Džemajl Petrovci

Priština | Date: 28. i 29. novembar, 2018. | Duration: 179 minuta

‘Ja sam taj Džema iz Prištine’. Rekao je: ‘Da li si shehirli  [čovek iz grada] ili Albanac?’ Albanac shehirli, zamisli? Razumeo sam na šta je mislio, njegovo pitanje je bilo: ‘Da li si Turčin ili Albanac?’ Rekao sam: ‘Ja sam Albanac iz shehira [grada]’. ‘Hej, lepo te pitam na albanskom!’

AURELJA KADRIU (VODILA INTERVJU), DONJETA BERIŠA (KAMERA)

Džemajl Petrovci je rođen u Prištini 1949. Završio je Tehnološku srednju školu 1967. 1971. je radio za elektrodistribuciju Elektro Kosova. Tokom ‘80-ih je radio za komapniju za izgradnju Ramiza Sadikua i kasnije kao nezavisni električar. Danas živi sa svojim sinom i nećakama u njihovoj porodičnoj kući u Prištini.

Džemajl Petrovci

Prvi Deo

Aurelja Kadriu: Hajde da krenemo… možda da nam kažete nešto o uspomenama iz ranog detinjstva. Kako pamtite detinjstvo?

Džemajl Petrovci: Moje detinjstvo… Kao dete, stalno smo bili u komšiluku, igrali smo se sa ostalom decom. Znam da smo u isto vreme učili albanski, turski i srpski. Takođe su bili Gorani u komšiluku, tako da sam znao i goranski. Isto tako sam naučio i romski jezik, jer bi oni dolazili ovde, i onda smo mislili… Mislio sam da je to zanimljivo. Uvek sam hteo da komuniciram na njihovom jeziku, na primer, na romskom ili turskom, srpskom, šta znam.

I naravno, sećam se da tokom mog detinjstva je bilo jako teško za decu i one koji su otišli za Tursku, njihovim porodicama… konjske kočije, režnika[1] su se zvale one stvari sa strane, neka odeća i takve stvari. Neke stvari nisu mogli da ponesu sa sobom, znam da su to ostavljali komšijama, nama koji smo ostali i ubeđen sam da je porodica Gërguri živela ovde, odmah ispred nas, niko od njih nije govorio turski. Tako da oni nisu otišli jer su bili Turci nego je sigurno pritisak sa svih strana imao uticaja.

I mi smo zamalo doživeli istu sudbinu, dobili smo nešto što smo zvali visika[2], pa su slali vize iz Turske. To se desilo oko ‘55-’56. ali naše sreće, moj brat je bio vojnik i kad se vratio iz vojske, rekao je: “Ne idemo”! Pa smo odlučili da ne odemo. Inače, u ovoj zemlji svih nas, osmoro dece je rođeno. Naravno, kuća se promenila. Od svih nas, petoro su imali jako dugačak život, mislim, tri moje sestre su preminule rano. Mislim, one su umrle, jedna od njih je imala pet-šest godina, druga je imala dve-tri godine, tako. Ko zna kakvih je bolesti bilo tada, ali one su bile, mislim, rano. Dok je nas petoro, tri brata i dve sestre, mi smo živi do skoro.

Moj najstariji brat, umro je kad je imao 51 godinu. Dok su ove godine, moja starija sestra, i moj stariji brat umrli, blizu smo po godinama. A kao deca, kako se vežete, braća jedni s drugima, ali takođe i svađe između nas i takve stvari. Sada, od svih nas, samo smo ja i sestra koja živi u Engleskoj još živi. Moja najstarija sestra je u Americi, došla je kad se brat razboleo, umro je, i ona je umrla posle njega. To, to je priča, mislim, priča moje porodice.

Moj otac i majka… otac je živeo sto godina, ne znamo tačno, 101-102 godine, ili 99-98. Moja majka je takođe umrla jako rano, nakon smrti mog brata, nije htela da se trudi više. Bilo joj je jako teško, od smrti mog brata se nikad nije nasmejala. I mi bismo joj govorili: “Imaš nas, treba da…” I on je stvarno bio najstariji, i volela ga je puno. Bio je intelektualac, bio je direktor mnogo godina na Kosovu, u Prištini. Odgajili su petoro dece baš… posle njega.

Sada ja… Ja isto imam petoro dece, četiri devojčice i dečaka. Videli ste mog sina [obraća se intervjueru]. Moja najstarija ćerka živi ovde u Prištini, kao i moja najmlađa, srednje, druga i treća ćerka žive u Nemačkoj od ‘93. Išao sam tamo sa porodicom od troje ljudi a vratili smo se četvoro ‘86. nije mi se dopao život u inostranstvu. Tako da, bila je kriza kad sam otišao, ali je bilo isto i kad sam se vratio, pa znao sam, ali nisam mogao da ostanem duže. Doživeli smo rat ovde…

Aurelja Kadriu: Možete li mi reći kako pamtite ovaj kraj kao dete, gde ste bili…

Džemajl Petrovci: Pa, kad smo došli ovde na početku, kod pekare je bila kuća Šićri Bega. Bila je dvospratnica, ali je tada nama izgledala kao palata. Čak i s njima… videti tako nešto u to vreme i znam da sam bio ispred kuće… vidite donju stranu. Išao sam ispred svoje kuće i mogao sam da vidim tri-četiri džamije kada su se palile lampe tad, a sada ne možete da vidite nijednu od džamija, što znači da su sve kuće imale jedan sprat. Ovu kuću smo sagradili ‘69. godine. Moj brat je bio dobro finansijski, dok su moj otac i drugi brat radili i gradili ovu kuću, ali uglavnom moj stariji brat. Tako da, u ovom naselju, ova kuća je bila više kao… ova i onu koju su zvali Pasjaćeva kuća, a sad su naše kuće niže od ostalih… tako.

Onda, kao dete se sećam, blizu kuće Šićri Bega su sagradili… Tu sam pronašao, mislim sećam se, ne znam kad je sagrađena ali je bila od cigle, čak je tu i danas. Policija Prištine je bila tu pre, ne sećam se toga, sećam se kad je tu bio boks klub Prištine, i klub se zvao “Milicioner” znači sa policijom. Bilo je boksera Albanaca, onda drugih, bilo je i Srba, i Roma i tako. Boks klub u to zgradi je onda pretvoren u studentski dom, neki studenti su spavali tu, ali jako kratko.

Posle toga je tu bila Kancelarija za izdavanje tekstova Republike Srbije, prištinski ogranak, tako se zvalo. Onda je bilo Pokrajinski ogranak za izdavanje teksta. U međuvremenu, ne sećam se tačno godine, sagrađena je Medija Palata i onda je tu premešten Pokrajinski ogranak za izdavanje teksta, i neki ljudi koji su tu radili su ostali, tako da je Opština preuzela jer je bila jako velika zgrada.

Aurelja Kadriu: To je ona na početku ulice?

Džemajl Petrovci: Da, ona sa leve strane…

Aurelja Kadriu: Ona sa ciglama, i gornji deo je bio beo, mislim da je tako bilo…

Džemajl Petrovci: Ne, ne, bila je cela od cigle, izgorele cigle. To je jedan od starijih objekata, mislim u ovom delu, kuća Šićri Bega je spaljena i sravnjena, i oni su napravili dve zgrade tu. Pretvorene su u solidarne zgrade, tako su ih zvali, davali su ih. Bilo je i takvih, tako. To je s te strane, s druge strane {pokazuje rukama} je pre bila fontana Kacalari. Taj objekat je sada negde drugo. Ta voda nije bila za piće, kao i fontana kod Katër Llulla u ulici Bajram Kelmendi, tu je bila Katër Llulla i znači, četiri izvora, bile su cevi sa vodom, i bio je kamen kroz koji su pile krave i konji. I nije… nije bila pijaća voda za ljude, da peru stvari nego je bila za životinje.Fontana Çeklik je bila dobra. Na raskrsnici kod pozorišta Dodona. Pozorište Dodona je bio dom kulture, zvalo se na srpskom Dom Kulture. Tu su se održavale neke aktivnosti, neki… ljudi iz kraja koji su bili više aktivni. Brat Ibrahima Krajkove je bio tu, zaboravih mu ime, ali znam da je Ibrahim glumeo tu sa Ramušem Berišom i drugima koji su bili uključeni u te aktivnosti. Nekad bi se čak i koncerti održavali tu, mali koncerti, ne kao… kao danas. Onda je Ibrahim nastavio sa komedijom i tim stvarima, dok se Ramuš povukao. Bilo je mešano naselje, ali uglavnom, čak i danas, ljudi koji su se tu rodili i odrastali, mislim, jako malo je onih… koji su se promenili. Uglavnom neke srpske kuće, koji su uglavnom bili Romi, koji su verovatno bili deo ratnih dešavanja, oni su pobegli tokom rata, tako dakle.

Odatle, od Çeklika ili odavde gde biste išli do šta se zvalo Bregu [Brdo]. Brdo je bilo kao šuma, pre Tauk Bahčeta, sa desne strane. Bilo je kao šuma, mislim, bilo je svakakog drveća. Znam da bi tu većina ljudi išla tokom leta, pravili bi fli[3] i stvari, neki bi išli u Tauk Bahče, neki čak i dalje, u Grmiju, sećam se da su se tu ljudi družili, mislim, tada je bilo česta pojava. Bilo nam je jako zabavno na tim mestima. I mislim da je Kacalar kraj, pa Katër Llullat, Kacalari, taj deo jako star, ne znam koji je stariji, i u to vreme se pominje i naselje Muhadžeri. To su bili, ti su prilično stari sad, ali početak naselja Muhadžeri je bio kod džamije, kod kružnog toka, sad kao da je zaseban grad tu.

Dok je ispod spomenika, sa desne strane, Tophana, to je isto staro naselje, i skroz sa desne strane, na putu za Podujevo, ne Kodra e Trimave, nego sa ravne stran, zvalo s Hani i Dilit, na kraju Posderka. Taj deo se zvao Posderka. Lap džamija i tako…

Aurelja Kadriu: Šta znači Posderka?

Džemajl Petrovci: Prištevka reka…?

Aurelja Kadriu: Šta znači Posderka?

Džemajl Petrovci: Naselje… Posderka znači “reka” na turskom, ali ne razumem, ne mogu da povežem to.

Aurelja Kadriu: Blizu reke verovatno…

Džemajl Petrovci: Tako nekako. Reka Prištevka je bila tu, ovde gde smo, Veluša je bila vrlo blizu, i one su se eventualno spojile, kod Lakrište, sa leve strane,  ona sa desne strane, tako da se spajaju negde u Kosovo Polju, ali dole, dakle u Veterniku sa desne strane. I onda odatle… Ova zgrada, Elektro Kosova koja je ovde… sve okolo su bili vrtovi.

Aurelja Kadriu: Gde je Elektro Kosova, je li tako?

Džemajl Petrovci: Da, odatle, čak i Gradić Pejton što smo zvali, i to je bio vrt. To, na dole od zgrade Elektro Kosova, takođe je bio ogroman vrt koji je pripadao vojsci, tu kod Lakrišta… znate Lakrište i sa leve strane je bio vrt, privatno vlasništvo, ali ovaj drugi je pripadao vojsci, ovaj… tu je isto bio Beli izvor, ta ulica blizu Elektro Kosova…

Aurelja Kadriu: Beli izvor, danas ga zovu Kraljev izvor…

Džemajl Petrovci: Ne, ne, Beli izvor, Bela fontana se zvalo ranije, bilo je puno vode, čak i posle rata je bilo, ne znam šta se desilo s tim. Sve do… Gajili smo životinje, krave i ovce, neko je imao ovce, uglavnom su pasle gde su barake Adema Jašarija, taj deo se zvao Kuptim, ili Kuptin, sa “N”, tako nekako, možda grešim. Sećam se jednog pastira, mislim, takođe je bio Sabri Fejzulahu, Sabri je bio iza bazara, pa Posderka, jer je tu bila reka koja je pokrivena, znam da je tamo Posderka.

I često smo, mi deca, da li da ih odvedemo u Tauk Bahče, ili u Kuptin, ili čak u Matičane, a Matičane je uvek bilo prazno. Jer kao deca, kao pastiri, trava, morate da jedete nešto, mora biti nešto zeleno, razumete me, tu je bilo malo prazno, nije bilo čak ni vode gde je Mati. Gde je Tauk Bahče je bilo, dok su kod Kupini bile uglavnom neke bašte i bio je voćnjak kod KPC-a ali nije bio dugo tu, ne znam šta su uradili, vojska ga je uzela, tako.

I sećam se da je bilo nekoliko tunela vozom do Kosovo Polja… ne, ne tuneli, nego kao mostovi. I kao deca smo išli ispod da čujemo kako je kad prolazi, tako, i put je bio… Most je bio kod Lakrišta iz  Kuptina. Puštali bismo ih, jer uglavnom čim se životinje najedu, odmah krenu kući, i mi bismo se igrali, tako, svačije krave bi se vratile kući, dve krave, tri krave, zavisi, nekad bih imao dve.

Gde je nalazi Grand hotel, bilo je kao brdo, naravno, kao što je danas, ali tada od Granda i dalje je bila jama, ogromna jama na kraju gde je Rilindja… tu se obrađivala koža, i strašno je smrdelo, ne možete da zamislite. Na vrhu, ispred Granda, bila je mala pijaca gde se prodavalo voće. I ulica koja vas vodi do šoping centra, tu negde bi se put spojio, kod parka, tuda sam išao kući. Grmija uvek… veliki park kosovske populacije, mislim, da i kosovske, svi bi išli u Grmiju za 1-2. maj. Tada i sač, i sve, i tako jer su oni kuvali i nosili to.

