To može da izgleda kao neka vrsta hvalospeva, ali o Kosovo mogu da kažem da postoji više od 200-300 Vortrage [Nemački: predavanja], zovu se referate, sastanci sa studentima, sa lekarima, sa različitim institucijama, gde govorim o okolnostima, o čoveku, o potrebi koju čovek ima da se razume i podrži. I dan danas, sad pre nekoliko dana sam bila u šoj pedagoškoj školi u Lucernu. I, moje odsustvo nije… nije bilo ni fizičko odsustvo ni apsolutno duhovno. I kada prekorevam moje drugove koji su u politici, kritikujem ih, ja to radim zato što volim Kosovo.
Kosovo nije naše lično vlasništvo, bojim se da, bojim se da… ovo neću javno reći, ali ću reći sa se bojim se da većina ljudi, a većina njih su moji prijatelji iz prošlosti, zaboravili su poruku koju smo dali drugima. I bojim se da će ovo Kosovo za koje sam se nadala, čak i ako sama ne preživim, barem mladi, za deca, ljudi ove zemlje će imati pravo da imaju dostojanstven život, nije takav. Bojim se da će oni, svi održati odgovornost za haos današnjeg Kosova za koje nismo sanjali na ovaj način. Tako da, moje odsustvo od Kosova nije ni fizičko ni duhovno. I moja veza sa Kosovom je nažalost još uvek jedan bol, to je jedna veza koja je u sebi bolna zbog činjenice da je čovek još uvek siromašan. Plašim se, iz razloga da je pogrešno svaćeno da je domovina postala vlasništvo određenih ljudi. Boli me i više i više nego u vreme kad smo mislili da stranac oduzima našu zemlju, nas, narod, budućnost, sadašnjost. Oni pokušavaju da promene prošlost, jer se za mene podrazumevalo da je to bio stranac onaj koji nije želeo naše postojanje. Moja veza sa Kosovom će, naravno, biti sve dok prema narodnoj izreci kaže, do groba (smeši se). Toliko sam htela da kažem. I dalje volim Kosovo. To je još uvek Kosovo mojih snova, bojim se da se u potpunosti vratiti u današnje Kosovo, jer se bojim da budem potpuno razočarana i ne želim da budem potpuno razočarana.
Eremire Krasnići: Puno vam hvala!
Hava Šalja: Hvala!
