Kada sam bila jako mlada, bila je jedna pesma od Emel Sajin, Sevda sevmessen [Kada ne voliš ljubav]…  Zvala se Rüzgar [Vetar], bila sam jako mlada i često sam je imitirala. Kada bi mi došli rođaci u posetu, ja bih govorila: “Hoćete li da vam imitiram Emel Sajin”? Sela bih, stavila jastuke na pod, stavila bih kosu na jednu stranu {pokazuje rukama}, rekla bih: “Idi uzmi fen da mi kosa izgleda kao da je leprša na vetru kao što izgelda u muzičkom spotu”. Oni su mi aplaudirali. Kada bi došao gost u posetu, moj otac bi uvek govorio: “Hajde, otpevaj nam neke pesme”. Sada, kad razmislim o tome, mogu reći da su to bili nagoveštaji da ću biti vezana za muziku.

Mi smo se i družili, da, mi smo se i družili sa ova, baš sa Turcima, ono, koji su tu živeli u tim kućama, koji su imali specijalne neke nanule koje sam ja obožavala, drvene. (smeje se) I sa tim nanulama se ulazilo u one njihove hamame kupatila, to nema sad. Ja mislim da nema. Ovaj, oni su, nisu imali parket na primer, nego su imali isto od drveta {objašnjava rukom} ali dug onaj brodski pod, kažem, koji su ribali ovaj, četkom. To je žut, kao dukat žut bio. Jako čisti ljudi i mene je ta Mazluma moja, koja je i dan danas tu, isto kao da sam bila kod njih. Ona je ostala da živi u tom stanu, ovaj. […] Posle toliko godina da se sretnete, i toliko ljubavi i evociranje uspomene iz detinjstva, jer ona me zna kao bebu, šta smo kako smo, šta smo sve radili. Mislim, dogodovštine naše i tako, e ona je mene učila i lokume da mesim, i katmer pitu i kolpitu, sve je ona mene naučila to. Moja mama je njih učila drugo a tako da smo razmenjivali. Kažem, kao jedna porodica.

Nova zgrada a u nju su živeli, naseljeni su stari Srbi prištevci, stari prištevci Srbi, stari prištevci Turci i stari prištevci Albanci. Oni su imali kuće gde je sada bioskop, ranije bio Bioskop Omladina, da li znate pa ono naselje sada one zgrade. I kad su te zgrade pravljene oni su, pošto su bile one stare kuće, oni su dali stanove ovim domaćinima vlasnicima kuća i svi su živeli u toj zgradi. Svi su naseljeni u toj zgradi. Jedino sam ja i još jedan novinar bio, bili smo, ovako da kažem sa strane. Svi ostali su… oni su jednostavno čitavo svoje naselje preneseli u tu zgradu: stari Albanci, stari Srbi, stari Turci. I to je bilo vrlo interesantno. Kad sam ja došao tamo, pošto se oni navikli da se, da sednu ispred kapije, ispred kuće tu da pričaju… taj mentalitet i taj običaj su preneli i kod zgrade. Oba su stavili tamo klupe, tu se pije kafa, sve se… ta zgrada je bila drugačija od svih. I tako su ljudi bili bliski.

Pošto sam ja bio na poziciji, ja i neki Stihović, ja kažem… neko iz Novogbrda beše, jedan Albanac je bio direktor ovog rasadnika, ‘Vitija’, da. Sećam se, ‘Vitija’. Ja sam tada bio funkcioner, ja sam se bavio politikom ne znam koliko vi znate… Ja sam bio Izvršni Sekretar u Komitetu […] I dolazi kod mene: ‘Šta da uradim za tebe, za tebe druže Trajkoviću?’ Tako je bilo. Ja kažem: ‘Slušaj, hajde idi pogledaj snimi ono ispred moje zgrade gde živim oni ljudi su tako, znaš tako dobri. Daj da napravi, napravi posadi drveće’. I ono drveće sad, ne znam da li znate kad idete pre onog tunela dole ima one zgrade. Svo te drveće sam ja na pod… ja, moj plan je bio, ja sam zahtevao, zbog mene je to zasađeno. To niko ne zna, znaju oni koji su tu živeli. A inače ovi ostali ne znaju. Tako je to nastao, ta… šuma prosto ispred te zgrade.

Počeo sam da budem deo dramske sekcije gde sam glumio u amaterskom pozorištu ‘Roma’ Priština, gde smo putovali tada po tadašnjoj državi Jugoslaviji, po festivalima, gde sam pokušao da dajem doprinos i nekako pobegnem od te realnosti u svetu teatra, pozorišta, da se naši likovi pretvaraju {pokazuje na koga} u neke druge likove. I onda tada što mi se sviđalo da smo mi pokušali da ljudima koji, koji dolaze u pozorište kroz jedan vid komedije vratimo osmeh za, na lice jer tada, vraćam se, težak je život bio, pogotovo ovde na ovim prostorima da su, da smo i mi imali konstantne migracije, da smo imali ljude koji teško ekonomski žive, da smo imali takoreći konflikte […]

Mi smo tada predstavu radili na romskom. Imali smo dve porodice {rukama kao da obuhvata celinu} znači uzeli smo čitav koncept ‘Romea i Julije’, njihov konflikt, ali sve smo to uradili kroz prizmu romskog života. Kroz prizmu Roma, kroz taj neki kažem konflikt staleža, konflikt ekonomskih klasa unutar, unutar, unutar romske zajednice. I na kraju krajeva i sam, sam Šekspir u svom delu je, je sukob klasa, sukob bogatstva, moći, snage, ljubavi.

…bio sam svedok dok su odvodili Jevreje te noći, kada su ih skupljali, zato što sam bio kod kuće. Moj stric je dolazio svakog ponedeljka za pijačni dan u utorak, u sredu ujutru bi se vraćao u Đakovicu. Takođe, stric je bio tamo te noći kada su vrata iznenada, imali smo vrata sa udaračem, oni su došli i jako kucali, dd, dd, dd {onomatopejski} do ovog dana ne mogu to da zaboravim. Onda, da, bim… bom, bom bom {onomatopejski} razvalili su vrata i ušli.

Kada su ušli u hodnik, moj stric je izašao napolje, rekli su mu: “Uđi unutra!” Zapravo oni su bili albanski SS, [Skanderbegova] jedinica… Pokupili su sve Jevreje, kuća je ostavljena prazna, bili su u pidžamama i tako su ih odveli. Ostali smo bez teksta, bilo je strašno.