Dok su na Đurđevdan, Romi, ali i ostali verovali u nešto, išli bi do, do grobnice Sultana Murata. Sećam se da je tad bilo kočija, a ne kola, ne znam kako, kočije bi prevozile ljude ali je bilo kočija za nošenje ljudi, bile su malo više nagnute ka dole, i stalo bi deset-petnaest ljudi i odvela bi ih tamo. Išli bi rano na Đurđevdan. I kao dete sećam se odlaska na Đurđevdan… da se nađe kopriva, da se ubere i okači na vrata. Sa ove, sa one strane vrata, šta znam, na vrata od vrta ali takođe i unutra. I vaša majka treba da vas opere sa tom koprivom, da vas poprska vodom iz mlina, razumete, tako nekako, nešto… Bilo je nekih stvari.

Aurelja Kadriu: Da li je bio mlin blizu Vas?

Džemajl Petrovci: Mlin je bio… Gde je sad Tehnička škola, ne na prvom putu sa leve strane nego na drugom putu gde je bila reka, dakle od Kojlovice je tekla reka gde je bio mlin, zvao se mlin Bankovića. Inače, taj mlin su poslednji posedovali Latifi-Godanci, bio je Godancijev, i onda su njegovi sinovi bili časovničari, neki…  sve vrste. Onda je zatvoren, kad je reka pokrivena. Onda su dobili kompenzaciju, svi ljudi čijasu dvorišta išla do kanala, svi su kupili deo napred i dobili su kompenzacije, tako.

I bilo je mlinova i kasnije, ali naravno električnih, Tortošijev mlin, ovde u Tophani gde ima više mesta u Baholetu. S druge strane, vodeći vas do groblja, ta uska ulica, bio je jedan na početku s leve strane, drugi s desne. Sećam se mlina, ali je verovatno bio državni, gde su sad Tre Sheshirat [Tri Šešira] i krenuo je menadžment, Novo Brdo, i uvek se sećam jednog velikog kamena ispred. Jer šta znam, možda bi onaj iznutra oštetili ako bi stavili ovaj, tako sad razmišljam. I naravno, bilo je drvenih vagona, i gvozdenih, kako znam, sa konjima, sa kravama, sa…

Ili su donosili brašno, ili su čekali da ga uzmu, tako, donosili su zrna da se samelju. To je isto bilo malo više… I vojska se vratila iz Banke Ljubljane, ona ispred hotela Grand, gde je rektorat i sve uzbrdo, bile su neke štale, šta znam, ali su bile kao barake. Dakle bile su barake, koje su kasnije kad je otvoren Univerzitet, su pretvorene u studentske domove. Jer jedan od objekata… rektorat je takođe nasleđe te vojske. Čak i kao dete, sećam se da smo se uvek plašili policije, plašili smo se… policije i vojske

Aurelja Kadriu: Kad ste vodili krave tu?

Džemajl Petrovci: Da, i kao pastir, budite se u 7 ujutru, na primer, vodite krave na ispašu i jedete, ali kao dete, do 12 sati opet ogladnite, i na putu do kuće, jeli bismo malo kupusa ovde, paradajza tu, razumete, tuđe bašte, niste imali svoju. Ali bili smo u opasnosti zbog vojske, i bilo je oko Gradića Pejton, tako se zvalo, ne znam čija je bašta bila, vrlo strogog Roma. Nikad nismo bili tu, da jesmo, bila bi velika stvar. I to je nekako to.

[1] Izraz se odnosi na direktora, govornik koristi izraz u kontekstu delova kočije sa strane koji upravlja kočiju.

[2] Vrsta putnog dokumenta koji se izdavao za migraciju u Tursku.

[3] Tradicionalno jelo u albanskoj kuhinji koje se sastoji od slojeva testa pečenih pod sačem.

Drugi Deo

Džemajl Petrovci: Odavde ulica izbrdo do Matičana, bila je skroz prazna, mislim romsko naselje, Moravska ulica, tako se zvala, i druga je bila Aćamerdak, nasuprot Lecija. Uzbrdo od kuće Lecija. Tu biste se zaglavili u blatu, bilo je grozno, a tu nije bilo… i često idete tuda, niste mogli prečicom, ali ste morali da idete kroz jevrejsko groblje, znate gde je jevrejsko groblje?

Aurelja Kadriu: Da.

Džemajl Petrovci: Ali znate, groblje, uvek smo se plašili da ne čujemo nešto, uvek uplašeni. Pa od jevrejskog groblja sa desne strane do Matičana, bilo je grozno, dok je Matičane bilo dobro. Bilo je zelenila i tako. I sećam se da smo imali neku zemlju u Matičanu, ali pošto je moj otac kupio tu zemlju… Sećam se da je plata mog oca bila negde, valuta je tada bila marka, 700 maraka, uzeo je 600 dodatnih za decu. I ko god je imao zemlju, nije dobijao dodatke, tako da je on kupio zemlju ali ne na svoje ime, i u jednom trenutku je gospodin neko: “Hajde, stavi zemlju na svoje ime” kaže, “Radi šta hoćeš s tim”, moj otac kaže: “Ne mogu da priuštim to”. Jer nije imao dobru platu.

Zemlja nije bila vredna tada, i nije bilo mnogo da se proizvodi pa je morao da… Možda je do politike tog vremena, pokušavala je da im oduzme imovinu i stvari, jer je takođe postojao kriterijum u vezi koliko zemljišta imate, koliko vrsta, da se nekako napravi, da, ne, ne, ne…

Aurelja Kadriu: Koje godine?

Džemajl Petrovci: A?

Aurelja Kadriu: Koje godine?

Džemajl Petrovci: To je bilo sigurno…

Aurelja Kadriu: Mislim otprilike…

Džemajl Petrovci: Negde tokom ‘65. Iako zemljište nije bilo vredno, ne u Matičanu, niti u Veterniku, nije imalo nikakvu vrednost, razumete li, tako da je bilo jako, jako jeftino. I znam da je u Veterniku i u… Matičanu, zvalo se Cigansko Polje, i mi smo posedovali jedno od tih polja, ali ih moj otac nikad nije stavio na svoje ime, ono u Veterniku je bilo od otprilike 16 hektara, nikad nije bilo na njegovo ime zbog toga, tako je čak i danas. Ne znam da li ima još nešto (smeje se).

Aurelja Kadriu: Gde ste bili blizu romskog naselja? Negde tuda.

Džemajl Petrovci: Kao što sam rekao, odakle ste vi došli od pekare desno, recimo, preko stotinu, bili su Romi.

Aurelja Kadriu: A sada ih nema više?

Džemajl Petrovci: Nekoliko. Onda se ovo nastavlja do kuće Lecija, možda znate gde je kuća Lecija?

Aurelja Kadriu: Otprilike da…

Džemajl Petrovci: Od kuće Lecija, ulica uzbrdo, tu je takođe bilo romsko naselje. I nedelju dana pred Đurđevdan, bio je fenomen, nedelju dana pre Đurđevdana bi trajala ceremonije njihovog praznika, Roma. Ali u skorije vreme krenuli su da koriste i zvučnike i postane bučno… Ali, politika Srbije je od početka pokušavala da pretvori Albance u Turke, da bi bilo manje Albanaca, i u trenutku kad biste se izjasnili kao Turci, imali biste privilegije. Dakle ja sam se rodio i odrastao ovde, poznajem puno ljudi koji su se odrekli svojih belih kapa u skorije vreme, i nazvali se Trucima, jer je ista stvar i danas, oni su vrlo privilegovani, jer je proglašeno u ime manjine…

Aurelja Kadriu: Kad kažete bele kape, mislite na plis[1] ili šta…

Džemajl Petrovci: Da, plis, da.

Aurelja Kadriu: Došli ste ‘25. mislim da ne, dovde…

Džemajl Petrovci: Da, nekad skrenemo sa teme…

Aurelja Kadriu: U redu je, nema problema.

Džemajl Petrovci: Možda ne znam tačne godine, ali niko od nas se nije rodio. Moj otac je govorio da kad je došao iz Toplice, selo Petrovc. Oni su se izmešali jer smo bili u Petrovcu stalno, i napisali su ime mog oca kao Ramadan Ramadani- Ismail, i kao mladić pitao sam oca: “Oče, ovo, gde su ova dvojica Ramadana sada?” On bi rekao: “Ime mog oca je bilo Ramadan, on je…” Tako. Mi smo Petrovci. Deo ljudi iz Petrovca su došli u Talinovac, to je blizu Urpševca, Muhadžer Talinovac. Odatle, posle nekog vremena… Ali kad su otišli tamo, bilo je samo Čerkeza, nijednog Albanca, nijednog Srbina…

Aurelja Kadriu: Iz Čečenije?

Džemajl Petrovci: A?

Aurelja Kadriu: Odakle su, jesu li iz Čečenije?

Džemajl Petrovci: Iz Kirgistana. One pogodbe koje Hašim i ostali pokušavaju da ugovore buni tyri tamo[2], Turci su to govorili, šala. Bilo je pogodba tada isto, oni su patili zbog Rusije verovatno, da ih ne nađu, šta znam, Čerkezi koji su na Kosovu. Ali su nam govorili da kad su došli, u Talinovcu su bili samo Čerkezi. Porodica Petrovci je bila prva, ona ‘39. veliki broj njih se preselio u Tursku, verovatno je tu bilo pritiska, ili nečega. Odatle smo došli u Prištinu, negde u ‘20. jer znam da sam ja i moja braća i sestre rođeni tu, svi od majke i oca. Znam da se moj brat rodio 1936. moj najstariji brat, moja najstarija sestra je rođena oko 1930. i znam da majka nije imala dece neko vreme, a moj otac je oženio u Prištini. Trebalo je ovo da kažem ranije ali je sad gotovo (smeje se).

Aurelja Kadriu: U redu je…

Džemajl Petrovci: Možete da uredite. Zaboravio sam jednu stvar, zvali smo ih ylpeze, znate zmajeve, Japanci ili ne znam ko, su ih puštali da lete, zmajevi ili kako smo ih zvali ylpeze. Bilo je nekih jako malih, ali je bilo i nekih koji su dugački jedan, dva, tri stotine metara, i na tom brdu koje je kao šuma, bio je otvoren prostor tada. Sad je prepun kućama, sećam se da smo ih puštali da lete u Tauk Bahčeu, mislim, od početka Tauk Bahčea, sa leve strane je bila kuća onog pisca koji je pretvorio kuću u muzej, ne muzej, nego u biblioteku…

Aurelja Kadriu: Hivzi Sulejmani?

Džemajl Petrovci: Hivzi Sulejmani, da. Odatle uzbrdo, nije bilo kuća, samo vinograda, bresaka, višanja, kruški i tako toga, nije bilo puno jabuka, do Shkolla Normale[3] sa desne strane, pa, put do Grmije sa desne strane nije bio veliki, bilo je vinograda ali nisu bili bogati, bili su jako slabi. I znam da gde je sad bazen u Grmiji sa leve strane, veliki prostor gde je bilo kamenja, oni su kopali kamenje i bio je izvor tu. Tada su zime bile hladnije, sećam se leda tu… Jer voda je bila jako čista, oni su lomili led i padao bi komad po komad…

Otac Muhamera i Džambaza, ne znam, gde je Džambazt gore, ali je nekad bilo kod romskog naselja, pre romskog naselja bilo je… Imali su nešto gde su čuvali led tokom leta, pokrivali su senom i ne znam još čime, oni i Hilimi, zvali su Hilmija Sivrikoza, Muhamerovog oca. On, on je imao led u sred leta. Znao je kako da ga pokrije, ne znam…

Aurelja Kadriu: Za šta ste ga koristili onda?

Džemajl Petrovci: A?

Aurelja Kadriu: Za šta ste ga koristili tada?

Džemajl Petrovci: Prvo su ga koristili jer je bio čist, pravili su limunadu, stavili dva parčeta leda unutra, ne znam šta su stavili tu i prodavali bi to kad je bilo vruće [vreme]. Tokom zime prodavao je salep, prodavao je sokove, ne tokom zime, ali jeste prodavao salep, sladoled i sokove, zvalo se limunada tad, sad… bilo je…

Aurelja Kadriu: Gde ih je prodavao?

Džemajl Petrovci: A?

Aurelja Kadriu: Gde ih je prodavao?

Džemajl Petrovci: Prodavao je na pijaci, kod železničke stanice, ispred škole, izlazio je na ulicu sa kolicima sa sladoledom na primer, finansijski mu je bilo jako dobro tada. Dok ga drugi ne koristi, on je prodavao ostalima, tako da je bilo drugih poput Hilmija Sivrikoza. Dragoni ili Dardanija…

Aurelja Kadriu: Arberija.

Džemajl Petrovci: Što se danas zove Arberija, tu je bilo brdo, isto je bilo prazno, tu su se održavale motociklističke trke. Trajalo je nekoliko godina verovatno. Sećam se kao dete, motori, bilo je samo dva ili tri motora, neko iz Prizrena, neko odavde, i bio je ovde i Srbin koji je imao motor i oni bi se trkali. Put je bio malo… ali oni su bili majstori za to. Ne mogu da se setim ničega više (smeje se)…

Aurelja Kadriu: Gde je Vaš otac radio?

Džemajl Petrovci: Moj otac je bio radnik u Ramiz Sadik i u isto vreme je obrađivao zemlju.

Aurelja Kadriu: Koje godine je krenuo da radi u Ramiz Sadik?

Džemajl Petrovci: Otkad je Ramiz Sadik osnovan, i radio je tu sve do odlaska u penziju. Ali, Muhadžer obično, oni jedva da rade nešto. Moj otac je imao petoro dece i bilo je vreme kad je došao u Prištinu za zajam, radio je na tuđoj zemlji po pola. Kad bude dosta poljoprivdenih proizvoda sa tog zemljišta, i s tim proizvodima, pola za njega, pola za vlasnika. On je kupio ovo mesto od tog profita, i oni su sagradili kuću, to je…

Aurelja Kadriu: Da li je Vaša majka radila?

Džemajl Petrovci: Nije.

Aurelja Kadriu: Da li znate kako su se upoznali?

Džemajl Petrovci: Eh, to je bio ugovoren brak.

Aurelja Kadriu: Vaša majka je bila iz Prištine?

Džemajl Petrovci: Ne, moja majka je iz Drenice, selo Krojmir, zvalo se Kimirovc.

Aurelja Kadriu: Da…

Džemajl Petrovci: Kao svaka porodica u Prištini, skoro devedeset pet procenata žena nisu bile zaposlene. Učiteljica tu i tamo, sećam se kao dete, druga je radila, Romi, Srbi, grašani su retko… tekstilna fabrika Predionica se otvorila, što se pre zvalo tekstilni mlinovi u Ekonomskoj školi, sad je to Tehnička škola mislim, još dole je stari objekat, Ekonomska škola gore… tu je bila Poljoprivredna škola…

Aurelja Kadriu: Kod… Gde? Dole niz Lakrište?

Džemajl Petrovci: Još dalje niz Lakrište. Dakle ka Kosovo Polju…

Aurelja Kadriu: Da, sa leve strane.

Džemajl Petrovci: E, iza tog velikog kružnog toka, pa više ka Kosovo Polju. Tu je bilo jako puno ali u međuvremenu su Albanci krenuli više da, tako. Tako da, kao porodica, mi smo, bile su tri mlade, moja majka, i nijedna od njih nisu radile, i nije jer nam nije trebalo nego… Život je uvek bio malo teži, ali mi nismo, nije bio običaj, razumete? I često, ja sam imao više dece i moj brat bi govorio: “Nađi posao svojoj ženi”. Ona je bila obrazovana, ja bih rekao: “Ti si intelektualac i tvoja žena ne radi, a ne tek moja”.

Znate, mislim da terate ženu da ide na posao, to je bilo malo… a u to vreme moja sestra je završila Tehničku školu, i onda Shkolla e Lartë[4]. Krenula je da radi čim je završila Tehničku školu, kasnije se udala ali je radila sve vreme. Dok moja žena… Otvorio sam servis za domaćinstvo, jer kad je krenula kriza ‘81. rad nije bio dovoljan, mislim prihod od državnog posla nije bio dovoljan i onda sam otvorio servis.

Univerzalno, sve, bojleri, mašine i takve stvari. A onda je postalo više… Moja žena je radila tu, javljala se na pozive, zapisivala beleške i tako to. Tako da ne žalim puno, odgajanje petoro dece je malo teško, ne samo nahraniti ih, morate da ih i obrazujete. Morate da se posvetite više deci, a da je ona radila, imali bismo više problema verovatno. Neke stvari bi bile bolje, neke gore. I ja sad primetim u porodici, moja žena je umrla pre godinu i po dana, da je ona sad ovde, kuća opet prazna, videli ste decu, neki su u vrtiću, drugi u školi, mlada je na poslu, moj sin na poslu, sve vreme ste…

Ali moja pokojna žena je bila vrlo živahna, uvek je nalazila nešto da radi, i ja sam rekao: “Ona je umrla i mi sad moramo da nastavimo njen posao, pored mog posla, moram da preuzmem i njen isto”. I tako je i lakše, znate, biti sam je lakše, radim stvari kod kuće, u penziji sam, mislim, aktivan sam, nemam neko posebno mesto. Slobodne aktivnosti, dakle, slobodan umetnik. Ako hoću da radim ovo, uradiću to, tako.

Aurelja Kadriu: Ovi vinogradi i vrtovi koje ste pomenuli, da li su bili u vlasništvu države gde su ljudi pravili vrtove ili jesu li bili privatan posed?

Džemajl Petrovci: To je bilo… kolonizacija Kosova, migracija Albanaca u Tursku, Srbija je znala, bilo je lukavo, znali su kako da stave naziv, potpišete da ste uzeli toliko novca i onda su dali šta su oni kupili od… bilo je mnogo Crnogoraca, bilo je mnogo Srba iz Hrvatske, ne od poslednjeg rata u Hrvatskoj, nego puno ranije, iz Herceg Novog i drugih mesta odatle. Zemljišta, kad su otišli, zemlja i kuće, većina njih je ostavljeno opštinama, jer se nije dešavalo samo u Prištini, nego i u drugim mestima takođe. Mnogo njih je otišlo tako i nisu prodali, ostavili su nekome. Ova zemlja u Matičanu, i ono što smo zvali Vneshta, našao sam vlasnika u Istanbulu.

Bio je jako uštogljen. Otišao sam tamo, nije bio kod kuće, njegova žena mi je rekla: “Moj muž je u džamiji, uđite unutra”. Ona me je ugostila na vrlo albanski način. I kad je došao, pričali smo o njegovom zemljištu, ovome i onome, ja znam turski jezik. I on je bio ženski frizer, dakle, frizer, bio je jedan od prvih frizera u Prištini. To je bilo pre 15 godina. Ali tako nečasno, rekao sam: “Došao sam zbog zemlje, ovo i ono” on je krenuo da opisuje: “To je moj komšija, ta zemlja pripada njemu”…

Stvari koje sam već znao. Rekao je: “Nisam je prodao, nisam prodao zemlju nikome”, i rekao je: “Da ne zaboravimo da su Albanci, uvek”… kaže: “Oni su je kupili ali od početka, oni su je kupili od Srba, ali su Srbi ponovo uzeli to nazad”. Nije znao situaciju ovde. Rekao je: “Znate gde mi je kuća bila”? Ja kažem da. Ima mala džamija kod Tophane, ispred terena, ima mala džamija, niz ulicu. Slučajno sam znao gde je kuća. Rekao sam: “Da”. On je rekao: “Mogu sutra da uzmem ako hoću”. Ja kažem: “Prodao si je”? On kaže da. Ja sam rekao: “Nema o čemu da se priča s tobom”. Kažem: “Mislio sam da si došao iz džamije”… Znate, “Osoba koja se moli i tako”. On je rekao da mogu da uzmem kuću koju je prodao, ako razmislite, to je neljudski, nigde nije kao tu.

Tako da ta zemljišta od Toplice koja su odbačena i ovde gde sam ja, pronašli su način i makli vas, doveli nekoga drugog ili su doveli Srbe. Sećam se kad je došao Crnogorac, visok dva metra, ja i ostala deca smo se igrali s loptom. Ako lopta ode tamo, bilo je strašno, on bi izašao napolje s pištoljem u ruci…

Aurelja Kadriu: Stvarno?

Džemajl Petrovci: Da. On… kad pomislim na njega, bio je kukavica jer se stalno plašio nas, zato je izlazio sa… Hteo je da nas uplaši, razumete, pošto se on plašio. I u našoj ulici, sigurno je bilo 12-13 srpskih kuća. Od džamije kod Katër Lullat i ovde do, dalje su bili Romi Srbi, tako smo iz zvali, bili su tamnoputi ali su govorili na srpskom i imali srpska imena, jer kad ste… u tuđoj kući, na tuđem imanju. Doveli su ih i davali im plate, i posao im je pružio priliku da se nastane, u ovom slučaju pičam o Prištini, isto je bilo i po selima, i drugim gradovima, tako.

Aurelja Kadriu: Koje godine ste rođeni?

Džemajl Petrovci: Rođen sam 1949. znači da imam skoro 70 godina.

Aurelja Kadriu: Gde ste išli u osnovnu školu?

Džemajl Petrovci: Elena Gjika, onda je otvorena škola Gjergj Fishta, u to vreme, bila je eksperimentalna škola, sa laboratorijama i time. I onda deo učenika je otišao tu, neki su ostali u Elena Gjika, tad se zvala Vuk Karadžić, druga je bila Branislav Nušić, Gjergj Fishta.

Aurelja Kadriu: To je bila osnovna škola?

Džemajl Petrovci: Osnovna škola, da. U četvrtom razredu sa otišao u školu Gjergj Fishta.

Aurelja Kadriu: Sećate li se osnovne škole?

Džemajl Petrovci: Naravno. Sećam se više nego što smo pričali juče, razumete (smeje se), interesantno je…

Aurelja Kadriu: Kako pamtite osnovnu školu? Čega se sećate?

Džemajl Petrovci: Čega se sećam? Jedan od njih… kao dete, kao što sam rekao, dobro su mi išli jezici. Govorio sam romski, turski, srpski i goranski. Dakle, znao sam sve jezike koji su se govorili na Kosovu. Znam da sam bio najbolji iz srpskog, jer sam znao jezik i poznavao sam učitelja koji nas je učio srpski, jer mislim da smo učili srpski od drugog razreda, znam kad je pitao nekoga a oni nisu znali, oni nisu znali, “Gledaj ga u obuću pa ga pusti u kuću” razumete li, “Gledaj ga u obuću pa ga pusti u kuću”. I to mi je tad smetalo, on nam je gledao cipele, znate, bilo je uglavnom siromaštvo. Nije bilo porodice sa manje od petoro-šestoro i čak do desetoro [kids].

I nisu svi mogli da nose cipele. U to vreme sam mislio da nam se ruga, znate, našim cipelama. A onda sam saznao da, mislim, i to je takođe obrazovanje jer iako su bile pocepane, iako su nosili teret… to je takođe bila njihova odgovornost. Zamislite, puno biste učili srpski od drugog razreda, onda u srednjoj školi više od pola predmeta je bilo na srpskom, kasnije je krenulo, da imamo sve predmete na albanskom.

Aurelja Kadriu: Koje godine ste išli u osnovnu školu?

Džemajl Petrovci: Pa, ‘56…

Aurelja Kadriu: ‘56. da…

Džemajl Petrovci: Pa sad, znam da sam bio prvi razred, kad su komšije ispred otišli u Tursku, jedan od njih je bio mojih godina, išli smo u školu zajedno, moj brat, nek počiva u miru, je bio isto godište kao i njegov brat, njegov brat se zvao Redžep, moj prijatelj se zvao Faik. I kad je Redžep otišao u Tursku, njegovi ujaci su bili časovničari, i on je naučio taj zanat, i nikad ga više nisam video od ‘56.

Moj sin radi sa nekim tornjevima sa satovima, neki objekti… renoviranje, restauracija objekata i majstor iz Turske popravlja sat sa tornja u Mamuši. I on je pitao dečaka: “Odakle si ti”? On kaže: “Iz Prištine”. “Baš iz Prištine”? On kaže da. “Gde ti je kuća”? Moj sin mu je rekao, kaže: “Znate da je moja kuća bila ispred Vaše”? On kaže: “Kako se prezivaš”? I moj sin je čuo, kaže: “Gërguri”. Kaže: “Sećaš li se ikoga iz komšiluka”? Kaže: “Da. Haki”. Moj brat. Nikad se nisu videli posle.

I posle nekog vremena, vratio se i moj sin me zove i kaže: “On je u mojoj kancelariji. Dolaziš li? Redžep želi da te vidi”. Dakle od ‘56. ima 62 godine. Posle 62 godine još uvek mogu da vidim neke linije iz njegovog detinjstva. Imao je pegice, kao Norvežani, razumete, one što imaju na… bio je svetlog tena, kosa mu je bila plava, ali sada je skroz bela, ali opet sam ga pronašao. Rekao je: “Da vidim Hakija, prepoznao bih ga”. I došlo je do toga, on je preminuo, video je sliku, umrlicu, rekao je: “Prepoznao sam ga bez čitanja imena”. Tako.

Sećam se godine kada su otišli u Tursku, pre odlaska, godinu ili pola godine ranije… sada moj brat, Redžep je poveo svog i moj brat je poveo mene da se upišemo u školu. I tog dana moj otac je uzeo brašno sa pijace, kupio je to i zadesilo se da je divlje brašno. Postoji biljka koja ima, nije otrovna ali možete da se razbolite od nje, bude vam muka, hoćete da povratite, šta znam. I mi smo otišli, moj brat je krenuo, povraćao je, bilo mu je muka, i sada su njih dvojica i još neki iz komšiluka, odneli su ga kući. Onda smo shvatili da je brašno pomešano sa tom biljkom, ne znam šta je. Znao bih kad bih video, znao sam i onda ali ne znam kako se zove, znate, i onda kao ova…

Aurelja Kadriu: U koju srednju školu ste išli?

Džemajl Petrovci: Išao sam u tehničku školu, onda sam napustio i krenuo u Shtjefën Gjeçovi. Zanimljivo je, u to vreme uvek… Jer je moj brat bio u Beogradu kao student, gde je školarinom koju je imao, mogao da plati samo stan sebi. Tako da je moj otac sa platom koju je imao, hranio mog brata u Beogradu. I kao dete, radio sam na pijaci, kao berber, radio sam sve, samo da bih imao novca. Razumete? Da zaradim, da donesem nešto kući.

Moj drugi brat je završio osnovnu školu i nije nastavio sa školovanjem, morali smo da radimo nešto da bi imao ličnu kartu da radi u Obiliću. Tada su prva i druga faza bile rad u, mislim elektranama. Tako da je dosta pomoglo kod kuće, ja sam isto radio u privatnom sektoru, tu i tamo. Sećam se da sam i trgovao, uzeo bih pet-šest sanduka od nekoga, otišao dalje i prodavao breskve, prodavao nešto, da zaradim. Tako da škola, nije bila za mene, jer ne možete oboje (smeje se).

Aurelja Kadriu: A kada ste počeli da radite kao berber, pošto ste mi rekli da ste radili to?

Džemajl Petrovci: Moj otac je krenuo pre nego što sam ja dobio ove poslove. Radio sam, bilo je tu, gde je sad Slovenija Sport. Tu su bile dve-tri radnje, onda se okrenete do spomenika, u drugom uglu je tada bila tu fontana, bilo je daleko. I tada se to mesto zvalo Panaxhyrishtë, neka vrsta pijace verovatno, ne sećam se da je bilo mnogo… auta, obično je bilo pet-šest kočija…

Znam da sam tu radio kao berber oko godinu dana. Moja plata je bila 20 maraka nedeljno. I znam da je jedan od radnika tamo, a bilo ih je dvoje, glavni majstor, on nije puno radio, bio je star. A drugi je bio laboratorijski tehničar. Bio je organ, kao laboratorija, gde je čuvao alate za… bavio se fumigacijom i takvim stvarima. I on je takođe bio laboratorijski tehničar i radio je kao berber. Naravno to je bilo na ulazu u pijacu sve do skoro, čak i danas ima objekat, ne znam, prazan. On bi me mučio, terao me da perem pepeljaru tri puta, četiri puta, i kad bi je doneo, on je pogleda: “Vidiš li ovo”? “Ne vidim”, “Idi operi ponovo”. i otada bih razmišljao kako bih tajno mogao da odem i da udarim drvetom, da…

Dovde mi je svega bilo {dodiruje nos}, moj život je bio jadan. I onda sam napustio taj zanat, zbog njega. A onda sam se setio, kad sam bio stariji, da je on… jer vojnici to rade, “Idi pošto ti je ova pertla duža od druge”. Tako, oni vas slome, da se slomite, jer svaki mlad čovek… Tako da mu danas opraštam, razumete? A vojska, sad čak vidim probleme što naša omladina nema vojne aktivnosti. Dok je vojska obično… Nije važno gde služite jer se ljudi oblikuju u vojsci, mi čak još više, Albanci, jer smo uvek znali da služimo druge, ali je to bila škola za nas jer iako su nas svi sputavali, to je išlo u našu korist…

Aurelja Kadriu: Koje godine ste otišli u vojsku?

Džemajl Petrovci: I to sam radio… Bio sam ‘68. Otišao sam jako mlad da bi mogao da dobijem pasoš. Tada niste mogli da dobijete pasoš ako niste bili u armiji. Tako da je dosta mojih prijatelja koji su bili stariji od mene par godina bežali, radili bi stvari da izbegnu vojsku, dok sam ja hteo da idem. Samo dok ne dobijem pasoš, a kad sam ga dobio… Otišao sam kao vojnik i vratio se. Bio sam u Francuskoj, predstavljen kao da sam iz Albanije, jer nisam hteo da ugrozim sport ovde, ne znam kako, šta je, šta je to zapad.

Jer u to vreme omaldina, pričali smo o nekom liku iz Amerike, ovaj je iz Minhena, Nemačka, tako. U to vreme sećam se samo Manhajma i Minhena, tada, pričali su o radu u rudnicima, tako negde oko ‘67-’68. I sećam se ova dva nemačka grada i naravno, puno se pričalo o tome. Otišli smo, našli vezu, oni su nam poslali falsifikovana dokumenta, vozačku dozvolu kao da sam iz Albanije, pretvarajući se da tražim politički azil, “Mi smo iz Albanije” i tako, jer se mislilo da ljude iz Albanije tretiraju mnogo bolje nego iz Jugoslavije.

Započeli smo proceduru, treitirali su nas jako dobro, sve vreme oni… davali su nam hranu, obezbedili mesto za spavanje, mislio sam: “Šta li će tražiti od nas”? Razumete? Plašila vas je tako dobra dobrodošlica. Ali sam video da radom koji se radi tamo, mogao bih da budem ovde blizu porodice i ne bih morao da plaćam kiriju. Ako idete malo po malo, onda je prihod jako dobar tamo…

Aurelja Kadriu: Šta ste hteli da idete u Francusku?

Džemajl Petrovci: A?

Aurelja Kadriu: Zašto ste odlučili da idete u Francusku?

Džemajl Petrovci: Eh, jer ste odatle mogli da idete za Ameriku. Mi smo mislili da odemo u Ameriku, nas troje prijatelja.

Aurelja Kadriu: I onda se nije desilo?

Džemajl Petrovci: Jedan od njih je bio u medicinskoj školi, drugi je bio u Shkolla Normale, odustao je na pola pete godine…

[1] Keče, tradicionalna konusna kapa od belog filca koja se razlikuje od regiona do regiona, izrazito albansko.

[2] Izraz koji govornik koristi je lokalni turski, znači “uzmi ovo, odnesi tamo.”

[3] Do 1991. godine, nakon što je zakonodavstvo Slobodana Miloševića proglasilo srpski jezik kao službeni jezik Kosova i uklanjanja svih albanaca iz javnih službi, albanci su takođe bili isključeni iz škola. Albanci su reagovali tako što su stvorili paralelni sistem obrazovanja uglavnom u privatnim kućama.

[4] Shkolla e Lartë Pedagogjike [albanski – Viša Pedagoška škola] osnovana u Prištini 1958. kao prva institucija visokog obrazovanja.

Treći Deo

Aurelja Kadriu: Stali smo kod toga, kad ste hteli da idete u Francusku sa Vašim prijateljima, da biste išli u Ameriku.

Džemajl Petrovci: E, onda smo otišli u Francusku, došao sam do zaključka da sa radom koji odradimo tamo, mogli bismo da radimo i tu, nisam morao da plaćam kiriju, bio bih blizu porodice. Tada mi se nije dopadalo da budem migrant. Sa mojom pokojnom ženom, upoznali smo se pre nego što sam otišao u Francusku. I u to vreme, mislio sam da popravim dokumenta, onda da dođem po nju i da se vratim. Moj brat je bio stariji od mene, nije ženjen, ali mislio sam da neće bitno kad odem po nju…

Aurelja Kadriu: Koje godine ste otišli u Francusku?

Džemajl Petrovci: ‘71. I vratio sam se po nju, ali u međuvremenu, nedostajao sam i majci. Bilo je rano jutro kad sam došao, puzio sam, ova vrata ovde, puzio sam da otvorim vrata, razumete, ovako {pokazuje rukama}… taj predmet nije bio tu, bila je zamka, moj otac se spremao za jutarnju molitvu i pretpostavio je da sam to ja, rekao je: “Čekaj, otvoriću ti”. Otvorio je, nije mogao ni da kaže “Dobrodošao”! Otrčao je do moje majke, uz stepenice, i rekao je: “Budi se, vratilo se kučence kući”.

Majka se probudila i pala, otvorila je oči i htela da me zagrli, i pala je opet. Tad sam pomislio šta će mi Francuska, šta će mi Amerika kad nekome toliko nedostajem. Iako nas je bilo petoro, koji god prst posečete, boli. I u međuvremenu moja žena nije dobila pasoš, mislim stižem do devojaka sad. Tad je bio korzo, moja žena je iz Podujeva… izlazili biste na korzo… Omladina je imala korzo, prodavnice slatkiša i bioskop. Često kad bih kasnio, vratio bih se i zatekao majku na balkonu.

Jednog dana sam uzeo pasoš i rekao: “Evo, ne planiram da idem nigde”. Jer sam im na početku rekao da se može desiti to i to… ali da bi se ona osećala bolje, rekao sam: “Evo uzmi moj pasoš, ne planiram nigde da idem”. I u to vreme da se ženim, kako da se ženim? Moj brat nije oženjen, znate, ali jeste bio veren. I moja porodica je rekla da je prerano, ne znam šta, njena porodica tako, “Ne, treba da se verite”… i ne znam šta… I jednog dana sam odlučio i rekao: “Hajde da završimo s tim? Da ne pitamo nikoga nego da se venčamo”. “Ali kako”… Ovo i ono, kažem: “Ili da uradimo to ili da zaboravimo zauvek”.

Razumete? Dakle, poznajemo se dve godine, uvek je bilo prepreka, ali sa ove strane… Svi su imali svoja mišljenja, jer nikad nemate savršene uslove. I odlučili smo, venčali smo se. Pa sledeće godine bi bilo pedeset godina. Mislili smo da imamo venčanje 2021. ali ona nije uspela. Jer imali smo tad proslavu, ali smo hteli pravo venčanje za naš jubilej, ona nije stigla. Moj sin je jako religiozan, naravno da je bio tužan zbog majke i… ali on bi se tešio time što mu je Bog bar dao ovoliko godina koje je proživeo sa majkom (plače). I ja sad kažem da smo živeli zajedno 46-47 godina. Tek kad je bilo uslova za život, znate, ne mislim sada, nego možda poslednjih deset godina, uslovi su bili sve bolji i pošto mi je sin živeo u Nemačkoj, mislim kod kuće. Moje ćerke su živele u inostranstvu, pomagale su puno, tamo su finansijski stabilne. Onda se moj sin vratio, radi i tako.

Imali smo dosta dobrih godina. Išli smo u Tursku u pun pansion šest godina. Moja druga ćerka, ona radi te stvari, “Kupila sam karte, ako hoćete da idete, iditi, ako nećete, nemojte”. Iako smo žena i ja pričali o ovome kada se raspao komunizam ‘88-’90. ali čak i ranije smo pričali o Albanskom moru, rekli smo: “Ako su putevi otvoreni, nikad nećemo ići nigde drugo”. Išli smo i na druga mesta ali smo išli u Albaniju svake godine, pre ili posle, Antalija ili Izmir i ostali. Pa… moja žena je takođe imala problema sa pritiskom i srčanim aritmijama, zanimljivo, svaki put kad bismo išli u Albaniju, ona bi rekla: “Želim da bacim svoje lekove”. Jer je imala terapiju, a toliko dobro se osećala.

Oko godinu i po pre njene smrti, moja ćerka je kupila stan u Draču, i prema njihovim obećanjima, obično građevinskih radnika, bilo je čak gore u Albaniji. Prošlo je šest-sedam meseci i još nije završen. I ja sam sve vreme brinuo jer bi se ona ljutila, znate, na putu do tamo sam je spremao, rekao sam: “Ženo, tvoj muž je bio”… Jer sam radio u Ramiz Sadiku jako dugo… “Građevinski radnici malo lažu ali nemaju izbora zbog uslova”… I te godine je bilo hladno u Albaniji, čak su se palme zaledile… Hteo sam da je pripremim, kad smo otišli, ništa nije napredovalo. Ona je rekla: “Dobro, spavaćemo negde drugo”. Mislim mogli smo da nađemo stan. Nije joj puno smetalo.

Nije se desilo ni sledeće godine, umrla je. I sve vreme mi je govorila: “Gledaj me, kunem ti se Bogom da ću ostati tamo bez tebe, jer ti nećeš da ostaneš”. Imam jaču vezu sa decom, sa unucima, imam osmoro unuka, šest unuka i dva nećaka. Navikao sam na buku i svašta, videli ste pre [obraća se intervjueru]. Ona bi govorila: “Volim tišinu, tebi će to dosaditi i vratićeš se. Ali ja se ne vraćam u Prištinu s tobom”. “Dobro ženo, radićemo kako želiš”. Razumete? E tako.

Aurelja Kadriu: Kako ste se upoznali?

Džemajl Petrovci: A?

Aurelja Kadriu: Kako ste se upoznali?

Džemajl Petrovci: E kako smo se upoznali… moj prijatelj je bio u vezi, zapravo sam ja saznao kasnije da je imala tetku u Prištini, išla je u školu tamo. Video je dva-tri puta, zastao tu jednom, započeli smo nešto. Oni je izlazila sa njenom prijateljicom i ona bi čitala šta joj je momak pisao, izjavio svoju ljubav. I u to vreme sam ja radio u Elektrani. Pisao sam poeziju za prijatelja, i sad kad znam da je ona to čitala, primetio sam da…

Aurelja Kadriu: Vaša?

Džemajl Petrovci: Da je moja, ali mi nije smetalo, u suprotnom, osećao sam se… Narano da nisam rekao da sam ja pisao. U stvari sam joj rekao da je baš dobro (smeje se)… i počeli smo da izlazimo, nas četvoro, tako. Onda sam upoznao njenu porodicu i… Kad sam otišao da ih upoznam, imali su kafić u Podujevu. Otišao sam i pitao za njenog brata, ušao u kafić, naručio piće i pitao konobaricu, kažem: “Da li će Mehmet doći, kad mogu da ga vidim”? Njen otac je sedeo u drugom uglu, i ona me je poslužila, rekla mi nešto, i otišla do vlasnika. On je verovatno pitao: “Koga je tražio”? I ona mu je rekla, on je došao i kaže: “Ja sam Mehmetov otac”. Kaže: “Šta god hoćeš njemu da kažeš, možeš i meni”. Ja sam rekao: “Pa vidite, ja u stvari treba da pričam sa Vama ali”…

Pravio je probleme mojoj ženi i tako. “Tu sam te vodio u školu, ti ovo radiš, ono”… Takve stvari, ko svi Albanci (kašlje). I ja kažem: “Ako razmislite, ovo ima veze s Vama, ne sa Mehmetom” kažem, “Ja sam taj Džema iz Prištine”. On mi kaže: “Jesi li ti shehirli [gradski čovek] ili Albanac”? Albanac shehirli, zamislite? Razumeo sam šta je hteo, njegovo pitanje je bilo “Jesi li Turčin ili Albanac” Ja sam rekao: “Ja sam Albanac iz shehira [grada]”. “Hej, pitam te na albanskom”! On kaže (smeši se). I tako, on kaže: “Kako to da si došao ovde sam, zar ne znaš kako idu ove stvari”? Ja kažem: “Nisam hteo niko da radi moje stvari umesto mene. Došao sam sam da ti kažem ovo, i znam tvoju ćerku, takva je moja situacija, ne mogu sad da je ženim pošto mi je stariji brat”… Takve stvari, tada…

Ovo i ono, i odveo sam ženu kod moje rođake, nije joj muž bio tu, kaže: “Idem ja da je odvedem, nikad više neće ići u Prištinu”. Ja sam rekao: “Možeš je odvesti ali je nećeš naći”. “Šta”?! Zavrnuo je rukave, i ja mu kažem: “Ovako…” Hteo je da ga odvedem gde je ona. Otišli smo zajedno, nisam se plašio i to, ali sam hteo da mu kažem da iako hoće, neće je moći naći, ali ovde… I on je došao, našli su se, on je rekao: “Možemo se viđati preko ljudi”. Ja sam rekao: “Ne, doći ću opet sam, i do tada, uzeću je, jer je moja krivica”. Tako, nije dugo trajalo i uzeo sam zauvek. Tako, onda posle dve-tri nedelje, i oni su bili u redu s tim, imali smo decu.

Aurelja Kadriu: Kako ste postali elektro instalater?

Džemajl Petrovci: Elektro instalater… Moj prvi komšija gde nismo imali ogradu, bio je lik iz Prizrena, razumeo se u struju, kad bi se svetla ugasila, on bi mi rekao:”Hajde, pridrži mi lampu”. Ili nešto i ja sam to zavoleo. Onda je bio još jedan čovek u kraju koji je radio kao električar, ja kažem: “Treba li ti pomoć”? To sam govorio, želeo sam novac, bio nam je potreban. Išao sam za njim, gde god sam video da neko radi sa strujom, ja bih pitao treba li pomoć.

Zanimljivo je jer obično električari pokazuju solidarnost, tako sam mislio, ne puste te tek tako da pomogneš nego ti i plate. Ja sam radio istu stvar. Imao sam četiri-pet učenika kad sam otvorio servis. Nas petoro-šestoro smo radili tu, jedan od njih je bio moj sin. Ali on je isto išao i u školu. Jako rano, od trećeg razreda krenuo je da dolazi u radnju, drugog, trećeg.

Aurelja Kadriu: Koje godine ste krenuli da radite u Termoelektrani?

Džemajl Petrovci: ‘70. ‘70 u Elektrani, ‘71, ‘72, ‘73. u Elektro Kosova. Onda ‘74. znate, kad se otvorila Televizija…

Aurelja Kadriu: Da, ‘74.

Džemajl Petrovci: Radio sam na Televiziji oko pet godina, onda posle u Ramiz Sadik.

Aurelja Kadriu: Šta ste radili na Televiziji?

Džemajl Petrovci: Pa, bavio sam se svetlima, kao vratar, svašta.

 

[Ovaj deo intervjua je sproveden 29. novembra 2018]

Aurelja Kadriu: Juče smo stigli do toga kad ste krenuli da radite na Televiziji. Da, da, krenuli smo [snima].

Džemajl Petrovci: Radio sam na Televiziji od ‘74. do ‘79. Ali nisu mi dali stabilan posao, i tada je bilo, na primer više ljudi iz Peći, Dukađini na televiziji, deo iz Đakovice, zavisi od toga kakva je redakcija bila. Nisam imao konkretan posao, više sam bio vratar, tako. Onda je i njima odgovaralo, jer sam govorio sve jezike, tada je bilo programa na romskom, turskom i tako. Ali nisam se osećao kao da pripadam tamo.

Onda sam počeo da radim u Ramiz Sadik. Našao sam pravo mesto za sebe u Ramiz Sadik, svidelo mi se. Ramiz Sadik je veliko preduzeće, imalo je skoro devet hiljada radnika. Bila je jako velika kompanija, i ljudi su uglavnom bili… svih struktura, ali je baš taj diverzitet ono što je to činilo veselijim. Obično ko god je radio u Ramiz Sadik, bile su ove menze, bilo je hrane u velikim količinama i bila je dobra hrana. To pamtim kao dobre stvari u vezi Ramiz Sadik. Sve negde do ‘81. kad je krenuo prvi štrajk, i prestalo je da radi, i ljudi bi se žalili oko ovoga, onoga. Sve je krenulo ‘81. demonstracije, ovo, ono…

Aurelja Kadriu: Zašto su štrajkovali?

Džemajl Petrovci: Pa, prvo zbog uslova rada, bilo je pogrešnih primena, ljudi su počeli, kada su došli ljudi iz sindikata, iz komiteta i ostalo, onda o tome šta god se dešavalo ovde, pričali su slobodno, tada baš niste mogli da pričate slobodno. Znam slučaj od ranije, glavni radnik koji je prijavio direktora u Novom Pazaru, oni su asfaltirali put do sela i popravili stvari za njega, što se sve dešavalo ilegalno.

On dolazi odatle da ga prijavi direkciji, i kaže srpskom direktoru: “Ovo, ovo”… “Idite vi, mi ćemo rešiti ovo”. “Ne govorite mi da idem” , kaže “Nego pođite sa mnom i sa komisijom”… Kaže: “Idite, pokušavate da mi govorite šta da radim”… Ovo i ono, oni su diskutovali i glavni radnik Albanac ga udari i on padne na zemlju. Bio je suspendovan i osuđen. I sad kad su štrajkovali, oni bi rekli: “Pričaj slobodno, šta je problem”? Ja sam rekao: “Ne prijavljujte nikoga jer ćete otići u zatvor i ostaviti vašu decu bez hrane”. Nažalost glavni radnik nije imao dece, znao sam, ali sam mu morao reći da će deca biti bez hrane a ovde u Albaniji i žena je dete isto (smeje se). Mislim tako je bilo tada. Pa je bilo ažurirano, postigli smo dobre rezultate zbog tog štrajka, između ostalog on je bio oslobođen iz zatvora, nazad na posao, i tako nešto, nešto… hteli smo bolje uslove.

Aurelja Kadriu: Ramiz Sadik je bilo građevinsko preduzeće, je li tako?

Džemajl Petrovci: Građevinsko preduzeće, da.

Aurelja Kadriu: Koje… koja naselja su sagrađena dok ste bili u Ramiz Sadik?

Džemajl Petrovci: U to vreme gradili smo u Plavi, Andrijevici, Prizrenu, Prištini. Kompleks u Sunčanom Bregu je skoro devedeset procenata izgradio Ramiz Sadik, ne znam kako se sad škola zove…

Aurelja Kadriu: Hasan Prishtina.

Džemajl Petrovci: Da. Onda Kurrizi kompleks sa svim spratovima, sve te zgrade je tada sagradio Ramiz Sadik. Ja sam bio jedan od ljudi koji su održavali tehnologiju koja je radila, dakle elektro tehničar. Šta znam, svakakva oprema, mašine koje rade, koje su bile električne, ja sam održavao. Bilo je slučajeva kada je bilo preko hiljadu radnika na jednom mestu, jer je dosta gradilo, 700 stanova odjednom. U to vreme bio je Ramiz Sadik.

Često je čak i Rad iz Beograda, vrlo poznata firma, pozamjljivala tehnologiju i radnike od nas, mi smo dostigli vrhunac. A onda je politika vladala, počelo je postepeno, sve dok nije zatvorena, u nekih šest-sedam godina.

Aurelja Kadriu: Te menze koje ste rekli da su bile gde god ste radili, u svakom naselju…

Džemajl Petrovci: Ne, ne u svakom naselju, gde god je bilo većih firmi. Bile su na Sunčanom Bregu, u Dardaniji, menza je bila ogromna. Takođe je bila jedna u Ramiz Sadik. Dakle, samo u Prištini je bilo tri-četiri menze za radnike, kao i na radnim mestima u inostranstvu, poput Andrijevice, bilo je, bio je kuvar, bile su menze. Nije bilo puno radnika, 20-30, ali im je hrana bila obezbeđena. Tako.

Aurelja Kadriu: Da li se sećate kada je sagrađen spomenik na trgu Bratstva i Jedinstva?

Džemajl Petrovci: Ne, ne sećam se. Ali se sećam kad je bio tu. Kad odete na tu stranu, jedno vreme je… sada je tu nekakvo socijalno osiguranje, a malo dalje je bilo… Regionalni savet, a sa desne strane je bilo, tad je bila pokrivena čaršija. I naravno, da bismo izgubili trag, da se smanji prisustvo Albanaca ovde, oni su uklonjeni. I sećam se da je bila knjižara i optičar tu. U toj optičkoj radnji takođe su prodavali kamere, trake za kamere. To je bilo u okolini gde se sad nalazi zgrada Socijalnog osiguranja, i gde se nalazila knjižara.

Mislim, u to vreme, to je bilo nešto novo jer ranije nije bilo ničega tu. I sećam se, u toj knjižari, moja majka mi je dala deset dinara da kupim svesku, pre je koštala sedam dinara u to vreme. Dva ili tri dana pre nego što mi je mama ušila džep u mojoj jakni, i kada sam izašao iz kuće, stavio sam novac u moj džep. Kada sam došao u knjižaru, pogledao sam u svoje džepove i nisam imao novac. Na putu do tamo, bila je ta fontana, i ja sam pio vode tu i mislio sam da su upale tu negde.

I počeo sam da idem oko, i naravno kao dete, počeo sam da plačem zbog toga što se desilo, mislim šta se meni desilo. I pita jedan imam: “Šta je bilo?” ja kažem: “Ništa, tražim novac koji sam izgubio” dok plačem. On je izvadio deset dinara i da ih meni, “Eto, jer iako si ih izgubio, neko ih nađe i uzme, idi”. I ja sam otišao u knjižaru, kupio sam je, i onda sam stavio kusur u džep, kad sam opipao džep deset dinara je bilo tu, kuku šta se desilo, razumete li? I došao sam kući, rekao majci, ona bi mi ili dala kusur, i kao ovo, bilo je vrlo… Znate kakva su deca, kada izgube nešto. Ali nisu bile izgubljene, nego sam zaboravio, tako.

Aurelja Kadriu: Zaboravili ste da niste imali prednji džep?

Džemajl Petrovci: Da.

Aurelja Kadriu: Sećate li se kada je sagrađen šoping centar?

Džemajl Petrovci: Naravno, šoping centar Boro Ramiz. Šopin centar je sagrađen kada sam dobio drugo dete, mislim tu negde… Vežem stvari za rađanje moje dece jer ne pamtim godine, ali često vežem za decu. Moja ćerka je imala godinu dana, čak manje od godinu, kad se rodila druga ćerka… Znam da sam dobio više novca, dodatak, od mog posla, što smo na početku hteli da koristimo za pelene za prvu ćerku, i za drugu takođe. Iako su bile istih godina, dakle oko godinu dana, godinu i po. Dakle novac se pojavio niotkuda, i iz bolnice sa ženom smo otišli taksijem do šoping centra, pošto ste ga pomenuli. Pa smo to planirali, rekao sam ženi da ćemo da odaberemo nove stvari za drugu ćerku, znate.

Ali isto kad sam odveo ženu i ćerku iz bolnice, tu je običaj da se kupi čokolada, bombonjera za one koji su pomogli na porođaju, šta znam… I naravno kupio sam buket cveća za moju ženu, što je retkost za mene, nisam to radio, ali nisam hteo da se oseća loše jer je rodila drugu ćerku, razumete? I tamo sam znao ljude, u porodilištu. I onda su ljudi pričali: “Džema, plašio sam se da će biti tužan, ovo i ono”…

Razumete, mislio sam da će biti tužan, naprotiv, on je došao spreman… tako.

I odatle do šoping centra, iznenadio sam ženu sa puno stvari. Onda se opet rodila treća ćerka i ne… Ja sam religiozan, verujem u… Religiozan sam, ne vidim razlog što da budem tužan oko toga, da upropastim stvari. Onda posle treće ćerke, rodio se sin. To je bilo veliko iznenađenje. Bila je velika firma u Prištini, “Inzhinering”, moj brat je bio direktor, nek počiva u miru. Oni su opremili novo poridilište, ginekologiju sa svime, čaršafi, kreveti, sve. I tokom noći sam odveo ženu tu, bilo je 4 ujutru ili kasnije, tražio sam da nađem mesto da popijem kafu da ne zaspim, jer je skoro bile vreme za posao.

Popio sam kafu u Božuru, tu sam ostao malo, čitao novine. Mislio sam da odem da vidim šta se dešava pre odlaska na posao. I radnici su bili uglavnom mlađi, bili su verovatno Srbi ali su pričali na albanskom, rekao sam: “Ovaj, ovaj, Fatima Ramadani, koji je pol deteta”? Ona je rekla: “Dečak”. I ja sam joj dao nešto novca, “Kuku”! Uplašila se, a ja kažem: “Nisi ga tražila, ja sam ti dao, ne plaši se”. I dok smo pričali, saznao sam da je Srpkinja, ali nije važno. Bilo je važno da sam ja bio srećan.

I odalte sam došao kući i rekao porodici. Bilo je jako radosno, pošto je stariji brat imao samo jednu ćerku, drugi nije imao nikoga, ja sam imao tri ćerke, pa je bilo malo delikatno. I svi su bili srećni. Otišao sam na posao, sa posla u bolnicu. Kad sam došao tamo, sin moje sestre je radio u firmi mog brata, to preduzeće, vidi me i kaže: “Ujko, što si ti ovde”? Ja kažem to i to… On kaže: “Pođi sa mnom”. I dao mi je neke čaršafe koji su radnici nosili, i ja sam ih uneo bezbedno unutra.

Kad sam krenuo gore, rekao je: “Čekaj sad ovde”. On je ušao, nije, vrata su bila zatvorena, devojka koja je radila tu je ušla, on je kucao na vrata, zvao je, rekao: “Traži Fatimu Ramadani”. Ona je rekla: “Imamo tri Fatime, dve su rodile dečake, a jedna devojčicu”. “Kuku, ona sa devojčicom je moja, najgore što sam lagao porodicu”. (smeje se) Osećao sam se jako loše. Ode ona da proveri, i video sam moju ženu kako šeta hodnikom, naravno umorna i sve, tek se porodila pre pet-šest sati. I dok je bila živa, rugao sam joj se, rekao bih: “Ruke su ti duže od nogu”. Znate, kad se neko umori? (smeje se) A onda sam pokucao i pitao: “Kog je pola”? Rekla je: “Zar ne znaš”? Ja kažem: “Govori, kog”? Ona je rekla: “Dečak”. Hvala Bogu, nisam lagao, razumete (smeje se). Takav je život…

Aurelja Kadriu: Išli ste u Božur?

Džemajl Petrovci: Da.

Aurelja Kadriu: Je li bio kafić, mislim, ili više, više…

Džemajl Petrovci: Bio je ekskluzivan, dok se nije otvorio hotel Grand. Imao sam naviku, osim izlaska sa prijateljima u te kafiće, često bih vodio ženu sa mnom u tee izlaske. Jednom prilikom, hotel Grand se tek otvorio, godinu ili dve… ženina sestra se verila i napravili su žurku u Grandu. Tu je bila Arifa, pevala je na romskom, turskom, italijanskom, albanskom. I moja žena je imala glavobolju, verovatno sam ja izlazio češće, znate u poređenju s njom, i rekao sam: “Ja izlazim često i ne žalim se, ti izađeš jednom sa muziom i već se žališ”. Razumete, tako.

Bio sam jedan od onih koji se trude da vide smešnu stranu, da zabave grupu prijatelja. Nas je bilo sedmoro ili osmoro… ili jednom smo bili u Grandu za drugo veče Nove godine. Mnogi članovi porodice, tri brata, moj rođak sa svojim zetom i ćerkom, onda otac Envera Petrovci, i još neka rodbina. Bio je veliki sto, Nedžmija Pagaruša je pevala sam Baškimom Paćuku. Sad, kad bi pevao Baškim Paćuku, Nedžmija bi pokrivala uši, ona je isto imala visoku boju glasa, ali i on je imao isto, Baškim.

U međuvremenu, ustao sam da odem u kupatilo, i rekao sam: “Idem da obavim poziv”. Tada je bilo telefona tu, i u kućama. On je rekao: “Čekaj, idem s tobom”. znate, “Jer sam ostavio sina samog kod kuće, hoću da vidim da li je možda izašao sa kućne žurke”. Nije hteo da kuća bude prazna. I pošao je za mnom, krenuo sam da se smejem jer nije bilo telefona tu. Hodajući unapred, on je bio iza mene, kad smo ušli u kupatilo, on kaže: “Gde je telefon”? Ja kažem: “Ujače, bilo mi je neprijatno da pred svima kažem da idem u kupatilo”. “Proklet bio”! (smeje se) Tako je bilo.

Kad smo se vratili, bio je malo razočaran, kaže moj stariji brat: “Šta si mu uradio”? (smeje se) Kažem: “Ništa, pratio me je”… I ja mu kažem to i to, ne za telefon nego… Toliko smeha, tako.

Aurelja Kadriu: To je bilo drugo veče Nove godine?

Džemajl Petrovci: Da.

Aurelja Kadriu: Da li ste uvek išli tu ili samo na početku?

Džemajl Petrovci: Ne, uvek se tu slavilo, veče Nove godine je bilo tada jako zanimljivo, čak iako je glavno prvo veče, drugo je bilo jeftinije. Pevači su uvek bili drugačiji, mislim, neko bi pevao prve večeri, onda neko drugi druge večeri i tako. Čak se slavilo i treće veče. Te stvari su bile deo socijalzima, iako i danas imamo mnogo proslava. Još nešto iz mog života, pričali su o Ademu Demaći, njegova kuća je bila iza naše, 50 metara odavde… Bio je pušten, ne sećam se, bilo je negde ‘62… Pušten je iz zatvora, i mi bismo čuli ljude: “Idemo iz jedne kuće u drugu”… Tada je bio kapicik[1], “da vidimo Adema jer je pušten iz zatvora”. Nisu mogli da odu pravo do kuće, jer bi se smatrali njegovim saradnicima.

A kad bi on izlazio, njegova sestra je živela kod parka, on bi se preselio, znate, nekad, kao deca, Adem. I sad znate, sve važne figure, očekivali smo da bude veliki, a Adem je bio niži ali čak i takav nama je delovao veliko, razumete? Tako da je ceo komšiluk inspirisan njime. Braća Novosela, Sabri i Seljatim su takođe bili u zatvoru. Oni su bili gonjeni, držali su neke sastanke u kućama, gledali da li neko prolazi, ili, razumete, jer su imali sastanke, neke… U vezi nekih događaja, pogotovo oko Dana zastave, pisali su slogane, digli zastavu tokom noći, kad bi se probudili sledećeg dana videli bi je. I policija bi došla da…

Aurelja Kadriu: Da saznaju ko je…

Džemajl Petrovci: Da se raspitaju, gde, ko, da li ste videli nešto i takve stvari. Ali zanimljivo je da su čak i deca znala da ne treba da kažu, razumete? Iako ste videli nešto, ne biste se usudili da kažete, tako…

Aurelja Kadriu: Juče ste mi rekli da ste išli, kao mladić ste išli u bioskop i u pekare. Htela bih da znam u koji ste bioskop išli?

Džemajl Petrovci: Pa bio je bioskop Vllaznimi, i bioskop Rinia. Bioskop Rinia je onaj kod Ćafe, a Vllaznimi je onaj na bulevaru, gde je danas ABC, jel’ se tako zove?

Aurelja Kadriu: Da.

Džemajl Petrovci: Naša zabava, zabava za mlade ljude tada je bila izlazak uveče od 6-7 časova, šetnja dva ili tri puta po korzu, odatle u pekaru, iz pekare u bioskop. Išli smo tamo, gledali filmove.

Aurelja Kadriu: U koji ste išli najviše?

Džemajl Petrovci: U to vreme su kaubojski filmovi bili najzanimljiviji. Onda bilo je svakakvih drama. Ljudi su išli u pozorište više nego danas. Znam da bi ljudi čekali u redu za karte za pozorište, i naravno za nas umetnici koji su bili tada su delovali da su bolji, ali i danas ima dobrih, ali ljudi retko idu u pozorište… Tada je bilo više vremena da se posveti kulturi, tako da je bilo… Iako razred, skoro i ja, sa troje, četvoro dece, petoro, pozorište i sve je bilo izazov… ali ja sam našao prilike. Onda je bilo tako za nas, Enver je završio akademiju ovde, onda kad je bila predstava… Rado bismo išli tamo, ali smo išli takođe kad su bili Bekim ili Faruk. Onda bioskop tada, tako.

Ali nakon toga, dakle alkohol tada nije bio u modi, nije bilo kul, nije bilo u trendu. Postao sam otac petoro dece, postao sam deda, nisam znao šta su droge, čuli smo da su ljudi uhvaćeni tako, ovako ali šta su droge, kako se (kašlje) droge koriste, nismo znali. I sada je to nažalost veliki problem, sada se dešava, jako je destruktivno.

[1] Bukvalno znači na turskom mala vrata. Te male kapije su postojale između kuća koje su jedna pored druge, što je obezbeđivalo intimnost i bliskost. Izraz se koristi i u odnosu na mesta do kojih se lako dolazi.

Četvrti Deo

Aurelja Kadriu: U koju ste pekaru išli?

Džemajl Petrovci: Bila je pekara, kad dođete od spomenika na uglu gde je bio bioskop, sad je ulica, ulica koja je dvosmerna, tad je bila jednosmerna i nije bila ni otvorena. Tačno na ulici kad idete do bioskopa Rinia sa desne strane, bilo je nekoliko stepenica na dole da se uđe, mala radnja. Bio je i obućar, krojač i ta pekara.

U pekari su radili… Ujak moje snajke je bio vlasnik te pekare, Gorani snajka. Ja i moji prijatelji smo išli tamo, nas troje, četvoro, petoro i uvek smo znali ko bi bio na redu, i ja sam bio na redu, pitao sam ih šta žele i naručio. I pošto sam znao goranski, ali nije bio moj ujak, bio je neko drugi, nisam znao da li je zaposlen ili šta, i naručio sam na goranskom, na njihovom jeziku.

On nas je uslužio i pitao: “Odakle ste”? Ja kažem: “Globočica”. Na goranskom, on kaže: “Koja porodica iz Globočice”? Ja kažem… Goransko prezime, na primer Tahirovski, razumete, on kaže: “Njih sve znam, zašto tebe ne znam”? Ja kažem: “Ne veruješ mi, šta da radimo”… U jednom trenutku sam rekao: “Ma šalim se, ja sam Albanac”, znate kažem: “Samo pričam goranski”. On je rekao: “Sad me još više lažeš, jer govoriš sa samopouzdanjem”. To i to, “Kunem ti se, ja sam Albanac”.

Ovo i ono, i starac to čuje i izađe, kaže: “Šta se dešava”? On kaže: “Ništa, ovaj momak kaže, prvo kaže da je Goranac, sad kaže da je Albanac”. I on, znajući me, kaže: “A da, Džema je naš”. “I ja kažem da je naš”. Znači Goranac (smeje se). On kaže: “Ne, Džema je iz Prištine, on je naš”… Znate… Takve šale, umrli su od smeha, ovaj drugi jer je shvatio svrhu toga. Eh, kroz moj život sam koristio druge jezike dva-tri puta, kad sam bio vojnik, bio sam vojnik tri meseca pa sam unapređen, postao sam desetar.

Ranije se zvalo razvodnik, a bio sam jako mlad. I stigla je druga generacija, tri meseca nakon što sam otišao, bilo je i Roma među njima. Video sam ga i pitao: “Odakle si”? Ali sam ga pitao na romskom, i ovo ono, posle nekog vremena, upoznali smo se i tako. Kasnije, on je verovatno pričao sa drugima i rekao: “On je Rom”. I oni su mi rekli, to i to, ja kažem: “Dobro, pusti ih da kažu”. Jednog dana sam mu rekao: “Znaš šta, ja pričam romski ali nisam Rom, i ne bih se stideo toga”. On kaže: “Ali pričaš jezik bolje od mene”. Obično kao što mi mislimo da ljudi u Albaniji pričaju albanski bolje od nas, ali oni u stvari koriste grčki, italijanski i Bog zna šta. Njihov albanski nije čist, nije ni naš, razumete?

Dakle ja sam znao… Romi su mislili da oni koriste više reči na srpskom, dok ovde tada su Romi znali i turski, reč tu i tamo, srpski, i takođe albanski. Zato je mislio da je on originalniji od mene. Još jedan slučaj, izašao sam iz vojske. Sad zamislite, ni pet ni šest od Kruševca, protraćili ste čitav dan da stignete do Prištine. Jer od Kruševca, morali ste da idete na stanicu za voz, išli ste dotle autobusom, morali ste da čekate voz dva-tri sata. Od Stalaća do Kraljeva, od Kraljeva do Kosovo Polja, odatle do Prištine, okolo naokolo. Dakle trajalo je šest-sedam sati, nekad čak deset.

Otišao sam do te stanice, mali čistač cipela je bio tu, Rom naravno, nisam imao nikoga da… Uzeo sam kartu i nisam imao da pričam ni sa kim i otišao sam do njega, stavio cipele da čisti, tad smo imali čizme. I pitao sam ga na njegovom jeziku: “Kako ide brate”? On kaže: “Dobro, dobro. Odakle si”? Ja kažem: “Iz Prištine”. Kaže on: “Bolje ti je tamo”. Dakle, ti, znači Rom, mislio da je Romima bolje tamo, u tom kontekstu, rekao je: “Evo”…

Krenuo je da mi priča o tome kako ga ne tretiraju dobro, pa da ni ovde, ali bilo drastično, mnogo su ga mrzeli. I pričali smo tako i kad je završio, hteo sam da mu platim, “Bože, ne”… kaže, “Pre bih pojeo rođenu decu nego da uzmem pare od vojnika”. Razumete? Sad mi je bilo krivo jer deluje kao da sam ga lagao, ali ako bih rekao: “Nisam Rom”… Razumete? Baš mi bilo krivo pa sam ostavio na tome (smeje se).

Aurelja Kadriu: Da li su Vas otpustili iz Ramiz Sadik tokom ‘90ih?

Džemajl Petrovci: Ne, uništili su Ramiz Sadik namerno, namerno i krenuli su da zahtevaju lojalnost od Srbije, pa,da potpišem da sam lojalan, šta znam, i formirali su novo preduzeće. Dakle… Zvalo se Grading, na srpskom. I pričali smo o tome šta treba da se radi, šta da se radi. Ustali smo i otišli, Hajrula Gorani je bio u sindikatu, i bilo je daleko od nas, kod Ramiz Sadik, skoro sva odeljenja su bila tu. Otišli smo da pričamo s njima, nisu znali šta da kažu, neko ovo, neko ono.

Odatle smo otišli u cvećaru koju je imao Rugova, dočekao nas je Skender Bljakaj i rekao je: “Mogu li da Vas pitam koliki Vam je prihod? Je li više od kese brašna”? Kaže: “Ako je više od toga, potpišite”. Razumete, jer bi nam davali brašno, znate, tako? I ne znam, to je trajalo, jer iako su neki od nas odlučili da ne potpišu i da ne odlaze, razumete, i to je uspelo bez potpisivanja ičega. To je trajalo oko pet-šest godina, imao sam sreće, jer da nisam radio tih godina, ne bih dobio penziju. Dakle radili smo, ja sam radio do ‘93. A ‘93…

Aurelja Kadriu: U Nemačku?

Džemajl Petrovci: Zamolio sam za par slobodnih dana bez plate, rekao sam: “Odvešću decu u Nemačku”. I to je bio problem. Moja ćerka se rastavila od muža, imala je dete i ona je bila razlog što smo se okupili i otišli. Bilo je teško ići iz Rumunije do Mađarske. Taj put je trajao sedam dana. Hajde da odemo do druge granice, hajde ovamo, hajde onamo i nismo otišli nigde. Ali smo bili na putu sedam dana i kad smo se vratili, bio je decembar, i bio je veliki sneg a mi smo zaglavili na putu. Moja najmlađa ćerka je imala šest godina, skoro sedam, moja nećaka je imala godinu i po, dve.

Imali smo hrane samo za put, ali srećom nije trajalo dugo, došli su i očistili put kamionima i tako. Sad trebalo je da se ide u kupatilo i to, sneg je bio visok preko metra, tako da je to sređeno. Vratili smo, moja ćerka, nećaka i ujak moje ćerke, dakle brat moje žene, oni su otišli u Sofiju, rekao sam: “Probajte da se vratite avionom”. Sofija – Prag, “Vratićemo se”… Ja kažem: “Kod kuće, onda ćemo videti da li da i mi odemo”. Bio je petak kad smo se vratili kući, i znam koliko su ljudi plakali što smo otišli, ljudi, prijatelji, porodica, komšije su došle da se pozdravimo. Imao sam osećaj kao da je ‘55-’56. kad su ljudi išli u Tursku.

I kad smo se vratili posle nedelju dana, naravno bio sam finansijski stabilan, prvi put kad sam otišao morao sam da pozajmim novac, takođe i kad sam išao drugi put. I posle nedelju dana sam saznao da su otišli iz Sofije do Praga avionom… Otišli smo tamo sledeće nedelje, sa Tourist Kosovo do Sofije, odakle smo otišli na aerodrom. Naravno, lepo smo se obukli, znate, da izgledamo kao turisti a ne kao izbeglice (smeje se) znate, da ostavimo utisak. I onda smo otišli u Prag.

Imao sve dečje pasoše kod sebe, moja žena je imala svoj, moja ćerka koja se porodila je takođe imala i svoj i ćerkin pasoš. Moja žena je nastavila dalje, ja sam ostao sa ostalima, uzeli su moj pasoš i otišli da pričaju s nekim, moj pasoš je važio još 20 dana. Ali nije trajalo dugo i vratili su se i rekli: “U redu, nastavite”. Iako sam pričao sa advokatom tu, rekao sam mu kako stvari stoje: “I da je poslednji dan, imate pravo da idete, ali povratak će biti problem”. Tako, otišli smo, smestili se tamo.

Moja žena je imala brata tamo, bili smo u njegovom stanu sve dok nismo započeli sve te procedure, gde sam tražio azil i šta znam, ali srećom… ne srećom nego sam bio jedan od onih ljudi koji ne vole da budu emigranti, takođe nisam ni imao radnu dozvolu, pa sam s vremena na vreme radio ilegalno, i uvek sam bio uplašen. Ali oni su nam pomogli, tako da za svakog član porodice, dali su nam stan, i smestili smo se. Ali tad kad sam dao otkaz ovde, vrednost moje plate je bila pet maraka podeljeno sa dva, sad smo uzimali milion ali to nije više bio novac, tako smo morali da… Pomagao sam, moj brat je bio ovde sa ženom, mojim ocem, ja sam imao dve sestre, eto.

Kad sam radio tamo, mogao sam da pomognem malo, jer sam znao da je ovde pet maraka bila velika suma, a tek 50 maraka, bilo je ogromno. Tako da svaki put kad sam pričao s nekim, često bih ih kontaktirao, a bilo je teško jer smo morali da radimo to posle ponoći. Veze su bile slabe, s kim god da sam pričao, oni su čuli da sam hteo da se vratim: “Nemoj ni slučajno da se vraćaš, ovde je strašno”…  Tako, ali sam se ipak vratio posle tri godine…

Aurelja Kadriu: ‘96?

Džemajl Petrovci: ‘96. Ostavio sam tri ćerke tamo, jer su se udale, dve od njih su još uvek tamo, dok se moja najstarija ćerka vratila ovde posle rata. I kad smo se vratili, iskoristio sam novac koji sam čuvao za renoviranje kupatila, menjanje mašine, menjanje zamrzivača, frižidera. Bilo je vreme da se promeni, i uskoro sam ostao bez ičega. Otvorio sam radnju, ali vas ljudi zaborave posle tri godine, idu negde drugo. Sad sam morao da nađem nove klijente a bila je kriza, užas.

Onda moje ćerke koje su ostale su pomagale pomalo, bilo je teško na početku ali j postajalo bolje. Onda tokom rata, kad je rat počeo, ljudi su se osećali nekako, da kažem: “Ne planiram da idem nigde”. Ovo ono… oni su nas izbacili iz kuće. Ostao sam na granici sedam dana, ni tamo ni ovamo. Bili smo u neutralnoj zoni jednu noć, bilo je, ko god se seća, strašno. Počela je kiša u toku noći, a ostavili smo kola u dvorištu fabrike cementa…

Aurelja Kadriu: U Hani i Elezit?

Džemajl Petrovci: U Hani i Elezit. I kažem mojoj ženi: “Hajde da se vratimo, barem imamo krov nad glavom”. Ona je rekla: “Niko nas neće dirati ovde”. I onda smo se vratili. Uzeo sam svoj auto, otišao na ulicu, samo je dvoje-troje ljudi imalo telefone tada, jer su tad krenuli 063 brojevi, i mi smo pričali s ljudima. Ali uvek smo krili telefone, bili su skupi a isto ako policija vidi da imate jedan, oduzeli bi vam ga.

Bilo je zanimljivo, bili smo u koloni automobila prve noći, sva svetla su ugašena i ja sam video Hani i Elezit, bile su sve tri trake sa kolima, nije čak ni bilo traka, toliko blizu su svi bili jedni drugima. Auto je došao, sa leve strane kad idete ka Hani i Elezit, došao je auto i upalio i ugasio svetla, neki ljudi su izašli, mogli ste da vidite njihove siluete u mraku, nešto se kretalo. I oni su došli i bili između auta i to. Imali smo auto sa strane, tu je bio ranjen čovek, mislili smo da je ranjeni vojnik, i sad je hteo da se oporavi, dali smo mu nešto, pomogli smo mu.

Kad su pokucali na njegov prozor: “Daj pare”! Bilo je tako strašno, s druge strane, jer je njih bilo petoro-šestoro, Ramiz Kelmendi, pisac, nek počiva u miru, je bio iza nas. Oni su stigli i do njega, videli su da ima bolji auto, ja sam imao starog Juga. Kažem da su došli samo tako, videli ste samo figure jer niste mogli da vidite ništa, ni lica, mrak. Moja žena je bila ovako {pokazuje rukama}, deca su bila na zadnjem sedištu, moj sin i ćerka su bili pozadi, i moja žena, kad su došli, moja kosa vuhh {onomatopeja} se digla. Moja žena je htela da podigne svoju kosu, ja sam rekao: “Ne pomeraj se”! “Ne, ali šta se desilo”? “Ne mrdaj jer”…  (smeje se) Razumete? Bilo je strašno, i hvala Bogu što smo se lako izvukli. Oni su uzeli samo njihov novac, izbacili ih auta da pretraže, ovako.

Aurelja Kadriu: Dakle tokom rata ste se vratili, niste išli u Makedoniju?

Džemajl Petrovci: Ne, nismo išli u Makedoniju. Sedmog dana, bili smo u prvom ili drugom redu da pređemo na drugu stranu, onda je stiglo naređenje: “Vraćajte se”! od srpske policije i vratili smo se. Bio sam toliko srećan, moja žena mi je rekla: “Ne raduj se, jer Bog zna šta”… “Šta se desi, desi se”… ja sam rekao: “Idemo kući”. I bilo je nas tri-četiri porodice iz komšiluka, vratili smo se zajedno, jedan od njih je bio moj pašanac, živeo je u soliteru u Ulpijani.

Prva stvar, stao sam kod solitera i rekao mu: “Pogledaj svoj stan, da li su ga obili ili ne”? On kaže: “Ne, ne idem, idemo kod tebe”. Otišao sam sam, niko ga nije dirao, i rekao sam mu: “Idi”! On kaže: “Bolje ako ostanem dole”… I onda smo došli ovde. Svi ljudi iz komšiluka su se okupili, mislim oni koji su se vratili, tri-četiri auta. Okupili smo se i rekao sam: “Kako god da je, najbolje je da svi odemo svojim kućama. Ako nas neko napadne, oni bar uđu tu, možemo da pobegnemo. Čujem zvuk i pobegnem ili se sakrijem, ili ako se desi meni, vi pobegnete, najgore bi bilo da nas nađu sve zajedno”. I onda smo svi otišli kućama. Upalili smo bojlere ili šta znam, jer je prošlo nedelju dana otkako smo se okupali ili jeli ili… strašno.

U međuvremenu, jednog dana… Zanimljivo je, jedne noći, nije bio dan, zanimljivo je kako možete da čujete, ako neko hoda 200 metara odavde u naselju možete da čujete to, od kuće Lecija i dalje, pre nego što stignu do tog ugla, čuo sam to. I ustao sam, mačka je skočila, bila je noć, bilo je drvo kruške kod vrata, mačka je tu skočila, i delovalo mi je kao da je čovekk skočio na zid i bap {onomatopeja} pao na tlo. Ustao sam polako, moja žena je još uvek spavala, bila je noć, jako kasno verovatno, ne znam koliko sati.

Ustao sam, izašao i nisam video ništa, znam put napamet i pipkajući okolo, otišao sam do vrata, stavio dve cigle i stao na njih ne bi li video šta se dešava u komšiluku. Stao sam na njih i nisam video ništa, onda sam se polako vratio, i moja žena je izašla polako, vrlo tiho, i sudarili smo se, i oboje se (smeje se) prestravili. Rekao sam: “Zašto si ustala”? kažem “uplašila si me”. (smeje se) Ona je rekla: “I ti si mene uplašio”! Jer niste mogli ništa da vidite, oboje smo hodali po sluhu. To je bio jedan trenutak.

Drugi je bio, bilo je jutro, oko 10:30, jeli smo, pili čaj, i čujem kako pričaju u komšiluku. Kao što rekoh, čudno je kako možemo da čujemo sve jako daleko… ne primetimo buku ali kad buke nema, čujete sve mnogo mnogo dalje. Čuo sam kako neki ljudi dolaze i izlaze u komšiluk, verujem da im je trebalo 30-40 metara da stignu dovde, dve umorne osobe, skroz žuti, premoreni. “Kako ste? Odakle dolazite”? kažem. “Iz Kolića”. Video sam da su umorni, “Hajde unutra, da popijete nešto”? “Dobro”.

Ušli su unutra, pitao sam ih odakle su, ovo ono, bili su iz Podujeva, Blakćori, ali ne kao moja žena, još dalje. Znaš li ovoga, znaš li onoga, pričali smo, moja žena je pitala za njenu majku, za njene nećake, šta znam i on kaže: “Ne znam, u Koliću sad ima više ljudi nego što je pre bilo u Prištini”. Toliko ih je bilo. Tako da on nije znao ko je još uvek tamo, a ko nije. A kolona je bila toliko dugačka, tako da je deo njih stigao u Prištinu dok su ustali i krenuli, ja sam… Moja ćerka je imala oko jedanaest godina, rekao sam ženi: “Idem ja ispred njih, možda ću videti tvoju majku”… Razumete? Ili Muhameta sa njegovom decom. On je imao četiri male ćerkice.

Ona je rekla: “Ne, idem i ja”. “Ne, ti ostaješ kod kuće jer će naša ćerka biti sama”. Gosti su još uvek bili tu, ja i žena smo ustali. Rekao sam ćerki: “Daj im nešto da jedu”… Razumete, imali smo hleb i sve. I moja žena i ja smo ustali i hodali, i hodali… Bilo je selo blizu Markovca, tu su bile barake, bila je parkirana policija. A ja sam se plašio da idem kolima, hteo sam da parkiram tu. Jedan od policajaca je skinuo svoj šešir, nisam shvatio da je policajac, rekao je: “Gde ideš”? Ja kažem: “O, mojoj punici je amputirana jedna noga, oni verovatno dolaze sad ovuda”. “Okej, što ne ideš kolima onda”? Ostavio sam auto jer sam hteo da hodam, znate. Onda sam se vratio, uzeo kola i nastavio.

Kad sam stigao na početak kolone, tačno kako su mi rekli, bez obzira da li su ostali ili ne. Moj pašanac je iz Podujeva, on je bio direktor škole, bio je na traktoru, i oko tog traktora, znači na vrhu traktora, gde ima sedište, ali oko toga, bilo je četvoro-petoro ljudi, on je bio tu. “Možete da stanete”? moja punica je bila tu, sa još dvanaest žena. Bila je malo starija. Ja kažem: “Možete da stanete da ona siđe”? On nije stao, nije ni znao u zabuni. “Zar ne čujete pucnjavu”? I stvarno ste mogli da čujete pucnjavu.

I uspeo sam da je spustim iako se traktor kretao. I šalim se s njom: “Imate li devize”? “Šta je to”? Ja kažem: “Novac, imate li ga”? “Da, imam”. “Gde”? “U mojim čarapama”? “Koliko imate”? “300”. Ja sam se šalio, imao sam… “Pa pošto imate novac, povešću Vas”. Uzeo sam je i stavio u kola. Dok smo se vraćali nazad, video sam stariju sa ženu sa još jednom ženom i momkom od 15-16 godina, i njih sam pokupio takođe. I stigli smo ovde. Komunicirali smo preko telefona, ali telefoni nisu radili. Jedan čovek kod solitera je imao telefon koji je radio, pričao bih sa ljudima iz Tetova, i sa mojim ćerkama u Nemačkoj, i sa šurjakom u Nemačkoj. Oni su mi govorili: “Ostavi sve i dođi. Dolazi i nemoj da čekaš”. U jednom trenutku, šurjak mi kaže: “Dobro, dovedi moju ženu i decu odatle i ti… Ti kako hoćeš”. Razumete? Od, od… i njegovu majku.

I tako se to desilo… Ovde u komšiluku smo se viđali svakog dana. Jedan od komšija mi je govorio: “Oni razmišljaju da pobegnu”. Pokušavao sam da ih ohrabrim stalno: “Biće bolje”…  ovo ono, tako. Ljudi su se plašili. On kaže: “Oni hoće da beže”, kaže: “Ja ne bih da te napustim, ujka Džemo, ali moja žena insistira”. Ja kažem: “Uzmi decu i idi”. Imao je dvoje dece, i ja sam rekao: “Reci im i ja ću preuzeti dve ili tri runde ovde”… Autobusi bi ih pokupili kod Rilindje za Makedoniju.

Poslao sam dve ili tri ture tamo, i vratio sam se kući. Poveo sam ženu i otišli smo da pričamo na telefon, da vidimo da li su otišli. Kad sam krenuo, oni su još uvek čekali, autobus je otišao, ali su se dogovorili da će se vratiti po njih, oni bi platili ponovo. I kad sam pričao s njim, mojim zetom: “Bar odvedite decu odatle, radite šta možete”… Rekao sam im: “Ja ću samo da obavim ovaj poziv i vratiću se i dovešću svoju ženu, decu i taštu”. Deca… Samo je moja ćerka ostala.

I odveo sam ih tamo, ušli su u autobus, moja žena je rekla: “Da ti napravim sad hleb, da može da ti traje”. “Ja ću ga napraviti, ne brini”. I onda su otišli u Tetovo. Onda posle mesec dana, skoro da, ostao sam ovde sam. Ovaj moj rođak {pokazuje rukama} je imao troje ljudi kojima je iznajmljivao kuću, zatvorili su vrata. A kad su saznali da sam ovde, rekli su, kupili su mi malu šerpu, ne, činiju: “Ako postoji neka opasnost, baci je, imamo konopac, ući ćemo na tavan i zatvoriti rupu. Povući ćemo konopac i zatvorićemo”. I tako smo komunicirali.

Onda nisu imali hrane. Ja sam imao brašno, drugi je imao… I rekao sam im: “Slobodno uzimajte brašno”. Znate, nudio sam im šta god sam imao. Tako je bilo, dok se nije završio rat, mi smo se bavili tim problemima. Naravno, osećao sam se prijatnije kad sam bio sam. Posle nekog vremena, sin ovog čoveka {pokazuje rukama na dole} je došao, došao je sa svojom maćehom, i četvoro dece. Bilo je vrlo problematično za ljude koji su ušli u kuću, tražili bi vam ličnu kartu, ako to nije vaša adresa, bilo bi problema. To je to.

Aurelja Kadriu: Da li su ušli u Vašu kuću ili ne?

Džemajl Petrovci: Da, da, ostali su tu.

Aurelja Kadriu: Mislim da li je policija ikad došla?

Džemajl Petrovci: Jeste.

Aurelja Kadriu: I?

Džemajl Petrovci: Nisam bio tu. Jedna od dve žene, jedna je bila Srpkinja ali je znala albanski. Ona je imala najviše problema sa policijom: “Kako si se udala za Albanca”? I takve stvari. Nisu nikome drugom ništa govorili. Jedna porodica je bila u kući moje sestre, blizu ovde, kod Matičana, oni su ušli i maltretirali su ih dosta, a oni nisu bili ovde ni jednu noć. Tu se desilo ubistvo, i oni su otišli, došli su ovde. A onda se desio taj dan a nije se dešavalo često.

U to vreme, bilo je od 10:30 do 2:00 mogli ste da idete u grad. Tada je Žito Promet imao pekare. Neke privatne pekare su radile, ljudi koji nikad nisu radili u pekarama, nije im to dobro išlo, pravili bi pauze i tako. Ali nas nije bilo briga, u poređenju s tim hlebom, desilo se u nedelju dana… Moja svastika i neke žene bi išle u Elez Han i kuvale, pekle bi hleb. I ja sam joj rekao: “Kako si znala”… Jer nismo imali soli, ni praška za pecivo, ni… Šta znam, bilo je kao drvo, kad se ohladi niste mogli da ga jedete. I rekao sam joj: “Kako nisi uzela”… Imali su kisele krastavce, i pravile bi hleb od soka od krastavčića, “Kuku kako se nisam setio toga”? kažem, “Pomislio sam na to”… Znate jer ima soli u soku od krastavčića.

I zanimljivo je, jer u to vreme sam imao nekih problema sa stomakom i tako, onda je nestalo. Tih sedam dana nisam siguran da sam pojeo 150-200 grama tog hleba. Jer je nas bilo šestoro ljudi sada, moj šurjak i dva sina, i ostali. Tu je bila moja ćerka, rođak… I bilo je vreme da se pređe na drugu stranu, dok smo bili na granici, pošto skačem svuda…

Aurelja Kadriu: Molim…

Džemajl Petrovci: Ali sad se sećam. Bio je samo sa ženom, nije imao decu. I on kaže: “Džemo, koliko vas je”? Ja kažem: “Samo sto”, i kažem: “Daj da vidim”. On kaže: “Ne, ko”… Jer je on imao Ladu i imao je dušek tu, brašno, neke kolač, spremio se da ide u šumu. I kaže, kaže, ja kažem: “Da pitam”… Pitam svog sina: “Da li želiš da ideš s njima”? On je rekao: “Da, idem samo po ranac”. Kad vidim, vidim pun ranac knjiga, težak, razumete, nisam znao šta je poneo sa sobom. Ušao je u auto.

Moj pašanac je imao sina, godinu dana starijeg. A za mlade ljude je bilo problematično, i moj sin nije bio dete ipak, ali opet nije ni odrasla osoba, imao je 17-18 godina. I rekao sam mu: “Hoćete li mi pustiti sina, pošto ide moj prijatelj, može da pređe na drugu stranu”… I onda je odveo dva dečaka. Imao sam sestre u Tetovu, i njihova sestra je bila tu, rekao sam im: “Idite pravo tamo, tražite”… Dao sam im adresu, “Primiće vas”. Iako nije bilo problema, ljudi u Tetovu su primali ljude kod sebe.

Ali njegova žena se krenula žaliti: “Bog zna gde će nas poslati, gde mi je sin”… I u početku smo komunicirali sa ljudima iz Tetova, zvali smo ljude kod kojih su krenuli, rekli su da nisu došli još. Moj prijatelj koji ih je odveo je pomislio: “Hajde da ne idemo noću, bolje da spavamo u autu, i odvešću ih ujutru”. I ona mi je govorila: “Šta si mi uradio”… Ovo i ono… U jednom trenutku kažem… I onda njen muž krene da radi istu stvar, ja kažem: “Hajde, imate dva sina, bar imate jednog. Ja imam samo jednog, i poslao sam ga”. Razumete? “Molim Boga da ih čuva”… Tako je, problemi rata.

Saznali smo sledećeg dana, kažem: “Je li vam lakše sad”? On kaže: “Ne, jer Bog zna gde će nas sad poslati”. Ja kažem: “Pa ne mogu svima da obezbedim hotel Bristol u Skoplju”. Kako su se stvari izdešavale, otišli smo u Ameriku s njegovom porodicom, on je tamo čak i danas. Moja žena se vratila iz Tetova. I bilo je zanimljivo, tad sam suzdržavao emocije tako dobro, policija je dolazila dva ili tri puta ovde i preturala po stvarima, nisam osetio to. Tako da se nisam ni plašio ni užasavao, ni…

Pao sam na testu kad su krenuli, kad je došao prvi komšija, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Komšija je došao sa petoro-šestoro dece, unucima, svojim sinom, ženom, došli su u kombiju. Onda sam počeo da plačem od sreće, od… Ne znam. I tu je bio komšija koji je bio psihički oboleo, bio je tu sve vreme, ali je bio jako vešt, uzeli smo mu lekove i… Ponašao se normalno. I isto je bilo zanimljivo kad je Srpkinja bila ispred, bila je s mužem, jedan od njenih sinova je bio vojnik, ne paravojska, a drugi je bio biznismen, kaže majka: “Daj mi flašu ulja, ja ću ti dati boks cigareta” Razumete? (smeje se) Njen sin je radio sa cigaretama.

I sad kad je potpisan sporazum, oni su morali da odu, žena je izašla sa vojnikom, bio je fin iako je delovao strogo, bio je fin pre rata, i tokom rata. I ona je zatvorila vrata i dala meni ključ. Rekao sam joj: “Znate da su u ovom komšiluku tri-četiri kuće zatvorene, ja sam ih zatvarao, iako nisam imao ključeve, čuvaću vašu koliko budem mogao, isto bez ključa, ne mogu”… Razumete? I onda su otišli. E odatle stvari su krenule naopako.

Još jedna stvar koja nije bila dobra je to što je bilo više lopova koji su nanosili štetu, nego Srba. Jer Srbi nisu izlazili noću, ja sam imao više slobode da izađem noću nego oni. Oni su se više plašili. Ovde je bila prelepa kuća, Gezim Puka je imao, ali je, imala je jaka vrata, i vrata od garaže su bila isto jaka pa nisu mogli da ih slome… Policija je pokušala da ih otvori tokom dana, i ostavili su ih. Onda sam čuo noću kako pokušavaju da uđu kroz krov, pa sam otišao u drugo dvorište i bacio sam kamen na pločice krova. Oni su čuli buku i pobegli (smeje se). Tako da sam i tako na neki način štitio stvari. Eto.

Aurelja Kadriu: Kakve su bile stvari posle rata?

Džemajl Petrovci: Posle rata, kao sav svet, svi ljudi sa Kosova su se pretvarali da su UČK. Ljudi su počeli dolaziti, “Ti štitiš srpske kuće”. A ja sam rekao: “Ne, oni su Albanci, nisu se vratili još”. Tako, bilo je dosta ljudi koji su bili spremni da kradu, da… eto tako.

Aurelja Kadriu: Da li ste nastavili da radite posle rata?

Džemajl Petrovci: Da, počeo sam da radim. Imao sam onu radnju, servis, ali ne državni posao. Posle rata, radio sam samo u privatnom sektoru. One veze koje smo imali sa Gorancima, bili smo prijatelji. “Korzo” u Prištini, znate li? Tu je bila pekara “Korzo”, ne znam da li se sećate…

Aurelja Kadriu: Ne sećam se ali znam…

Džemajl Petrovci: E tako. Tu je bila granica, za Lap, Drenica, da se radi, da se uzima šta nije vaše… A mi smo bili prijatelji, i kad idete da kupite jaja i hleb, koristili smo ime te pekare… Uzimao sam hleb za ceo komšiluk, jaja i hleb, ulje i takve stvari. Jer smo tu bili skoro tri meseca. Oni pitaju: “Za koga ovo uzimaš”? I ja bih se pretvarao da uzimam to za “Korzo” pa… Često nisu puno zapitkivali, ja bih rekao: “Dajte mi račun da mogu da kažem koliko je koštalo”. Nije mi stvarno trebao.

Čak i marke na primer, zaboravio sam koliko je bilo pa bi podelili vrednost, ali je bilo važno da imate zalihe. I ovaj Žito Promet je imao sve. Pijaca u Ulpijani je imala neke stvari tu i tamo. Ali u 2, 2:30 nije bilo nikoga u gradu, opet bi se zatvorilo.

Aurelja Kadriu: Posle rata?

Džemajl Petrovci: Ne, ne, pričam za tokom rata. Jer posle rata oni bi došli u “Korzo” i bila je srpska muzika tu, ne znam šta, samo da nađu razlog da…

Aurelja Kadriu: Da zatvore.

Džemajl Petrovci: Da. Počeli su da piju, jedu, komandant ili ko god je potpisao to, razumete? U nekom trenutku, “Morate da napustite radnju, dajte mi ključeve”. Tako. I bilo je puno maltretiranja. A niste mogli da im se suprotstavite tada. Jer šta god da se desi, čak iako je inicijator toga ubijen, on je ubijen zbog stava. Komandant Murizi ga je ubio, osobu koja je radila, on je bio taj koji je potpisao kad sam ja uzeo stvari, Leli iz Sunčanog Brega, bio je iz Matičana, bio je narkoman. Pa, taj narkoman ga je ubio, zapravo komandant Murizi. Jer su se oni svađali zbog stava, dalje od Tri Šešira, ubio ga je. Tako da uvek dobiju ono šta im sledi, ali nekad to traje.

Imao sam decu koja su živela u Nemačkoj, mislim na moje dve ćerke. Bio sam finansijski stabilan, imao sam servis ponovo. Dakle nakon što su mi oduzeli “Korzo”. Jer sam ja bio vlasnik “Korza” sa još jednim komšijom odavde, čiji sin je bio jedan od komandanata, ne znam da li je hteo da uradi nešto ili nije mogao, šta znam, odustao sam. Vratio sam se radnji, mom poslu.

 

Download PDF